Jump to content

Васкрс и забрана кретања

Оцени ову тему


Препоручена порука

TVRDJAVAISTINE.WORDPRESS.COM

Сведоци смо колика се паника, неспоразум, на неким местима и очигледно саблажњавање верујућих људи подигло око болне чињенице да ове године нисмо могли да...

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 18 часа, Branka62 рече
FAKTOGRAF.HR

Jedan od novinara je AP-u rekao da su komentari bili izrečeni kao 'cinični crni humor'. Naglasio je da je koronavirus ozbiljna stvar i da još nema cjepiva.

 

Pa naravno da mediji koji su zna se pod cijom kontrolom odmah objave demanti i izvrnu naopacke sve. Imas primer kako to funkcionise kod nas - modus operandi je svuda isti.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 часа, Desiderius Erasmus рече
TVRDJAVAISTINE.WORDPRESS.COM

Сведоци смо колика се паника, неспоразум, на неким местима и очигледно саблажњавање верујућих људи подигло око болне чињенице да ове године нисмо могли да...

 

Морам да приметим да неки форумаши нису поступили као светитељ већ су оне који су могли (па и смогли и снаге и вере и храбрости да оду на литургију) већу су их нападали и оптуживали да су овакви и онакви. Исправи ме ако грешим, али ми се чини да је неко написао да ови што су ишли не би могли да оду да други нису остали и то на један оптуживачки начин. Није то добро. Ако се неко жртвовао да би други отишао, нема потребе да после оптужује оног који је отишао. Нити онај ко је отишао не би требао да се преузноси над оним који је остао.

Свако је направио своји избор, не кажем да је већи ни онај ко је отишао ни онај ко је остао. Само Бог и онај човек који је остао/отишао могу да знају пориве.

Мислим да више треба да поштујемо једни друге.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 20 часа, mario beloti рече

попови су реаговали супер, нико не носи маску само дотична која после провоцира по нету, значи ђубре од жене, и онда је питали јел има намеру да живи 200 година. Па свака част поповима.

Мислим да имамо трола на сајту.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Слободан Антонић: Аутошовинистичка хистерија за Ускрс са хорским денунцирањем православаца

среда, 29 април 2020
 

ОСИМ ЕКСПЛОЗИЈЕ САТАНСКОГ БЕСА ПРОТИВ СПЦ – ПОПЛАВА ДОУШНИШТВА ЈЕ МОЈ ДРУГИ УТИСАК ИЗ ВРЕМЕНА КОРОНЕ

·  RSE Balkan направио је снимак шта се дешава уочи Великог петка у цркви Василија Острошког у Источном Сарајеву. На њему се види како приликом причести „свештеник користи исту кашику. Ништа што су немачки вирусолози утврдили да је „веома мала шансада се вирус пренесе преко заражене површине“. Кашика је за њих злочин по себи
·  Како је с ужасом јавила N1, „верници у Републици Српској су, ипак, присуствовали ускршњим службама“. Језиво! Што је најгоре, „до сада нема званичних информација да је полиција реаговала“. Још језивије!

·  Све зато што благовремено упозоравајући снимак RSE Balkan нису схватили озбиљно ни НАТО, ни Високи представник. Зато је и изостала праведна казна за снимљени злочин у цркви Св. Василија. Рецимо, укидање Републике Српске. Или, макар смена Додика и Цвијановићке

·  Најлепше ми је што ће вам се већина ових „репортера“ из N1, Nove.rs или RSE Balkan заклети да су „либерали“ који се чврсто држе онога: „живи и пусти друге да живе“. Само, то је тако једино ако ти други раде оно што се нашим добрим „либералима“ допада. Но, не свиди ли им се случајно то што други упражњавају, нађу ли у томе нешто политички некоректно (не дај боже „националистичко“), ти „заклети либерали“ намах ће се преметнути у највулгарније друкаре, које призивају власт да појача репресију према хулиганима

·  Аутошовинистичка хистерија за Ускрс, у чијем средишту се налазило хорско денунцирање литургијских хришћана, уз позив властима и полицији да „коначно“ раде свој посао (тј. изврше репресију), показала нам је у шта би се претворили ти наши силни аутоколонијални селебритији – само да у Србију умаршира НАТО чизма (на хрватској, албанској или пак некој другој нози, свеједно)

·  Постали би обични сикофанти који „тамо где треба“ пријављују свог зубара, свог комшију, свог колегу…

ОВИХ дана, у време када је био дозвољен излазак, сели смо, а било нас је два пара и дете, на траву звездарског Пољанчета. Није прошло много, а појави се полицијски ауто.

Један од двојице младих полицајаца приђе нам и, помало снебивљиво, рече: „Имамо дојаву да се овде окупила група људи старијих од 65 година. Имате ли можда личне карте?“

Неко нас је, ето, из оближњих зграда које гледају на Пољанче, пријавио. Можда неко баш из зграде у којој станујем.

Осим експлозије сатанског беса против СПЦ, мој други утисак из времена короне свакако је поплава доушништва – некакво чудно увећање потребе за денунцирањем. Реч је о пријављивању суграђана властима, уз имплицитни или експлицитни позив да власти против њих примене репресију.

Узмимо, рецимо, извештај портала Nova.rs емитован на Ускрс. Објава на њиховом твитер профилу гласила је: „Црква пуна усред полицијског часа, полиција стоји и гледа“.

