Jump to content

Васкрс и забрана кретања

Оцени ову тему


Препоручена порука

пре 12 минута, jovanstanic рече

neki drugi koji su terali "nedostojne" verne od pričešća sada ih teraju da se pričešćuju uprkos apelima sopstvene Crkve, neki treći koji (osim retkih izuzetaka) verne nikad ništa nisu pitali sada ih pozivaju jer se bez njih ne može.

bravo Jovane! za sve a ovo citirano je "bingo"!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 1 минут, Вукашин рече

То са причешћивањем је био добар повод да се још једном пљуне на Цркву, а нажалост и многи верници су се примили.

Nažalost je što nismo pokazali dovoljno mudrosti kao u ZHiP Eparhiji...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Управо сада, Desiderius Erasmus рече

Nažalost je što nismo pokazali dovoljno mudrosti kao u ZHiP Eparhiji...

pa ti onda idi dole pa..!!!!!

Ccccc

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 22 минута, Desiderius Erasmus рече

Nažalost je što nismo pokazali dovoljno mudrosti kao u ZHiP Eparhiji...

Ima ona "sakrij grehe brata svoga", a stvarno se ne radujem kavgama u Crkvi...ali posto su se neki vec postarali da to ide po netu, dakle vec je javna tajna, evo i ovde, jer ovde su najnormalniji ljudi (nadam se) koliko-toliko crkveni i sa razumevanjem i dozivljajem Crkve....svadja vl. Atanasija i igumana iz Tvrdosa....naravno uz zvocanje nase popadije (ajde sto se ljudi prerece, ljudi su a veliko j eiskusenje, ali kad zena ko djavo zvoca u tako bolnim trenucima).

Pokazuje najbolje, pored svih teoloskih nesuglasica, pored razlicitih, ajde, ikonomija od pomesne do pomesne i na lokalu...kako smo zateceni.

 

Vidovdan je preneo, ko zna ko je snimio....neko ko je priisustvovao, a opet naslov govori da mu nije krivo radi nemilog dogadjaja.

Ne valja nam ljudi pos'o, nikako! Vise se ni u Crkvi ne zna ko je stariji. Udarila pamet nad pamet. Popovi po medijima "ribaju" patrijarha i Sinod. Episkopi podmecu po medijima jedni drugima, optuzbe u vrhu jeedni na druge, polemike po bezboznickim medijima....odluke svako za sebe i po svom nahodjenju...neka nam je Bog u pomoc....nikako nam ne valja posao.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Што се тиче одређених дешавања у епархији Захумској, на Поукама се тиме нећемо бавити.

Хвала на разумевању.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

... То је био Он који је због нас и у ад отишао – да би све отуда извео.
Није због храмовних светиња Христос умирао. Чак ни за сам храм као такав. Он је умирао за те живе људе који данас стоје у храмовима.
ПРОТОЈЕРЕЈ ПАВЕЛ ВЕЛИКАНОВ – О ТОМЕ ДА СУ ЖИВИ ЉУДИ СКУПЉИ ОД ОБРЕДА
Где је нестала у нашем црквеном животу та карактеристична црта апостола Павла – бесконачно поштовање слободе других људи? Слобода да се буде не такав каквим би ми њега (другог) хтели видети. Хоће да једе – нека једе у Господу. Неће, већ хоће да пости – да, ради Бога, све је Њему, све у Његову славу! Зашто апостол није размишљао да састави «инструкције дужности хришћана» са обавезним квачицама о испуњењу. Зашто је код њега све тако широко, пространо – а не скучено! – и са великом људском добротом?
Бог није позоришни реквизит. Према томе, Њему није потребно наше «опслуживање» - зато што Он свакога од нас «опслужује»: храни, негује, обасјава сунцем, да и уопште сва бића у Својој Десници држи. То је био Он који је због нас и у ад отишао – да би све отуда извео.
Није због храмовних светиња Христос умирао. Чак ни за сам храм као такав. Он је умирао за те живе људе који данас стоје у храмовима.
Коронавирус: тест на любовь к ближнему
Протоиерей Павел Великанов — о том, что живые люди дороже обряда
Протоиерей Павел Великанов

preuzeto sa Crkva.net

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 4 часа, jovanstanic рече

U tom kontekstu pitam se: Šta to tačno znači organsko učešće na liturgiji naspram (samo) intelektualnog (preko medija)?

To je ovo :

PRAVOSLAVLJEDIJALOGLJUBAVI.BLOGSPOT.COM

1. Како мудар постаје мудрији узевши (неки) повод, и како праведан учећи се напре- дује у знању, сагласно са божанском изреком то си ти...

...Јер чувши ме једанпут како ја, узгред и укратко, колико је било могуће, излажем нека дивна тајанствена и веома поучна тумачења која је причао неки велики Старац уистину мудар у божанским стварима, ο светој Цркви и свештеном сабрању које се у њој врши ...

