Jump to content

Протођакон Љубомир Ранковић: Чувајмо друге од себе, нас ће чувати Бог!

Оцени ову тему


Препоручена порука

                 ljubomir-rankovic.jpg

 

Дом и породица морају и могу да замене празнична богослужења. Дом је икона храма, породица икона цркве. Апостол Павле у својим посланицама поздравља породицу као „домаћу цркву“

Доносимо разговор са протођаконом др Љубомиром Ранковићем, главним и одговорим уредником „Гласа цркве“, издавачке куће Епархије шабачке.

Црква је важан чинилац српског друштвеног живота и институција са највећим угледом у народу. О пандемији корона вируса која сабласно кружи планетом многи су већ, позвани и непозвани, рекли своју реч. Грађани Србије, међу њима највећи број верника, очекују и реч своје цркве. Имају ли право на то, или су ово питања која спадају искључиво у надлежност „царства овога света“?

– Све појаве и феномени, особито глобалног и општечовечанског карактера, који засецају у судбину света и човечанства, имају поред физичке и своју метафизичку природу и значај. Тумачење метафизичких, односно, духовних димензија и знамења у свакој појави и у свакој епохи, најважније је призивање цркве у овом свету. Верујући народ зато са правом очекује реч цркве. Њен задатак је да буде активни и креативни чинилац историје а не неми посматрач актуелних друштвених процеса. Црква је Логос који пребива у свету, „со живота“ и „светлост свету“ која осветљава путеве свакој епохи.

Можете ли онда, као свештеник, да уобличите ту насушну реч, која се недељама у овој нашој и свепланетарној драми, очекује од цркве?

– „Кад наиђу тешка мутна времена и учестају узбуне међу људима, отвори се одједном Библија на њеним најтамнијим страницама и наш ужас или наше неразумевање нађу древне и познате речи као једини израз…“ – овако је славни нобеловац Иво Андрић у књизи „Знакови поред пута“, дао путоказ где наћи одговор у данима узбуне и пометње. Библија је Реч Божја којом Црква одговара на сва питања и изазове људске историје.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

На којим „најтамнијим страницама“ Библије се скривају „древне и познате речи као једини израз“ за којим трага данашњи збуњени и пометени човек?

– „Најтамније стране“ Књиге над књигама, су пророчки текстови Старог и Новог завета који скривају и откривају тајну Божјег Промисла, драму историје и смисао постојања човека и света. „Божја правда се ретко јавља… местимично и на махове. И то је срећа за овај свет… Она је исто што и оркан, катаклизма и трагедија“ – упозорава, истовремено и теши мудри Андрић. А старозаветни пророк опомиње свој народ у данима гњева и искушења: „Хајде народе мој, уђи у клијети своје, и закључај врата своја  за собом, прикриј се зачас, докле прође гњев“ (Исаија 26.20).

Хоћете да кажете да су ово дани гњева увређеног Бога који се свети и кажњава?!

– Не, никако. Нажалост, савремени човек, кроз своју нарав и ћуд, у први мах, тако тумачи ову пошаст која је задесила планету. Бог није гневни осветник. Он је Бог љубави али и правде. У нашој српској националној химни дозивамо га у помоћ као Бога правде. Он брине и бди над целим свемиром. Према човеку, кога је створио по свом лику, показао је љубав и обилату несебичност, учинивши га господарем земље: „Рађајте се и множите се, и напуните земљу и владајте њоме. И будите господари од риба морских и од птица небеских и од свега звериња што живи н на земљи“ (1. Мојс. 1, 28). На Божју љубав и несебичност човек је узвратио егоизмом и бруталним односом према своме „животном окружењу“, према природи. Природа је одговорила гњевом.

Ви у име цркве поручујете да је пандемија осветнички гнев природе према човеку и човечанству?

– Тако је! Човек је психофизичко биће. Две мајке подарио је Бог човеку на земљи. Мајку цркву која храни, ону важнију, духовну страну његова бића, и мајку природу која задовољава његове физичке потребе. Кроз протекла два миленијума, не зна се према којој мајци је човек показао више бруталности, бахатости и зле воље. Црква, чија глава је Богочовек Христос, мајка је „луде љубави“ према човеку. Трпи, сноси, прашта и разуме слабост деце своје. Природа нема превише емоција. Дуго трпи али ништа не прашта. Корона вирус је њен гњев и њен одговор на човекову бахатост и егоизам.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Желите да кажете да природа поседује антропоморфна својства – свест, разум, вољу, осећања, гњев…

– Васцела творевина поседује телеолошку димензију, дакле, има своју сврху и свој циљ. Свему је Творац подарио смисао и мудрост. Али нема смисла без Промисла нити мудрости без Премудрости. Свестан сам да човек нашег времена тешко може ово да појми и разуме, кроз своје празно и сухо срце. Нестао је дубоки човек средњег века који је поседовао способност да ломи печате тајни и чита „чрте и резе“, знамења и поруке Божје творевине. Владика Његош, разрешивши својим генијалним умом и поетским даром дубоке мистерије природе, кроз стихове поручује: „Над свом овом грдном мјешавином, опет умна сила торжествује; не пушта се да је зло победи“.

