Jump to content

Zasto verujete u Boga?

Оцени ову тему


Препоручена порука

2 hours ago, ZeroPercent said:

Zanima me zasto verujete u Boga? Hteo bih da nastavim dijalog sa vama nakon odgovora.

Ja trenutno ne vidim validan razlog

Зато што не желим да верујем да је наш живот само привремена случајност.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Većina ljudi ne veruje "u boga", ali zato "veruje u verovanje" (u boga). Bog, i sve ono što prati veru odnosno sve ono što uz to ide (hijerarhija sveštenstva, svetaca zaštitnika od ovoga ili onoga, ustaljene godišnje svetkovine, ortopraksija, itd.) daje ljudima sigurnost. Daje im izvesnost nasuprot neizvesnosti s kojm se susreću svakodnevno, a koju nekako moraju da savladaju i "svare". Ljudi ne vole Haos, vole Kosmos - vole red & poredak gde je svakoj stvari i svakom biću određeno mesto. Poremeti li se nešto od toga, tada nastupaju nevolje u mislima & delima ljudi.  

Većina ljudi (ovde) da su rođeni u npr. Iranu bila bi muslimani šiitskog "pravca" u islamu. A da su rođeni u Saudovoj Arabiji bila bi takođe muslimani ali salafitsko-hanbalitskog mezheba ("škole") i, najverovatnije, one prve bi smatrala nevernicima ili makar "murtedima" (otpadnicima) koje treba privesti k poznaniju "prave vere". U Indiji bi bili (najverovatnije) hindusi, ili sikhi. Mada nije isključeno da onde budu takođe i muhamedanci, budisti ili čak hrišćani. U Šri Lanki bi možda bili theravada-budisti, itd. 

To su samo konkurentni poretci. Suština je ista - postoji izvesnos`. 

 

(Biće onih koji tvrde da to zapravo nije tako i da su oni u stvari rođeni baš tu gde treba i da je njihova vera "ona prava". No za to nemaju, niti mogu da imaju bilo kakvog dokaza... a i ne treba da imaju, to je nebitno u krajnjoj liniji)

---

Kako ne verovati u boga kada on sam kaže: "Не брините се душом својом, шта ћете јести, или шта ћете пити; ни тијелом својим, у шта ћете се одјенути. Није ли душа претежнија од хране, и тијело од одијела?" 

Ecce... izvesnosti! 

---

 

Nauka ne može ljudima da obezbedi takvu izvesnost i sigurnost kao verovanje u boga, tj. kao što to može religija. Ona, nauka, stalno menja svoje teorije ili zamenuje stare novima poboljšavajući te stare (tvrde jedni, dok se drugi s time baš i ne bi složili ... i tako). Ili, što je još gore, ponekad se dešavaju i korenite promene paradigme ("pardigm shift"). E, tad nastaju sveopšte zbunjoze & opšte veselje. (Inače sam ateista od kraja svoje 14 godine. Do tog vremena sam bio "mali od pope", onaj đak što služi /kod/ sveštenika).

 

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Веру у Бога ми је дао Бог, узео сам је .... мало, премало ....
Али колико видим, Он не одустаје од мене, љубављу ме "спопада" са свих страна!
Покушавам да Му узвратим...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 12 часа, Pinocchio's Half Brother рече

Većina ljudi ne veruje "u boga", ali zato "veruje u verovanje" (u boga). Bog, i sve ono što prati veru odnosno sve ono što uz to ide (hijerarhija sveštenstva, svetaca zaštitnika od ovoga ili onoga, ustaljene godišnje svetkovine, ortopraksija, itd.) daje ljudima sigurnost. Daje im izvesnost nasuprot neizvesnosti s kojm se susreću svakodnevno, a koju nekako moraju da savladaju i "svare". Ljudi ne vole Haos, vole Kosmos - vole red & poredak gde je svakoj stvari i svakom biću određeno mesto. Poremeti li se nešto od toga, tada nastupaju nevolje u mislima & delima ljudi.  

