Jump to content
  1. Sanja Т.

    Sanja Т.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Milan Nikolic,
      PREMINUO VLADIKA ATANASIJE JEVTIĆ: Umirovljeni episkop zahumsko-hercegovački izgubio bitku sa virusom korona
      WWW.NOVOSTI.RS UMIROVLJENI episkop zahumsko-hercegovački Atanasije Jevtić preminuo je danas u 18 i 50 na kovid odeljenju Opšte bolnice... Преминуо епископ Атанасије Јевтић
      RS.SPUTNIKNEWS.COM Епископ Атанасије умро је од последица корона вируса.  
    • Од JESSY,
      Kada god je bilo reči o plakanju i o tome koliko je to zapravo zdravo i normalno i potrebno, dobijale smo pitanja “A šta kada želim da plačem, a ne mogu?”, pa evo ukratko i o tome želimo malo da pišemo.
       
      Ne možemo da plačemo kada zadržavamo suze, kada postoji blokada neka u odnosu na plakanje. Nažalost, tokom života mnogi su naučeni da treba da budu jaki i hrabri (muškarci mnogo više, ali i žene), da su suze znak slabosti. Naučeni smo, veoma pogrešno, da plaču samo slabići – “Hajde, nema plakanja pa nisi ti kukavica” ili dobro poznato “Ju, nemoj da plačeš, dečaci ne plaču. Nisi ti p**** pa da plačeš”.
       
      Učili su nas da nije okej da budemo tužni, uplašeni, ljuti, nervozni, frustrirani. Da jedino što je prihvatljivo jeste da budemo srećni, raspoloženi, zadovoljni ili eventualno, ako baš mora, da budemo “okej”. Takođe, možda su roditelji krili da plaču, sami nisu iskazivali emocije (jer su se i sami plašili svojih emocija i nisu znali drugačije) i to je bilo nekako zabranjeno u porodici.
      Sve to utiče da tokom života na plakanje gledamo kao na znak slabosti ili na nešto jako strašno i previše bolno da bismo sebi to dozvolili (iako svesno znamo da to nije tako, nesvestan deo ima svoje naučene obrasce) i onda stvaramo blokadu i ne dozvoljavamo sebi da plačemo, uprkos tome što imamo jako jako veliku potrebu za tim.
      Istina je ta da je plakanje znak toga da ste ljudsko biće. Plakanje čisti dušu. Plakanje pomaže da se otpuste boli koje smo skupljali danima (neki i godinama). Plakanje je znak da dozvoljavamo sebi da osećamo ono što osećamo i da dajemo sebi priliku da prežalimo ono za čim želimo ili imamo potrebu da žalimo. Da, kada dugo skupljamo neke stvari u sebi i bežimo od emocija može nam biti teško da odvojimo vreme za sebe, sednemo i isplačemo se. Možemo se plašiti tog trena, jer nam se može učiniti da ako jednom pustimo sav taj bol iz sebe da nikad nećemo ni stati sa plakanjem. Ali nije tako. Vrlo je moguće da će u prvom momentu biti teško – kao što nam je svakako i teško dok vučemo taj teret sa sobom – ali nakon toga sledi veliko olakšanje. Kada smo naučeni da suze nisu okej, potrebno je vreme da zaista shvatimo i prihvatimo da jesu. Plakanje je u redu. Zaista jeste. Dajte sebi dozvolu, prostor i vreme da pustite svoje suze, a sa njima i nakupljene tuge i bolove i strahove.
      Podsetite sami sebe, koliko god puta da je potrebno, da je plakanje skroz zdravo i da je to pokazatelj samo toga da ste čovek (ne slabić, ne kukavica, ne plačip**** ili bilo šta što ste čuli tokom života kada je reč o ovoj temi). Nekada, postoje neke velike tuge koje se prosto ne mogu isplakati i to je u redu. Kada doživimo neke vrlo bolne stvari želećemo mnogo puta da plačemo i to treba sebi i da dozvolimo. Plačite koliko želite, kada vam treba i koliko vam treba. Bez stida, griže savesti, krivice, osećaja da ste vi nekako loši jer plačete. Setite se da je to samo nešto što ste naučili. A sada, rešite da naučite sebe da je plakanje zdravo i dajte sebi dozvolu da isplačete ono što vam stoji kao teret na duši.
       