Да ли би се могло рећи да се из „неспоразума“ човековог са Богом изродио његов неспоразум и са природом?

– … Додао бих – и неспоразум са самим собом. Човек је постао биће неспоразума. „Реметилачки фактор“ опште хармоније. Дрски тиранин, бахати егоиста, безобзирни узурпатор и умишљени свезнанац… Насилник над природом. Најгоре од свега је што не схвата докле га је одвео „сушичави рационализам“. Ослободио се „предрасуда“ али је уз то изгубио духовне вредности у веома опасној мери. Распала се његова морална и духовна вертикала и он испашта у збуњености и остављености које га доводе до духовне испражњености и очајања. Све има, а ништа нема.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Дакле, све ово што нам се данас дешава, Ви сматрате да је последица губитка човекове способности комуникације са природом?

– Управо тако! Карл Густав Јунг, генијални познавалац људске душе, свих духовних трептаја, девијација, тегоба и тескоба савременог човека, брижно и са сетом констатује: „Човек се осећа усамљеним у космосу зато што више није повезан са природом и изгубио је своју емотивну „несвесну истоветност“ са природним појавама. Оне су полако изгубиле своја симболичка значења. Грмљавина више није глас разбеснелог Бога, нити је муња Његово осветничко копље. Ни у једној реци нема духа, ниједно дрво није човеков животни принцип. Ниједна змија, отеловљење мудрости, ниједна планинска пећина, дом великог демона. Човеку више не говоре никакви гласови из камена, биљака и животиња, нити се он обраћа њима, верујући да га они могу чути. Нестао је његов додир са природом, а са њим и дубока емотивна енергија коју је стварала та симболичка повезаност“.

Не чини ли Вам се да се велики психоаналитичар отиснуо у један облик пантеизма?

– Не, никако! И велики светитељи цркве имали су живу везу са природом и васцелом Божјом творевином. Сматрали су сваку твар најближим сродником. У „Речима о Свечовеку“, Владика Николај на дирљив начин назива пшеницу и воду близанкама и сестрама нашим: „Нека је благословена сестра пшеница, наша близанка на земљи, која је дала сој живот, да нас нахрани. Нека су благословени сунчеви зраци, који су ушли у влаће пшенице, из које је овај хлеб; и вода, која је упијена пшеницом; и минерали, којима се пшеница хранила; и земља на којој је овај хлеб растао… Опрости и помози, пшеницо сестро. Уђи у нас и сједини се с нама и помози нам својом лепотом и добротом… И нека су благословени хидроген и оксиген, велики елементи превелике водене стихије на земљи. Нека су благословена сва корита, сви канали, и све артерије, кроз које је ова вода текла хиљаде година… Нека уђе вода у нас,  као у храм Духа Светога, и нека помогне своме и нашем осећању, наша света сестра-близанка, вода многоочита“

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Кад смо већ код односа хришћанина према природи, позната је „Химна Сунцу“ Фрање Асишког?

– Хвала Вам на потсећању на великог рапсода западне цркве, који се обраћа Божјој творевини као својим најближима: „Хвалим те, Боже, са свим створењима твојим, господина брата Сунца нарочито… Хвалим те, Боже, због сестре Месечине… Због брата Ветра… сестре Воде… брата Огња… због Земље, наше мајке… због Смрти, сестре наше…“ Све је Бог створио са циљем да служи човеку и хвали свога Творца. „Све што дише нека хвали Господа!“, кличе псалмопевац Давид. Али нико тако није дирљиво и потресно сведочио о лепоти овог Божјег света, и великој тајни његовој, као Достојевски: „Свака травка, свака бубица, мрав, плеча златна, сви они, за дивно чудо, знају пут свој, макар што немају ума; – тајну Божју сведоче, непрестано је сами извршују… Погледај на коња: Животиња велика, човеку најближа; или на вола, који за човека ради и храни га… каква кротост, каква оданост човеку, какво поверење, каква лепота у њиховом лику! Дирљиво је знати, да на њима нема никаква греха, јер је све савршено, све је осим човека безгрешно, и с њима је Христос још пре него са нама.“

Могло би се закључити, по томе, да је човек једини носилац греха, анархиста, рушилац и реметилац у ланцу природе као Божје творевине?