Većina ljudi (ovde) da su rođeni u npr. Iranu bila bi muslimani šiitskog "pravca" u islamu. A da su rođeni u Saudovoj Arabiji bila bi takođe muslimani ali salafitsko-hanbalitskog mezheba ("škole") i, najverovatnije, one prve bi smatrala nevernicima ili makar "murtedima" (otpadnicima) koje treba privesti k poznaniju "prave vere". U Indiji bi bili (najverovatnije) hindusi, ili sikhi. Mada nije isključeno da onde budu takođe i muhamedanci, budisti ili čak hrišćani. U Šri Lanki bi možda bili theravada-budisti, itd. 

To su samo konkurentni poretci. Suština je ista - postoji izvesnos`. 

 

(Biće onih koji tvrde da to zapravo nije tako i da su oni u stvari rođeni baš tu gde treba i da je njihova vera "ona prava". No za to nemaju, niti mogu da imaju bilo kakvog dokaza... a i ne treba da imaju, to je nebitno u krajnjoj liniji)

---

Kako ne verovati u boga kada on sam kaže: "Не брините се душом својом, шта ћете јести, или шта ћете пити; ни тијелом својим, у шта ћете се одјенути. Није ли душа претежнија од хране, и тијело од одијела?" 

Ecce... izvesnosti! 

---

 

Nauka ne može ljudima da obezbedi takvu izvesnost i sigurnost kao verovanje u boga, tj. kao što to može religija. Ona, nauka, stalno menja svoje teorije ili zamenuje stare novima poboljšavajući te stare (tvrde jedni, dok se drugi s time baš i ne bi složili ... i tako). Ili, što je još gore, ponekad se dešavaju i korenite promene paradigme ("pardigm shift"). E, tad nastaju sveopšte zbunjoze & opšte veselje. (Inače sam ateista od kraja svoje 14 godine. Do tog vremena sam bio "mali od pope", onaj đak što služi /kod/ sveštenika).

 

 

Јулијане, изађи из њега:ani_biggrin:

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Верујем зато што, ако хришћански Бог постоји, нема исправније и вредније ствари од те да се у Њега верује (и у складу са том вером живи). "Исправније" и "вредније" посматрам у контексту питања како сваки појединац највише може допринети свеопштем добру (најшире схваћеном), макар тај допринос био и занемарљиво мали (јер, сама чињеница да постојим ме позива да начиним неки избор, да живим на неки начин, да своје време проведем овако или онако -  па према томе, живети тако да за мрвицу повећамо збир доброг наспрам збира зла је већ неизбежан задатак). Ако хришћански Бог, пак, не постоји (или било који "други" бог који је добар) - ником ништа. Шанса да Бог постоји (коју признају сви сем најтврдокорнијих атеиста), макар била и мала (а уопште се ни не може квантификовати) оправдава потпуно веру, јер сматрам да људи прилагођавају ставове не само на основу вероватноће неког исхода, већ и по значају који би тај исход имао (актуелан пример је коронавирус - шанса да млађи здрав човек умре од њега или има дуготрајне последице је у најгорем случају 1-2%, а опет је већина спремна да у потпуности прилагоди своје понашање у покушају да избегне такав исход, јер тај 1 до 2% носе катастрофалне последице). 

