Jump to content
  1. Avocado

    Avocado

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Савез православних новинара (СПЖ) сумирајући дешавања из 2020. предложио је својим читаоцима оне догађаје који су били најважнији у протејклој години. Међу тим догађајима је рушење антицрквене власти у Црној Гори, повлачење спорног закона о слободи вјероисповијести и упокојење митрополита Амфилохија и патријарха Иринеја.

       
      Догађај број један је сусрет православних поглавара у Аману, који су се 26. фебруара, на иницијативу јерусалимског патријарха Теофила Трећег, састали ради рјешњења неких црквених питања. Састанку су присуствовали патријарх јерусалимски Теофило, патријарх Руске православне цркве Кирил, патријарх српски Иринеј, поглавар УПЦ митрополит Онуфрије, митрополит Чешких земаља и Словачке Ростислав, као и делегација Румунске православне цркве и делегација из Пољске православне цркве. На састанку је Његово блаженство Онуфрије одржао говор у којем се детаљно задржао на дјеловању цариградског патријарха у Украјини, уз напомену да се тим поступцима крше канони Цркве, и само уклањање тих кршења може довести до рјешења кризне ситуације. Учесници састанка усвојили су завршно саопштење у којем су: указали на потребу свеправославне дискусије о ситуацији у Украјини; позвали на рјешење црквене ситуације у Сјеверној Македонији кроз дијалог унутар Српске цркве уз свеправославну подршку; позвали власти Црне Горе, у којој је усвојен антицрквени закон, усмјерен на одузимање Српској православној цркви њене имовине, да поштују и уважи основна имовинска права; дошли до заједничког мишљења о потреби одржавања новог састанка за јачање братских односа.
      Други важан догађај је Васкрс током карантина.  Године 2020. године дио Великог поста и Васкра пао је у вријеме карантина због епидемије корона вируса. Било је ограничено окупљање људи, јавни превоз није функционисао, предузећа и установе су били затворени. Карантин је погодио и Цркву.
      Под бројем шест стављени су догађаји из Црне Горе – побједа присталица Цркве на парламентарним изборима у Црној Гори. СПЖ пише: Крајем децембра 2019. године, парламент Црне Горе усвојио је антицрквени закон, према којем је канонској Црногорско-приморској митрополији Српске православне цркве требало одузети имовину и, заправо, ставити је ван закона. Њено мјесто требало је да зауземе расколничка «Црногорска православна црква». Као одговор, Црква и народ Црне Горе изразили су одлучан протест у виду масовних литија, чији је број досезао 250 хиљада људи (цјелокупно становништво државе је 600 хиљада). Украјинска православна црква такође је изразила солидарност са браћом у Црној Гори.
      августа 2020. године, на парламентарним изборима у Црној Гори, народ је одбио да да повјерење владајућој странци која је водила антицрквену политику и подржао опозицију. Нова влада Црне Горе укинула је одредбе закона којима се крше права Цркве. Црква је побиједила, али су прогони које су подигле власти исцрпиле снагу двојице исповједника Српске цркве. 30. октобра 2020. године митрополит црногорско-приморски Амфилохије отпутовао је Господу, а 20. новембра преминуо је патријарх српски Иринеј.
       
      Превела и приредила Марија Живковић
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг инфо,
      Положај Српске Православне Цркве одувек је био сложен и предодређен за борбу с тешкоћама и искушењима, како световним тако и духовним. Међу онима који су већ дуго забринути за будућност Православља често се говори о увођењу новопапизма, иза кога стоје Цариградска Патријаршија и патријарх Вартоломеј. СПЦ је заузела начелну позицију, утемељену на канонском предању, кад је раскол у Украјини у питању. Руска Православна Црква је у том смислу високо оценила принципијелност СПЦ и блаженопочившег патријарха Иринеја. Ипак, помесне Цркве грчког говорног подручја (не све), укључујући однедавно и Кипарску, приклониле су се, у најмању руку проблематичној, позицији Патријарха цариградског Вартоломеја. Како оцењујете будући развој догађаја који је веома потресао православну васељену?
