Jump to content

ПОВРАТАК ВИЗАНТИЈСКИМ КОРЕНИМА: Познати физичар постао свештеник!

Оцени ову тему


Препоручена порука

http://www.sedmica.me/45gz3453/

...

92675565_1568589966622436_83417479397056

Манолис Сарис и владика Атанасије

Познати грчки физичар, свјетски стручњак за свемирске технологије, проф. др Манолис Сарис, примио је недавно свештенички чин у манастиру Пентели крај Атине, уз присуство четири епископа и нашег умировљеног владике Атанасија (Јевтића) који о томе пише у последњем броју „Светигоре“.

Неколико дана после хиротоније, Манолис је почео да служи у манастиру Симонопетре у Атини, а ишао је да служи литургију и у Вриулама, својој постојбини, родном мјесту свог оца. Вриуле су данас у Турској. Отац му се звао Теодор. Мајка Анастасија рођена у Цариграду. Обоје су избјегли у Грчку 1923. године.

Манолис је студирао  у САД, гдје је и докторирао, а по повратку у Грчку предавао је предмет Електромагнетска теорија на Демокритовом универзитету у Тракији (1977-2012). Објавио је 200 научних радова. За редовног члана Атинске академије наука изабран је 2003. године. Супруга му је Евантија Скура, филолог, са којом има петоро дјеце. Најмлађи син му се зове Јустин, по св. Јустину (Поповићу).

Манолис Сарис је био дугогодишњи пријатељ Јустина (Поповића), али и српског народа коме је пружао подршку, и доносио хуманитарну помоћ, у вријеме грађанских ратова у Хрватској и Босни, те током НАТО бомбардовања.

Ево што је рекао приликом рукоположења у чин презвитера:

„Почевши од св. Јована Богослова па кроз вјекове све до св. Максима Исповедника, свети Оци Цркве громогласно су објављивали да је творевина – запис Самоиспостасног Логоса. Највећи дио живота провео сам покушавајући да као научник прочитам бар један мали дио тог записа, те пјесме коју је написао Беспочетни Логос – Христос.

Истраживао сам космички простор Земље и бавио се свемирском технологијом. Међутим, као у свим својим трагањима, човјек се као икона Божија, не зауставља само на површини и феноменологији, него допире до дубоких гносеолошких и онтолошких простора. Оно за чим коначно трага јесте „Логос бића“ – свељудско питање које се дискретно пројављује изван сваке утилитарности и корисности.

Као научник, дивим се привилегији људског ума да теоретски формулише и преформулише свој универзум, али као Малоазијац (поријеклом) гласно узвикујем: Не следујући измишљеним бајкама, већ поставши лични видиоци Логоса (Јев. Лука 1,2), окусили смо цариградски укус (укус Полиса) једне задивљујуће културе (православне, византијске) која открива све крајеве земље: од Сместишта Несместивог до Земље Живих, једину Ријеч (Логос) говорећих и говореног, и Ум (Ноус) умијућих и умственог (онога о чему се умује) и стиже све до оне свељудске жудње Живота живих и оживотвораваних, Који (Христос Логос) је и свима све, и јесте бива, за све оно што постоји и што ће постојати.

Славословим Бога Светога Који ме је својим неиспитаним Промислом довео довде, да уђем у Свети Олтар и да приступим страшном Жртвенику самога Логоса.

Господе и Боже мој, у Твоје руке предајем душу и тијело своје. Молитвама свих Светих смилуј се на мене биједног, Господе, и учини ме каквим хоћеш и како хоћеш, како желим и како не желим. Амин.“

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 11 часа, obi-wan рече

Истраживао сам космички простор Земље и бавио се свемирском технологијом. Међутим, као у свим својим трагањима, човјек се као икона Божија, не зауставља само на површини и феноменологији, него допире до дубоких гносеолошких и онтолошких простора. Оно за чим коначно трага јесте „Логос бића“ – свељудско питање које се дискретно пројављује изван сваке утилитарности и корисности.

Nemoj sele samo da se zaustaviš ovdje...nastavi da istražuješ kosmičke dubine...One su stvorene od Boga ..ne dao ti bi Bog da zaglajsaš u kreacionizam.

Dobro došao oče. Iskoristi svoje talente sa svešteničkim pozivom. Pozvan si...nisi ga sam izabrao. 