– Управо тако. Бројни еколошки покрети широм света настоје да обнове у човеку свест о потреби поштовања природе. Међутим, све је засновано на помало инвалидном материјалистичком приступу да је природа само украс, мртва ствар, идол… Природа има и своју духовну димензију. Она је животни принцип, живот и извор живота. Природа има душу и она поседује светињу живота која се мора поштовати, уважавати и помагати. Мора човек да успостави хармонију са природом, у истој мери као са својим Творцем и ближњима. Одсуство такве свести изродило је ово мистериозно чудовиште – корона вирус, које, како рекосте, као авет сабласно кружи нашом планетом, сејући страх и смрт.

Проширили сте ову тему на бројне аспекте живота, а са друге стране, црквени људи, епископи, свештеници и теолози, углавном се данас баве питањем причешћа верника. Води се полемика да ли кашичица којим се верници причешћују може пренети вирус и проширити заразу. Како то коментаришете?

– Света Литургија и причешће светим тајнама су идентитет цркве и њен вечни и, већ двомиленијумски, непрекинути континуитет. Литургија је икона цркве. Без Литургије црква не постоји. Зато се црквени људи грчевито боре да се та река вечног живота не заустави, и не пресуши.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ипак, кризни штабови и медицинска струка препоручују и дозвољавају да се богослужење обавља у храмовима без присуства верника. Да ли је то по Вашем мишљењу довољно за одржавање „континуитета“ о коме говорите?

– Сматрам да јесте. Ово планетарно „ванредно стање“ хришћани треба да прихвате и разумеју као „орочену“ епитимију. Да прихвате ово време као шансу за своје лично и саборно велико духовно преиспитивање, на свим пољима живота. Ово је прилика за свеопште „ресетовање“ човека у сваком погледу. Прилика је да се човек смири, да се утиша, да одбаци и презре животну размаженост, да ову појаву разуме као знамење, као поруку свога Творца. Није проблем у кашичици и није питање да ли она може пренети заразу. Није она заражена него ми. Ми смо носиоци заразе. Болест је последица греха. Питање свих питања јесте колико смо, овакви какви јесмо, достојни свете тајне причешћа? Истина свето причешће није заслуга него дар. Али можемо ли разумети да Онај који даје дар, има разлог да дар ускрати, да опомене, да пошаље неку поруку… И коначно разумимо: Причешће није „таблета спасења“, која делује као аспирин. Оно може бити на спасење али и на суд или осуду. Ко има уши да чује нека чује. Међутим духовно обневидели и оглувели човек у својој гордости није у довољној мери на таласима нуминозних порука и сигнала. Горди савремени човек хоће све, и одмах. „Смири се горди човече!“ – поручује Достојевски – „Сломи охолост своју. Пронађи самога себе у себи.  Смири се и савладај, па ћеш се пронаћи. И постаћеш слободан, као што никад ниси био!“ Свету је потребно смирење. Ово је прилика да се повучемо у „клијет своју“ у дом свој, у одаје душе своје и да прионемо да обнову себе и на тражење себе у себи.

Већина наших верника дочекују велике хришћанске празнике у своме дому. По свој прилици прославићемо и највећи хришћански празник Васкрс у својим кућама. Може ли дом и породица да замене храм и празнична богослужења?

– Морају и могу! Дом је икона храма, породица икона цркве. То су темељи свега. Апостол Павле у својим посланицама поздравља породицу као „домаћу цркву“. Породица је данас у великој кризи. Прилика је да се у овим данима обнови и учврсти. Да се изграде хришћански односи у породици. Да дом постане светиња. Славска икона, кандило пред иконом, свећица у чираку, мирис тамјана и породична молитва, топла породична атмосфера, то је већ храм. Често већи и узвишенији од огромних и гломазних катедрала широм света, које личе на куле вавилонске, знамења човекове гордости и сујете. Свети Владика Николај, сећајући се кућне молитве у дворишту свог дома у Лелићу, са сетом пише: „… У летњим данима, молили смо се увече напољу, у дворишту. Месец је био икона, звезде упаљене свећице, стари ђед свештеник! Када ми данас пада на памет ова молитва, ја осећам више побожности, скрушености и мирноће душевне, него што сам осећао у свим великим и раскошним црквама и катедралама света, у Европи и Америци“.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Откуда онда таква пометња међу верницима и упорност да се по сваку цену, упркос забрани, дође у храм?