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 5 часа, Вукашин рече

Ја се све надам да неће правити проблеме. Можда неће јавно рећи, али сумњам да ће у пет ујутро писати пријаве људима по храмовима. Нека нас пусте да прославимо до седам ујутро, па после по својим домовима.

Хоће, увијек има то. Ево, да пренесем анегдоту.
Данас на коференцији за штампу министра здравља и социјален заштите Републике Српске,  доктора Алена Шеранића, новинарка поставља питање о цркви на Ребровцу, тј. како се неколико десетина људи (мислим да рече седамдест), јуче (на Лазареву Суботу) налазило у порти (новинарка рече дворишту).

Др. Шеранић, муслиман и Бошњак ју је, што би се рекло, искулирао: "Ја нисам баш најпозванији да то коментаришем!". Још је додао да онај ко иде у цркву треба да се придржава савјета струке. Поклон до земље.

Дакле и тамо гдје нема забрана, нађу се они који би да нас пријављују, а камо ли тамо гдје има.
Тешко нама са нама самима. Е да, у Русији нису све цркве затворене. Нпр, јуче сам читао да је Новосибирска епархија отворена. А за Благовијести је митрополит Меркурије служио у Москви...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Цитат

Pred građanima čitave Srbije je, po svemu sudeći, najduži policijski čas otkad traje borba sa koronavirusom - pravoslavni Vaskrs sledeće nedelje dočekaćemo u kućama, a razmatra se i moguća zabrana kretanja već od četvrtka od 17 sati do ponedeljka u pet ujutru, saznaje Kurir od izvora bliskog kriznom štabu.

Изгледа катанац и на Велики Петак.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

On 12.4.2020. at 1:09, Срђан Шијакињић рече

@Bokisd Потпуно невезано за ову нашу ситуацију (и ја бих волео, ако је могуће да будемо сви разумни и придржавамо се мера, да буду литургије, наравно), ова прича са кугом ми не звучи ни инспиративно ни охрабрујуће, нити мислим да треба да се угледамо данас на њу. Прича ми је тужна и дирљива јер видим толике људе који не знају шта им се дешава и како то да спрече, већ раде једино што могу у тој ситуацији и моле се свом Богу. Бог их, све у свему, из неког разлога није услишио, пошто је умро негде сваки трећи човек који је тада живео. Тешка прича... 

Dobro, moze da bude tuzno i jeste, tolika patnja, nismo ni svesni sta su prolazili tada ljudi sa tolikim stradanjima i smrcu oko sebe.

Ali, mislim da ima tu jos nekih perspektiva. Jeste svi se mole Bogu, ali da li je je bas lako sad u jednoj takvoj situaciji da se covek moli Bogu javno, napolju, u gradu Damasku gde medju ljudima vlada kuga i smrt i prenosenje zaraze i bolesti. Mogli su i u nekoj kucnoj varijanti da se svi mole za pomoc i milost Boziju. Ali su ipak vecina vernika izasla naulice i u litije i procesije i posle na sluzbe i na taj nacin se molila Bogu. Na primer, u doba tkz.Justinijanove kuge sredinom 6.veka, koja je takodje bila razarajuca kao i ova Black Death u Damasku, u Konstantinopolju su se ljudi zatvorili u kuce i samo ko je morao da bude napolju je izlazio (iako po tim izvorima deluje i da su crkve bile otvorene) i izgleda da nisu bile bas javne litije i molitve kao u Damasku koji je slicno postradao od kuge.

Ovi tamo onako, ovi u Damasku ovako i to je tako. Pa, recimo sredinom 19.veka u Moskvi takodje neka epidemija i sv.Filaret Moskovski predvodio gradsku litiju i molitvu Bogu za spas od stradanja i nevolja. Da ne pricamo o vremenu sredinom 3.veka kada je u Aleksandriji takodje harala kuga i kada su hriscani vernici i cak i svestenici odlazili medju zarazene kugom koji su bili izdvojeni u nekim izolacijama i lecili ih u Hristu, i onda na kraju i sami zajedno sa njima umirali od iste bolesti. I, sv.Dionisije Aleksandrijski koji je tada bio na celu crkve je takve hriscane svrstao u mucenike. Ocekivano je da su i crkve bile otvorene i da se sluzilo u Aleksandriji jer bilo je eto i svestenika i vernika koji su zeleli da budu u crkvi i pored svih opasnosti.

Koja je poenta ? Pa, da je uvek kroz istoriju bilo takvih hriscana i svestenika koji su svojom licnom verom i zeljom hteli da budu u crkvi i da sluze crkvi i pored raznih spoljasnjih opasnosti kao sto su na primer, gonjenja, bolesti i epidemije. I, zar nije ocekivano da bude takvih slicnih ljudi i danas u crkvi . Sto vidimo i da ima i to je neka realnost. I, sad, drugo je, da ipak u ovim vremenima koja su takva kakva jesu, treba i jos malo da se kao crkva prilagodimo ili ikonomisemo u odnosu na spoljasnje stvari tj. na drzavu, ali i u medjusobnim unutrasnjim odnosima.