  • Свиђа ми се 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 11 часа, obi-wan рече

Истраживао сам космички простор Земље и бавио се свемирском технологијом. Међутим, као у свим својим трагањима, човјек се као икона Божија, не зауставља само на површини и феноменологији, него допире до дубоких гносеолошких и онтолошких простора. Оно за чим коначно трага јесте „Логос бића“ – свељудско питање које се дискретно пројављује изван сваке утилитарности и корисности.

Овај ко наш Оби-ван. Био.

  • Хахаха 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Послушајте предавање одржано у оквиру ONLINE школе вјеронауке при Саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици. Предавање на тему “Зашто је Бог постао човјек?“одржао је ђакон Александар Лекић са Цетиња, а заинтересовани учесници су предавање могли да прате преко ZOOM апликације.

       
      Извор: Радио Светигора
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У понедељак, 21. децембра када наша света Црква слави свете апостоле Состена, Аполоса, Тихика, Епафродита, Онисифора, Кифу и Кесара, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и администратор Архиепископије београдско-карловачке Господин Јован, служио је свету архијерејску литургију у храму Светог Саве у крагујевачком насељу Аеродром. Преосвећеном су саслуживали: протонамесник Бранислав Матић, јереј Иван Антонијевић, јерођакон Василије (Старовлах), јерођакон Јован (Прокин) и ђакон Александар Ђорђевић. Чтецирали су: ипођакон Милош Коцић, богослови Димитрије Николић и Василије Тешић.