– Рекох, породица се расула. Најближи сродници постали су нам далеки странци. Нико никог не разуме. Нико неће да попусти, да разуме, да се смири, да опрости… Свак тера по своме. Зато смо „дотерали“ довде… Као свештеник, већ скоро пола века, први пут нисам био у храму скоро месец дана. Чезнем, жудим за атмосфером светиње Божје куће. Међутим, волим ту чежњу, то ишчекивање поновног сусрета са иконостасом лица верника у храму на молитви, за ликовима светаца на иконостасу, за тајанством и лепотом мириса храма, богослужбеним песмама и химнама, за сусретом са својим Владиком, браћом свештеницима, са пријатељима и познаницима… То ишчекивање у мојој души јача веру, крепи и зари души… Волим то узбуђење… Волео бих да потраје… „Љубав је лепа само док се чека“ – пева бранковинска вила… Свему једном дође крај… „Хришћанин је сличан испрошеној девојци. Као што испрошена девојка непрестано мисли о обручнику своме, тако и хришћанин о Христу. Иако је обручник далеко преко десет брда и планина, свеједно девојка се понаша као да је он непрестано ту, код ње и са њом. Она мисли на њега, пева њему, говори о њему, сања о њему, спрема дарове за њега“ – пише један велики отац цркве. Учинимо душу своју девојком. Чистом, верном, нежном и чежњивом за Христом.

За крај, шта би сте поручили нашим читаоцима и верујућем народу?

– Желим  свима да дане Велике или Страсне седмице проведу ходећи за Христом, у мислима и молитви. Да у себи доживе драму Његовог подвига за нас. Да не осуђују његове судије и мучитеље, говорећи: „да сам ја тамо био, не бих радио тако“. Сви смо криви за све! То је хришћанска максима. Највеће достојанство хришћанина јесте, сматрати себе најнедостојнијим! Желим да у радости дочекају Васкрс, дан опште победе. Желим свима да победе свако зло и сваки грех у себи. Болеснима да победе болест. Да здравље и снага имунитета савлада вирусе короне, а наше духовно смирење да искорени вирусе греха из наше душе и срца! Желим, дакле, свима обиље телесног и духовног здравља. Васкрс је Пасха – Излазак! Желим свима излазак из свега што нас данас поробљава и тлачи. Поручујем свима: Не бојте се. Верујте у Бога и себе! Све је могуће ономе који верује. А свима нама, док трају ови ванредни дани, поручујем:

Чувајмо друге од себе, нас ће чувати Бог!

 

https://iskra.co/srbija/protodjakon-ljubomir-rankovic-cuvajmo-druge-od-sebe-nas-ce-cuvati-bog/?fbclid=IwAR3l8pTq9Kw8XfQ3fWZ-_qZTsnPbXLwRo-xmZ71x_i1AXCyIIUI33K7Ag5o

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Света литургија на Месопусну недјељу, у недјељу 7. марта, служена је у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу. Надахнутом литургијском бесједом окупљене вјерникеје поучио Архијерејски намјесник никшићки Протојереј-ставрофор Слободан Јокић.
       
       
      Ризница литургијског богословља и живота: Прота Слободан Јокић: Митрополит Амфилохије нас је учио да једини другима дугујемо једино љубав
      BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM    
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Моје ће бити да у име свих изнесем оно што је на добро и што је на корист нашем народу, нашој цркви, па ако хоћете, и нашој држави, али и свим члановима наше цркве који се налазе широм Земљиног шара, рекао је патријарх српски Порфирије у ексклузивном разговору за РТС. Навео је да је референдум на Косову извршен 1389. године и да је Косово, не само колевка нашег народа, већ и кивот препун моштију светих.

       
      Његова светост патријарх српски г. Порфирије је рекао да је, по устоличењу, први осећај и доминантни осећај који га је држао неколико дана, и још траје, осећање страха пред великим изазовима, али и бременом које, у принципу, носи било који патријарх.
      "У исто време, морам да кажем, сећајући се речи апостола Павла, који кад себе представља онима којима се кроз своја писма обраћа да би их поучио, каже за себе, слуга Божји и апостол Христов, за наду у живот вечни. Зашто то каже? Зато што с једне стране, управо љубав нових која ме је дочекала на овом новом положају, даје снагу и храброст. С друге стране, ове речи апостола Павла јасно говоре о томе ко треба да буде и какав треба да буде патријарх, али и шта је црква у принципу", навео је патријарх српски Порфирије у ексклузивном разговору у емисији Упитник.
      Навео је да ће његово бити да у име свих изнесе оно што је на добро и што је на корист нашем народу, нашој цркви и нашој држави, али и свим члановима наше цркве који се налазе широм планете.
       