Tako da, za mene licno ove istorijske stvari koje se ticu crkvenog zivota su lepi primeri vere i poucne price kako su se hriscani pokazivali u tim nekim teskim zivotnim trenucima. Zato valjda imamo i zitija svetih u kojima mozemo da nadjemo prave primere vere i zivota koje mogu da nam budu na tu neku nasu pouku i utehu.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 38 минута, Bokisd рече

Dobro, moze da bude tuzno i jeste, tolika patnja, nismo ni svesni sta su prolazili tada ljudi sa tolikim stradanjima i smrcu oko sebe.

Ali, mislim da ima tu jos nekih perspektiva. Jeste svi se mole Bogu, ali da li je je bas lako sad u jednoj takvoj situaciji da se covek moli Bogu javno, napolju, u gradu Damasku gde medju ljudima vlada kuga i smrt i prenosenje zaraze i bolesti. Mogli su i u nekoj kucnoj varijanti da se svi mole za pomoc i milost Boziju. Ali su ipak vecina vernika izasla naulice i u litije i procesije i posle na sluzbe i na taj nacin se molila Bogu. Na primer, u doba tkz.Justinijanove kuge sredinom 6.veka, koja je takodje bila razarajuca kao i ova Black Death u Damasku, u Konstantinopolju su se ljudi zatvorili u kuce i samo ko je morao da bude napolju je izlazio (iako po tim izvorima deluje i da su crkve bile otvorene) i izgleda da nisu bile bas javne litije i molitve kao u Damasku koji je slicno postradao od kuge.

Ovi tamo onako, ovi u Damasku ovako i to je tako. Pa, recimo sredinom 19.veka u Moskvi takodje neka epidemija i sv.Filaret Moskovski predvodio gradsku litiju i molitvu Bogu za spas od stradanja i nevolja. Da ne pricamo o vremenu sredinom 3.veka kada je u Aleksandriji takodje harala kuga i kada su hriscani vernici i cak i svestenici odlazili medju zarazene kugom koji su bili izdvojeni u nekim izolacijama i lecili ih u Hristu, i onda na kraju i sami zajedno sa njima umirali od iste bolesti. I, sv.Dionisije Aleksandrijski koji je tada bio na celu crkve je takve hriscane svrstao u mucenike. Ocekivano je da su i crkve bile otvorene i da se sluzilo u Aleksandriji jer bilo je eto i svestenika i vernika koji su zeleli da budu u crkvi i pored svih opasnosti.

Koja je poenta ? Pa, da je uvek kroz istoriju bilo takvih hriscana i svestenika koji su svojom licnom verom i zeljom hteli da budu u crkvi i da sluze crkvi i pored raznih spoljasnjih opasnosti kao sto su na primer, gonjenja, bolesti i epidemije. I, zar nije ocekivano da bude takvih slicnih ljudi i danas u crkvi . Sto vidimo i da ima i to je neka realnost. I, sad, drugo je, da ipak u ovim vremenima koja su takva kakva jesu, treba i jos malo da se kao crkva prilagodimo ili ikonomisemo u odnosu na spoljasnje stvari tj. na drzavu, ali i u medjusobnim unutrasnjim odnosima.

Tako da, za mene licno ove istorijske stvari koje se ticu crkvenog zivota su lepi primeri vere i poucne price kako su se hriscani pokazivali u tim nekim teskim zivotnim trenucima. Zato valjda imamo i zitija svetih u kojima mozemo da nadjemo prave primere vere i zivota koje mogu da nam budu na tu neku nasu pouku i utehu.

Па да, имамо те неке две перспективе. Једна је да је вера већа од живота у највећој могућој мери, дотле да се од редовне праксе не одступа ни по коју цену. Према том мишљењу (или боље осећању), чак ни привремена прилагођавања нису прихватљива и боље је умрети него одустати од службе. Та перспектива свакако има вредности и примамљива је и доследна - ако су вечност и Бог толико већи од пролазног живота, ако је то коначни циљ и ако је овај живот према том циљу у крајњој линији небитан, онда ни цео живот овоземаљски није вредан ни најмањег уступка који се тиче Бога.

Према другој перспективи и овоземаљски живот има вредности сам по себи и Богу не смета да се трудимо да га проживимо што дуже и квалитетније, па по цену да модификујемо наш однос према Њему, прилагођавајући се околностима, све док Га се суштински не одричемо. Ова перспектива, ако ћемо искрено, подразумева да литургија није нешто што је важније од овоземаљског живота, у смислу да се може и пропустити неколико литургија и причешћа, без неких духовних последица. Да се може бити у заједници са Богом и богоугодан и под тим условима и да нам је Бог дао разум да се сами побринемо и заштитимо од овоземаљских опасности, те да ризикујемо само кад немамо другог избора. Само онда када је то неопходно да не бисмо прекршили заповест љубави према Богу (нпр. ако нам неко тражи да Га се одрекнемо) или ближњем, за кога ризикујемо свој живот. 

