Jump to content

Верници СПЦ који схватају шта је епидемија - има ли нас?

Оцени ову тему


Recommended Posts

Интересује ме колико нас уопште има, да ли смо већина, а ови други су само бучнији, или нас је тако мало да треба да престанемо да се заваравамо да смо уопште чланови СПЦ?

Говорим из своје перспективе. Овај форум је постао место којим се константно саблажњавам у ове дане поста, и та саблазан не долази од атеиста или слободних дискутаната, него од оних који себе представљају као последњи стуб хришћанства и оно што СПЦ јесте. Не видим љубав, не видим одговорност, не видим здрав разум, само инат, тврдоглавост, сујету и ликовање. Чак ми се и причешће у таквој идолопоклоничкој интерпретацији згадило, да више нисам сигуран да ли онај од кога га узимам и они са којима га заједно узимам, уопште делимо исту веру и верујемо у истог Христа, ето докле то иде.

Досадило ми је да се браним да сам ипак православац, да се пред ревносницима константно смањујем и смирено покушавам да им објасним да нити сам протестант, нити непријатељ цркве, нити трол, нити провокатор. Чини ми се да сам овај форум доживљавао као лепше место док нисам ступио у непосредан разговор са поприличним бројем његових чланова. Преци су ми очували православље, са једне стране под исламским притиском, са друге под католичким, сви заједно под комунистичким, а ја сам пред искушењем да га оставим због онога шта сам присиљен да гледам изнутра, и да, као и већина Срба, кренем само да негујем неки свој лични хришћански кодекс, у цркве улазим само као у музеје националне историје и културе, а СПЦ користим само као сервис за крштење, венчање и сахране, којима ћу поштено да платим све те услуге, али ништа више сем тога да имам са њима.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

  

@Тражитељ Полако брате...ја сам импулсиан човек, моћда ти то ниси, али некако те разумем....иначе, форум није баш нормалан вид комуникације.

Сад ћу ти рећи (снађи се некако сам у мом куцању, мрзи ме) нешто чега се сам не придржавам, јер је немогуће...имаш милион фактора који отежавају комуникацију овде...а доадаћу, не пратим нешто пуно више вл. Григорија, али по мени најбоље речено и написано од њега је негдађњи текст за Глас Српске, писоа је колумне, "О комуникацији".....иначе је комуникација азбијена, ђаво је лупа у парампарчад....а на форуму је милион практичних препрека за исту....уз све то додај, рецимо, прочиташ коментар, носиш неке своје слабости, туге, горчине, жеље, страдања и сад прочиташ коментар, а нечастиви распали на помисаоном пљу, у делићу секунде створи другу слику....овде је комуникација увек скоро ван контеста....јер читамо 3 реченице и закључујемо....имамо сви слабости и узми у обзир ово што кажем и ето белаја....ја и Оби смо се неки дан рвали....знаш шта каже човек? каже, ма не пика мене то лично, али полудим кад неко закључује нелогично и кад сеће контест.

Реко, побогу, па управо за то сам те стално оптуживао! Чак ти назвао методологију као секташку.

Да поједноставим....рекао сам 100 пут, али ово је кичма како дух времена данас ради, Владика Николај, парафраза: Ђаво уситњава суштину у ситнице, форму, да би човека одвео за ситницама, како би човека скроз одвојио од суштине.

Додаје, парафраза: Када дукат који је суво злато, уситниш у бакарне крајцере, он није више злато, него бакар!

Много можно, само Николај то може Свети. Ти можеш за крајцере купити исто као за онај дукат на пијаци кромпира...али то је само нека тржишна норма, ако те норме нестану, дођу друге, ти немашп злата...као Амери, Медо :) долара што имају,. Шала мала дигресивна....

Ту је квака роде....око форумаша....

Ево себе з апример узимам: Пази, ја критикујем Шведску, а волим ту земљу више него иједну, одмах после Србије, то је моја друга домовина. Но ја критикујем либерализам који разара Шведску, али моја љубав ка њој нема у коментарима. Критикујем политику, инострану САД, а ја сам Американофил добрим дело, за изворну Америку. Браним, наизглед власт, али ја сам легалиста по убеђљењу, па кад браним Цркву, испада да браним Вучића. А ја сам скроз контра Вучић, јер фура бруталан либералкапитализам, са недемократским методама. Критикујем оца Ненада, а ја човека волим, потујем изузетно...

Наравно да је много до мене...али не могу ја у сваком посту писати есеје са: волим те Америко док си била демократска, или Шведи, волим вас скоро као Србе, жао ми је јер вам перу мозак и растурају најбољу земљу на планети...и тд.

Ту је квака....добри су сви људи, камоли ови овде...али дух индивидуализма, поцепана комуникација свуда, тек на форуму....

То што кажеш, али у блажој форми, стоји....проблем је велик, теологија је заглавила у велик проблем брате....од ње смрди доста....

Требају на факултету професори са угледом, не сме се катедра давати човеку од 35 година....треба она да се заради....мислим да Старац Софроније рекао да 200 теолога, доктора, сваки верује у свога Бога...тако нешто....ту је квака...поред овог о комуникацији и форуму.

Рецимо, Пено је написао добар текст по мени, солидан, али је омашио једном: помиље домачу Цркву и доказује да Павле није мислио на кућну Цркву него месну Цркву....али кад неко каже "породца је домаћа црва" не мисли он да може домаћин да слући литургију...Пено фула ту, јер се не говори у том контесту...али он трпа у свој и додаје: недоучени!

Не ваља нам, кад полемишу и на випшем нивоу, текстовима и фуснотама, много једа има и изазивања, и сарказма, и ироније и свега....

То што кажеш има дота тога...али немој тако к срцу....знам ја о чем причап, веруј...али ипак смо ми Црква, брате, удови слаби, сви....видиш, ти редаш претке, корене своје...па немају то сви....благодари Богу, појми данемају то сви...и онда има искривљења...али ок су људи овде, него имају разних фурки...социолошких, медијских, рурално-урбаних и обрнуто, старосних и младосних....све то игра улогу...а ти и ја видимо коментар од 3 реченице....на крају, неће људи да пишу...одвали субјекат и предикат и оде он. После кад те изнервира, смеје се и одвали нови...

Ј сам ти одговорио, не да те тешим, него из потовања ка том осећају, ма колико се ја са њим слагао или неслагао. Немој ипак тако, знаш....многи "мекушци" су напунили Предање и Царство....многи који су наизглед били сентименталци, и многи груби као наш Таса....

