Jump to content
  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од obi-wan,
      Ako se slazete, mislim da bi ova tema mogla da bude zakacena (pinned, jel`te). Ubacicu ponekad i nesto od ranije, sto sam sakupio, osim onog sto trenutno naidje da se zapise.
      Inace, sve je preuzeto sa https://www.facebook.com/ddjogo?hc_ref=NEWSFEED da ne ponavljam stalno link.
      ...
      "Како смо се измјенили, заклети у традицију...
      Двије реченице једног скорашњег родитељског разговора, карактеристичне за размишљање наше генерације родитеља: "ма што да се он/а мучи, ако сам ја морао/ла" и "шта мени фали, ријетко ћеш видјети бољег човјека/већег вјерника од мене". Заправо, наш народ, ми, живи(мо) у два темељна вјеровања: да је живот бесмислено и некако "намјерно нама" тежак и да је свако од нас, такав какав је, мјерило живота, доброте, вјере, етоса.
      А наши стари нису тако. Претурали су преко главе теже, ратове и истински болне трагедије, тегобу сељачког дана и чиновничке неизвјесности, без роптања на живот као такав, без осјећаја завјере против "баш њих". О вјери и свом и туђем поштењу пуштали да говоре други, нерадо се дичили и оним што стварно јесу постигли. А у свему: поуздали се у Бога и Његов суд и знали да у тегоби, као и радости има Божије руке, а у скромности - нечег најхришћанскијег на свијету, онога што даје нашем тежаку да буде подвижник, попут сиријског мон
      Ту, у тежини дана и ћутању о спственим постигнућима Духа, лежи скривена снага коју заборављамо."
    • Од JESSY,
      Ne gubite energiju uludo.       Ruski psiholog Aleksandar Svijaš život je posvetio popularnoj psihologiji i pronalaženju jednostavnih rešenja za probleme koji nas svakodnevno orkužuju. Jedan od najmoćnijih i najpopulnijih saveta koji je dao jeste onaj koji se odnosi na svađanje - te pomoću njegove tehnike možete da izbegnete svaku dramu. Ali, morate da budete spremni da se odreknete jedne stvari.
      To je dokazivanje da ste u pravu. Naime, upravo to je cilj velike većina svađa (u kojima obe strane misle da je baš njihova tačka gledišta ispravna) i u najvećem broju slučajeva ne rešavaju ništa - samo dovode do još veće svađe! Na ovaj način mogu da se uruše ljubavni odnosi, stara prijateljstva, kolegijalni odnosi i, što je najbitnije, vaš lični unutrašnji mir.
      Sledeći put kada neko pokrene svađu sa vama, a vi baš ne želite da se raspravljate, samo pratite dva koraka koja preporučuje prisholog Aleksandar Svijaš.
       
      Foto: Profimedia/ilustracija
    • Од Broken,
      Prvo, ne bi me čudilo da je ovaj film već odavno poznat ovdašnjoj populaciji i da ste već pisali o njemu. Ipak, s obzirom da me je podstakao na razmišljanje više od bilo čega drugog u poslednje vreme, imam potrebu da otvorim temu i nadam se čujem vaša razmišljanja.
      O čemu se radi ?
      Pre neke tri nedelje drugar mi pošalje link i kaže da pogledam film jer bih ga mogao iskoristiti u nastavi. Nije mi se baš gledalo pa sam samo preleteo preko teksta koji sam dobio uz film. Kad sam pronašao peripetiju u tom tekstu i pročitao epilog nisam imao hrabrosti da gledam film nekoliko dana. O centralnoj situaciji u filmu sam razmišljao svakodnevno u narednih desetak dana. Šta bih ja uradio ? Ne znam ni sad. Iako sam se dvoumio da li da film koristim u nastavi na kraju sam prelomio, puštao starijim učenicima i onima za koje sam procenio da bi mogli da podnesu priču.
      Evo filma i teksta Rastka Jovića. Za one koji ne žele da gledaju i čitaju dole ću izneti ključni problem.
       