       
      Звучни запис беседе
       
      По прочитаном апостолу и Јеванђељу које нам доноси Христову причу да је Бог Аврама, Исака и Јакова Бог живих а не Бог мртвих, јер су у Њему сви живи, Преосвећени је протумачи одабрани одељак верницима:
      “Браћо и сестре ко год чита Свето Писмо, вероватно му је остало у сећању једна дивна реченица апостола Павла: “Угледајте се на мене као ја на Христа”. Можда ће неко помислити да је то сујетно и гордо што апостол Павле позива да се угледају на њега, али није браћо и сестре. Са правом то каже апостол Павле. На првом месту зато што је апостол Павле био безбожник, није био хришћанин. Прогонио је хришћане, али када се срео са Господ он је одбацио стари живот, када се срео са Господом и када га је светлост Христова обасјала, он је тада видео да је све време свога живота живео у мраку, и да је он управо одбацивши ту таму животну, пригрлио је светлост Христову, ону светлост за коју Христос каже: “Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде добра дела ваша и прославе Оца вашега који је на небесима”. Преосвећени је истакао да човек сија светлошћу Божијом или сија тамом своје сујете и гордости: “Апостол Павле се угледао на Христа и почео је да живи Христом, тако да је он живећи Христом и имајући Христа у себи он и рекао: “Не живим ја више, него живи Христос у мени”. 
      Е то може да каже, само онај човек који се заиста одрекао себе, своје гордости, саможивости, неког свог знања које не приводи Богу. Када се човек тога одрекне, самога себе, себе грешнога, као што се одрекао Апостол Павле, и када почне да живи Христом, он све више осећа жељу да се приближи Христу, и да Христа смести у себе. Када Христа сместимо у себе, ми смо заиста сместили све оно што је најдрагоценије. Када сместимо Христа у себе, ми смештамо све оно што је Божије, а оно што је Божије, то привлачи Бога. А када сместимо све оно што је Божије у нама, треба да избацимо из себе оно што смета нама, да се ослободимо себе! Поновићу речи владике Николаја који је говорио: Господе спаси мене од самога себе. То су могли да кажу само они који контролишу своје унутрашње биће: како верује, како се моли, да ли има храбрости Христове, и да ли има снаге у себи. Али снаге Христове. Ко је моћан као Бог? Нико браћо и сестре. И заиста ове речи светог Апостола Павла којег рекох: угледајте се на мене као ја на Христа, просто нас наводе да размишљамо и да схватимо да није Богочовека Христа у нашем богочовечанском свету, ми заиста људи не би заиста знали шта је то човек. Не бисмо знали ради чега постоји човек. Не бисмо значи и шта је свет, и зашто постоји овај свет? А он постоји браћо и сестре, да се преобрази. Да овај свет се претвори у Рај, или боље речено да се врати у оно првобитно стање какав је био када га је Бог створио. То је смисао човека и света, да се проправља и исправља, и да схвати да је заиста овај човек дат да кроз њега и у њему и још сада овде започне да доживљава Рај, Царство Небеско, када ће то у потпуности имати ако је овај живот претворио у Христа Господа. Да Богочовек није дошао у овај свет, ми би знали за једну бесконачну таму, знали би само за мрак ужас и очајање. 
      Дошао је Бог да нам каже: “Да ниси пропао, ниси изгубљен, ниси изгубљен за Рај ако само верујеш да сам ја дошао ради тебе. Ради тебе сам страдао да би тебе исправио”. Преосвећени је истакао борбу против греха и очајања: “И заиста ми хришћани никако не би требали да падамо у оваква стања очајања. Зашто да очајавам ако имам Бога? Не смемо се сећати Бога повремено, него Бога морамо носити у себи... Сила Божија нас храбри: устани ако си пао, пробуди се ако спаваш. Бог је ту и ако си пао у не знам какво искушење и грех, ако ниси се одрекао Бога и живиш Богом па Бог је милостив, Бог је љубав, опростиће нам браћо и сестре. Где постоји Бог ту нема места очајању. Зато што верујемо у Онога Који ме је створио да ће да ме спасе. Све се мења јер је Он савршени Узор и Углед и Пример, и Образац свега што је људском бићу потребно за вечност и овај привремени живот. Ако је до добра? Он је Узор савршеног божанског и човечанског добра. Ако је до истине Он је Узор савршене Божанске истине, јер је рекао: Ја сам пут, истина и живот. Бог нам је Узор те човечанске истине. Ако нам је стало до правде има ли веће правде од правде Божије? То осећа сваки човек који има веру и смирење. А који тако осећа он се и не труди да његова правда буде једино мерило у животу. Такви људи не само што стављају правду и мерило, хоће и друге да поробе не у смислу правде Божије него правде његове. Зато се човек нервира, “зашто се не прихвата моје”? 
      Не прихвата се зато што је из гордости, не прихвата други богобојажљиви човек који се моли јер тај човек који све хоће своје да протне, то говори да тај човек нема праву молитву, нема праву веру. Дакле, Бог је узор правде савршене и љубави и милосрђа, и зато апостол Павле каже: “Угледајте се на мене као ја на Христа”. Нема милијег бића од Господа Христа, јер је Он из бескрајног човекољубља постао човек и изједначио себе са нама. У свему осим у греху. То што ми клецамо у нашем животу, то је зато што се не предајемо Христу, не скидамо са себе грехове, а Господ је узео са себе грехове наше. Браћо и сестре ми смо хришћани у Христу, ако прихватимо Христа у себи и живимо Христом, тј. вером у њега, љубављу према њему и надом у њега да нас Господ неће оставити. Неће, осим ако ми не оставимо Бога. Шта је то хришћанин? То је човек који доживљава Христа као свој живот, који доживљава своју душу као Христову душу, који доживљава своју свест као свест Божију. Ако идемо по нашој свести она нас опомиње, али ми хоћемо и своју свест да затрпамо, нећу да ме опомиње на оно што сам учинио лоше. А шта си урадио? Тиме си затрпао своју савест... Пакао није ништа друго него то што ће нас савест пећи, што смо проћердали живот а нисмо га искористили да би њиме почели да задобијамо живот вечни. А сваки човек доживљава Христа ако се угледа на Христа. Како? У свим својим мислима, речима, делима, понашањем. 
      Зато свети Апостол Павле каже: угледајте се на Бога као љубљена деца. Док не дођемо деце, не узраста, него у стање безазлености дечије. То дете ће да воли оца и мају, и када га истуку. И када га истуче он зна да неће да убије, отац и мајка оно што је родио. И тако и Бог нас воли, и зато нам апостол Павле каже да се угледамо на Бога као љубљена деца Христова. Како да се угледамо на Бога? Да га волимо и љубимо као што је Он љуби нас. Он је заволео пре нас него што смо ми заволели Бога. То је важно. Када си у Божанској љубави Христовој ти си прави човек и више од тога. Ти си Бог по благодати. Нека нам Господ помогне да ми стално размишљамо на кога се угледамо? Шта је узор у мом и твом животу? Који је идеал мога и твога живота? Када то размишљамо па ћемо видети да немамо бољег узора него што је то Господ наш Исус Христос. И онда ћемо наћи решење за наш живот. Нека нам Господ помогне да се стално уподобљавамо како кажу свети оци Богу, јер се Бог уподобио нама, и зато треба да му узвратимо на Његову љубав, нашом људском малом љубављу али за Бога великом ако је искрена. Амин”.
       