Ј алично сам алергичан, кад на критику каже: ти осуђујеш...или; немате љубави...Драги дође ко надуван, прочита 3 реченице, и оплете како немамо љубави и мрзимо :) 

Данас сам се сам смејао, Оби Ван пише о баби која воли Вучића, мрзи ме да тражим, али то је слика и прилика форума :) Нисам одавно нешто луђе прочитао, али били смо сви тада напуцани у полемици, па ме тек данас уватило...сам сам се смејао...."а  јес'им реко" :))

Немој брате....ово је форум где сеприча о љубави, не где се она пружа :) Шалим се...не буди на крај срца, плиз.  Благодари Богу за то што си набројао за своје....такви морају тешке крстове носити...шта же дете са новобеоградског бетона, из смога, графита....слва Богу да се не дрогира, да иде у храм, да је овде....али акви, веруј, сутра могу бити Мученици...Праовславље је вера парадокса! Критикуј ти мало, али немој бити на крај срца...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Брате, ја ћу поделити са тобом своје искуство. Сада сам се вратио на почетак са последње реченице, и видим да је испало "мало" подуже, али ако будеш расположен, можда испратиш до краја. :)

Разумем твоју узнемиреност, доста је било тешких речи, тешких осећања и преиспитивања са свих страна у последње време. Мени се чини да смо сви преиспитивали доста тога што иначе не бисмо да није дошло до ове кризе. И своју веру, и свој однос према Цркви, причешћу, литургији, браћи и сестрама, друштву, властима, науци, атеистима... ма све што је важно смо преиспитивали, тако ми се чини. И поврх тога и веру других, и њихов разум и врлине и мане, и о томе свему судили и трудили се да не судимо. Па како онда да се не осећамо изморено, није чудо... Као што сам писао на другим темама, ја у свему овоме видим два темељна приступа проблему, два основна осећања која мотивишу људе.

С једне стране имамо оне који сматрају да је верност и препуштање Богу највећа вредност коју треба сачувати по сваку цену, јер је Бог Смисао свега, Он одлучује о свему у сваком случају и ништа лоше се неће десити ни нама, ни другима, ако се препустимо Његовој вољи. Мисле да се верност огледа у томе да држимо литургије као и увек - јер је литургија исто што и заједница са Богом и без литургије нема заједнице са Богом - и да нема те опасности и тог ризика који треба да се стави изнад те заједнице. Просто нема смисла задобити здравље или цео свет, а изгубити Бога - који се губи одрицањем од литургије и верности и доследности онда кад је фрка. Ако смо ту кад је лако, то не говори нужно ништа о нама, ако смо ту кад је тешко, е онда већ имамо нешто, неки залог и подвиг, потврду слободне воље да "стари" - овоземаљски човек "умире" за свет, а нови се рађа. Не можемо ту много шта замерити, многи светитељи тако уче, Свето Писмо говори о вредности и моћи вере на много места, неки патријарси, владике и свештеници говоре у том смислу ових дана - дакле, потпуно легитиман став.

С друге стране, имамо оне који сматрају да Бог делује мало, хајде да кажемо, суптилније. У смислу да нам неспорно даје дар вечности и љубави и свих других врлина које превазилазе овај свет, али истовремено не укида правила и законитости природе, која у крајњој линији постоји с Његовим допуштењем. Дао нам је и разум да препознајемо како свет око нас функционише и очекује да тај разум одговорно и користимо да бисмо се штитили од опасности и старали о себи. Тек када предузмемо све што је до нас, треба да очекујемо од Њега да учини чудо и изузме нас од закона природе. Људи овде вероватно виде мањи контраст између Цркве и света, у смислу да верују да Дух дише и кроз науку, медицину, у крајњој линији и кроз оне људе и појаве које нам можда делују потпуно световно и незаинтересовано за Бога. У складу са тим осећањем поретка света и односа са Богом, људи осећају повећану одговорност за људе око себе (и у крајњој линији и за себе саме) и не желе да искушавају Бога тиме што ће се понашати као да је све регуларно, већ своје понашање усклађују са новонасталим околностима. Они осећају да њихов однос са Богом неће бити пољуљан ни ако прескоче неколико литургија, верују да Бог од њих ту жртву и очекује, верују да Бог не жели доказивање спремности да се страда физички, већ можда пре и спремност да се страда духовно, од изостајања са литургија, зарад ближњих. Размишљају можда и о мисији Цркве која, хтели то да признамо или не, свакако губи код просечног посматрача који о Цркви нема појма, а сад одједном чује да ми хришћани инсистирамо на верским правима и слободама на потенцијалну штету наших ближњих са којима делимо ову земљу. И за оваква размишљања се може лако наћи подршка у ауторитетима, што кроз праксе неких помесних Цркава (па и епархија СПЦ), мишљења владика, теолога, свештеника итд. Опет, скроз легитиман став.

Проблем и са једним и са другим настаје када људи почну да крију неке погрешне мотиве иза својих одлука. Све док људи са чистом савешћу, помирени са тим што осећају да је исправно, одлуче да иду у цркву или да остану код куће, то је скроз у реду. Али ако осећамо да провејава инат, понос над својом чврстом вером, малодушност и претерана брига за себе, доказивање себи или некоме нечега и слично, онда ту почиње да преовладава лоша енергија и бесмислене расправе. Али и то је ок, људи смо. Ако смо такви 359 дана у години, па нећемо бити другачији ни ових 7. Још кад је велики улог, и у смислу вере и у смислу потенцијално здравља и на крају живота, па сви ће да буду додатно наоштрени и додатно ће се све наше мане и нервозе изразити. Али опет, такви смо - какви смо. 

Оно што сам ја покушао да урадим, и што ми за сада успева - само сам се препустио и уздржао од оштрих осећања, до после Васкрса. Можда је вештачки, можда је овако или онако, али сам одлучио да се заиста не нервирам и да се стално подсећам да је ипак централна ствар свега то што верујемо и што се надамо да је Христос заиста васкрсао из мртвих и да овај свет у коме смо се једном пробудили, са свим својим патњама и неправдама, малим и наоко неслободним људима који често пате, а да не знају ни шта их је снашло и откуд они у овој васионској драми уопште, има неки смисао и срећан завршетак, који ће нам се на крају открити и који је гарантован тиме што је Свемоћни и Премудри Творац, у вечности пристао на оно што се дешавало у ноћи између четвртка и петка - да преда Себе - иако му се то није милило, иако се плашио, иако је желео да живи, потпуно исто као и ми, само да живи у овом и оваквом свету, још неко време - пристао да умре као човек, након чега је васкрсао као Бог и показао шта и нас чека. Па ако и не схватамо некад неке људе, ако нам њихова размишљања делују глупо, неодговорно, гордо, страшљиво, маловерно, или чак јеретички, или како год - то је опет све у реду, јер сви ми радимо најбоље што можемо. Чим постоји дијалог, значи да постоји интересовање, а чим постоји интересовање, значи да нам није свеједно, да нисмо млаки, да имамо жељу да пронађемо истину и самим тим и Истину, тако да ће то Бог препознати и управити нас на прави пут. На крају, много је боље да имамо дикусије и ставове, него да се овако важне, а очигледно недовољно разјашњене теме, "подразумевају".