      Проблем „новопапизма” који помињете нажалост постоји. Имамо следећу еволуцију: Цариградска Патријаршија – иначе Црква Мајка Српске Православне Цркве, што је чињеница коју нити имамо право да заборавимо нити је икада заборављамо – извршила је неканонски упад у јурисдикцију Руске Православне Цркве и „рехабилитовала” расколничке заједнице у Украјини, али, на жалост свију нас и на своју тешко избрисиву срамоту, није ни укинула ни ублажила раскол у Украјини него га је, насупрот томе, продубила и продужила. Доскорашњи расколи пренети су са тла Украјине на читав православни свет. Дошло је до прекида литургијског и канонског општења Московске Патријаршије са Цариградском Патријаршијом и са оним предстојатељима и епископима појединих Цркава који признају непокајаног расколника Епифанија – тачније грађанина Думенка – за легитимног митрополита кијевског и аутокефалног (!) поглавара Цркве у Украјини, где иначе живи и дела угледни и од свих Православних Цркава признати митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије, уз којега је преко сто канонских епископа са више од петнаест хиљада свештеника и монаха и са десетинама милиона верникâ. Несаборно једнострано признавање расколничких групација није, међутим, изазвало само раскол међу Црквама него и поделе и трвења унутар Цркава, о чему сведоче полемике међу епископима и теолозима у Грчкој и на Кипру.
      У новонасталом духовно-канонском хаосу Српска Православна Црква заступа, као  што с правом истичете, начелни став безусловне верности вековном канонском поретку Православне Цркве, којим нико нема право да се поиграва. Што појединци тај принципијелни став тумаче као сврставање уз једне против других, то је проблем њихове савести и њиховог схватања Цркве. Ми нисмо ни против кога, понајмање против славне и мученичке Патријаршије која је 1219. године дала аутокефални статус нашој Цркви, а у Светом Сави препознала личност достојну да буде први аутокефални српски архиепископ, али смо против поступака који угрожавају или нарушавају јединство Православне Цркве и доводе у питање кредибилитет Православља пред римокатолицима и инославним хришћанима уопште.
        Како ће се ствари развијати у будућности, тешко је предвидети, али ако судим на основу сличних претходних случајева из историје Цркве, надам се да ће у догледно време ова криза бити превазиђења. Дај Боже што пре!
       Још на Критском сабору указали сте на мањкавости у савременим покушајима да Православље добије неку врсту „источног папе“, па сте и објавили текст о својим неслагањима с таквим приступом. Каква еклисиолошка позиција треба да се заузме у наше доба да бисмо избегли искушења централизације, али и анархије?
      На ово кратко питање могао бих да одговорим веома опширно – тако да одговор заузме цео Печат. Када би се сабрало све што је с тим у вези написано, били би то читави томови, а не само једна књига. Али овде ћу, поштујући расположиви простор, сажети тему на оно најбитније.