      Извор: Епархија шумадијска
    • Од Danijela,
      Гостовање Његовог преосвештенства Епископа пакрачко-славонског г. Јована на телевизији PRVA у емисији Јутро - 30. новембра 2020.
      https://www.facebook.com/manastirjasenovac/posts/1108698449563286
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом годишњице упокојења историчара професора Предрага Вукића данас, 24. јула 2020. године у манастиру Острогу служена је заупокојенa Литургијa у току које се, послије прочитаног Јеванђеља сабранима обратио протосинђел Сергије Рекић. Након Свете службе Божије, на манастирском гробљу гдје је сахрањен професор Предраг, служен је парастос којим је началствовао протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије и парох цетињски, уз саслужење братије острошког манастира.  
      Потом се бесједом обратио о. Гојко који је казао да је професор Предраг Вукић познат цијелој нашој помјесној Цркви, а преко тога и цијелој васељени. Прота је истакао да дарови и таленти које је Бог дао Пеђи, нијесу остали закопани испод земље, него их је он у складу са поуком Господњом умножио, употребио, раздијелио другима, јер је знао да то није његово, него Божије.   “Постао је укућанин свих наших кућа, брат и сабрат сваког манастира, брат и сабрат наше Цетињске богословије. Професор историје са Цетиња, Предраг Вукић, како се сам представљао, био је професор многим генерацијама наших ђака, будућих свештеника”, казао је о. Гојко.   Подсјетивши да је професор Пеђа рођен 1966. године, на 200. годишњицу од укидања Пећке патријаршије, што је био знак да ће му читав живот проћи у проповједању тога крста и страдања Цркве Божије, отац Гојко је нагласио да се он упокојио 2019. године, на 800. годишњицу од успостављања Српске православне цркве и на 100. годишњицу од рада и труда архијереја тзв. покрајинских цркава да се Пећка патријаршија опет обнови и да се формира, данас свима нама и у свијету позната и призната, помјесна Српска православна црква.   “Само ове двије године на његовом споменику, то је већ историја. А шта да кажемо о години која је за нама? Шта је стало у ову годину од када се Пеђе упокојио? Стала је историја којој је професор Пеђа толико служио и дао јој себе. Цијела та историја којој је служио вратила се нама. Један Сабор, други Сабор, изгласавање овог антиуставног закона, прогонитељског према Цркви, и народ који се пробудио и ту историју донио на црногорске улице и пред храмове и манастире у Црној Гори”, казао је, између осталог, протојереј-ставрофор Гојко Перовић.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Интервју са Митрополитом загребачко-љубљанским др Порфиријем: Човек је односом према другима, природи и Богу постао родитељ и произвођач свих вируса!     Литургијско време Васкрса и седмице која му претходи најбогатије је ритуалима и обредима који евоцирају Христову муку, смрт и васкрснуће. Kако сте се ове године припремали и како доживљавате те дане уз празне цркве, како католичке, тако и православне?     Сигуран сам да нема свештеника, па ни верника, коме у овим данима осећања нису помешана. Са једне стране свесни смо да хришћанство није тек једна од многих религија него је космичка и васељенска истина која почива на неразоривом сусрету Бога и човека у личности Богочовека Господа Исуса Христа. Та истина је, рекох неразорива, непроменљива, стална и трајна. Из те перспективе лакше се суочавамо са чињеницом да смо, ево тек пре који дан Цвети, раскошан празник сав у сусрету и прожимању Бога са људима, са децом, цвећем, животињама, свим живим бићима, са васцелом природом, која је исто као и човек створена за вечно постојање, да смо на такав празник, служили без учешћа верника, чак без хора.   Али, са друге стране, ми знамо да су се са нама молили не само наши верници, него да целокупна творевина слави Господа  и учествује у ономе што је Свети Максим Исповедник назвао „космичком литургијом“. Целокупна творевина Божија тежи сусрету са својим Творцем, и не само Творцем, него и загрљајем Оца који грли својим рукама, по Светом Иринеју Лионском, творевину која је створена за бесмртност. Ове године, као и прошлих, уз редовна литургијска богослужења, пазили смо на време у нади да га искупљујемо Литургијом, истовремено свесни комплетне флуидности постмодерног света, јер по мом дубоком уверењу данас ситуација изгледа као кад слеп човек додирује сурлу слона и каже да је слон змијолик. Мислим да нам измиче стварност, догађаји смењују друге догађаје, треба нам много Соломонове мудрости у овој стварности. Тешко доживљавам празне цркве, како православне, тако и католичке. Молим се Богу да превазиђемо ову пандемију и да поново будемо еклисија, што значи сабор, скуп и радост.     