      Ako primetite da, uprkos svemu što ste pokušali, ne možete da se isplačete, a imate jaku potrebu za tim – možete potražiti pomoć. Potražite svoj siguran prostor i podršku – da li će to biti uz prijatelja, partnera, člana porodica ili psihološkog savetnika nije važno, sve dok se vi tu, sa tom osobom osećate dovoljno bezbedno da možete da ispričate ono što vas boli i “pustite napolje” taj svoj ranjivi deo. Za sve ovo je potrebno puno razumevanja prema sebi i strpljenja, ali vredi – jer kada dozvolimo sebi da budemo ranjivi (isplačemo se, dozvolimo sebi da se osećamo kako se osećamo) tada dajemo sebi i dozvolu da zaista budemo i radosni i srećni.
      Za kraj bih dodala jedan citat Brene Brown „Ranjivost je srž stida i straha i naše borbe sa osećajem bezvrednosti, ali ispostavilo se da je to takođe mesto na kome se rađa radost, kreativnost, osećaj pripadanja i ljubavi“.
        https://dnevnadozamentalnogzdravlja.wordpress.com/2020/09/07/zasto-ne-mogu-da-placem/  
    • Од JESSY,
      Roditelji čija deca su do početka pandemije išla na neki sport imaju dosta nedoumica. Sve je više onih koji decu ispisuju sa grupnih treninga jer se plaše da će se u gužvi, u salama zaraziti koronom. Proverili smo da li je bezbedno slati decu na treninge, ali i koliko je opasno to što se klinci manje kreću jer fizičko vaspitanje u školama danas funkcioniše dosta drugačije.
      Ceca Radović, nastavnica fizičkog vaspitanja u Osnovnoj školi Skadarlija u Beogradu, priča za portal Nova.rs kako danas izgledaju časovi fizičkog vaspitanja koji podležu preventivnim merama protiv širenja zaraze.
      “Deca su podeljena u grupe, u jednoj grupi ima najviše 15 đaka, kod mene konkretno trenutno je 12 đaka. I mi smo sada napolju jer je lepo vreme. Radimo na otvorenom terenu bez maski – deca ne mogu da dišu i rade s njima, ali vodimo računa o svim merama”, priča nastavnica koja predaje đacima od petog do osmog razreda.
      Deca sve manje aktivna
      Ona kaže i koje aktivnosti dolaze u obzir u doba korone.
      “Radimo individualne vežbe, trčanja, najviše atletiku, vežbe oblikovanja i elemente različitih sportova, npr. rukometa, košarke, odbojke. Dakle, samo elemente, bez igre jer u toj igri imate napad, odbranu, deca stupaju u kontakt licem u lice…”, priča naša sagovornica.
      Ona napominje i da se posle svakog časa radi dezinfekcija lopti, ruku, brava, posebno jer opasnost vreba u svlačionicama.
      “To funkcioniše, ali za ovih nekoliko meseci od marta, koliko deca nisu išla u školu, mnogo toga se promenilo. Sada ne mogu da istrče ni dva kruga oko školskog terena, oko par stotina metara. To je strašno. I iako su ta deca nešto trenirala, ti treninzi nisu kao što su bili. To je zaista tužna priča. Ne znam kako će deca ući u potrebnu formu. Mi sada imamo jedan čas fizičkog nedeljno, a ne, recimo, tri kao nekad. To je zdravstveni problem”, upozorava nastavnica Ceca.
      A šta nas onda čeka kad uskoro dođu hladni dani i deca budu morala da pređu u sale?
      “Mi imamo salu odgovarajućih dimenzija gde može da bude 15 đaka jer više od toga i ne sme u salu. Mi ćemo se toga pridržavati i moći ćemo da sve ovo što sada radimo napolju premestimo unutra. Uz to, imamo prirodnu ventilaciju za provetravanje, što je dodatni plus. Bićemo napolju sve dok ne bude kiše, a kada uđemo u salu, raštrkaćemo se po njoj, otvorićemo sve što možemo.”
      Međutim, ona napominje da se tim tempom ne ne može doći do zacrtanog cilja.
      “Onda šaljete deci neke linkove sa primerima vežbi koje mogu da rade kod kuće. Ali vi ne možete nikako da znate da li oni to zaista i rade”, priča nastavnica Ceca.
      Kaže da se posledice toga što tokom poslednjih meseci nisu radili kao pre već se vide.