То је један слој одговора на питање. Други је везан за ово што је Пинокиов полубрат приметио - да би, вероватно, многи хришћани веровали у доминантну религију одређеног друштва да су у том друштву рођени. Дакле, питање је на основу чега сам закључио да је баш хришћански Бог вероватнији од бога неке друге религије (или, помало искарикирано, од летећег шпагети чудовишта, што би рекао, ако се не варам, Ричард Докинс, тј. од било ког измаштаног бића, попут Перуна или Одина), па сам одлучио да баш у њега верујем. Одговор је да нисам ни одлучивао. Као мали сам просто поверовао, узео здраво за готово ако хоћете, без додатног преиспитивања (за које дете није ни способно јелте) информацију да Бог постоји. Касније, када сам почео да преиспитујем, нашао сам довољно сведочанстава људи који кажу да имају искуство да хришћански Бог постоји, да закључим да се шанса да постоји не може искључити, што ми је било довољно (за разлику од старословенских или викиншких божанстава, нпр.). Површно познавање основних начела других великих религија (дакле оних које су, опет за разлику од веровања старих народа, опстала упркос напретку људских идеја и знања) ме није заинтересовало довољно да бих наслутио да у њима има више истине. Додатно, колико знам, једино хришћанство проповеда Бога који се солидарисао са створењем које је створио тако што је поделио искуство живота и смрти са њим, а притом проповеда и безусловну и несебичну љубав. Тако да нисам дубље ни тражио. Друго, и не мање важно, верујем да Алах, или индијска божанства, или неки недефинисани Творац света, сигурно неће замерити људима који су веровали у "локално доминантна" учења, све док им је мотивација била искрена и усмерена ка добру (као што верујем у истинитост речи Симоне Веј да Бог шаље Духа Светог и онима који се искрено моле Мухамеду или Озирису).

На крају, постоји и тај лични осећај присуства Божијег. Пошто сам иначе рационалан тип личности, можда и скептичан, наравно да не могу да искључим могућност да је тај осећај последица само аутосугестије или одговарајуће структуре у мом мозгу (како предлажу нека истраживања), али - опет се враћајући на почетак - сама могућност да то није само то, већ зсиста присуство одраз, наговештај, постојања самог Бога (која могућност се ничим не може искључити), је мени сасвим довољно да наставим да верујем. 

Ето, волео бих да сам у стању да на ово питање краће и јасније одговорим, али нисам. :)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

1 hour ago, Ivan Marković said:

Јулијане

Zgranut sam & zblanut sam! 

Jes` ti more bit "prozorljiv" jal si obdaren kakvom drugom nadnaravnom, parasajkičkom, moći?

Zaista me tim nadimkom odnosno tom varijantom starodrevnog imena retko ko oslovljava. Zapravo, koliko znam, postoje (postojale su) samo dve osobe koje su me tako nazivale, tj. tim imenom, hoć` da rečem tim nadimkom iliti tom inačicom imena. Jedna je umrla, nažalost, u novembu minulog leta, a druga je još uvek živa, ali nju retko srećem tako da sam i zaboravio kako i kojim imenom me "krsti". Ali čini mi se da je tako kako kazah. 

1 hour ago, Ivan Marković said:

изађи из њега:ani_biggrin:

 Osim što si "prozorljiv", zar si i egzorcista pride? :)) (Ali ako "izađem", tko će opstati? ne_shvata. Će se istopim k`o vempajer na prvim jutarnjim zracima sunašca mi miloga, bre!)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Bog jeste, i za ovo postoje naučni dokazi, naime u kulturama i religijama sveta, koje se međutim u naučnom svetu ne priznaju to pošto nauka želi da bude nezavisna od Boga.

Drugo je pitanje da li Bog radi i da li pomaže. Odatle i ateizam, kao protest na sve zlo ovoga sveta.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

53 minutes ago, Dragi said:

Bog jeste, i za ovo postoje naučni dokazi, naime u kulturama i religijama sveta, koje se međutim u naučnom svetu ne priznaju to pošto nauka želi da bude nezavisna od Boga.

Drugo je pitanje da li Bog radi i da li pomaže. Odatle i ateizam, kao protest na sve zlo ovoga sveta.

Imaš ti i lucidnijih momenata/postova. Ali ovaj gore to definitivno nije.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 3 часа, Pinocchio's Half Brother рече

Zgranut sam & zblanut sam! 

Jes` ti more bit "prozorljiv" jal si obdaren kakvom drugom nadnaravnom, parasajkičkom, moći?

Zaista me tim nadimkom odnosno tom varijantom starodrevnog imena retko ko oslovljava. Zapravo, koliko znam, postoje (postojale su) samo dve osobe koje su me tako nazivale, tj. tim imenom, hoć` da rečem tim nadimkom iliti tom inačicom imena. Jedna je umrla, nažalost, u novembu minulog leta, a druga je još uvek živa, ali nju retko srećem tako da sam i zaboravio kako i kojim imenom me "krsti". Ali čini mi se da je tako kako kazah. 