Између осталог добар сте познаватељ црквене историје. Пада ли Вам на памет иједна ситуација из црквене прошлости слична овој данашњој?   Не треба дубоко ронити по дубоком кладенцу прошлости, како би то рекао Томас Ман у свом делу Јосиф и његова браћа. Сетимо се само да су време власти совјета, не само храмови били затворени и да није служена света Литургија, него су свештеници робијали у Сибиру, мучени, стрељани. Слично је страдала Српска Црква у појединим периодима и областима у време ропства под Турцима, затим за време тзв. НДХ и слично. Или дубље у историји, због куге је у време цара Јустинијана била затворена црква Христовог гроба, што се поновило и у XIV веку. У многим епидемијама, али и ратовима је било тако. Црква је распета током историје, а то је њен modus vivendi и modus cognoscendi. Свети Максим Исповедник каже: „Све видљиво везано је за крст“. Она је, како каже Блез Паскал, у агонији од краја света и века. Сам Христос је рекао: „А када дође Син Човечији, ко зна да ли ће наћи веру на земљи“? А опет у Еванђељу стоји и да „што је човеку немогуће, Богу је све могуће“, тако да нам остаје поуздање и жива вера у живога Бога.     У католичкој цркви су особито присутни и снажни обреди и обичаји везани уз Христов гроб, крсни пут, клањање крсту... У Новом завету сви су се његови најближи ученици, осим једног, разбежали и никога није било под крстом. Верници се овог пролећа нису разбежали, него им је саветовано, па и наређено од световних и црквених власти да остану у својим кућама. На какве Вас мисли потиче та симболика?   Не бих упоредио узвишене пасије Господње са ситуацијом која нас је задесила. Радије бих искористио прилику коју сте ми љубазно дали да изразим понос што се наше друштво или наша друштва, све оне државе у којима ја живим, радим, Богу се молим и која пламено волим, што смо се ми Срби, Хрвати, Словенци, браћа наша муслимани у Босни, и друга наша браћа и сестре са овог подручја, веома свесно, одговорно, човекољубиво, што значи и богољубиво суочили са овом пандемијом, коју ја и не само ја, доживљавам као прави рат са невидљивим, подмуклим и опасним непријатељем. И зато што смо имали такав приступ, зато што разумно извршавамо препоруке и наређења медицинске струке и политичких власти, сви заједно и свако посебно веома, веома добро пролазимо. Жртве су, у односу на друге земље, које углавном имају боље развијену медицинску инфрастркутуру, битно, битно мање. Мени, и свима нама у Српској Правосланој Цркви је тешко, зато што се упокојио веома нам драги владика ваљевски Милутин, скромни, љубазни монах, аскета али и врли и достојанствени организатор живота Цркве. Умро је и један вероучитељ из Ваљева, млад, снажан човек. Са друге стране са великом тугом примам вести о трагедији  коју доживљајвају Италијани, Французи, Шпанци... Преминуо је и умировљени љубљански надбискуп. Наше државе су, упркос материјалним ограничењима и тешком наслеђу, ипак веома одговорно и спремно заштитиле своје становништво. То ме чини срећним и поносним. Иако је „лудост за овај свет“ који у злу лежи, хришћанство није само јуродство, него откривена Премудрост Божја. Није се узалуд Црква дистанцирала од, иначе, песника и паметног човека Аполинарија Лаодикијског, који нам је сервирао антрополошки минимализам и негацију ума и разума код човека у његовој историјској делатности. Саветујемо заиста мере опреза према коронавирусу. Свако време има своје бреме.   Зараза, потрес, хладноћа... па онда још и некаква пустињска прашина у ваздуху... има људи који су склони библијским асоцијацијама, виде у свему знакове апокалипсе која се ближи или је већ почела. Што кажете верницима који тако размишљају? Шаље ли Бог још увек - као у Старом завету када му то није било страно - од спржене Содоме и Гоморе и "египатских зала" до опшег потопа - пошасти на земљу као казне и опомене?   