      “Deca su stvarno oštećena zbog nekretanja i sedenja. To su stomaci, to su deformacije leđa, sve je otišlo k vragu. Ali trudimo se da im pomognemo i podignemo svest. I deca sve znaju – da ne smeju da mnogo sede, da treba da se kreću. Stalno im pričam i o ishrani. Oni su svesni, ali teško je sve to sprovesti u delo.”
      Posledice nekretanja
      Pedijatar Slavko Dušanov za portal Nova.rs takođe ističe koje sve posledice nosi to što se deca sve manje kreću, što previše sede, ne trče, ne igraju se, ne vežbaju dovoljno.
      “Zdravstvena posledica usled manjka fizičke aktivnosti, i zbog korone i uopšte, pre svega je nepravilno držanje. Kad radimo sistematske preglede, veliki broj dece, čak preko 70 odsto njih, prema našim podacima, ima nepravilno držanje. To znači da im je kriva kičma, imaju krive noge, slabo razvijenu muskulaturu, ravne tabane, a kičmu i ceo taj kostur drže mišići. S obzirom na to da su deca fizički neaktivna, taj kostur nema šta da drži.”
      Doktor Dušanov priča i da su u posebnom riziku deca u pubertetu.
      “Desi se da u pubertetu deca naglo izrastu 10, pa i 15 centimetara u roku od par meseci i onda tek i roditelji i mi vidimo da na jednom sistematskom pregledu sve bude u redu, a već na sledećem je tu strašna skolioza ili kifoza, tj. pogrbljenost leđa. To onda mora da se rešava ili miderom ili nekad čak operacijom”, upozorava doktor.
      On izdvaja i drugu posledicu manjka fizičke aktivnosti – gojaznost.
      “Deca jedu to što jedu, često nezdravo, a te kalorije koje unesu ne mogu da potroše ako nisu aktivni jer za kompjuterom sigurno neće da ih potroše. Posledica toga bude da zbog gojaznosti već decu u 15, 16. godini imamo na terapiji za visok pritisak. Poznato je i da je među faktorima rizika koji dovode do kardiovaskularnih oboljenja na prvom mestu manjak fizičke aktivnosti”, napominje doktor.
      Dileme nema koliko je sport važan, ali izazovi su veliki ovih dana jer zaraza vreba.
      Atletika da, košarka za neke bolje dane
      Epidemiolog prof. dr Zoran Radovanović za portal Nova.rs priča o rizicima koje sport nosi, ali priča i koliko je važno da deca ne prestanu da treniraju zbog korone.
      “Vrlo je važno omogućiti deci i mladima da budu fizički aktivni. Problem su, međutim, kontaktni sportovi. Što su sportisti zbijeniji, opasnost je veća, utoliko pre što su zadihani, a duvaju jedni drugima u lice.”
      Doktor izdvaja koje discipline nose manji, a koje veći rizik od zaraze.
      “Najbezbednije su pojedinačne atletske discipline, recimo, skok u dalj ili u vis, bacanje koplja, i tenis, koji je bolji nego, na primer, badmington. Rizik je povišen kada su u pitanju borilački sportovi, naročito ako se smenjuju partneri, kao i kolektivni sportovi, uz određene razlike – bezbednija je, recimo, odbojka od košarke”, napominje epidemiolog Radovanović.
      On kaže i da bi za odlučivanje trebalo da budu ključni lokalni uslovi.
      “Krizni štab, nažalost, ne objavljuje brojeve novootrkivenih po opštinama i/ili gradovima, a takve informacije bi bile vrlo važne. Ukoliko bi neka sredina danima bila bez novootkrivenih slučajeva, mere opreza mogle bi malo da popuste. S druge strane, recimo, danas bi teniseri u Beogradu ili Kragujevcu pre i posle meča trebalo da izbegavaju srdačno i blisko pozdravljanje”, kaže prof. dr Radovanović i zaključuje da život mora dalje da teče, ali lako otklonjive rizike valja izbegavati.
      Dakle, uvek i svuda treba podržavati fizičku aktivnost, ali treba se prilagođavati i aktuelnoj epidemiološkoj situaciji.
      I kad se sve sagleda, jasno je da deca ne treba i ne smeju da se odreknu treninga. Samo treba mudro odabrati sport koji je najmanje rizičan u ovim okolnostima i čuvati i sebe i porodicu koliko je moguće.
       