 Osim što si "prozorljiv", zar si i egzorcista pride? :)) (Ali ako "izađem", tko će opstati? ne_shvata. Će se istopim k`o vempajer na prvim jutarnjim zracima sunašca mi miloga, bre!)

Јавило ми се...:D

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Драги брате, желим да ти кажем једну ствар- неверујући човек не постоји, ако не верују у постајање Господа, онда кажу да верују у ,,оно нешто". Православље као такво, није религија, но је Истина. Религије су све остале вере, које се заснивају на веру у оно нешто без унутрашњег проживљавања истог, док у Православљу, човек заиста долази до истинског богопознања... Они који су врсни теолози знају да кажу- до неке мере теологија уме да објасни нешто и то је домен религије и вере, а после тога се све препушта личном односу са Богом.... Видиш, ми, Православни, једини имамо пуноту благодати. Бог као такав даје свима благоат, јер је Он воли свакога човека, али остале вере немају ту пуноту. Свако ко је био истински боготражитеља, Господ му се кроз ту благодат сам открио. Благодат је сведочење у души које говори о присуству Божијем, душа под дејством благодати се ,,мења", тачније долази до ,,размекшавања" осећа се пунота живота, осећа се неисказана радост, осећа се неисказана љубав, добија се снага да се воли свако, постајеш мање зао. Благодат је та која учи човека, која га васпитава мења. Најдивнији периода човека су налети и посете те благодати који човека учвршћују у осећају да постоји ,,нешто више"...  Верујем да сада размишљаш и како онда у цркви има лоших људи. Видиш у цркви нису светитељи, проблем данашњице је што људи много умују  и то је главна препрека за дејство благодати Божије, аи то је већ друга тема. Да би о томе се говорило, прво је потребно да нађеш Бога у себи, а после идемо даље.... Мислим да питање које си поставио нама треба да упутиш Господу. Мислим да ти је питање добро, јер то је почетак боготражења, нешто те је ,,заголицало" и сад твој разум покушава да објасни шта се то дешава... У суштини, ако желиш из срца да ти се открије Господ, па питај Га да ти помогне. То је једноставно.  Он у крајњој линији то и чека- да Га потражиш, зато нам је и дао слободну вољу. Искористи овај моменат, који ти је дат и потражи Га... Тада ће ти и ово питање бити и донекле смешно...  

Link to comment
Подели на овим сајтовима

29 minutes ago, Ivan Marković said:

Јавило ми се...:D

 

E pa ako je tako, onda sve okej. 

Ali ipak te molim, ako ti se ubuduće nešto "javi" u vezi moje osobnosti, a što je meni samom nepoznato & skriveno, da me informišeš i da me ne ostavljaš u mraku neznanja kao takvog. 

Hfala. :skidamkapu:

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 4 часа, Срђан Шијакињић рече

попут Перуна или Одина), па

Како знаш да су измаштани? Можда су обоготворени људи из праиндоевропске прошлости Германа и Словена, а можда пали анђели којима је Бивствујући допустио да управљају тим племенима. Наравно, можда и јесу измаштани. 

пре 4 часа, Срђан Шијакињић рече

Алах

Јел неко икад видео Алаха или разговарао са њим? 

пре 4 часа, Срђан Шијакињић рече

индијска божанства, или

А што би се секирао око тога шта ће индијска божанства да мисле о твом избору? Мислим, може Индра да те истуче или убије, али ништa више од тога. А можда и ти можеш да измлатиш њега, као Диомед Ареса у Илијади.

пре 4 часа, Срђан Шијакињић рече

Творац света,

Њега уопште не интересује шта ћеш да радиш. Он је само створио свет и то је то.

пре 4 часа, Срђан Шијакињић рече

као што верујем у истинитост речи Симоне Веј да Бог шаље Духа Светог и онима који се искрено моле Мухамеду или Озирису).