      "Референдум на Косову извршен је 1389. године на Видовдан" 
       
      Говорећи о Косову и Метохији, патријарх Порфирије је навео да у овом тренутку, физички, наша држава није присутна тамо у пуном смислу те речи, али да је "суштински Косово део Србије".
      "Референдум на Косову извршен је 1389. године, на Видовдан, и Косово је напросто за нас не само колевка нашега народа, то је и кивот препун моштију светих. Косово није само геополитичко питање за нас, него је то заиста за нас тема нашега идентитета. Ја сам потпуно сигуран да, без обзира на реал-политичке околности које нису ни најмање наклоњене нашем народу, и наша држава чини све дипломатским и стратешким методама како би се, пре свега, сачувао мир и како би се учинило што више за добро нашег народа", истакао је патријарх српски.
      Додао је да мисли да нико патриотски расположен не може помислити да Косово није део Србије. 
      "Шест векова је Косово молитвена прича, молитвена тема за нас Србе и после шест векова ми смо остали на Косову и Косово је остало унутар Србије. Према томе, разговарати о заједничком животу да, али све мимо тога и изван тога, што се тиче цркве, било би одрицање од нашега бића", нагласио је патријарх Порфирије.
      Подсетио је да је постао монах на Косову, у Дечанима.
      "Мој први епископ био је блаженопочивши патријарх Павле и он је говорио да је молитва најјаче оружје против зла и још је додавао, ако је Бог са нама, не може нам онда нико ништа. Ја верујем да Бог јесте са нама, јер када је реч о Косову, истина је на нашој страни у потпуности", навео је патријарх.
       
      "Морамо да негујемо сећање, али да се боримо против злопамћења, треба да гледамо у будућност" 
       
      Патријарх Порфирије је од 2014. године био митрополит загребачко-љубљански. Навео је да му је жао што ће се физички одвојити од многих људи које познавао у Хрватској, али и од верног православног народа с којим је, како каже, тек започео да прави црквену заједницу. 
      Говорећи о Јасеновцу и другим стратиштима у Хрватској, патријарх српски је навео да су многи наши сународници страдали због тога што су православне вере.
      "Морамо да негујемо сећање и да памтимо, али у исто време као хришћани да се боримо против злопамћења, јер морамо гледати у будућност. Не смемо дозволити ни на који начин у тој култури сећања да будемо заробљени било којом врстом осветољубивости и мржње зато што ћемо поново себе заробити. Та спирала зла која је почела некада неће имати крај".
      Поручио је да се о свему мора разговарати и да је то једини начин да се иде даље.
      Навео је да посета папе Србији зависи од много фактора.
      "Нарочито важне и епохалне догађаје везане за Цркву ја нећу промишљати сам и све мора бити продукт саборног промишљања и молитвеног промишљања и разговора нашег Сабора читаве Цркве", истакао је патријарх.
      Додао је да до сада није било иницијативе Ватикана, а ни обрнуто.
      Говорећи о питању аутокефалности православне цркве у Македонији, патријарх Порфирије је навео да неће имати више разумевања у односу на своје претходнике.
      "Свако од нас оставља неки своји посебан печат и дакако да ми је суштински стало да се превазиђе раскол са македонском црквом. Овог тренутка је наша црква после Нишког договора нашла решење да за охридског архиепископа постави и изабере архиепископа Јована, тако да сви православни верници имају могућност учествовања у литургијском животу, али та тема остаје отвореном и ја верујем да ће наш Сабор бити спреман да се дође до решења које је у складу са канонима без икаквих политичких утицаја и притисака", истакао је патријарх. 
       
      "Познавао сам и познајем велики број политичара" 
       