      Tekst Rastka Jovica.pdf
       
      Evo čitave situacije ukratko:
      "Отац и син стижу на мост. Пошто следећи воз стиже за сат времена, имају
      довољно простора да раде нешто друго. Син одлучује да пеца на реци, а отац
      одлази у своју кућицу која је на пристојној удаљености од моста. Из те командне
      кућице могуће је видети да ли воз или брод наилазе.
      Убрзо стиже телефонски позив да се мост подигне, како би мањи брод
      прошао испод њега. Отац покреће команде и тешка конструкција се успиње и остаје
      уздигнута високо ка небу. Воз који треба да стигне, изненада пролази кроз црвено
      светло и тиме се много брже него што је очекивано појављује пред мостом. Отац је
      отишао до друге кабине да провери хидраулику моста, те се сада он и син не могу
      да виде. Видевши воз који иде све брже, син почиње да дозива оца који га не чује.
      Вративши се у своју командну кућицу, отац изненада уочава да се испред моста
      налази воз који не треба да буде ту. Дигнут мост у таквој ситуацији значи сигурну
      смрт за многе путнике, јер времена за кочење нема. У паници, он гледа ка реци
      према сину којег је оставио да ту пеца. Син више није ту... он је на самом мосту где
      покушава да помоћу ручне команде спусти мост пред возом који долази све брже и
      брже. Оклизнувши се, малишан упада у механизам моста, док отац беспомоћно
      гледа са удаљености све оно што се дешава.
      Сада су остале секунде у којима отац треба да донесе одлуку. Да ли ће
      спустити мост и тиме сигурно убити свог сина, или ће оставити мост уздигнут и
      тиме га спасити, истовремено убијајући све људе у возу."
    • Од Juanito,
      Zloupotreba psihologije: Optimistički fundamentalisti
      Virus pozitivnog razmišljanja
      Najnovija istraživanja o efektima takozvane škole pozitivnog mišljenja koja nudi instant recepte za pretvaranje gubitnika u dobitnike, dodatno potvrđuju da je u pitanju obmana za brzo sticanje novca, zbog koje mnogi ozbiljno bolesni ljudi odustaju od profesionalne pomoći.
      Zahvaljujući komercijalnom izdavaštvu, tvrdnja da je za sreću i uspeh dovoljno da svaki dan pozitivno razmišljamo proširila se kao virus i danas je gotovo nemoguće razuveriti ljude u njenu proizvoljnost. Poruka zagovornika pozitivnog mišljenja glasi otprilike ovako: sve potiče iz glave, pa da biste bili zdravi, uspešni i srećni razmišljajte pozitivno, zauzmite konstruktivan stav i budite optimisti. Ako ste neuspešni i nesrećni, to je zato što razmišljate negativno i gajite pesimizam. Pri tom je teško utvrditi šta promoteri pozitivnog mišljenja konkretno preporučuju kao rešenja za savladavanje životnih problema, budući da se njihovi saveti uglavnom svode na ponavljanje autosugestivnih formulacija kao i usvajanje određenih uverenja o ličnim vrlinama i mogućnostima uspeha.
      Navedene ocene deo su zaključaka psihijatra Džoane Vud i njenog tima sa Univerziteta „Vaterlo” u Kanadi, nakon višegodišnjeg terenskog istraživanja kako pozitivna autosugestija utiče na ljude koji već imaju izraženo samopoštovanje, a kako na pojedince kojima ono nedostaje. Rezultati su pokazali da onima koji veruju u svoje sposobnosti ovakve vrste autosugestivnog treninga nisu ni potrebne. Međutim, kod pojedinaca koji imaju nizak nivo samopoštovanja i samopouzdanja, a kojima su takvi treninzi pre svega namenjeni, nalazi su bili veoma zabrinjavajući. Ispostavilo se da je primena pozitivne autosugestije kontraproduktivna. Ona dodatno provocira nesigurne da svoje nedostatke vide još izraženijim u odnosu na predstavu koja im se nameće kao ulaznica u svet uspešnih i kao formula da budu društveno prihvaćeni.
      Vašarska psihologija
      Najslavnija autosugestivna fraza „svakog dana u svakom pogledu sve više napredujem”, smišljena je još pre jednog veka, a njen autor je „otac” pozitivnog razmišljanja, francuski psiholog Emil Kue. Ova teorija je stekla svetsku popularnost zahvaljujući knjizi „Moć pozitivnog razmišljanja” Normana Vinsenta Pelea iz 1952. godine, koja je nadahnula brojne autosugestivne škole da ponude prečicu do sreće i uspeha i na tome izgrade sopstveni poslovni uspeh i zgrnu novac. Novo psihološko „otkrovenje” zasnivalo se na nizu fraza koje je svaki dan trebalo ponavljati kao mantre. Na primer, onima koji su nezadovoljni svojim fizičkim izgledom preporučuje se „svakog jutra gledajte se u ogledalo i recite sebi da ste najlepši na svetu”. „Privlačan sam i uspešan u ljubavi i seksu”, mantra je onih koji imaju problema u intimnom životu. „Ništa me neće sprečiti da ostvarim snove”, formula je koju treba izgovarati svaki dan da biste se za par meseci od poslovnog marginalca pretvorili u nezaustavljivog poslovnog lidera.
       