Симона: ко се искрено моли Кали или Молоху, Бог му шаље Светог Духа.

Бог:Илија, побиј Валове свештенике.

пре 4 часа, Срђан Шијакињић рече

искрено моле Мухамеду

Да те чује неки муслиман, био би каменован због шикра,.(тамо де влада шеријат). Упознај ме с том Симоном да ми да број дилера. Много су то добре гљиве, реко би ја...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      Zašto se toliko dobro osećamo kad opsujemo?
      Da li je to zato što znamo da smo tad nevaljali ili se nešto zaista promeni u našem mozgu i telu kad koristimo ružan rečnik?
      Svi smo to već radili, udarili mali prst na nozi, isekli su nas u saobraćaju ili smo prosuli kafu.
      I odjednom smo krenuli da psujemo kao kočijaši.
      Instinktivno, mi posežemo za ružnom reči – obično zadovoljavajućim nizom eksplozivnih konsonanti – i, kao da se radi o nekakvoj magiji, stičemo određeni nivo momentalnog zadovoljstva.
      U redu, neki od nas psuju više od drugih, a ponekad bi ljudi mogli da psuju čak i kad su srećni.
      Ali morate da priznate da se psuje u svim kulturama i na svakom jeziku, a nije čak možda ni jedinstveno samo za ljude (o tome malo više kasnije).
      Dakle, šta je naučna pozadina ružnog rečnika?
    • Од JESSY,
      “Izložite se ponekad ismejavanju; osvrnite se oko sebe i dobro se protresite kako bi saznali ko ste zapravo.”  
      Epiktet, Razgovori
      Zdrav razum nam govori da je briga zbog mišljenja drugih korisna u negovanju dobrih odnosa i održavanju socijalne kohezije. Ipak većinu ljudi previše zanima šta drugi misle o njima i u ovom tekstu ćemo istražiti kako to šteti psihološkom zdravlju. Razmotrićemo da prihvatanje ismevanja, odbacivanja i prezira drugih može u velikoj meri povećati šanse za življenje ispunjenijeg života.  
      “Ne prestaje da me zapanjuje: svi sebe volimo više od drugih ljudi, ali više brinemo o njihovom mišljenju nego o svom.”  
      Marko Aurelije, Meditacije ili Samom sebi
      Na savremenom Zapadu stavlja se veliki akcenat na postizanje društvene validacije i na to da se dobro izgleda u očima drugih ljudi, a to stvara populaciju muškaraca i žena koji su zaostali u svom razvoju. Jer društvena validacija proizilazi prvenstveno iz jedne stvari – uspeha u spoljašnjem svetu, ili bar njegovog izgleda. Naš posao, materijalna imovina, veličina bankovnog računa, fizički izgled i modni izbori, statusi ljudi sa kojima se družimo, to su stvari koje donose potvrdu za kojom toliki  žude. Ali ova preterana orijentacija na svet ljudi, mesta i stvari nije zdrav način života, kao što piše Karl Jung: 
      “Čovek čiji se interesi nalaze spolja nikada nije zadovoljan onim što je neophodno, već neprestano žudi za nečim većim i boljim, što, verno svojoj pristrasnosti, uvek traži izvan sebe. Potpuno zaboravlja da, i pored svih svojih spoljnih uspeha, on sam ostaje isti iznutra. Očigledno je da bi spoljašnji život muškaraca mogao da ima mnogo više poboljšanja i ulepšavanja, ali te stvari gube smisao kada unutrašnji čovek ne ide u korak sa njima.” 
      Karl Jung, Psihologija i religija
    • Од JESSY,
      Kada god je bilo reči o plakanju i o tome koliko je to zapravo zdravo i normalno i potrebno, dobijale smo pitanja “A šta kada želim da plačem, a ne mogu?”, pa evo ukratko i o tome želimo malo da pišemo.
       