      Патријарх Порфирије је рекао да је познавао и да познаје велики број политичара и изван Србије и да ни са једним није имао проблеме.
      "Неко ће рећи, а има таквих гласова, он је неко ко мења партије, као да сам ја политичар. За мене је политика амбијент у којем црква између Сциле и Харибде, поистовећења са политиком и сукобљавања са друге стране са политиком, треба да пронесе управо реч о Христу. Христос је наша мера. Ми проповедамо живот вечни", навео је патријарх.
      Подсетио је на речи Светог Серафима Саровског, који је рекао: "Стеци мир у себи и многи ће наћи мир у теби".
      "Ако неки политичар, лекар, новинар, стекне мир Христов у себи, тај посао којим се буде бавио биће обасјан и прожет његовим миром", истакао је патријарх српски.
      Навео је да се црква не може поистоветити ни са једном политиком, али да сведочи суштинску саборност у Христу.
      Истакао је да је са свим политичарима у Хрватској имао једнако отворено расположење и како је навео, "ваљда је Бог хтео да ни са једним није имао проблем".
      "За све што је требало за Цркву, за мој народ, у две речи сам успевао да реализујем. У Србији, не морам наводити имена. Nomina sunt odiosa, како кажу Латини. Многе политичаре сам познавао и то оне који су водили државу и познајем и имао блиске сусрете са њима, разговоре, али никад то своје познанство нисам злоупотребио, чак ни у смислу манастира у којем сам боравио, иако је мој манастир, док сам живео у Ковиљу, први добио у процесу реституције своју земљу", навео је патријарх Порфирије.
      Навео је да су у манастир Ковиљ, у којем је боравио 30 година, долазили многи политичари.
      "Могу да поменем да је долазио Ђинђић. Њега могу да поменем, пошто, Бог да му душу прости, отишао је несрећно, Богу на истину, али то мало ко зна. Чак ни они који су из његове партије и који су њега наследили то не знају, а ја сам и њих познавао и никада нисам говорио о томе", рекао је патријарх.
       
      "Никада нећемо издати православну цркву и свој народ" 
       
      Казао је како су му неки познаници из света политике рекли како је "издао ове, а сада се приклонио овима".
      "Никада нећемо дозволити, јер и такве гласине постоје, да ћемо на било који начин изневерити предање цркве и поредак цркве. Ако хоћете да употребим и ту реч, никада нећемо издати православну цркву и никада нећемо издати и свој народ. Ја сам у Хрватској овако говорио. Спреман сам, са Светога Духа, то је место на ком сам становао, на коленима да идем до Јелачићевог трга, знајући у дубини своје душе шта чиним, ако би то резултирало добром за мој народ у правом смислу те речи, шта год ко рекао", нагласио је патријарх.
      Рекао је да сматра да постоје многи вуци у јагњећој кожи који би хтели да пошто-пото унесу раздор у Цркву, али да је потпуно сигуран да се то не може десити зато што је срце цркве живи Бог који се зове Исус Христос.
      Патријарх је поручио да ће он увек апеловати на превазилажење сукоба и неспоразума и да ће апеловати на дијалог и разговор.
      "Из тога, сигуран сам, проистећи ће, у најмању руку,  боље упознавање, а из тога онда боље разумевање, а када постоји елементарно разумевање међу људима, па макар ето и на политичкој сцени, верујем да може доћи до мирнијих услова живота", казао је патријарх. 
      Говорећи о истополним заједницама као захтеву који долази из Брисела, патријарх Порфирије је рекао да је брак појам из Старог завета и да Брисел врши не само политичке већ и друштвене притиске на државе које треба да постану чланице.
      "У том смислу, када је реч о евентуалном закону, наравно да ми не можемо бити за то да се истополне заједнице назову истим именом као заједнице мушкарца и жене, у најмању руку", истакао је патријарх српски.
      Говорећи о епидемијској ситуацији, патријарх Порфирије је навео да смо дужни да поштујемо лекаре и слушамо све противепидемијске мере, али и да у размишљање о мерама морају бити укључени и социолози и психолози и свештеници.
      "Дубоко верујем да је могуће да и у овим условима какви су данас организовати богослужења и све верске обреде тако да поштујемо епидемиолошке мере и да чувамо тако оног другог од себе", истакао је патријарх.
       
      Извор: РТС
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Уреднички уводник протођакона др Дамјана Божића, главног и одговорног уредника "Православља" - новина Српске Патријаршије. Објављено у 1293. броју "Православља" од 1. Фебруара 2021. лета Господњег. 
       