Ја сам на крају донео одлуку за себе. Испитао сам своје мотиве и одлучио да ли ћу и како ићи у цркву, да ли ћу се и како причестити или ћу седети код куће. Нећу да прецизирам шта сам одлучио, јер сматрам да није битно, с обзиром да сам одлуку донео након што сам уложио сав труд за који сам способан, сав разум и све "срце", тј. што би Амери рекли gut feeling. Пошто сам тако урадио шта је до мене, верујем да и ако нешто ризикујем ван куће, Бог неће дозволити да се ишта лоше деси, јер сам ризиковао сматрајући да је то Његова воља, да будемо са Њим. Ако пак одлучим да у кући, подједнако верујем да Бог неће дозволити да се имало удаљим од њега, јер сам ризиковао остајући код куће сматрајући да је то Његова воља, да зарад добра ближњих одсечем себе од онога где бих иначе био, и где сам иначе био свих претходних година и недеља. Према томе, миран сам и верујем да су и други тако мирни и немам шта да им замерим. Има и оних који вероватно све раде из погрешних мотива, али Боже мој, има их и ван времена короне.

Извини што сам удавио, али твој пост ми је деловао доста емотивно, па сам узео слободу да пишем опширно, искрено и лично. Да се оградим према свакоме ко чита - све што сам рекао је апсолутно лични доживљај, доживљај човека без формалног теолошког образовања, са врло скромним неформалним познавањем богословије, и ни по чему битне духовне праксе. Не тврдим да је ишта од реченог у складу са учењем Цркве, већ представља само личну рецепцију тог учења и, још шире, лични доживљај Бога и ситуације у којој смо се нашли у овом Великом посту.

Ја ћу наставити да покушавам да се концентришем искључиво на смисао догађаја који су се десили од сутра до недеље, на оно што се у тим догађајима крије и што ниједна криза па ни ова неће променити. Све то нам се открива у Цркви и према томе нема никаквог разлога да сумњаш да си усамљен у њој само зато што на неку тему имаш овакво или онакво мишљење, па се надам да ћеш и ти у веселијем расположењу заборавити све ове расправе и расправице. Слушао сам проф. Растка Јовића вчрс у Агапеу и он је цитирао неког професора богословије који је рекао, парафразирам, ми као Хришћани смо позвани да волимо свакога човека, али не и да нам се допада сваки човек. То ми је баш остало у утиску и мислим да се у томе крије доста тога што је посебно актуелно ових дана. Порука да се трудимо и усмеримо енергију да пронађемо љубав и разумевање за све на које набасамо (па и у овим интернет уличицама, јер су и то људи,а не ботови, ипак), па ће онда и ако признамо да нам се не допадају то бити мање битно и мање страшно. Жив ми био! 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

@Тражитељ

20 година сам свесно у Цркви. Ту, одмах да знаш било је свега, од велике почетне благодати, које се сад само сећам, до потпуно супротних стања. Некад бих се толико, чини ми се, удаљио ( лишен литургије, причешћа, поста, молитве...) да сам се питао јесам ли ја уопште хришћанин још увек. Рекао бих да нисам кад се погледам тако са стране. Онда видим да се у себи нисам и да не желим да се одрекнем Христа. Да ја Њему и даље искрено, плачући, немајући апсолутно ништа од горе наведених квалитета, могу да кажем Господ мој и Бог мој ! Ово ти наводим само да у старту знаш с ким имаш посла и од каквог човека долазе речи које ћу написати.

Нема дана од кад је ово са короном почело да не размишљам и сагледавам ове две опције које су се појавиле, о којима лепо @Срђан Шијакињић пише.

Ја лично, своју одлуку сам донео на самом почетку. И даље не знам да ли је исправна. Одлучио сам да не идем на литургију. Доношењу те одлуке помогло је то што сам свакодневно у контакту са људима у врло ризичној групи кад је ова болест у питању. Плус то, да будем искрен пред Богом и вама, одлуци је допринела и моја млакост у вери. Опет, да сам сам, да немам људи око себе, без икаквог размишљања би ишао на васкршњу литургију са намером да се причестим.

Поред много ствари које су ми нејасне ипак има нешто што је по мени извесно - одлазак на литургије у оваквом стању не може да се упореди са неким исповедништвом, да не кажем мучеништвом за веру којег је било кроз историју. Прво, овде немамо власт која се бори против Цркве због хришћанског имена. Можда ова власт и не подноси Цркву, можда заиста, мада не верујем, користи ситуацију да ликује над тиме што ће хришћане за Васкрс лишити литургије ? Можда се власт задовољава тим ситним пакостима према цркви ? Мода је власт неправедна према Цркви ? Хеј, неправедна према цркви, према нама, а према Христу је била праведна ? Раније, у временима прогона и страдања хришћана на различите начине, био си стављен пред вело јасан избор. Са једне стране је Христос, са друге одрицање од Њега, кроз приношење жртава, које ће ти спасити живот или ће те лишити страдања друге врсте.Али то је било само зато што си хришћанин. Избор - Христос или лажни бог, лажни живот. Овде је није тако. Не одбацујеш Христа, напротив. Овде не идеш на литургију јер се бринеш за друге. Зар то није неко дело љубави ?

Да се на крају захвалим @Срђан Шијакињић што дели са нама своја размишљања. То сам хтео да напишем још пре неколико дана али ево, тек сад чиним. :)

 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Занимљиво питање, наслов, мада мислим да Тражитељ тог није свестан, по ономе што је писао. Мада можда грешим.

Себе сматрам рационалним, човеком науке и технологије. За то сам се школовао, стигох до тога да ме зову академским грађанином, а од тог и кору хлеба једем. Проучавајући науку и природу, тражећи дубље одговоре од оних које они дају, дошао сам и до Бога, Цркве.

Одговор на то шта је епидемија може дати наука, што и ради. И то се свакодневно чује свуда, па и овде. Ал у данашње време недостаје одговор управо верника шта је епидемија, да се чује, макар овде. Тај одговор су атеисти прогласили као затуцан, необразован, јер се крију иза Науке, коју су прогласили за лажно божанство. Питају “струку” кад ће проћи, и они кажу да не знају. Не знају одговор са позиције науке. 
 