Познато је да се различита најсложенија општедруштвена и лична егзистенцијална питања у заоштреном виду јављају у доба великих криза, каква је садашња. У нашем поколењу се први пут сусрећемо са тако наглашено израженим феноменом, а томе је допринео више од другог карактер кризе – суочавање са непознатим, нечим што сеје смрт, а уз то невидљивим непријатељем. Страх човеков, као хајдегеровска онтичка категорија, страх од смрти, болести, немаштине, страх од понављања већ преживљених криза, страх за децу и младе нараштаје и многа друга питања и трауме које се у народу сасвим природно и законито пројављују, код оних духовно можда преосетљивих пројављују апокалиптична предвиђања краја света, и слично. Појединци пак, све што се дешава доживљавају као да су у узбуркано море бачени без појаса за спасавање. Пре бих рекао да је реч о опомени него о казни. Опомене су, пак, израз изричите бриге, љубави и старања Божијег о човеку. Међутим, Бог је после Потопа дао ону прелепу дугу као наду, симбол и завет. И сами знате да иза свега тога постоји егзодус, али ако се дотакнемо књиге пророка Исаије видећемо она дивна, продуховљена обећања Боија у 54. глави која говори о страдалном слузи Јахвеовом: „Весели се, нероткињо која не рађаш, запјевај и покликни ти, која не трпиш мука од порођаја, јер пуста има више ђеце него ли она која има мужа, вели Господ“. Бура великих и утопијских је било, и не можемо олако да говоримо о крају историје. Френсис Фукујама је олако, као што и видите, означио крај историје. Ако је ово крај историје или „задњег ђаво носи“, последњи стадијум историјског развоја, онда нисмо духовна цивилизација.   С друге стране, већина осталих Божјих створења и сама планета Земља као да је одахнула у тренутку када су се људи умирили, зауставили или барем успорили своје свакодневне, а често за читав еко-систем погубне интервенције и експлоатацију... Kолико је у православном свету присутна "еколошка теологија" какву особито од почетка свог понтификата афирмише папа Фрањо?   То што сте поменули да је пандемија помогла природи да одахне од људске експлоатације, заправо терора, је веома драгоцен путоказ људском роду за будућност. То говори да Ви јасно уочавате да у овим невољама треба да препознамо Божје допуштење и промисао који нас упућује на промену понашања, деловања, на преумљење. Вирус корона и сваки други вирус је у најмању руку и педагогија Божја. Опомена да смо изопачили своје достојанство. Kако? Мало би нам било страница да побројимо све. Једном речју, ми људи смо својим начином живота, својим међусобним односима као и односом према природи, суштински постали једини вирус у величанственој хармонији творевине Божје. Свима и свему наносимо неправду, све реметимо. Природи узимамо душу, отимамо јој елементарне састојке без којих она престаје бити предивно, мирољубиво наше станиште. Брани се, свети нам се, опомиње нас, позива на промену става, да се опаметимо. Међусобно смо, уместо браћа, људи, један другоме сметња, непријатељ, вук. Ми смо родитељи и произвођачи свих нама непријатељских вируса. Заборавили смо Бога, заборавили смо чак и да смо Га заборавили. Ево још једне прилике да се вратимо себи, једни другима и Богу. Бојим се да лекцију нећемо научити. Папа Фрања, али и Васељенски патријарх Вартоломеј и не само они, с правом упозоравају на страхоту еколошке катастрофе. Папа нам указује на борбу за социјалну правду, за очување творевине, која се води у Латинској Америци, која је под јаком стегом империјалистичког капитализма. Мало су познати они интелектуалци из језуитског реда који су уклоњени, па и страдали у Латинској Америци. И у томе, поред осталог, видим значај и допринос данашјег римског епископа.   Папа стоји сам на огромном и празном Тргу Светог Петра. Осим хршћанских, празне су муслиманске и једрејске богомоље. Али, нису суспендоване иране само све јавне манифестације религијског живота, него су затворене и све културне институције, дакле и сви "цивилни" облици духовног живота. Све се то сада одвија само на телевизији и у виртуалним "катакомбама". "Допуштено" је само оно што служи очувању голе људске физичке егзистенције. Је ли пандемија довела до тријумфа голог разума и науке? Игра ли "духовна надоградња" икакву улогу у борби за голи живот? Бојите ли се последица и закључивања како се, ето, очито може без свега што нам је сада ускраћено? Вреди ли уопште још увек она библијска изрека "не живи човек само о хлебу..."?   