Кад се удубим, имају смисла обе перспективе, само нема смисла кад смо искључиви и тиме уносимо лошу енергију. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Пре сат времена, Срђан Шијакињић рече

Према другој перспективи

Sve si lijepo objasnio, ukazujuci da su ljudi za vrijeme kuge molili, skupljali na litijama, u nadi da ce ih stici zdravlje, sta su drugo mogli usred posasti koju nisu razumeli. I nisu bili usliseni jer trecina ih pomre. Oni su se molili za ozdravljenje jer je to jedini nacin preostao. Nisu to radili iz gordosti, nego iz ocaja.

Ovi danasnji duhovni bilderi imaju sve na gotovo, kakva je bolest u pitanju i sta treba raditi da bi stiteci sebe zastitio drugoga. I nece da slusaju nego rade po svom preuznose se. 

Bog nije uslisio one kojima je molitva bila jedina nada, koji nisu prkosili bolesti. Ovima je danas dostupan medicinski priručnik i sve kako se treba cuvati, misle da ce biti usliseni prkoseći bolesti. Sve je to za jednu epitimiju. 

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 8 часа, Срђан Шијакињић рече

Према другој перспективи и овоземаљски живот има вредности сам по себи и Богу не смета да се трудимо да га проживимо што дуже и квалитетније, па по цену да модификујемо наш однос према Њему

Ma, čak se i ne traži da modifikujemo odnos prema Njemu. Traži se samo da se nekoliko nedelja molimo u kući (kao prvi hrišćani) umesto u Crkvi, i da, ako hoćemo da se pričestimo, zovnemo sveštenika u kuću. I sve to zarad dobrobiti naših bližnjih i društva uopšte.

A prave tragediju od toga taman k'o da neko hoće da ih baci u arenu sa lavovima. I to isti ovi koji cepaju haljine na sam pomen nekog drugačijeg načina pričešćivanja.

U najgorem su položaju tu sveštenici. Oni ne mogu da pričešćuju drugačije ako im se ne kaže sa vrha. I zbog toga ne smeju više da drže službe ispred Crkve jer će neko da ih snimi kako pričešćuju istom kašičicom, i opet će biti skandal u javnosti (i onda u sred pandemije moraju da uvedu pastvu u zatvoren prostor). Vladike, opet, bi možda i propisale drugačiji način pričešćivanja (kao u ZHiP Eparhiji), ali ne smeju od vernika, jer će da se stvori pet novih "katakombnih" organizacija. A vernici bi možda i shvatili da kašičica nije toliko bitna, da ih deo teologa ne pumpa kako bi odustajanje od kašičice bilo ravno izdaji Hrista.

I tako...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 36 минута, Desiderius Erasmus рече

Ma, čak se i ne traži da modifikujemo odnos prema Njemu. Traži se samo da se nekoliko nedelja molimo u kući (kao prvi hrišćani) umesto u Crkvi, i da, ako hoćemo da se pričestimo, zovnemo sveštenika u kuću. I sve to zarad dobrobiti naših bližnjih i društva uopšte.

A prave tragediju od toga taman k'o da neko hoće da ih baci u arenu sa lavovima. I to isti ovi koji cepaju haljine na sam pomen nekog drugačijeg načina pričešćivanja.

Reći će neki da nije umesan izbor, ali mislim da jeste - lepo kaže Sv. Pavla da ako jelo tvoje sablažnjava brata tvoga nemoj da jedeš. Naravno, to je drugi kontekts i Sv. Pričešće nije neko obično jelo, nego Telo i Krv GIH, ali mora se uzeti ova perspektiva u obzir:

  1. Mi živimo u sekularnom društvu, gde je masa ljudi ateistički nastrojaena, ili su malovernu.
  2. Država se bori protiv pošasti i donela je mere za sve gradjane.
  3. Nem ani govora da je država donela te mere da bi proganjala Crkvu i hrišćane, naprotiv, imamo orkestriran napad na Crkvu da šuruje sa državom i obrnuto - dakle otpada taj argument.
  4. Ako je već takvo stanje, koje je potpuno neovisno od hriščanskih običaja, onda su hrićšani i Crkva DUŽNI da poštuju odluke države radi dobrobiti celokupnog društva i svih gradjana, jer ovde možemo parafrazirati Sv. Pavla i reći: ako način jela i okupljanja nas sablažnjava braću našu - još ako ih dovodimo u opasnost - ajde da ne jedemo dok ovo ne prođe.
  5. I ne manje važno, Sv. Pričešče ma koliko nama značilo, a znači nam, nema rok trajanja jer je za Boga jedan dan kao hiljadu godina i obrnuto. Primer je Sv. Marija Egipćanka.
  6. Dakle, kao i uvek, i ovde je nečastivi ubaci zamku u polemici često svađama - najbolji primer je kavga vl. Atanasija i ljudi u Hercegovini - kada se Svetinja stavlj au ravan forme, u kontestu problematike, a suština se zapostavlja. NIJE tačno da će neko igubiti dušu ako se NE pričesti ili ako NE dođe na Službu i to onda kada Crkva Hristova daje blagoslov za to!
  7. Može biti tačno SAMO onda ako je Crkva Hristova krenula stranputicom a pravoslavno ispovedanje vere spalo na one ljude koji se protive Blagoslovu Crkve Hristove - među kojima je i popadija sa Pouka.

