Jump to content
  1. ronin

    ronin

  2. Desiderius Erasmus

    Desiderius Erasmus

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Bokisd,
      Super �ena
      SUPERZENA.B92.NET �enski portal - Super �ena Mozemo mnogo da naucimo od prica svih ovih zena.
    • Од JESSY,
      Čini se da je ovaj novi oblik zajedničkog vaspitanja deteta bolji, uspešniji i prirodniji nego onaj raniji način, kada je uticaj majke bio prevashodan.
      Savremena psihologija, naročito dubinska psihologija, već odavno tvrdi da je za pravilan psihofizički razvoj deteta neophodna identifikacija sa oba roditelja. I bez savremenih objašnjenja potrebe da dete u razvoju ima i majku i oca, patrijarhalan način života hiljadama godina negovao je relativan porodičan sklad, znajući da su detetu nužna oba roditelja. Moglo bi se ipak primetiti da u patrijarhatu (i u onom srpskom, balkanskom), kada je u pitanju uticaj, samim tim i vaspitanje dece, majka je igrala prvorazrednu ulogu.
      Otac, i kada je bio požrtvovani srpski domaćin, manje je uticao na tok vaspitanja svoje dece. Kada su bile u pitanju ćerke, otac je još manje brinuo – duševno i intelektualno – nego kada je bilo sinova u porodici. Ali tek tada (još gore ako je sin bio jedinac ili jedino muško među decom), odnosi oca i sina nisu bili dobri. Da li je moguće da i danas u XXI veku (možda i češće nego u ranijim decenijama) ne prođe mesec dana, a da se u novinama ne pročita kako je sin ubio oca ili otac sina!
      Kako se i zašto radost očeva kada im se rodi sin – naslednik promeni (najčešće od vremena adolescencije sina) u sukobe, neprijateljstva, čak i mržnju? Da li je u pitanju očeva ljubomora zbog preterane ljubavi majke prema sinu; da li se javlja rivalstvo, bilo oko dominantnog položaja u porodici, zavidljivost prema boljoj pameti sina u odnosu na oca; da li je u pitanju nasleđivanje očevog imanja (naročito kada je više sinova u porodici)? Od svega je ponešto istina, a postoje i drugi razlozi javljanja neprijateljstva između oca i sina koji se nekada završe trajnim rastankom (najpre emotivnim, a onda i prostornim). Da li su takvi odnosi u Srbiji (vekovima?) tipični i za druge evropske, civilizovanije države? Da bi se odgovorilo na ovakvo, ne baš nevažno pitanje, bile bi potrebne uporedne studije porodičnog života balkanskih i evropskih zemalja, i to najpre poređenje nekoliko pravoslavnih država (na primer, Srbije i Rumunije, Bugarske, Grčke), a zatim i sa nekoliko katoličkih i protestantskih država. uloga majke i oca
      Na pragu smo, međutim, ulaska u neko sasvim novo doba – da li je to zbilja početak new age u zapadnoevropskom svetu? Patrijarhalno vreme koje je u hrišćanstvu trajalo dve hiljade godina – a u drugim delovima sveta, u drugim civilizacijama i religijama (Indija, islamske države) još traje – na samom je kraju svoga dugog postojanja, sa neznatnim izgle- dima na oporavak ili povratak starom. U Srbiji, koja se doskora smatrala prilično konzervativnim društvom, sa još mnogo ostataka starog načina mišljenja, osećanja i življenja (pozitivnim i negativnim slojem paganstva), duh novog doba već je dobrim delom prodro u srpski narod i u srpsku porodicu. Neprirodno brzo prodire uticaj Zapadne, sve brže tehokratske civilizacije koja, koliko god bila ubrzana i na Zapadu, tamo manje oštećuje daleko bolje prilagođeno zapadno društvo na nove načine života, nego što je to bilo pripremljeno u konzervativnom, i u isto vreme neubedljivom socijalističkom društvu Srbije.
    • Од kopitar,
      Izvanredna poruka i potpuni oprost pape Franje
      https://vijesti.hrt.hr/596617/izvanredna-poruka-i-potpuni-oprost-pape-franje
    • Од Danijela,
      Posto imamo musku temu:

      Red je da imamo i zensku
      Nije lako izdvojiti al da pocnem od @Ayla @Paradoksologija @Данче*
    • Од JESSY,
      Jedan od stereotipa koji prati muški pol jeste da je grub, neotesan, jak i nadrndan, a žene bije glas da su slabe, ranjive i plačljive, a kao takve onda i histerične. Prateći društveni kontekst i porodične okolnosti u kojima se žene i muškarci razvijaju, odnose koji postoje i iz kojih uče o svom polu onda to i nije mnogo čudno.
      Kada su osećanja u pitanju, pogotovo iskazivanje istih, tradicionalno gledano postoje osećanja koja su društveno poželjna i ona koja to nisu, takođe ona su i nekako polno razdeljena, pa su osećanja koja ,,pokazuju slabost“ muškarcima zabranjena. Jer, gde muškarac sme biti slab? Pod slabostima svakako, u prvom redu podrazumeva se pokazivanje tuge, žaljenja za nečim, suze. ,,Ajde ustaj, šta se tu pekmeziš, nisu ti creva ispala ako si pao.“, ,,Ajde, ajde, šta plačeš, to samo devojčice rade.“, ,,Uuu što si ružan tako dok cmizdriš.“, samo su neki od potencijalnih primera koji ilustruju situacije u kojima se dečacima osporava pravo na plač i na tugu. To podjednako rade i očevi i majke, i dede i babe, strine i stričevi, nezavisno od pola, stereotipno mišljenje je da muškarci ne smeju biti tužni. Muškarci trebaju biti muškarčine, a takvi ne znaju za ,,slabost“ koju tuga predstavlja.
      Ono što muškarce čini muškarčinama, a spada u domen osećanja jeste ljutnja. To osećanje je dopušteno, stimulisano i podržavano. Ljutnja je deo muškog sveta, njome se izražava moć, a moć je muška karakteristika, nikako ženska.
      S druge strane, ženama je moguće ono što muškarcima nije, pa imaju to pravo da se ipak osećaju ljudski, ranjeno, razneženo, rastuženo. Pravo da tuguju, žale i plaču nije im uskraćeno. Baš naprotiv, to je osećanje koje se smatra sasvim svojstveno ženama, kao neotuđivi deo ženskog identiteta. Na ženske suze tate najčešće padaju, njihove princeze će na taj način uvek prizvati svog snažnog zaštitnika.
×
×
  • Креирај ново...