А одговор верника имамо записан у Старом Завету, у списима Отаца и Светитеља. Није ово ни прва ни последња епидемија. Епидемија је одговор Бога на наше поступке, грехе, позив на покајање, метаноју. Она је такође и одговор да је Бог ту, са нама, да није окренуо своје лице. Као и Његова педагогија “наука”, да ипак нисмо “богови”, да има неког изнад нас. Верници то знају, ал они су мањина. Ал треба и верницима да се мало подсете. Да виде свој однос према смрти и болести.

Данас јесте Велики петак, када распињемо Господа. Време кад изгледа смрт страшна, изгледа као победилац. Смирено ћемо је пустити да ликује, и туговаћемо. Ал туга ће ускоро да се преобрати у радост победе. Јер победа је близу, прекосутра, када ћемо радосно рећи: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт победи, и свима у гробовима живот дарова!

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Mislim najpre da ne treba da se delimo u tabore. Meni je recimo milo što vidim ovde kod braće i sestara ovakvu vatrenu želju da po svaku cenu Vaskrs slave u Crkvi. Toliko jaku želju, da ni Patrijarh od toga ne može da ih odvrati. Dobro je to, jer, makar se i ne slagao sa njima, lepo je kada neko u nešto iskreno i snažno veruje. Zato imam poštovanja i prema partizanima koji su ginuli za ideju komunizma, bez obzira šta ja mislio o komunizmu. A kako tek neću ovde imati divljenja prema hrišćanima? Ono jes', ja bih voleo da se one mere Sinoda dosledno sprovode, dakle, rastojanje, pričešćivanje bez kontakta sa ustima, bez celivanja ikona, itd., ali mi je opet drago što ljudi toliko veruju Gospodu da će ih u Crkvi zaštititi od virusa, da ih mnogo i ne zanimaju te mere. I nekako mislim da će Gospod zaista i da ih zaštiti, jer verujem da Mu je milo takvo detinje (u pozitivnom smislu) poverenje.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

(Много сам писао, још мојим шврако-куцо-писом, само кратко...писао сам Тражитељу у контесту како је он доживео људе овде, не о теми постављеној - пар речи о томе)

Ако погледамо, шире, дешавања, макар, рецимо Србију, ЕУ и Русију - све је различито. Ако узмемо да ово можда није Божије дело, али сигурно јесте Божије допуштење, онда стање у Србији, Европи и Русији, рецимо, па ето и у САД, не дозвољава нам искључивотс на неком српском плану и поднебљу. Ја сам за Литургију (па ко није, свако је) али не могу да амерам Србину који не иде, кад је Патријарх овде - изричито благословио, дао налог свептеницима - да верни не могу да присуствују.

Даље, ето отац Ненад пише, па и Холандији држава имаде више обзира ка вернима. Чак (а што "чак" Ћирко, јер нису све поре демократије у САД мртве), министар федералног здравстав каже: ако на локалу, државе, забране верницима, ја ћи потегнути федералне мере и штитити права верних,

Онда, оптужују Путина за "православну џемахирију" (а ни не знају шта је то, нити то постоји) а Патријарх рсуки је драстичнији у препорукама за веерне од државе. Да не редам...ма ко је направио или није вирус, ипак је то по Божијем допупуштењу - треба да знамо да када Господ спроводи своју педагогију над људима - а Он то увек ради из љубави - Он тада учи и ученике и учитеље! Он је оно небеско Огледало у Којем се све и сви огледају.

Дакле, око (=од) крста су се Апостоли разбежали, али неки "слабићи" нису...тако данас имамо да права верних бране "крвничке" САД, или Холандија "распусница"...само један примерчић мали. Им аих милион...а српска држава не.

Даље: фамозни, горди свет и глобализација, и бомбе, и здравства и науке, и машине, и све - где сте!? Један "црв" кооји се без микроспоа не види, дрма светом као југовина сламчицом - да се онда сетимо како Господ говори Јову праведнома (да се надамо да и нама тако сада говори): Опаши се сада као човек, а Ја (=Бог) ћу да те питам. Где си ти био када Ја стварах земљу? Јеси јој измерио мери, и видили јој потпоре на којима стоји? Јеси завири у облаке у којима чувам град (=лед) за дан Суда (парафраза по сећању).

Дакле, да се упитамо колика је сила Бога живога, али колика је и љубав и милост и трпљење наших зала, да се за комфоре наше убијамо и требимо народе као пшеницу од плеве. Кад једним црвом сват зауставља, шта све Господ над војскама може!  Не верујем да ће се Христос одрећи оних којиостану код куће, нити да ће оне који оду сматрати неким великанима, посебно ако се погорде тиме. Да не осуђујемо ничије салбости, ако већ, ако смо јаки како се правимо, не носимо крстове слабих Није случајно, на голготском путу, и сам Христос посрну, па су Му помогли да носи крст!

Велики је Бог, и сам Он сваким својим делом, и Речју даје одговоре на све. Зато је Правсолавље, Хришчанство парадса: када Син Божији, распет, немоћан виче Богу Оцу: Боже мој, Боже, зашто си ме оставио? Није Христос детектив, јер Он све зна, па да туђе слабости на пијаце износи, него их лечи, и бодри човека, тихо, нечујно, тајно. Када врши педагогију на човеку, онда не дозвољава икоме да се горди. Говори гордима: ко је без греха, нека баца камење први. Дакле....ово је Божија лекција свету...да не мислимо да смо нешто, па ми, сад, добри ђаци.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
1 hour ago, Ćiriličar said:

али не могу да амерам Србину који не иде, кад је Патријарх овде - изричито благословио, дао налог свептеницима - да верни не могу да присуствују.

Нико не замера онима који не иду. Ако неко и ради, то не би требао.

Ал замерамо управо патријарху, владици, свештенику, теологу, који забрањују, који не дају, који препоручују народу да не долази, да не иде. С правом се питамо, у шта ви верујете и коме ви верујете? Дал је то она вера коју су нам предали оци и коју ми треба да предамо деци? Шта су оци препоручивали у доба епидемија? Ил су они превазиђени у савремено доба, доба челичних птица и виртуелне реалности?

Није циљ одласка у цркву да се не разболимо нит да не умремо. Да се опет не учита да кажемо да идемо у цркву како би избегли, сачували се. Него носимо и носићемо свој крст шта год да се деси. Не трчимо на крст, ал и не узмичемо од њега.

Диван пример вере нам дају из појединих манастира руске цркве. Где иако имају и оболелих и умрлих кажу: Дођите, и ничег се не бојте...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
2 hours ago, Ђорђе Р said:

Нико не замера онима који не иду. Ако неко и ради, то не би требао.