Dakle, ne mešajmo babe i žabe, jer nema govora da se ovde radi o ikavom progonu ili smišljenom delovanju protiv Crkve. Ovde mora da važi "podajte Bogu Božije, a caru carevo"! Da li će car uslišiti apel i molbe Crkve, te iznaći neke olakšavajuće modele za hrišćane to je druga stvar. ČAK, ako to car i uradi, onda hrišćani MORAJU da znaju i uzmu u obzir, da se takvim snishođenjem oni stavljaju u povlašćeni položaj u odnosu na druge, neverujuće ljude. Osim toga, onda i vernici drugih religija imaju puno pravo da traže isto, a to već potpuni izbija državi iz ruku mogućnost da upravlja krizom. Ma šta mi mislili o krozi i o tome kako država upravlja njome - budimo objektivni u postavljanju perspektiva i stanovišta sa kojih polemišemo/diskutujemo/kritikujemo!

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

15 hours ago, jovanstanic said:

Dakle, verovatno se pod organskim učeščem misli na fizičko prisustvo vernika (naspram "prisustva" preko medija).

Не знам шта је органско, нит шта је интелектуално присуство. Ал знам да присуство преко медија не постоји, ако при том мислиш на ТВ као медиј. Као што се не присуствује ни утакмици, ако је гледамо на ТВ, тако не може да присуствује ни Богослужењу.

Ако погледам прошлогодишњу Литургију за Васкрс, дал ја на њој учествујем? Ако учествујем, онда је ТВ машина за путовање кроз време и простор :)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт поразивши и онима који су у гробовима живот даровавши! (тропар Пасхе).  
      Синаксар у Свету и Велику недељу Пасхе
        Васкршње слово Светог Јована Златоуста   Светоотачке беседе о Васкрсењу Христовом   Свети Симеон Нови Богослов: Васкрсење Христово
      Свети Теофан Затворник: Господ нас је својим Васкрсењем од смрти привео животу!

      Васкрсење Христово као основ разликовања Хришћанства међу осталим светским религијама
        Свети Владика Николај: Христос Васкрсе!
      Петар Други Петровић Његош: Химна Васкрсењу

      Васкршњи интервју катихете Бранислава Илића за Радио "Српски Сион": Господ нас је својим Васкрсењем од смрти привео животу

      Катихета Бранислав Илић: Небоземна радост и торжественост Пасхалног богослужења

      Протођакон др Дамјан Божић и катихета Бранислав Илић: Ово је дан који створи Господ, обрадујмо се и узвеселимо се у њему! (Пс 117,24)
        Емисија о богослужбеним особеностима Празника над празницима - Васкрса
      Васкрсење је победа над победама!

      Молитвено правило о Васкрсу

      Васкрс у литургијској години

      Васкрсење – смисао живота

      Васкрсење – слобода од свих зависности

      Васкрсење Христово - Коме се јавио Васкрсли Христос?

      Младић у празном гробу (Мк 16, 5)
        О Пасхалном јутрењу   Васкршње појање
      Зашто се за Васкрс фарбају јаја?
        Деца певају Васкрсу     Васкршње посланице и поруке патријарха и архијерејâ Српске Православне Цркве     Васкршња посланица Патријарха српског Иринеја и поруке архијерејâ СПЦ, о Васкрсу 2020. Лета Господњег   Васкршња посланица Патријарха српског Порфирија и поруке архијерејâ СПЦ, о Васкрсу 2021. лета Господњег     Недеље по Васкрсу     Недеље по Васкрсу: Друга недеља по Васкрсу - Недеља Антипасхе (Томина недеља)   Недеље по Васкрсу: Недеља Светих жена мироносица   Недеље по Васкрсу: Четврта недеља по Васкрсу - Раслабљеног   Недеље по Васкрсу: Пета недеља по Васкрсу - Самарјанке   Недеље по Васкрсу: Шеста недеља по Васкрсу - Слепорођеног   Недеље по Васкрсу: Недеља светих Отаца првог Васељенског Сабора     Ако си и у гроб сишао, Бесмртни, но разорио си силу пакла и васкрсао си као победитељ, Христе Боже, женама мироносицама говорећи: Радујте се! и Својим апостолима мир дарујући, Ти који палим смртницима дајеш Васкрсење! (кондак)     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Загребачки надбискуп Јосип Бозанић упутио је честитку поводом прославе Васкрса Његовој Светости Патријарху српском г. Порфирију и епископима Српске православне Цркве у Хрватској, објавила је интернет страница Загребачке надбискупије.  Кардинал Бозанић је казао да моли Духа Светога да све учврсти у заједништву васкрсне вере и непоколебиве наде.