      Ne možemo da plačemo kada zadržavamo suze, kada postoji blokada neka u odnosu na plakanje. Nažalost, tokom života mnogi su naučeni da treba da budu jaki i hrabri (muškarci mnogo više, ali i žene), da su suze znak slabosti. Naučeni smo, veoma pogrešno, da plaču samo slabići – “Hajde, nema plakanja pa nisi ti kukavica” ili dobro poznato “Ju, nemoj da plačeš, dečaci ne plaču. Nisi ti p**** pa da plačeš”.
       
      Učili su nas da nije okej da budemo tužni, uplašeni, ljuti, nervozni, frustrirani. Da jedino što je prihvatljivo jeste da budemo srećni, raspoloženi, zadovoljni ili eventualno, ako baš mora, da budemo “okej”. Takođe, možda su roditelji krili da plaču, sami nisu iskazivali emocije (jer su se i sami plašili svojih emocija i nisu znali drugačije) i to je bilo nekako zabranjeno u porodici.
      Sve to utiče da tokom života na plakanje gledamo kao na znak slabosti ili na nešto jako strašno i previše bolno da bismo sebi to dozvolili (iako svesno znamo da to nije tako, nesvestan deo ima svoje naučene obrasce) i onda stvaramo blokadu i ne dozvoljavamo sebi da plačemo, uprkos tome što imamo jako jako veliku potrebu za tim.
      Istina je ta da je plakanje znak toga da ste ljudsko biće. Plakanje čisti dušu. Plakanje pomaže da se otpuste boli koje smo skupljali danima (neki i godinama). Plakanje je znak da dozvoljavamo sebi da osećamo ono što osećamo i da dajemo sebi priliku da prežalimo ono za čim želimo ili imamo potrebu da žalimo. Da, kada dugo skupljamo neke stvari u sebi i bežimo od emocija može nam biti teško da odvojimo vreme za sebe, sednemo i isplačemo se. Možemo se plašiti tog trena, jer nam se može učiniti da ako jednom pustimo sav taj bol iz sebe da nikad nećemo ni stati sa plakanjem. Ali nije tako. Vrlo je moguće da će u prvom momentu biti teško – kao što nam je svakako i teško dok vučemo taj teret sa sobom – ali nakon toga sledi veliko olakšanje. Kada smo naučeni da suze nisu okej, potrebno je vreme da zaista shvatimo i prihvatimo da jesu. Plakanje je u redu. Zaista jeste. Dajte sebi dozvolu, prostor i vreme da pustite svoje suze, a sa njima i nakupljene tuge i bolove i strahove.
      Podsetite sami sebe, koliko god puta da je potrebno, da je plakanje skroz zdravo i da je to pokazatelj samo toga da ste čovek (ne slabić, ne kukavica, ne plačip**** ili bilo šta što ste čuli tokom života kada je reč o ovoj temi). Nekada, postoje neke velike tuge koje se prosto ne mogu isplakati i to je u redu. Kada doživimo neke vrlo bolne stvari želećemo mnogo puta da plačemo i to treba sebi i da dozvolimo. Plačite koliko želite, kada vam treba i koliko vam treba. Bez stida, griže savesti, krivice, osećaja da ste vi nekako loši jer plačete. Setite se da je to samo nešto što ste naučili. A sada, rešite da naučite sebe da je plakanje zdravo i dajte sebi dozvolu da isplačete ono što vam stoji kao teret na duši.
       