      https://nova.rs/magazin/bebaiporodica/pitali-smo-strucnjake-smem-li-sad-da-upisem-dete-na-sport/
       
    • Од Bilbija,
      Srbija i Republika Srpska slaviće ubuduće zajednički praznik - 15. septembar, koji će se obeležavati kao Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave.
       
      Dogovoren datum, Srbi dobijaju novi praznik
      WWW.B92.NET  
    • Од Драгана Милошевић,
      Srbija se našla među 14 zemalja sveta sa najstoržim merama za suzbijanje koronavirusa, prema procenama Oksforda. Ipak, na mapi država sa najviše zaraženih u Istočnoj Evropi, deli isto mesto, rame uz rame, sa Belorusijom, u kojoj koronu "leče" votkom i ne preduzimaju apsolutno nikakve mere zaštite od virusa.
      Na ovoj mapi, zemlje Zapadne Evrope crvene se kao žar što znači da je broj zaraženih koronavirusom, kao i nivo smrtnosti veoma visok i zabrinjavajuć, da je čak preko 2.500 zaraženih na milion stanovnika. Međutim, države Istočne Evrope obojene su daleko svetlijim nijansama žute ili narandžaste, što ukazuje da imaju 500 ili najviše 1.000 zaraženih na milion stanovnika.
      S obzirom na drakonske mere koje su do nedavno bile na snazi u Srbiji, trebalo bi da smo i mi zemlja obojena u žuto-narandžastu nijansu, odnosno da smo ušuškani među državama sa nižom stopom novoobolelih i umrlih.
      Ipak, nije tako. Crvena mrlja istoka Evrope, pokrila je samo Belorusiju, Estoniju, Moldaviju i – Srbiju! To znači da ove zemlje imaju od 1.000 do 2.500 zaraženih na milion stanovnika.

      Kako pored vanredog stanja, policijskog časa, zabrane izlaska za starije od 65 godina, dovoljnog broja respiratora, maski, rukavica, improvizovanih bolnica, socijalnog distanciranja i ažurnog testiranja, kako tvrdi struka i vlast, imamo isti broj zaraženih kao zemlja u kojoj se korona “leči” votkom.  
      Dok se predsednik Aleksandar Vučić u početku smejao koroni, broj zaraženih se očigledno gomilao. Onda se i on uozbiljio, pa zaveo stroge mere kojima nas je sve zaključao u naše domove i stavio veto na šetnje. Brine to što, predsednik zemlje, koja danas deli istu boju na mapi zaraženih kao Srbija, Aleksandar Lukašenko, prvi čovek Belorusije, poručuje svojim građanima na početku pandemije:
      “Ne treba nam strog karantin jer u ovoj zemlji niko neće umreti od korona virusa!”
      Pa je još i dodao: “Javno objavljujem da niko neće umreti u Belorusiji. Našli smo kombinaciju lekova koja će sačuvati živote”, rekao je Lukašenko.
      Međutim, do danas je od koronavirusa u Belorusiji umrlo preko 100 ljudi, a potvrđeno je preko šest hiljada slučajeva. Predsednik Lukašenko je odbacio tvrdnje da su oni umrli od virusa Covid-19, već je naveo druge hronične bolesti, kao što su bolesti srca i dijabetes.