Можда не замјерају, али се говори "Свака звјерка показује траг", "Сад се види ко је вјера, а ко не вјера ",  "Нек иду у шуму ", и да не набрајамо... Дакле наступају за извјесном дозом подозрења и ликовања, све оно што помену почетни коментар..

2 hours ago, Ђорђе Р said:

Ал замерамо управо патријарху, владици, свештенику, теологу, који забрањују, који не дају, који препоручују народу да не долази, да не иде. С правом се питамо, у шта ви верујете и коме ви верујете? Дал је то она вера коју су нам предали оци и коју ми треба да предамо деци? Шта су оци препоручивали у доба епидемија? Ил су они превазиђени у савремено доба, доба челичних птица и виртуелне реалности?

Колико видимо, имамо ситуацију да се у вријеме епидемије итекако водило рачуна, дезинфиковале су се кашикице, причешћивали болесни и здрави одвојено, све те ствари смо нашли у упутствима о чему Руси објавише обимно саопштење, и код нас су се појавили текстови,  дакле оци су оставили нека упутства, али џаба, не помаже, ревновање наше превазилази њихово снисхођење. 

 

Искрено мишљење, ко год је поступио и како год је поступио у приликама које су се десиле, добро је поступио и Бог ће од свега да учини добро. Само се бојим да у свим овим разликама како вјерујемо (да ли је кашикица стерилна или није, да ли се може пренијети преко кашикице или не може и да ли у томе учествује стање и достојност вјерника, и све теме које се отворише), не заборавимо да ми вјерујемо у Једну Свету Саборну и Апостолску Цркву и добро би било, колико је до нас да сачувамо саборност. И то је до нас, да љубав међу собом имамо, да би нас познао да смо Његови ученици.

 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

mislim da ne postoji unificirano mišljenje povodom bilo koje stvari na svetu, a tako ni povodom trenutne situacije...i ne treba da postoji...Gospod nas je stvorio različite, dao nam slobodu i razum da razmišljamo svojom glavom...osnovne smernice smo dobili...svako od nas nastavlja dalje kako može i koliko može...kao što je napred već navedeno, najbitnija stvar je tu da prekinemo da se svadjamo i uvažavamo samo svoje mišljenje i svoj stav , kao jedino ispravan...neophodna je tolerancija i prohvatanje različitosti kod brata svoga...niko od nas ne zna ko podnosi veću žrtvu i šta je Gospodu više ugodno...samo On zna....

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
14 hours ago, Ćiriličar said:

ја сам Американофил добрим дело, за изворну Америку

Све више волим овог Ћирила! :D

 

Шалу он сајд, проблем је овде што људи иду на ”све или ништа”. Једни оће да се праве као да вирус не постоји, други оће да херметички затворе све живо. А у том простору од ”ништа” до ”све” постоји милион могућности, различитих питања и одговора.

Не само храмови, него и многа (тј. већина) предузећа могла би да раде уз разумне мере опреза - маске, рукавице, дистанца, провера температуре и сл. Причешће би могло да буде сасвим безбедно и по световним критеријумима кад би се одвојило за сваког посебно, што би требало да буде сасвим ОК, посебно у оваквим ванредним околностима.

Али јок. Ми смо Срби православци. Нема компромиса! Само удри. Ти у клин, ја у плочу.

Ко другоме јаму копа бар је паметнији од онога ко сам себи јаму копа.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
42 minutes ago, Grizzly Adams said:

Све више волим овог Ћирила! :D

 

Шалу он сајд, проблем је овде што људи иду на ”све или ништа”. Једни оће да се праве као да вирус не постоји, други оће да херметички затворе све живо. А у том простору од ”ништа” до ”све” постоји милион могућности, различитих питања и одговора.

Не само храмови, него и многа (тј. већина) предузећа могла би да раде уз разумне мере опреза - маске, рукавице, дистанца, провера температуре и сл. Причешће би могло да буде сасвим безбедно и по световним критеријумима кад би се одвојило за сваког посебно, што би требало да буде сасвим ОК, посебно у оваквим ванредним околностима.

Али јок. Ми смо Срби православци. Нема компромиса! Само удри. Ти у клин, ја у плочу.

Ко другоме јаму копа бар је паметнији од онога ко сам себи јаму копа.

У праву си, само што има оних који то не поштују.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 8 часа, Broken рече

@Тражитељ

20 година сам свесно у Цркви. Ту, одмах да знаш било је свега, од велике почетне благодати, које се сад само сећам, до потпуно супротних стања. Некад бих се толико, чини ми се, удаљио ( лишен литургије, причешћа, поста, молитве...) да сам се питао јесам ли ја уопште хришћанин још увек. Рекао бих да нисам кад се погледам тако са стране. Онда видим да се у себи нисам и да не желим да се одрекнем Христа. Да ја Њему и даље искрено, плачући, немајући апсолутно ништа од горе наведених квалитета, могу да кажем Господ мој и Бог мој ! Ово ти наводим само да у старту знаш с ким имаш посла и од каквог човека долазе речи које ћу написати.

Нема дана од кад је ово са короном почело да не размишљам и сагледавам ове две опције које су се појавиле, о којима лепо @Срђан Шијакињић пише.

Ја лично, своју одлуку сам донео на самом почетку. И даље не знам да ли је исправна. Одлучио сам да не идем на литургију. Доношењу те одлуке помогло је то што сам свакодневно у контакту са људима у врло ризичној групи кад је ова болест у питању. Плус то, да будем искрен пред Богом и вама, одлуци је допринела и моја млакост у вери. Опет, да сам сам, да немам људи око себе, без икаквог размишљања би ишао на васкршњу литургију са намером да се причестим.

Поред много ствари које су ми нејасне ипак има нешто што је по мени извесно - одлазак на литургије у оваквом стању не може да се упореди са неким исповедништвом, да не кажем мучеништвом за веру којег је било кроз историју. Прво, овде немамо власт која се бори против Цркве због хришћанског имена. Можда ова власт и не подноси Цркву, можда заиста, мада не верујем, користи ситуацију да ликује над тиме што ће хришћане за Васкрс лишити литургије ? Можда се власт задовољава тим ситним пакостима према цркви ? Мода је власт неправедна према Цркви ? Хеј, неправедна према цркви, према нама, а према Христу је била праведна ? Раније, у временима прогона и страдања хришћана на различите начине, био си стављен пред вело јасан избор. Са једне стране је Христос, са друге одрицање од Њега, кроз приношење жртава, које ће ти спасити живот или ће те лишити страдања друге врсте.Али то је било само зато што си хришћанин. Избор - Христос или лажни бог, лажни живот. Овде је није тако. Не одбацујеш Христа, напротив. Овде не идеш на литургију јер се бринеш за друге. Зар то није неко дело љубави ?