       
      Danas, kada se usled posledica ekonomske krize preispituju mnogi donedavno nesporni postulati modernog društva, ispostavlja se i da ponavljanje pozitivnih fraza pred ogledalom ne rešava probleme potrage za poslom kojeg nema, niti na prečac može da vrati izgubljene kuće, celokupni kapital i životnu ušteđevinu za stare dane. U raspravama kako su uopšte promoteri pozitivnog mišljenja uspeli da se nametnu sa svojom “vašarskom” psihologijom najčešće se okrivljuju mediji, koji su agresivnom propagandom ovakvih škola i priručnika zaglupeli javnost. Međutim, priča je složenija, smatraju autori kanadskog istraživanja. Instant psihologija je svojevrsni odgovor na drugu krajnost – da se svi psihološki problemi isključivo rešavaju hemijom, koju je promovisao deo psihijatara lobirajući za farmaceutsku industriju. Rodonačelnik oba modela je stav, koji je naročito forsiran u Sjedinjenim Državama, da se ljudi dele samo na dve kategorije - dobitnike i gubitnike, pri čemu je glavno merilo uspešnosti i izvor svih drugih dobrobiti poslovna realizacija i stečeni kapital. Škola pozitivnog mišljenja je, stoga, ponudila primamljivu altrenativu ne samo za skupe lekove i psihijatrijske seanse, već i jednostavan i brz način za uklapanje u vrednosti koje su nametnute kao uslov za društveno prihvatanje, uključujući i prednost da se sve to izvede bez etiketa koje se „kače” onima koji traže psihijatrijsku pomoć.
      Žrtve optimističkog fundamentalizma
      Tako su pojedinci sa izraženim manjkom samopoštovanja dodatno postali žrtve „pozitivista”. Njihove formule i krajnje pojednostavljen pristup kako se treba nositi sa životnim problemima omalovažavaju ljude sa ozbiljnim zdravstvenim problemima poput depresije, bipolarnog poremećaja i anksioznosti. Jer, kako objašnjava autor pomenutog istraživanja psihijatar Džoana Vud, „ko smatra da je moguće postati srećan putem pozitivnog razmišljanja ne može da gaji razumevanje za depresivne i anksiozne, već ih po pravilu prezire i doživljava isključivim krivcima za tegobe koje imaju”. Štaviše, „optimistički fundamentalisti” neće imati razumevanja ni za one koji traže lekarsku pomoć za zdravstvene smetnje i odgovaraće će ih od odlaska psihijatru i medicinske terapije, jer im „to ne treba, jer je sve u mislima”. Pod uticajem ove obmane, mnogi ozbiljno bolesni ljudi odustaju od profesionalne terapije i pokušavaju da se izleče sami, sledeći uputstva koja im nude njihovi bližnji ili upijajući sadržaje priručnika popularne psihologije, upozorava Vud.
      Dodatna opasnost je što se pozitivne mantre nude i kao svemoguće rešenje za sve vrste fizičkih oboljenja i kao recept za sve životne situacije: od školovanja, zapošljavanja i zasnivanja porodice, do dobitka na lutriji. Ovakav pristup može se porediti sa ekstremnim primerima nekih verskih zajednica, koje u potpunosti odbijaju medicinske usluge čak i kada je evidentno da njihov član umire, uverene da će preživeti isključivo zahvaljujući molitvi.
      U čemu je problem s pozitivnim mišljenjem? U tome, objašnjava Vud, što - ako iza misli ne stoji iskreno uverenje - ono nema nikakvog učinka, a u šta će pojedinac verovati nije stvar isključivo volje ni odluke. Na primer, ako neko oseća da ga okolina ismejava, prezire i odbacuje, što može biti realna situacija, puko ponavljanje pozitivnih fraza da ga okolina uvažava i prihvata vremenom kod njega produkuje sve mučnija osećanja da je sadržaj takvih tvrdnji oprečan njegovom doživljaju. Psihijatrijska praksa pokazuje da onaj ko je po prirodi sklon da veruje u dobro, makar to uverenje bilo lažno, taj i ne pati od depresije, anksioznosti, niskog samopoštovanja i manjka samopouzdanja, pa mu pozitivna sugestija nije ni potrebna. Na to kakva uverenja pojedinac gaji, osim inteligencije i sposobnosti da se objektivno sagledava realnost, utiče i razvijenost i aktivnost moždanih centara za odbranu od stresa, koje nisu podjednake kod svih ljudi. Stoga životni stavovi nisu puka posledica odluke i nije ih moguće naučiti putem priručnika, kao ni talenat za umetnost ili nauku.
      Tekst je iz časopisa "Biznis i finansije" broj 87, maj 2012.
      Izvor
    • Од Жељко,
      How to Revive a "Dead" Church
       