Привремена је празнина тргова и места где се људи окупљају. Све ће то поново оживети, јер Бог може и од камења „подићи децу Аврааму“. У овом тренутку, до даљег, разумно је састајати се у Виртуелној Агори, јер се и на интернет, друштвене мреже и сви облике општења односе оне речи из Постања, виде Бог да је добро. Наравно уколико их користимо на добро. Јасно је да ништа не може заменити поглед очи у очи, додир. Ништа не може заменити свету евхаристију. Литургија и свето причешће, не могу се доживети у виртуленој сфери. Још је један од старих пустињака из древноотачког Патерика рекао: „Видео си лице брата свог, видео си Бога свог“. Не видим да би нешто могло да замени живу интерперсоналну и међуљудску  комуникацију. Али, морамо препознати мере Божје педагогије, како бисмо што пре могли да заборавимо на појмове као што је социјална дистанца који ми се узгред буди речено не допада. Физичка дистанца да, али и на тој дистанци срцем морамо остати близу једни другима, носити бремена једни другима, ако хоћете бити солидарни, што социјална дистанца нужно не подразумева.   Kатолици су добили на ХРТ-у свакодневни термин за телевизијско богослужење. Јесте ли размишљали или можда предлагали такву могућност барем недељом за православне вернике у Хрватској?   Настојимо да, за сада скромним техничким средствима преко интернета омогућимо верницима да свакодневно учествују у богослужењима. Сада, пошто је Саборна црква на Цвјетном тргу веома оштећена у земљотресу, богослужења обављамо у капелици у склопу црквене гимназије на Светом Духу. Са истог места, уз Божју помоћ, својим ограниченим снагама упућујемо и реч наде и утехе. Снимамо једном камером и емитујемо на интеренту. Задивљујуће је колико људи прати богослужења и нашу скромну реч. То сведочи да смо жедни Бога. Поготово у оваквим критичним и турбулентним периодима. Наравно, увек смо спремни за сарадњу са јавним медијима. ХРТ-ом и другим. Захваљујем Вам на овом питању.      С друге стране, некада су људске и верске заједнице у оваквим ситуацијама редовно тражиле и проналазиле кривце за колективне несреће  у појединим мањинским групама. Због епидемија куге често су широм Еуропе страдали Јевреји. Kако је данас? Јесмо ли просвећенији, напреднији и хуманији?   То је питање које свако треба себи да постави. Надам се да смо напреднији и хуманији. Жао ми је због свих хришћанских погрешака, од убиства неоплатоничарке Хипатије, па на даље кроз већ поменути дубоки кладенац даље и ближе прошлости. Што се тиче колективне кривице мањина, увек постоји један мали тамни брат у нама, како каже Kарл Густав Јунг, који пројектује сопствене фрустрације и недостатке на друге. Антисемитизам постоји и тамо где нема Јевреја. По реплици из филма Брод лудака, уз бициклисте су негде кривци Јевреји, а негде други мањински народи или верске групе. Зиновјев је 1999. године, у свом чувеном интервјуу Фигароу приметио да у савремено доба по одлуци светских моћника читави народи и државе могу бити уништавани, па и уништени, уколико медији од њих направе такве дежурне кривце, какви су Јевреји били у време нацизма.   Чини ли вам се да ауторитарности склони политичари и политике без превише отпора, па чак и уз аплаузе, прелако успевају у суспензији многих основних људских права и грађанских слобода?   Питање има много, много слојева. Одговор зависи од друштвеног и историјског контекста који посматрамо. Одговор на Ваша два реда захтевао би не једну дисертацију. На многа питања би требало претходно одговорити. Да ли је, опет по Зиновјеву, пад комунизма означио и пад демократије? Следствено: да ли живимо у демократском или постдемократском друштву и где су ту људска права, која ја не занемарујем у пракси. Али, да не околишам, у односу на актуелну пандемију и мере државних власти ради заустављања заразе и мање жртава, бићу задовољан ако ме приметите у маси која аплаудира Пленковићу и Јанши и њиховим владама и свакоме ко одговорно настоји и успева да, у складу са медицинским препорукама, заштити народ. Са тим немам никакав проблем, иако још једанпут морам да нагласим да са великим духовним болом служим литургију без присуства народа. Јасно је да ограничавање кретања ограничава привремено и грађанске слободе. Али, реците ми које решење је боље. Можда нам у Ломбардији могу нешто препоручити.   Kако се ваша помесна Црква припрема за потпуно извесну економску кризу која следи? Припремате ли и ви неке социјалне мјере?   