Да се на крају захвалим @Срђан Шијакињић што дели са нама своја размишљања. То сам хтео да напишем још пре неколико дана али ево, тек сад чиним. :)

 

 

Divno, iskreno i potpuno delim ovo misljenje pa i iskustvo koje si naveo.

Hvala Broki!

(u bre, pa ovaj lik nije samo Trussardi nego i Dostojevski :)))

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
33 minutes ago, Жика said:

У праву си, само што има оних који то не поштују.

Не треба кажњавати све због неких.

То би било као да свима забранимо да возе ауто зато што су неки неодговорни за воланом. То би било бесмислено и штетно. Кажњавамо само оне који крже правила.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
17 hours ago, Тражитељ said:

ето докле то иде

Pa čekaj sad malo, ja sam imao utisak da sam ako ne naj- a ono bar među naj-pesimističnijim komentatorima na ove teme ;) 

Šalu na stranu takvo lomljenje i stradanje u mislima i nedoumicama nije znak da ne pripadaš hrišćanima nego baš obratno jer su hrišćani oni koji "sve ispituju i dobra se drže" a kada već pomenuh omiljenog Pavla on negde reče i "Свачим смо угњетавани, али не потиштени; збуњивани, али не очајни; Прогоњени, али нисмо остављени; оборени, али не погубљени" dakle boldovano tačno ono o čemu ti govoriš čak i kod Pavla. Dakle, opušteno polako i bez sekiracije.

Osim toga neke ljude ne možeš da ubediš u drugačije dok ne okuse posledice svojih mnjenja, a neke čak ni tada.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Hadzi Vladimir Petrovic,
      Ево за почетак, атеизам не би био атеизам без Бога, његов категорички императив је: да Бог не постоји, када се не би бавио нечим што не постоји, ни он сам не би постојао!
      Дакле на један негативан начин он црпи идентитет из Бога, са друге стране према постојећем, бићу, материји, па и укупном свјету се односи позитивно. Чак подржава науку, дакле и метафизику без бога. Вјерује да има неки смисао постојања или да ћемо га некада спознати. 
      Довршени нихилизам, се не бави Богом, он се бави структуром бића и ако безуспјешно, за разлику од атеизма негира било какву везу међу појединачним бићима (јер све су пропале, све су негирале биће), односно исповједа апсурд постојања бивствујућег.
      Другим ријечима историја нихилизма је историја метафизике. А атеизам ипак није филозофија него светоназор - тек једна од "божијих идеологија"
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Празник Усековања главе Светог Јована Крститеља торжествено је прослављен у Цетињском манастир, у у којем се чува његова Света десница. Празновање је започето Светом архијерејском литургијом којом је уз саслужење цетињског свештенства и свештеномонаштва началствовао Архиепископ јужненски господин Диодор, викар Митрополита одеског и исмаилског господина Агатангела (Украјина). У литургијској бесједи владика Диодор је казао да устима пророчким Господ каже: – Ево ја сам ти предложио живот или смрт и ти сам бирај да ли ћеш да живиш или умиреш.   Звучни запис беседе     „Данас враћајући се двије хиљаде година уназад и сјећајући се овог тужног, али за нас хришћане уједно и радосног догађаја, ми треба сваки понаособ за себе да направимо избор како ћемо да живимо даље. И данас на крају Свете литургије желим свима браћо и сестре, да ви изаберете живот, да увијек живите са Христом и да Христос увијек буде са вама. Чврсто се држите за Његову руку и поступајте онако како је поступао Свети Јован Крститељ. Не бојте се никога. Поступајте онако како сте поступили када је било потребно штитити и бранити своју Цркву. Из историје знамо да ваш народ није увијек био богат и моћан, али је увијек био храбар. Христос је увијек са онима који се не боје. Историја вашег народа то потврђује“, казао је, између осталог, Архиепископ јужненски господин Диодор.   Владика Диодор се са једним свештеником и вјерницима из своје епархије ових дана налази у посјети манастирима Црне Горе. Прије Цетиња посјетио је манастир Острог.   На крају Свете литургије изнешена је десница Светог Јована Крститеља која се чува у Цетињском манастиру, како би је присутни вјерници цјеливали и узели благослов, а прочитан је и акатист овом светитељу.   Оливера Балабан   Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Guest
      Од Guest,
      Свети Јован, Претеча Спаситеља нашег Господа Христа, требало је да смрћу својом претходи добровољној смрти Спаситеља нашег, као што је претходио Његовом рођењу, да би, као што је на земљи проповедао долазак Спасов говорећи: "Иде за мном јачи од мене" (Мк. 1, 7), тако и у аду налазећим се душама еветих праотаца проповедао долазак Господа и објавио да се већ јавио очекивани у свету Месија. И као што Господ Христос имађаше пострадати за грехе људске, тако и Претеча Његов пре Њега прими страдалничку смрт безакоња Иродова ради. А догоди се то овако:
       