      Votka pomaže u borbi sa koronom
      “Tvrdim da nijedna osoba nije umrla od korona virusa”, rekao je on, savetujući ljude da piju votku kako bi se borili protiv bolesti.
      Lukašenka su više brinule ekonomske posledice nego korona virus. A dok su građani Srbije tople prolećne dane dočekali zatvoreni u kućama pod ključem, u Belorusiji se život normalno odvijao, čak su se igrali i fudbalski mečevi, granice su otvorene, ljudi odlaze na posao i nije bilo panične kupovine toalet papira, jer Lukašenko odbacuje pandemiju kao ‘psihozu’.
      Belorusija se čak sprema i za proslavu Dana pobede nad nacistima u Drugom svetskom ratu, koju planira da održi na ulicama Minska 9. maja.

       
      Epidemiolog: Teško je praviti poređenja
      Na ova poređenja zemalja i njihove borbe sa koronom, reagovao je epidemiolog dr Zoran Radovanović, koji za Nova.rs kaže da nije realno, a ni lako, porediti stopu zaraženosti u zemljama, pa ni stopu smrtnosti.
      “Pitanje je koliko ljudi je u Belorusiji testirano, to nikako ne možemo tačno da znamo. Činjenica je da mi imamo najviše obolelih u odnosu na 12 zemalja regiona. Profesorka Markotić je čak rekla da je region dobro prošao, “svi osim Srbije”, imajući u vidu broj umrlih kod nas. Mi smo kasno počeli da testiramo građane i nismo mogli da otkrivamo obolele na vreme. Politika, koju je predlagala SZO i mere koje su sprovedne u zemljama koje su najbolje prošle sa koronom kod nas nije mogla da se primeni. Naglasak je bio na traganju za obolelima, stavljanju u karantin, na kontaktima i njjhovoj izolaciji. Mi nismo uspeli da detektujemo obolele na vreme, pa smo izolovali čitavu jednu generaciju”, kaže dr Radovanović.
      Broj umrlih je, smatra on, kod nas čak manji nego što bi se očekivalo.
      “Prosek godina umrlih je 67, a na Zapadu je 50 odsto preminulih iz staračkih domova, i imali su svi preko 80 godina. Ne bih tako lako upoređivao Srbiju sa Belorusijom, kad je u pitanju zaraženost i smrtnost. Čak su i Belgijanci rekli da su mnogi umrli od korone, a da to nije dokumentovano. Ako je jedna osoba umrla od korone, i svi durgi u njenoj okolini su posle smrti proglašeni žrtvama kovida-19, iako im nije rađen test. Kod nas je bilo obrnuto. Neki koji su i umrli od od korone, rečeno je da su preminuli od infarkta ili šloga. Tako da su brojke u slučaju epidemija uvek vrlo relativne i svako poređenje je rizično, čak nezahvalno” objašnjava dr Radovanović.
       
      Na mapi istoka Evrope crvene se zaraženi Srbije i Belorusije
      NOVA.RS Srbija se našla na mapi država sa najviše zaraženih u Istočnoj Evropi, deli isto mesto, rame uz rame, sa Belorusijom, u kojoj koronu "leče" votkom.  
×
×
  • Креирај ново...