      February 21, 2017]
      Here’s something I hear from time to time: “I’d like to join the Orthodox Church, but I visited a local church and it just felt dead.”
      When I hear this it’s about Orthodox churches, but that needn’t be the case. It could be any church or denomination; it might sound good on paper, but the local church on Sunday morning feels empty and drained.
      It’s tempting to say, “That shouldn’t make any difference. Focus on your own prayer life.” But, actually, I know what these people mean. Sometimes, when you visit a church, something just feels “off.” It makes you really eager to get out of there.
      I’ve puzzled over what this is, exactly. It seems like, anywhere the same people gather regularly—a school, an office, a church—a hard-to-define quality develops, an atmosphere or a mood. Even though I know that quality or mood shouldn’t affect me, it does. I can’t just ignore it.
      The first impulse, when that happens, is to get out of there, and look for a church that feels more alive. But there’s another possibility: a “dead” church can be revived. There are things you can do to bring a church, of whatever denomination, to life.
      Go back to that moment when you were looking around the congregation and feeling dismayed. It’s been said that 20 per cent of the people in a church do 80 per cent of the work. When you first visit a church, most of what you see will naturally be that 80 per cent. It seems like they aren’t really engaged with worship; maybe, you think, they’re there for social reasons, or just out of habit.
      But the 20 per cent whose faith is strong, the ones who pray and read the bible, who sincerely seek the Lord—they’re there too; they’re just not as visible. In every congregation, there is a hidden “starter set” of committed people.  Your task is to find them, band together with them, and begin to fan the flame.
      You’ll find, no doubt, that the pastor is on your side. A pastor’s life isn’t easy, and it doesn’t pay well, either. People take up the calling despite this because they sincerely want to help others deepen and strengthen their faith. If things feel “off” in church, if there’s a vacant feeling, a rattling-around chill, it not because that’s how the pastor likes it. So, if you want to understand this church, listen to him. He knows the people in the congregation better than anyone else does, and he knows what prayer groups or book studies have been effective in the past.
      Now, where are you going to find these more-committed people? One place is mid-week services. People who take the trouble to go to church when it isn’t Sunday morning probably have a motivation similar to yours.
      Say you notice somebody who comes regularly to mid-week services, or arrives early on Sundays and stays late, or carries a well-worn bible (or prayer rope, in an Orthodox church)—any kind of tip-off. Take the initiative and make contact. On Sunday, look around for them during coffee hour, and go over and start a conversation. Find out if you are reading the same books, or mention something in worship that you found meaningful. Build bridges.
      This next part might be shocking, so brace yourself: these people might not be the same age you are. They might not dress in ways you find attractive. They might not read as much as you do, or not read the same things. If you walk with them to their car, you might see a bumper-sticker you don’t like.
      Don’t let these things throw you off. As you become fond of someone, the very things that were initially off-putting can transform and become endearing.
      It’s likely that some of these people will literally be little old ladies. That’s OK. Someone who’s had decades of experience with prayer might be just what you need in your life right now. Also, sometimes old ladies turn out to be interesting. I know because I am one.
      If you attend a liturgical church, you can also remind yourself that, even if the church’s atmosphere dismays you, you are still receiving communion. The Prophet Elijah, alone in the wilderness, was sustained by ravens who brought him bread. In the Divine Liturgy, the Holy Spirit gives you the Bread of Life; ultimately, that’s all you need.
      Remember also that bitter, discouraged Elijah was less alone than he thought he was. He complained that he was the only faithful person remaining in the land, and the Lord revealed that there were another 7000 who had never abandoned the faith.
      Here’s another practical suggestion: Pray through the church directory, a page or two every day. When you get to the end, start over. Invite your church-friends to do the same, praying for each person by name. Don’t pray for God to change them; just call them to mind, remembering them, as St. Paul did (“I remember you constantly in my prayers,” 2 Timothy 1:3; “I remember you in my prayers,” Philemon 1:4). Just lift them up before the Lord; The Lord knows better than you do what they need.
      If you know of specific needs, for healing perhaps, of course you can include those requests. Let the pastor know that you and your friends are glad to pray for any needs he thinks it right to share.
      This habit of praying through the directory has the practical benefit of teaching you the names of everyone in the church. It will help you remember who’s married to whom, which kids go with which families, and so on.
      In time, this habit of praying for all the congregation by name will change something inside of you. The worshippers will stop seeming like a mass of indistinguishable faces. They will be revealed instead as what they always were: unique individuals, each of whom is thoroughly known and loved by Christ. The congregation is not a block of stone but a mosaic, composed of countless faces.
      That’s so often the way with spiritual growth: you realize something was true all the time. Christ was already present, already working in these lives, long before you walked in the door. He was already loving them and calling them into a closer relationship with himself. And, fortunately, they’re people who are already in the habit of coming to church. A line in a hymn, a scripture reading, a sermon illustration, may be just the spark they need. Your role is to pray.
      There probably are more prayerful and faithful people in the congregation than you’ve been able to see. Superficial factors, like clothing and age, may be rendering them invisible to you. In C. S. Lewis’s The Screwtape Letters, a senior devil teaches a young devil how to corrupt his “patient.” Although the young man in question has started going to church, it’s not necessarily a lost cause, because of his preconceptions about what the Church should look like.
       