       
      У поруци се истиче да ”догађаји у садашњем тренутку говоре о крхкости и несигурности људских планова и програма и све позивају на поуздање у Бога и промену живота. Нека нас и та искушења подстакну на захвалност за Исусову откупитељску жртву и на хршћанску љубав према онима који више трпе”.
      - За Вас и Ваше ново црквено служење у сестринској Српској Православној Цркви, молим снагу Духа Светога да Божјем народу будете и заговорник и знак Божјег милосрђа. Повезан са Вама заједништвом вере у Христа Васкрслога, желим срећан и благословен Васкрс Вама, Вашим епископима, свештенству, монаштву и свему Божјем народу, повереном Вашој пастирској бризи, каже се у писму Загребачког надбискупа.
      Васкрс је честитао и председник Хрватске бискупске конференције задарски надбискуп Желимир Пуљић, који је своју честитку упутио Патријарху српком Порфирију, али и Епископима далматинском Никодиму, славонском Јовану и нишком Арсенију.
      Надбискуп Пуљић је захвалио на добрим жељама које је Патријарх поводом прославе Васкрса у Римокатоличкој цркви упутио њему, хрватским бискупима, сарадницима, свештенству и верницима католицима. 
      - Тајном Христовог Васкрсења започело је доба новог стварања, а Васкрсли је показао да је Он наше светло, средиште и смисао свега. Нема, уистину, под небом другог имена дана људима по којем се можемо спасити, осим имена Исуса Христа. У тој вери поздрављам Вас васкршњим ускликом: Господ је васкрсао заиста, алилуја!, стоји у честитки председника ХБК.
      Пожешки бискуп Антун Шкворчевић честитао је Патријарху српском Порфирију први Васкрс у служби предстојатеља Српске Православне Цркве и онима којима је на челу, епископима, свештеницима, монаштву и верницима у њиховим епархијама, објавила је интернет страница Пожешке бискупије.
      Бискуп Шкворчевић, који је председник Већа Хрватске бискупске конференције за екуменизам и дијалог, рекао је да се моли Васкрсломе да нас у неизвесностима и страху који захвата људе у садашњим светским збивањима прати својом близином и храбри наду, утемељену на Христовој победи над смрћу.
       
      Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служиће на Васкрс, 2. маја 2021. године, свету архијерејску Литургију у храму Светог Саве на Врачару са почетком у 9 часова.
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије молитвено ће присуствовати Пасхалном јутрењу у поноћ у Саборном храму св. Архангела Михаила у Београду, потврђено је Радију "Слово љубве".