      У чему се суштински разликују православна и римокатоличка еклисиологија иако и једна и друга признају постојање првенства у Цркви? Римокатоличка Црква прихвата примат римског епископа, папе, као првенство власти, као врховни ауторитет при доношењу одлука које се тичу Цркве у целости. Папа је практично изнад сабора епископâ: чак и кад би били сабрани сви римокатолички епископи и нешто одлучили, папа има начелну могућност да стави вето и да само он донесе одлуку. Структуру Римокатоличке Цркве можемо сликовито да прикажемо као пирамиду у чијем подножју се налазе верници, изнад њих су свештеници, изнад ових епископи, а на самом њеном врху налази се папа. Оваква структура је нашла свој израз у познатој латинској изреци Roma locuta, causa finita (Рим је рекао, ствар је свршена). Истини за вољу, „пирамидално” устројство Цркве знатно је ублажено, премда не и укинуто, на другом ватиканском сабору (1961 – 1965) тако што је прихваћено учење Светог Писма и светих Отаца Цркве, у континуитету неговано и сачувано у Православљу, да Цркву сачињава Народ Божји, који обухвата све њене чланове без разлике – епископе, свештенике, монахе, вернике…
      а разлику од устројства Римске Цркве, Православна Црква не личи на пирамиду. Пре би јој одговарала слика дома, велике куће са много станова и укућана, где свако има своју специфичну функцију. Посебно важну службу врше епископи. Они општецрквена питања решавају на саборима, при чему ниједан од њих, чак ни онај који председава на сабору, није изнад сабора. Све одлуке се доносе или једногласно или већином гласова. Председавајући нема право вета и може бити надгласан, али то му не одузима достојанство првог међу епископима. Његово првенство није првенство власти него првенство части. Он јесте први, али не први изван или изнад сабора него први у сабору, „први међу једнакима” (primus inter pares), а никако не „први без једнаких” (primus sine paribus), на што већ вековима претендује епископ „старога” Рима, а одскора и епископ „Новога Рима”, односно Константинопоља, Цариграда, данас Истамбула.
      Обе претензије су за православно схватање природе и устројства Цркве неприхватљиве. Према 28. канону Четвртог васељенског сабора епископ Новога Рима задобија исто „преимућство части” које ужива епископ Рима у тада јединственој Цркви, али се при набрајању или у диптисима налази на другом месту, иза римског епископа, јер је римско првенство части старије и потиче из апостолске епохе. Ниједном од њих канон не приписује првенство власти. Такав појам у канонима Цркве уопште не постоји. Укратко речено, Цркву одликује саборност, а не монархија. Однос између првог по части епископа и епископског сабора је притом динамичан, али једини могућ: нити први може да одлучује сâм, без сабора, нити сабор сâм, без првог епископа, како налаже 34. апостолски канон. Богочовечанска равнотежа и хармонија одликују не само Личност Христову већ и Тело Његово, Цркву Божју. Мој скромни коначни одговор на ваше питање гласи: саборност је једини могући пролазак велике историјске Лађе зване Црква између Сциле централизације и Харибде анархије.
      Извор: Печат/Видовдан
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски Г. Г. Иринеј борави у Православној Епархији нишкој 3. и 4. октобра 2020. године, поводом освећења великих светиња у Куршумлији и Пролом Бањи. Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније је, са Његовим Преосвештенством Епископом тимочким Г. Г. Иларионом, са црквеним клиром и верним народом богоспасаване нишке Епархије, дочекао Његову Светост Патријарха српског Г. Г. Иринеја у суботу, 3. октобра 2020. године, у порти манастира Светог Николе у Куршумлији. 
       
      Радост због доласка поглавара Српске Православне Цркве била је утолико већа и због тога што током обележавања великог јубилеја у септембру 2019. године Свјатјејши Патријарх, због здравственог стања, није могао и физички присуствовати овом радосном Евхаристијском сабрању.
      Свјатјејши Патријарх и Преосвећене Владике тимочки Г. Иларион и  нишки Г. Арсеније, најпре су присуствовали вечерњој служби којом је началствовао архимандрит Серафим (Мишић), уз саслуживање архимандрита Рафаила (Голушина), архимандрита Дамаскина (Грабежа),  протојереја-ставрофора Милутина Тимотијевића, ректора Богословије "Светих Кирила и Методија" у Нишу,  протојереја-ставрофора Бранислава Цинцаревића, старешине Саборног храма у Нишу, протојереја-ставрофора Слободана Петровића, архијерејског намесника топличког,  протојереја-ставрофора Ненада Микића, пароха првог нишког, протојереја Душка Капларевића, архијерејског намесника топличког, јеромонаха Атанасија (Марковића), јеромонаха Јефрема (Шекарића), протођакона Стевана Кричке и ђакона Ђорђа Филиповића.