      „Тежко бреме грјеховно тако је нагнуло главу нашу што свакад, и у свако доби, о земли се бринемо и о овом садањем животу нашем, кратком, умудравамо се и мислимо. И докле год сам Господин Бог изпод тога товара не извади наша леђа, да подигне главе наше к њему, и о тамошњем свијету мислити се, дотле не можемо никакве користи својој души придобити.” (Гаврил Стефановић Венцловић, Беседа на 27. недељу по Сошаст. Сјат. Духа, 1736)
      Година 2020. остаће упамћена по пандемији вируса корона. За време пандемије научили смо много тога, између осталог, и то да не постоји издвојена линија фронта већ смо сада сви на фронту. Нико није био сигуран у то шта носи дан, а шта ноћ. Та чињеница снажно обележава протеклу календарску годину. Међутим, наша обазривост попустила је оног тренутка када су нам стручна лица саопштила да стега вируса попушта, и то управо крајем календарске године, када еуфорија новогодишњих празника снажно надолази, а нови вирус – конзумеризма и потрошње – немилосрдно стеже… Преко ноћи смо се вратили тренду нашег друштва, да дане испуњавамо уобичајеним пословима, бригама и суманутом куповином. Одавно смо капитулирали пред материјалним и, као такви, извлачимо сурови закључак да је све заправо само производ материје, у милости материје, све почиње и завршава материјом. Није ни чудо што свуда око нас влада немир и празнина. Сумњамо у себе и вољу Божју; опседнути смо генетским манипулацијама и теоријама завере... Историчар Арнолд Тонб у тексту „Живот после смрти”, између осталог, пише да „све већи број људи живи у духовном вакууму.
      Нелагода и узнемиреност, …иду далеко од објашњења кризе у коју свет срља.” Будући да живимо у цивилизацији опседнутој материјалним стварима, непрестано желимо боље и више (ствари). Педагози кажу да овакво стањеума почиње још од малих ногу, а покушај преношења концепта смисла дељења на мало дете није лак посао. Посесивност не мора да нестане са годинама. Са синдромом „моје и само моје” боримо се целога живота. Међутим, оно што не смемо дозволити јесте да наша опсесија материјалним стварима замрачи наш вид према Богу и Његовој присутности у нашим животима.
      Свети Григорије Палама каже да страсти, које се рађају из среброљубља, тек онда постају непобедиве када се изгуби вера у промисао Божји, јер онај који нема вере узда се у новац. Такав и кад чује речи Господње да је лакше камили проћи кроз иглене уши неголи богатом ући у Царство небеско (Мт. 19,24), не рачунајући Царство ни у шта, без обзира на то што је у питању Царство небеско и вечно, и даље чезне за богатством, земаљским и пролазним. Који жуде за таквим богатством могу и да га не стекну, али им сама та жеља наноси огромну штету, јер, по речима Апостола, они који жуде за богаћењем, упадају у искушење и ђаволску замку (1.Тим. 6,9).
      Није ствар у томе колико новца имамо, него у томе шта радимо са оним што нам је Бог дао. Док размишљам о самозадатој теми, прво што ми пада на памет, а при помисли о новцу, јесте „усхићеност, важност и сигурност”. Новац, заиста, може учинити много ствари, али не може да нам купи „срећу”, не може да нас учини „важнијим” у друштву (можда на кратко), и не може нам гарантовати овоземаљску „сигурност”. Последња тачка је критична, а када узмемо у обзир свет у коме живимо и пандемију вируса корона која ће, надам се, једном, ипак, бити иза нас, долазимо до сазнања наше немоћи и крхкости.
      Никада и нигде у свету нема трајне сигурности. Богатство није нужна препрека да бисмо били с Богом. Историја је испуњена примерима богатих хришћана који су мудро користили своје богатство и донели велику корист хришћанској цивилизацији. Новац није препрека нашем односу с Богом, али је, дефинитивно, тест за човека. Начин на који трошимо новац казује истину о нашим вредностима и нашим приоритетима. Сумњам да постоји Црква која није имала неку корист од материјално богатих верника. Покажите ми како трошите новац и сазнаћу истину о ономе у шта заиста верујете. Ако желите да знате истину, пратите пут новца. То је готово непогрешиво животно правило. Новац прича, а прича коју он казује, открива истину о нашем (не) идењу за Богом, порука је духовника. Касније или пре, сви ћемо стати пред Господа. Није битно колико ћемо новца имати на крају свога живота, битно је шта смо урадили са оним што смо имали. Оно што задржимо за себе, на крају из- губимо, а оно што поклонимо, то нам остаје вечно.
      Молимо се да Господ подржи наше племените намере да (п)останемо великодушни даваоци и тако уђемо у Царство Његово, које припада онима који се не боје да узму Бога за животног сапутника. У овом броју вашој пажњи препоручујемо текст игумана манастира Високи Дечани, архимандрита Саве Јањића под насловом Наша Црква је јединствена у ставу око Косова и Метохије; разговор са Епископом баришевским Виктором, представни- ком Украјинске Православне Цркве при европским међународним организацијама; разговор са Ми-трополитом Иларионом, председником Одељења спољних црквених веза Московске Патријаршије... Текст о обележавању 79-годишњице Погрома (Новосадске рације) у јануару 1942. године; разговор са ђаконом Радомиром Маринковићем о Светом Сави као узору и светосављу као опредељењу... Ауторски текст Eпископа пакрачко-славонског Јова- на Ћулибрка под насловом: Дa ли је Израел још увијек предводник у истраживању холокауста? Ауторски текст Срећка Петровића о српским Ромима... У рубрици Свет књиге прочитајте приказ књиге Дневник дечанског монаха 1903–1906, из пера протојереја-ставрофора Велибора Џомића; приказ књиге епископу Симеону Злоковићу, добром пастиру Карловачког владичанства из пера Епископа горњокарловачког Герасима и приказ књиге о сакралној архитектури Бањалучке епархије... Овај број Православља читаоцима доноси и текст о Сретењу Господњем ђакона Владимира Пекића, као и друге текстове о црквеним дешавањима и поводима кроз сталне рубрике новина Српске Патријаршије.
       