       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      О томе како да изађемо из зачараног круга страсти у радост Васкрса говори нам старешина храмова Покрова Пресвете Богородице и Новомученика и исповедника Руске Цркве у Акулову, митрофорни протојереј Валеријан Кречетов.     – Оче Валеријане, зашто људи данас уместо да се радују често падају у чамотињу?   – О преподобном Серафиму Саровском се у једној песми поје: „Ево, он је у невољама, као ми у срећи, радостан, спреман да положи душу своју за друге!...“ Гордост је корен свих страсти. То је кад човек нема праву слику о себи. На пример, мисли да је паметнији од других. А кад се истина бар мало открије, види да у ствари није такав и пада у чамотињу. То значи да се чак није разочарао у себе, већ у своје фантазије о себи. Зато Господ човеку често не открива сву његову ништавност, да не би пао у очај.   – Да, потпуно је друга ствар да човек од исповести до исповести покушава да види себе онаквог какав јесте, испред Крста и Јеванђеља на налоњу, уздајући се у свом спасењу у Господа, а не у своје „заслуге“.   – Боље је да човек уопште нема високо мишљење о себи. Постоји следеће поређење: човек је попут разломка, бројилац је оно што заиста јеси, а именилац је оно што мислиш о себи; што имаш веће мишљење о себи, тим је мања вредност разломка. Док страсти расту из гордости, основа свих врлина је смирење. Светитељ Теофан Затворник је говорио: „Ако се смириш, половина твојих невоља у животу ће престати да постоји.“   – Да ли ће нестати или ће човек једноставно престати да их примећује?   – И једно и друго. Речено је: дрво крста расте на земљи нашег срца. Дрво „на изворима вода“ (Пс. 1: 3) – односно оних страсти које врију у мом срцу. Колико год тежак био наш крст сами смо одгајили дрво од којег је он направљен. И крст ми је послат да би ми се душа очистила. Чим невоља или болест донесу унутрашњу духовну корист Господ може да склони или олакша крст. А и потпуно другачије ћемо се односити према невољама. Отац Јован (Крестјанкин) је говорио: „Наступило је време кад се човек спасава само невољама. Зато свакој невољи треба да се поклонимо до земље и да јој целивамо руку.“   – Васкрсу претходи Велики пост. Нецрквени људи се ужасавају: „Шта то значи, да ни телевизор не могу да гледам? Ни нешто укусно да поједем, ни да се забавим?!“ И како човек да „не падне у чамотињу“?   – Напротив, пост умножава радост! У Уставу постоје дани строгог поста – то је посебно време покајања, а покајање је увек праћено радошћу. И кад да се једе храна на уљу, човек то ни не примећује, а радост се умножава. Онда, видиш да је и риба дозвољена – опет се радујеш! А кад се човек омрси то је велије утјешеније, односно велика утеха.   Раније и кад је био мрс у кући није увек било биљног уља. А сад чим почне пост људи причају: „Шта то значи, да једем само кашу?“ – негодују. А раније, нарочито у послератним годинама, човек би, кад би му неко понудио кашу, био већ, што се каже, на врхунцу блаженства. „Шта, да једем само хлеб?“ – питају се данас људи у неодумици. А некад је радост била да човек има корицу хлеба! И сви смо тада били радосни! Нешто имамо, и хвала Богу на томе!   А људи који не посте су у свему презасићени и чак ни не претпостављају зашто су тако мрзовољни. Ово се односи и на супружнички живот. Ако се људи који се воле уздржавају с времена на време, биће пожељнији једно другом.   Грци, узгред речено, реч „чамотиња“ преводе као „радозналост“. Наш руски мислилац Иван Иљин је истицао да радозналост као усисивач увлачи све одреда, не гледајући шта је шта, само да буде нешто ново. „Свако мало, – пише он о радозналом човеку, – треба га тешити нечим новим, треба му пружити неку нову наду. Он пажљиво разгледа и ослушкује свет: да се у њему није појавило нешто ново. Шта? Није важно! Нешто непознато, недоживљено, нечувено. Иначе му прети опасност...“   – „Чамотиња је унука досаде, а кћерка лењости,“ често је говорио преподобни Амвросије Оптински.   – Да, и лењост је, као што је неко истакао, покретач напретка. Али је она и његов резултат. Ево, сад се, у данима Великог поста, чита молитва преподобног Јефрема Сирина: „Дух праздности, унинија, љубоначалија и празднословија не дажд ми...“ Заиста: прво иде доконост, а за њим чамотиња.   – А за чамотињу су свети оци говорили да она представља раслабљеност душе и тела...   – Међу омладином је данас ова реч чак популарна: „раслабити се“ (опуштено, прим. прев.). Сачувај Боже! Да будемо раслабљени?! Зато и падају у чамотињу.   – То је неки зачарани круг. Постоји израз „демон врти човека“. Иако, неки кажу да се чамотиња дешава и под маском узавреле делатности, али је она исто тако некако празна, као центрифуга, кад човек више није свестан шта ради и због чега. „Да премештам папире с једног места на друго?“ – дешава се да схиархимандрит Илиј (Ноздрин) овако негодује на московску вреву дајући људима благослов да се враћају на земљу.   – Преподобни Серафим Вирицки је говорио: „Русија ће живети од земље.“ Ми раније нисмо имали времена ни да нам буде досадно, ни да будемо лењи, и зато нисмо ни падали у чамотињу! Док смо расли требало је да носимо воду, и да цепамо дрва, а кад дође пролеће – да копамо, садимо, заливамо, онда да плевимо, окопавамо, после – да скупљамо летину. Ако се добро не ознојиш, нећеш имати шта да једеш. Тако смо навикли да радимо. Ја и сад не схватам: како човек уопште може да падне у чамотињу? Ја немам довољно времена! Кад да будем мрзовољан? Немам кад! То је кад „не знаш шта ћеш с временом“ – наравно, човека ће обузети мрзовоља, а ако нема времена, неће му бити ни до чамотиње!   Данас су људи смислили чак и „лењивац“, даљински управљач: да би укључили телевизор не морају да се помере с кауча. Теленаркоманија је постала уобичајена појава. Људи су, нажалост, заборавили првобитни назив филма – „илузион“, односно, то су илузије. И тако живе од некаквих авети, фатаморгана. Одсуство стварног живота приморава савременике да измишљају непостојеће проблеме: ово није како треба, оно није како треба – и да се стално осећају несрећно...   – Каже се да непријатељ делује кроз уобразиљу.   – Свети оци га називају „уметником“, он молује слике пред човековим мисаоним погледом. Дешава се да почне да подсећа на нешто из прошлости подстичући човека на злопамћење. Или га више наводи на снове о будућности. Притом зна коме ће шта да подметне. Једном улива страх. Омладину углавном наводи на снове о неком неоствариво луксузном животу препуном фантастичних задовољстава, саблажњава их како би се касније осетили преваренима и пали у чамотињу. Речено је: људи две ствари чине безумно – муче се због онога што је већ прошло или због онога што још није наступило.   – Али, човек опет због гордости оптужује себе: „Па како сам могао?!“ (а ко си ти, заправо, па да не падаш?) – или не може да се помири с неким околностима: „Због чега?“ – или их се плаши.   – Треба да имамо на уму: оно што добијамо у животу није због наших грехова. Реци човеку да му је нешто послато због грехова, па ће пасти у још већу чамотињу. Не, у Писму је речено: „Не по безаконијам нашим сотворил јест нам, ниже по грјехом нашим воздал јест нам“ (Пс. 102: 10). Односно, оно што нам се дешава у животу добијамо по милости, а не по греховима! По нашим греховима би могло бити и горе.   Код нас у Акулову поред храма је сахрањен владика Стефан (Никитин), он је три године провео у логорима, затим га је Господ удостојио да постане епископ, а упокојио се 1963. године у Недељу жена-мироносица, за време проповеди. Господ је мене, грешног, удостојио да разговарам с њим. Он пита: „А да ли знаш ко је неправедни судија (в.: Лк. 18: 1-8)?“ – „Па ко је неправедни судија, – одговарам, – онај који ипак није издржао...“ – „Ма не. То је Бог.“ – „Како Бог?! Па судија је неправедан!“ – „Да, наравно, – каже владика, – Господ је Судија неправде, јер кад би био Судија правде, био би приморан да погуби све нас. А Он је милостив према нама. Суди нам „по велицјеј милости Својеј“ (Пс. 50: 3).“ А по правди се тако не суди!   – Преподобни Пајсије Светогорац је једном рекао да је: „Противотров за чамотињу – славословљење Бога“!   – Дешава се да се људи жале: „Ох, што ми је живот тежак!“ Питам: „Јесте ли некад абортирали?“ – „Да, да...“ – „Знате, за једно такво убиство сопственог детета (а то је убиство) људи су по земаљским законима раније осуђивани на 25 година затвора. А казне се још и сабирају: за два убиства – 50 година, за три убиства – 75 година затвора. А ви сте на слободи...“   – Светитељ Игњатије (Брјанчанинов) је истицао да чамотиња потиче од неправилног погледа на недаће, кад се човек „загледа“ у њих као у нешто непролазно. Али ако трезвено процени своје грехове, испоставља се да...   – Свети оци су знајући да Господ за трпљење невоља опрашта грехове, сами тражили шта ће потрпети од некога. Ми често не треба ни да тражимо. Просто потрпи човека који се налази поред тебе, то је твој доброчинитељ! Сам Господ ти тако пружа прилику да опростиш: ти си опростио – теби је опроштен неки бивши грех. Тако ће ти се бар делимично отписивати дуг. А кад постанемо свесни колико је велик наш дуг, из све снаге ћемо се трудити да га гасимо „профитом“: „...Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вређају и гоне“ (Мт. 5: 44).   – Али зар нам се не шаље свака невоља због грехова? Код светог Марка Подвижника има таквих речи.   – Код мене је дошао један слуга Божји, довео је сина: „Оче, секира се због тога што га задиркују у школи.“ „Чедо, – обратих се детету, – има једна изрека: велик је онај човек који се не вређа на увреду, а свет је онај коме похвала не чини штету. Пошто још увек ниси свет, они желе да те учине великим.“   – Значи, шта год да се деси, верници имају повода да се радују, благодаре, опраштају и васкрсавају. Васкрс је стални. Све је по речима апостола: „Увек се радујте. Непрестано се молите. За све благодарите“ (1 Сол. 5: 16). Чак и кад грешимо, а грешимо стално, можемо да се покајемо – и то је радост!     – Речено је: „С нами Бог, разумјејте, јазици, и покарјајтесја, јако с нами „Бог“ (Ис. 8: 9). Кад имамо такво покровитељство просто немамо права да падамо у чамотињу! Чамотиња потиче од тога што заборављамо Бога.     Извор: Епархија зворничко-тузланска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Христос васкрсе!     На гозбу дођосмо незвани, а позвани. Позвани Христовим ријечима: „Дођите к мени сви уморни и натоварени…“ Позвао нас Свети Василије да нас извида и очи нам умије, срца орадости… Зар њему не доћи на славу? Оцу нашему! Чекао нас истог јутра у својој топлој пећини да нас угрије, па у своме граду да нас укријепи и нахрани. Да нам покаже пут! А ми другога немамо! До пута литија – пут неба!   А у граду… добри домаћин изнесе дарове. Не сакри их, него подијели с народом! И нахранише се хиљаде, и не би мало. И сунце запали свијеће своје, и сиђоше луче на земљу, на хоругве и крстове баш у тренутку кад пастир добри сиђе међу овце своје  да их поведе, благословом Светога Василија,  у земљу обећану, у слободу жуђену, у Ханан… и би паша богата и никада се тако овце не наситише љубављу и истином чистом. Јер тога дана у Никшићу бјеше Васкрс!   А кад о поноћи најавише вуци и хајкачи, ловци и гоничи, наш пастир-витез Владика Високи прими пехар. Зар и ми који смо се гостили на гозби световасилијевској, васкршњој да не испијемо данас чашу страдања с пастиром, као што он с нама подијели чашу меда? Зар под крстом да га оставимо?   Вама невина јагњади којe закачише вучји зуби, вама који голоруки на чопор кидисасте, мелем острошки на ране!  Вас Владико драги, и све узнике с Вама у никшићком казамату, сунце Христово на вјеки гријало!     Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...