Социјалне и привредне последице пандемије тешко је предвидети. Наша Црква у Загребу је у земљотресу претрпела велику штету на храму и другим непокретностима од којих се издржавају све наше активности, гимназија итд. Дакле, за нас Загрепчане је double trouble, дупла невоља, као у оној старој блуз композицији коју Клептон сјајно изводи. Моји свештеници нису чекали процене штете, ко ће, а ко неће остати без посла. Само су наставили да већ четврту годину за редом онима који су најугроженији достављају помоћ. У тренутном контигенту распоређујемо десет тона хране и средстава за хигијену. Борићемо се и даље. И нама ће требати помоћ, пре свега да поправимо храм на Цвјетном тргу, друге непокретности. Полако. Ми често кажемо: Даће Бог! И тако буде!   Очекујете ли да ће се у свету уопште, па тако и у црквама променити однос према материјалном богатству и сиромаштву, солидарности, социјалној политици?   Ми морамо да постанемо бољи. Ми морамо да се вратимо неким вредностима које су незаменљиве, као што је састрадална љубав, или, ако хоћете, емпатија. Потребна нам је једна нормална социјална политика, о којој су говорили руски религиозни мислиоци, као што је Владимир Соловјов, отац Сергије Булгаков и други, посебно римска катедра која је у својој еванђелској експликацији увек обраћала посебну пажњу према социјалној политици и једнакости. Откровење и Црква су упућени на свет, и треба водити једну хришћанску политику, јер изворне хришћанске вредности су афирмација људске личности и његових економских и духовних права. Требало би да се чешће враћамо на Лукино Јеванђеље које се, више него остали новезаветни текстови, осврће на социјалне теме. Верујем да је у њему одговор на Ваше питање.   Вирус се понаша врло "екуменски" и не прави ама баш никакве разлике међу људима ни по једној основи, па ни националној и верској. Очекујете ли да ће пандемија помоћи да дуготрајније завлада осећај једнакости и солидарности међу људима и да ће се побољшати однос према мањинама, а Вас питам посебно за хрватске грађане српске националности?   Сматрам да нас невоље уједињују, како је рекао и Ернст Ренан. Притом је мислио на националну државу. Волео бих да је осећај једнакости и солидарности непрестано присутан свуда па и у нашој земљи и да нам није потребан некакав тамо вирус да бисмо то освестили. Такође бих волео да је осећај једнакости и солидарности непрестано присутан. Волео бих да хрватски грађани српске националности увек буду третирани као суграђани без икакве предрасуде и дискриминације. Све ране рата дају се зацелити уколико нам је будућност а не прошлост приоритет. Молим се да живот крене даље, тамо где небо и земљу спаја хоризонт, где се додирујемо, а знамо ипак да је нама потребна држава која ће бити сервис личних и индивидуалних слобода, а самим тим и среће појединца и заједнице.   Што мислите, је ли једна оваква (пан)демија могла угасити сву ону мржњу, страхове преточене у агресију и напослетку ратове деведесетих међу нашим народима и државама, кад већ хршћанска љубав није помогла?     Жао ми је због ратова 90-их година међу нашим народима и државама. Бојим се да смо тражили много пута основе у међусобним односима у ономе што је архајско и примитивно, а не у хришћанској љубави. Мислим да нам хришћанска љубав налаже ону доцта спес (учену наду) да превазиђемо националне, верске, па и друге поделе, и да узгајамо онај идеал јединства у различитости. Да нам Јеванђеље и љубав били основни животни покретач не бисмо се са болом освртали на 20. век и све оно што нам је донео и однео. Можда је и пандемија неки знак, путоказ, паримеј ка некој бољој будућности.   Kоје поуке извлачите из ове пандемијске непогоде, ви лично као човек и верник и као црквени пастир, епископ и митрополит?   Kао што Тојнби каже да је историја истовремено изазов, ову непогоду такође схватам као изазов за све људе, она изазива на видело све што у нама вреди или не вреди, да постане видљивије, јасније. Ако смо добри, да будемо још бољи, ако, пак, нисмо, да се покајнички суочимо са својим манама, ако смо верни, да додатно по љубави постанемо христолоики. Црква се често посматра као заједница која има пирамидалну структуру. Ја као верник и као црквени пастир, дакле, епископ и митрополит, волео бих да та пирамидална структура буде окренута, да ја служим, а да моји верници уместо мене дају одговоре у вашим гласилима. Волео бих да, као што се каже у Литургији, дамо добар одговор на величанственом Христовом Суду који ће бити коначна процена како нас појединачно тако и света у целини.     Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...