      Ako primetite da, uprkos svemu što ste pokušali, ne možete da se isplačete, a imate jaku potrebu za tim – možete potražiti pomoć. Potražite svoj siguran prostor i podršku – da li će to biti uz prijatelja, partnera, člana porodica ili psihološkog savetnika nije važno, sve dok se vi tu, sa tom osobom osećate dovoljno bezbedno da možete da ispričate ono što vas boli i “pustite napolje” taj svoj ranjivi deo. Za sve ovo je potrebno puno razumevanja prema sebi i strpljenja, ali vredi – jer kada dozvolimo sebi da budemo ranjivi (isplačemo se, dozvolimo sebi da se osećamo kako se osećamo) tada dajemo sebi i dozvolu da zaista budemo i radosni i srećni.
      Za kraj bih dodala jedan citat Brene Brown „Ranjivost je srž stida i straha i naše borbe sa osećajem bezvrednosti, ali ispostavilo se da je to takođe mesto na kome se rađa radost, kreativnost, osećaj pripadanja i ljubavi“.
        https://dnevnadozamentalnogzdravlja.wordpress.com/2020/09/07/zasto-ne-mogu-da-placem/  
    • Од JESSY,
      Foto: Nikola Krstic / Alamy / Alamy / Profimedia Sinoć smo po onoj kiši, baka od 70 i kusur i ja šetale pse po kraju. Kaže mi da joj je penzija 18.000 dinara. Baš toliko je svojevremeno dobio i moj otac kad je zbog bolesti dobio rešenje o invalidskoj.
      Diplomirani mašinski tehničar, radio je kao konj, od jutra do sutra, dok nije dobio rak. I ova baka s iscepanom jaknom i bušnim patikama s kojom šetam je radila. Sad je zaslužila da napokon živi, deca su otišla, još je u dobroj formi, ali, čini mi se, ništa od toga, deluje pregladnelo i noge su joj mokre.
      Stari ljudi u beogradskom naselju u kom živim retko imaju osmeh, umro je kad su treći put došli na kasu u Maksiju i shvatili da im fali 10 dinara za paštetu. Prvi put im je kasirka progledala kroz prste, drugi put su im neki momak ili devojka iz reda dodali, treći put su ostali gladni.
      A ako im je i posle toga ostalo nešto malo dostojanstva, sahranili su ga kad im je posle višesatnog čekanja u Domu zdravlja lekarka kroz zube, besna što su došli, rekla da pregled kod specijaliste ne mogu da zakažu jer su svi termini popunjeni bar naredna dva meseca. Ne plaše se stari bez razloga odlaska u bolnicu.
      Ja sam dedu koji je imao 80, ali se i dalje penjao na drveće, kosio travu, išao u nabavku, kuvao i bio pokretniji i zdraviji od pola mog društva, odvela u Klinički s početkom upale pluća. Davali su mu pogrešnu terapiju, vezivali ga za krevet “da se ne bi povredio kad odlazi u toalet”, ukinuli mu lekove za šećer jer im to nije bilo bitno… Umro je za sedam dana. Nisu mi ni javili, zatekla sam prazan bolnički krevet.
      S druge strane, jedna od stvari koje su me fascinirale na svakom putovanju su bake i deke koje u penziji zaista počnu da žive. Idu na skijanje, izlete, okupljaju se jednom nedeljno u klubovima gde plešu sambu, vode unuke na more i u akva parkove, skupljaju se u poslastičarnicama gde degustiraju nove kolače, frizer, pedikir, manikir svake nedelje, pevaju u nekim horovima.
      Jedna 70-godišnja Francuskinja je na vrhu od 3.200 metara otvorila kafić gde radi zimi, a ostatak godine putuje svetom. Sama, pocrnela i s osmehom koji poklopi svaki moj uzdah. Druga se u 67. preselila iz Norveške na grčko ostrvo i tamo drži azil za mačke. Treća bakuta iz Engleske putuje sa Mladim istraživačima po Evropi i volontira. U pauzama, klincima pravi sendviče i pije pivo.
      Da bi to mogli, treba da budu zdravi, da imaju pristojne penzije, pa elan za životom lako dođe. Da, dosta je do nas kako ćemo oblikovati svoju starost, ali kad krče creva, a noge su mokre, nema tu nikakvog oblika. Samo čekanje bolne i spore smrti. I ko je kriv, razmišljam? Nije teško pronaći krivce, čak i kada starim građanima Srbije poručuju da će im penzije porasti ČAK šest odsto. Juhu! Moja baka iz kraja će biti bogatija za čitavih 1.140 dinara i tad će shvatiti pravo značenje “zlatnog doba”.
       
      https://nova.rs/magazin/bebaiporodica/zasto-se-plasim-da-ostarim-u-srbiji/
       
×
×
  • Креирај ново...