      When he gets to his pew and looks round him, he sees just that selection of his neighbors whom he has hitherto avoided. You want to lean pretty heavily on those neighbors. Make his mind flit to and fro between an expression like “the body of Christ” and the actual faces in the next pew.
       
      It matters very little, of course, what kind of people that next pew really contains. You may know one of them to be a great warrior on [God the Father’s] side. No matter. Your patient, thanks to [the Devil], is a fool. Provided that any of those neighbors sing out of tune, or have boots that squeak, or double chins, or odd clothes, the patient will quite easily believe that their religion must therefore be somehow ridiculous.
       
      As time passes, and church members who are prayerful and intentional find each other, a kind of chemical change takes place. They find that they constitute a living community within the congregation. They sense that they are upheld by each other’s prayers. When they come to worship, the do so prepared to love and serve God.
      A quality of warmth and illumination accompanies them, and it begins to pervade worship. This is something others can sense—even those people you’d written off. Christ is Life, and everyone seeks life. The warmth of faith is attractive in the sense that a magnet is attractive, and it draws people forward. You are moving toward a tipping point, in which the Light of Christ becomes so perceptible that the feeling of worship on Sunday morning is transformed.
      If you think a congregation is “dead,” your only option is not to go somewhere else. Where Christ is, there is resurrection. By finding and befriending other church members who are spiritually strong, by following the pastor’s vision, and by giving prayer support to the work God is already doing in worshippers’ lives, you can help bring a congregation to life.
       
      http://frederica.com/writings/how-to-revive-a-dead-church.html

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...