       
      Ирод, звани Антипа, син старога Ирода, убице деце Витлејемске, зли изданак злог корена, четверовласник у Галилеји, ожени се најпре ћерком арабског цара Арете, и поживе с њом не мало времена. Али потом, очаран лепотом Иродијаде, жене Филипа брата свога, зближи се с њом, јер она пристаде на погану похоту његову; и по жељи ове прељубочинице, он отера своју закониту жену и незаконито узе себи ту жену брата свога; јер и да је умро брат његов, он је не би могао узети за жену, пошто би остала међу живима кћер братовља, рођена од ње; а закон је наређивао да брат само онда узме братовљу жену удовицу, ако умрли брат не би оставио за собом порода. Међутим, тачно се зна да је Ирод отео жену своме живоме брату Филипу, и на тај начин учинио велико безакоње као отмичар, прељубочинац и крвосмешник.
      Када Ирод учини такво безакоње, свети Јован Крститељ, ревнитељ закона Божија, изобличитељ грехова људских и проповедник покајања, не отрпе него пред лицем свих изобличаваше Ирода као прељубочинца и отмичара, који је отео жену брату своме, и говораше му: Ти не можеш имати жену Филипа, брата свога. - А Ирод, не трпећи изобличавање, нареди те Јована бацише у тамницу и оковаше. Иродијада пак нарочито се срђаше на светитеља, и шћаше да га одмах убије, али не могаше, јер јој сам Ирод брањаше, и чуваше сужња од жене која је дисала убиством. Ирод знађаше Јована да је човек праведан и свет; и раније га радо слушаше, и по његовим речима чињаше много добра; зато се и бојаше да га преда на смрт. Но бојаше се Ирод не толико Бога колико људи, као што евангелист Матеј каже: И шћаше да га убије, али се побоја народа, јер га држаху за пророка (Мт. 14, 5). Бојао се Ирод да народ не устане против њега и дигне буну, зато се не усуђиваше да јавно преда на смрт пророка и крститеља, вољеног и поштованог од свију, већ га само мучаше тамницом, желећи затворити неућутна уста свога изобличитеља.
      Свети Јован би у тамници дуго време; његови ученици сабираху се к њему, и он их често поучаваше врлинском животу по закону Божију, и тврђаше им да је Месија већ дошао у свет; он их и слаше к Њему, као што се каже у Еванђељу: А Јован чувши у тамници дела Христова посла двојицу ученика својих да га упитају: јеси ли ти онај што ће доћи, или другога да чекамо? (Мт. 11, 2-3). Он слаше да питају не зато што сам није знао; јер како је могао не знати Онога кога је сам крстио, и на кога је видео да је Дух Свети сишао, и о коме је чуо глас Оца који је сведочио, и на кога је сам указао прстом говорећи: Гле, јагње Божје! (Јн. 1, 36); него он слаше ученике своје ка Господу Христу, да би они својим очима видели славна чудеса која Он чињаше, те да се коначно увере да је Он тај који је дошао да спасе род људски.
      Након неког времена настаде дан Иродова рођења, када он по обичају приређиваше славље. Сабравши све своје кнезове, војводе, и старешине - тетрархе Галилеје, Ирод приреди велику гозбу. У време те гозбе кћи Иродијадина, игравши и угодивши Ироду и гостима његовим, заиска од Ирода, по наговору своје свирепе мајке, главу светог Јована Крститеља, и доби је: јер се Ирод закле дати јој што год заиште, макар то било и до по царства његова. И он бедник, не хотећи прекршити заклетву своју и ожалостити играчицу и њену гадну мајку, одбаци од себе онај страх који га задржаваше да убије Јована, заборави на Јованову светост, и као пијан распали се намером да пролије крв невину. И одмах посла џелата у тамницу, заповедивши му да Јовану одсече главу и да је донесе на тањиру.
      И тако Претеча Христов, због изобличавања Иродова саживљења са Иродијадом, би посечен у тамници, и то у касну ноћ: јер ту одвратну гозбу свети еванђелист Марко назива вечером (Мк. 6, 21); та се вечера протегла до иза поноћи, и када се већ сви беху опили и довољно науживали игре бестидне девојке, тада би извршено ово неправедно убиство. И донесена би глава светог Јована на тањиру усред те гозбе, док је крв још капала и, као што неки саопштавају, глава је и после посечења изговарала оне укорне речи, рекавши Ироду: "Ти не можеш имати жену Филипа, брата свога".
      О, како велики страх обузе све на тој вечери, када угледаше човечију главу, ношену на тањиру као јело, из које течаше крв, и која притом покреташе уста и изговараше речи, и коју играчица узе својим дрским рукама и однесе матери својој. А Иродијада, узевши је, избоде јој иглом језик, који је изобличавао безакоње њихово; и пошто јој се довољно наруга, она је не даде да се сахрани заједно са телом, јер се бојала да Јован не васкрсне, ако глава буде придружена телу, па би онда понова почео изобличавати Ирода и њу. Тело светога Претече ученици његови узеше те исте ноћи и сахранише у Севастији; а главу Иродијада закопа у дворцу свом дубоко у земљи, на неком нечистом и сакривеном месту. Шта је даље било са главом Јовановом може се читати под двадесет четвртим фебруаром, када се празнује обретење те чесне главе.
      После убиства светога Претече, несрећни Ирод изврши и други, не мањи злочин: наруга се Господу нашем Исусу Христу за време добровољног страдања Његовог нас ради, као што о томе говори еванђелист Лука: Ирод осрамотивши Исуса са својим војницима, и наругавши му се, обуче му белу хаљину, и посла га натраг Пилату (Лк. 23, 11).
      Али казна Божија убрзо постиже пророкоубицу и Христоругатеља: јер, с једне стране, крв Јованова вапијаше на Ирода к Богу, као некада крв Авељева на Кајина (1 Мојс. 4, 1-16); с друге пак стране, друга безакоња Иродова, нарочито његово исмевање Господа Христа, навлачаху на њега праведну казну Божију; и стварно, након не много времена Ирод би лишен царства и живота са Иродијадом и играчицом. Јер цар арабски Арета, светећи се за срамоту и бешчешће, нанесене од Ирода његовој кћери, скупи војску и крену на Ирода; такође и Ирод, скупивши своју војску, изиђе против Арете. Настаде силна битка; и војска Аретина победи Иродову; Ирод претрпе страховит пораз, сва војска његова изгибе, а он се сам једва спасе. После тога Ирод би лишен своје власти и свих својих богатстава, и са прељубочиницом и њеном ћерком би послан од кесара римског Калигуле у прогонство, најпре у Галију у град Лион; а потом би преведен у Шпанију у град Илерду, где у беди и понижењу скончаше Ирод и Иродијада, али претходно видеше смрт своје кћери играчице, која погибе на следећи начин:
      Једном зими она шћаше због неког посла да пређе преко залеђене реке Сикориса; и кад иђаше по леду, лед се провали под њом, и она паде у воду до грла. По правосуђу Божјем санте леда стегоше је око грла чврсто, те висијаше телом у води а глава јој беше над ледом; и као што некада играше ногама по земљи, тако се и сада копрцаше, играјући ногама по води да би додирнула дно; при томе јој нико не могаше помоћи; и она тако висијаше у води све дотле, док јој оштар лед не одсече главу. Гадни труп њен, занесен водом испод леда, не би пронађен, а глава њена би однесена Ироду и Иродијади, као некада Претечина, само одсечена не мачем него ледом. Тако Божје правосуђе узврати играчици, виновници одсечења чесне главе светога Јована.
      После тога погибоше са хуком безакони убица Ирод и погана Иродијада: јер се казује за њих, да се земља отвори и прогута их живе.
      Свети пак Јован, како за живота на земљи, тако и по кончини својој би Претеча Господу Христу. Јер предухитривши силазак Спасов у ад, он благовести тамо бившима Бога који се јавио у телу, и обрадова свете праоце; са њима он би изведен отуда по разорењу ада у васкрсење Христово, и удостоји се многих венаца у Царству Небеском: као девственик, као пустиножитељ, као учитељ и проповедник покајања, као пророк, као Претеча и Крститељ, и као мученик. Његовим светим молитвама нека и нас упути на пут истинског покајања и удостоји Царства Небеског милосрдни Господ и Бог наш Христос, коме са Оцем и Светим Духом слава вавек. Амин.
      Извор
      Тропар, глас 2.
      Успомена праведника слави се похвалама, а теби је, Претечо, довољно сведочанство Господње да си, се заиста показао часнији и од пророка, јер си се удостојио да у реци крстиш Онога кога си проповедао. Зато, пострадавши за истину, радујући се, објавио си радосну вест онима који су у Аду, о Богу који се јавио у телу и узео грех света и који нам дарује велику милост.
      Кондак, глас 5.
      Претечино славно усековање, је славно Божије старање о свету, да и онима који су у Аду проповедаш Христов долазак. Нека плаче Иродијада јер безаконо убиство поручи: Не заволе закон Божији, ни живот вечни, но варљиви привремени.
    • Од Hadzi Vladimir Petrovic,
      Одломци текста: "Фенеменолошки аспекти параноично критичког метода" Ликовне Свеске 7
       