      Протођакон др Дамјан С. Божић,
      главни и одговорни уредник "Православља".
       
      *Објављено у "Православљу" бр. 1293. од 1. фебруара 2021. лета Господњег, стр. 1-2.
       
      Извор: Православље
    • Од JESSY,
      Често примећујем следећу ситуацију:
      једна особа са другом дели нешто важно за њу (на пример, случај на послу), чини се да друга особа реагује и почиње да је подржава говорећи о свом сличном искуству, случајевима из живота. Прва особа љубазно клима главом и… полако покушава да „удаљи“. Блискости и разумевања постаје не више, већ мање. Звучи познато?
      Шта се заправо дешава:
      – прва особа је поделила неко своје искуство
      друга особа:
      – заборавила (или није не знала) да смо сви различити и да у сличним ситуацијама можемо искусити различита осећања
      – није схватила каква осећања стоје иза приче саговорника, а није ни поново упитала
      – почела је да говори о свом искуству, на основу (по њеном мишљењу) сличног искуства, и сопствених осећања
      прва особа:
      – није се осетила саслушаним и схваћеном (није добио очекивану подршку)
      – била је још и принуђена да она саслуша другог и своју пажњу и емотивни ресурс потроши на туђу ситуацију. Резултат је умор, иритација, удаљавање.
      друга особа:
           – не само да није добила очекивану захвалност (подржала је саговорника, желела је најбоље), већ је добила управо супротно. Резултат је умор, иритација, удаљавање.
      Обоје су се разишли у неверици и збуњени. После неког времена, можда су уопште престали да разговарају о важним стварима…
      Шта учинити да се ово не догоди:
       – упамтите да сте ви и друга особа различити.
       – пажљивије слушајте, покушајте да одвојите своја осећања и осећања другог. Генерално, више слушајте него што причате. Највредније у комуникацији је истинска, искрена пажња.
      – немојте се ослањати на своју емпатију док још није истренирана, већ поново питајте да ли сте добро разумели каква су код саговорника осећања у вези са датом ситуацијом (чак и када је емпатија истренирана, свеједно треба поново да питате и проверите). И, када се човек осећа схваћеним постаје вам ближи и појављује се захвалност. А то је реципрочан процес.
       
      https://poznajsebe.wordpress.com/2021/02/18/zasto_ne_razumemo_druge/
       
    • Од JESSY,
      Људи у депресији објективније процењују стварност, а жеља за срећом и позитивношћу може само да сакрије праву истину о свету – филозоф и психоаналитичарка Жјули Реше
       
      Сећам се како сам проживљавала депресију. Било је то ужасно стање духа које као да никада неће престати. Сама помисао да морам устати из кревета била је испуњена ужасом. Унутрашње турбуленције, страхови и негативности по поводу будућности потпуно су ме лишили позитивног и оптимистичног става према животу. Осећала сам као да ми се ум изненада разболео и искривио. Нисам препознавала себе такву нову и питала сам се шта се догодило са оном ведром особом која сам некад била.
      Разлог моје депресије био је прекид везе. Али није толико реакција на растанак довела до депресије, већ спознаја да се најближа особа која вас је, као што сте мислили, волела и обећала вам да ће заувек бити с вама, испоставила као неко други, странац, равнодушан на ваш бол. Открила сам да је та вољена особа била само илузија. Прошлост је изгубила смисао, а будућност је престала да постоји. Сам свет више није заслуживао поверења.
      У овом стању депресије открила сам да се однос других људи према мени драматично променио. Друштво није нарочито толерантно према депресији и схватила сам да су људи подељени у два табора. Прва група је желела да све поправи, тражећи да се саберем или препоручујући стручну помоћ. Друга група ме је избегавала као губавца. Осврћући се уназад, разумем ову реакцију: била сам цинична и песимистична, много сам била сумњичава и нисам ни покушавала да будем љубазна.
×
×
  • Креирај ново...