      Надахнуту беседу о манастиру Светог Николе у Куршумлији произнео је Владика нишки Арсеније, заблагодаривши Поглавару Српске Цркве што је издвојио своје драгоцено време, да у овом важном тренутку за нашу Епархију буде са верним народом Епархије нишке, на чијем челу је био скоро пуне три деценије.
      Благољепију богослужења допринели су изврсни појци наше Епархије протојереј Владица Савић, парох пети нишки и професори Богословије "Светих Кирила и Методија" у Нишу - протојереј Дејан Крстић и јереј Стефан Цинцаревић. На Светој служби одговарао је и део Великог хора НЦПД "Бранко", предвођен диригентом госпођом Саром Цинцаревић.
      Након вечерњег богослужења Његова Светост Патријарх Иринеј на платоу испред храма освештао је нова звона за северну кулуа, чија је реконструкција завршена ове године. 
      По освећењу звона, Патриајрх Иринеј је произнео надахнуто слово, изразивши радост што види обновљену светињу, која га је, како је рекао, увек подсећала на човека без руку. Свјатјејши је заблагодарио добротворима који су помогли да се храм обнови, и истакао да је ово знак да се српски народ враћа себи и својим коренима. 
      Патријарх је изразио наду да ће и друга Немањићка светиња - манастир Пресвете Богородице, чији се темељи налазе недалеко од куршумлијског манастира, такође дочекати да буде обновљен.  
      Потом су високим црквеним признањима одликовани сви добротвори, институције и појединци, уз чију подршку је обновљена северна кула, једне од две најстарије задужбине Великог жупана Стефана Немање, у којој је 2019. године торжествено обележен велики јубилеј - 850 година Немањиних задужбина.
      Орденом Светог Саве 1. степена одликован је велики добротвор Цркве господин Радован Раичевић из Плочника, генерални директор ад ''Планинка'' у Куршумлији, док су Орденом Светог Саве 2. степена одликовани господин Владан Вукосављевић, министар културе и информисања, Општина Куршумлија и Акционарско друштво ''Планинка'' из Куршумлије.
      Господин Радољуб Видић председник Општине Куршумлија, награђен је Орденом Светог Краља Милутина, док је одликовање Орден Светог Романа Ђунишког 2. степена уручено господину Драгославу Илићу из Куршумлије, господину Златку Вељовићу из Куршумлије, господину Радоју Павловићу из Претежана и господину Жарку Ђурићу из Калудре.
      Такође, Архијерејске грамате добили су  Републички завод за заштиту споменика културе – Београд и Завод за заштиту соменика културе – Ниш.
      Верни народ који је у великом броју дочекао Његову Светост Патријарха Иринеја и након вечерње службе наставио је да долази да заблагодари Господу у овој светињи и да присуствује овом историјском догађају - дану када ће на храму бити постављена јединствена звона, пристигла из Аустрије, која ће, ако Бог да, позивати верни народ овог краја на молитву, на многа лета.
       
      Извор: Радио Глас
    • Од Млађи Катон,
      Наима, већ дуже време желим да поставим ово питање. Сада имам времена и да га испратим квалитетно. 
      Дакле, да ли постоји нека деноминација код Протестаната која нема мису, причешће и сл?
    • Од Поуке.орг - инфо,
      “Очајање не допушта ономе који је пао да устане, а немар чини да и онај, који још стоји, падне. Оно прво [очајање] чини да се не извучемо из глиба постојећих зала, док другим [тј. немаром] траћимо и она богатства која су већ стечена. Као што нас немар баца стрмоглавце и са самих небеса, док нас очајање сурвава у сâм бездан зла, тако је и нада једино средство да се отуда што пре ишчупамо“. Свети Јован Златоусти, Беседа о покајању Извор: Епархија жичка
×
×
  • Креирај ново...