      Гнусова и беда апстрактног стварања
       
      /Очигледни недостатак филозофске и опште културе веселих заточеника тог модела менталне дебилности који се назива апстрактном умјетношћу, апстрактним стварањем, нефигуративном умјетношћу итд., једна је од оних најаутентичније слатких ствари са становишта интелектуалне и "модерне" пустоши нашег доба.
      Закснели кантовци, љигави од скатолошких златних пресјека, и даље хоће нам на новом оптимизму свог новог фотопапира сервирају тај чорбуљак од апстрактне естетике који је, истину говорећи, још гори од оних колосално одвратних супа неотомизма са охлаћеним резанцима којима ни изгладњеле мачке у грлевима неће да се приближе.
      Ако по њима форме и боје имају неку естетску врједност саме по себи, и изван своје "представљачке" вредности и анегдотског значење, како би они могли да објасне класичну параноичну слику.../ Овде би за сад прекинуо цитат.
       
      Слика у прилогу је Далијево откриће рјеч је о фотографији људи који сједе испред шатора, Дали је фотографију посматрао под другим углом и уочио лице, назвавши га параноично лице.
       
      Овај феномен о двије потпуно различите слике у једној фотографији које чак не ремете једна другу је класичан надреалистички феномен.
       
      Ово има антрополошки значај и на овом феномену Дали развија " Параноично критички метод"
       
      Тумачи писма и отаца који се сматрају објективним су овом форографијом сахрањени, јер не само да превиђају него негирају властиту параноју у коју улази и научни апарат!
       
      Нпр, када би једна реалност слика "људи сједе испред шатора" била "римокатолизам", а друга слика " портрет жене" била православње, како би по основу факта: фотографије, нешто могли доказати?
      Остаје да преиспитујемо, критикујемо властиту параноју, без предрасуде да је наша слика реална, јер је као и многе друге надреална.
      На овоме расту други надреалистички методи, покушај да се реално ослободи од "над" да се "над" обликује и преобликује да се квадрира итд., све у оквиру склопа сплета, човјека и свијета.
      Међутим сваки (надреални) склоп човјека и свјета је лажни, уклањање сваког опосредовања је нихилизам параноје, ништње општег смисла бића у цјелини.
       
      Сваки покушај човјека да се повеже са свјетом је страст и увлачи га у бесмислен сплет јер свјет нема смисао! Метафизика је кроз своју историју све покушала и све могућности исцрпила, закапњели "теолошкоперсоналистички" покупај да то буде личност није врједан помена јер се личност не јавља у свјетовности, метафизици, онтологији и криминалан је, јер личност своди у магијско, али пошто се болест запатила дужан сам.
       
      Да свјет нема никаквог смисла (осим разноврсних параноја, привида) знали су Оци коју су сваку повезаност са свјетом дефинисали као страст.
       
      Када се ослободимо параноје "смисла" свјета и бића у цјелини , "опште истине" праве слике, свјета, ми ипак остајемо окружени појединачним бићима, стварима, бивствијућим, која постоје себи самим истовјетна, без заједничког смисла у апсурду, укључујући и нашу властиту самоистовјетност.
      Тотално без везе са другим бивствијућим, без утопљености у свјет (параноју свјета) и без Бога.
      То је реалност без оног "над" чист апсурд, онако како га Симеон Бекет духовни отац Мирчеа Елијадеа описује, Мирче се упустио у археологију оног "над" у религију као повезивање - везу које превазилази, апсурд појединачног бића по себи у својој савршеној заокружености и бескрајној усамљености, што је апсурд, али за слављење, док је сливање у свјет магија и демонизам, лажна "веза" међу појединачним бићима, страст.
      Дакле није страст "сексуална" моћ, или било која друга човјекова моћ својствена његовој природи, него је страст свака лажна "веза" са свјетом или појединачним бићима у њему! Чак и када је та моћ говор или мишљење!
      Човјек не може како то тврди онтотеологија и метафизика да својом слободом буде личност или да увећањем слободе направи везу (религију) са Богом!
      Човјек може слободом баш оно што може монашким подвигом, да покида страсти - везе са свјетом, да деконструише свјетовност, уништи привид, "општу истину" освјести своју грешност - лажну повезаност са другим и "Другим"...
      И да се наће сам себи истовјетан, савршено заокружен без везе са свијетом у апсурду постојања и смртности.
      Ово је смисао монашке самоће, слобода од свјета и свјест о богоостављености као припрема за тек тада могући долазак Духа Светога који нас утјеливљује и везпросторно Тјело Христово.
      Отуд су нам потребне велике и тешке припреме кидања наших параноја и безивање свих светих сила (моћи) човјекових, па и "сексуалности" за Бога, а тек преко Духа Светога и Христа у којима је једино могућа веза (религија) и заједница међу појединачним бићима (Црква).

       
      Послато са 5026D користећи Pouke.org мобилну апликацију
       
       
       
       
       
       
       
       
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      "Добро је да кад чинимо заповести Божије, да се непрекидно питамо јесмо ли учинили довољно", рекао је протојереј Арсеније Арсенијевић говорећи на тему јеванђељског зачала о богатом младићу, које је на светој Литургији прочитано у недељу 12. по Духовима.    Звучни запис разговора   Господ нас учи да све оно што је од овога света, а за шта смо везани, треба одбацити да бисмо били савршени, стога питамо о. Арсенија како је могуће схватити и прихватити тако нешто у савременом свету у коме смо од рођења васпитавани потпуно другачије? "Треба имати мало више вере у Господа" каже наш гост који подсећа да "човек не може сам да узраста у свету - без Бога". Данашње друштво је потпуно окренуто човековој удобности, што је сигуран пут за потпуно одвајање од Бога. "Човек данашњице жели да створи изгубљени рај у овоме свету", каже између осталог о. Арсеније.     Извор: Радио Слово љубве
×
×
  • Креирај ново...