Порука је јасна: „Полицијо, шта чекаш, хапси!“

Реч је, заправо, о двоструком денунцирању: верника полицији, а полиције, која „не ради свој посао“, вишим властима, као и „забринутој“ јавности.

Када погледамо сам текст, видећемо да је цео написан у денуцијантском духу.

„Упркос полицијском часу, испред цркве Св. Ђорђа, Стара Бежанија, окупило се око тридесет верника“.

Репортерка чак с ужасом констатује да је међу присутнима била и „жена с малим дететом“, а „могле су да се виде и особе у војним униформама“. О, не! Како је лепо у Данасу приметио наш просветитељ Кишјухас, „религијске заблуде умеју да се залепе као смрад на мајмуна“.

„Стајали су на удаљености од метар један од других“, запањена је новинарка, „док су неки били у мањим групама, а готово сви су били без маске“.

 
Без маске на отвореном? Јао, какав злочин!

Али, то није све. „На крају литургије, црква је отворила своја врата, а окупљени су улазили унутра“.

О свете, ко зна шта су тек тамо радили?

Па зна се, „лизали кашику“ (Горан Јешић, Драган Бурсаћ, Никола Крстић итд), „пушили кашику“ (Дашко Милиновић), „додиривали уснама мусаве иконе“ (Биљана Србљановић), и што је најгоре – „љубили једни друге“ (Милош Ћирић).

Љубили једни друге? Масакр!

Заправо, RSE Balkan направио је снимак шта се дешава у једној од СПЦ пећина. Снимак је начињен уочи Великог петка, у цркви Василија Острошког у Источном Сарајеву. На њему се види како приликом причести, каже се у извештају RSE Balkan – а сада се припремите на најгоре – „свештеник користи исту кашику“.

Истина, немачки вирусолози утврдили су да је „веома мала шанса да се вирус пренесе преко заражене површине“, али шта они знају. Кашика је злочин по себи, не треба ништа друго за констернацију и најодлучнију осуду.

Тај демаскирајући снимак, извештава даље RSE Balkan, „појачао је страх да ће власти ентитета Република Српска зажмирити на евентуална масовна васкршња окупљања у црквама“.

Тако је и било. Како је с ужасом јавила N1, „верници у Републици Српској, ипак, присуствовали су ускршњим службама“. Језиво! Што је најгоре, „до сада нема званичних информација да је полиција реаговала“. Још језивије!

А све зато што онај благовремено упозоравајући снимак RSE Balkan, нису схватили озбиљно ни НАТО, ни Високи представник. Зато је и изостала праведна казна за снимљени злочин у цркви Св. Василија. Рецимо, укидање Републике Српске. Или, макар смена Додика и Цвијановићке.

Али, денунцијантска хистерија наших селебритија управо је пред Ускрс достигла врхунац. Тако смо добили отворене позиве „да полиција растури забрањена окупљања“ и „похапси организаторе“ (Ненад Чанак), или пак, после Ускрса, да неко мора бити „приведен“, „кажњен“ и „да одговара“ (Бојана Маљевић).

То исто је од полиције, очигледно, очекивала и репортерка Nove.rs. „Преко пута цркве све време су стајала четири полицајца, у униформама и маскама на лицима. Они су само мирно посматрали скуп, никоме од присутних нису прилазили, нити се обраћали“.

Ето, уместо да извуку пиштоље и растуре банду, полицајци су само немо посматрали извршење злочина. То само код нас има…

Најуспешнија, у истраживачком новинарству, била је, дакако, N1. Ова високопрофесионална телевизија разоткрила је невероватно лукавство православних криминалаца.

„Будући да је власницима паса јутрос (за Ускрс – С. А.) било дозвољено њихово извођење до 10.00, поједини су искористили ту могућност па су псе везивали поред мале цркве код храма Светог Саве или остављали у парку, како би ушли у цркву“.

Какви болесни умови! Погледајте само чега су се досетили ти „милитантни православци из Русије и Србије“ (Кишјухас) – да злоупотребе јадне, беспомоћне животиње?! А полиција – ништа… Е, моја Србијо, најгора си, путуј Европо, ко последњи изађе нека угаси светло…

Најлепше ми је што ће вам се већина ових „репортера“ из N1, Nove.rs или RSE Balkan заклети да су „либерали“ који се чврсто држе онога: „живи и пусти друге да живе“.

Само, то је тако једино ако ти други раде оно што се нашим добрим „либералима“ допада. Но, не свиди ли им се случајно то што други упражњавају, нађу ли у томе нешто политички некоректно (не дај боже „националистичко“), ти „заклети либерали“ намах ће се преметнути у највулгарније друкаре, које призивају власт да појача репресију према хулиганима.

Парадоксално је да управо „либерални“ медији и аутори воле да с висине пљуцкају на Србе као на народ склон денунцирању.

Тако, аутоколонијални портал Vice преноси „причу о томе да је Гестапо већ почетком 1942. године молио Београђане да престану да цинкаре комшије и познанике, јер нацистичка тајна полиција није могла да обради све приспеле пријаве“.

Реч је, међутим, о урбаној легенди која се потеже кад год овдашњем становништву треба утувити у главу несумњиве (ауто)колонијалне истине, попут: „најгори смо народ“, „најобичнија смо го.на“ и „све што нам се дешава заслужили смо“.

Прво, та прича није тачна. Никакав Гестапо није 1942. молио Београђане да мање цинкаре. Напротив, Гестапо се, заједно с целом немачком окупацином управом, трудио да у Србији створи што ширу мрежу шпијуна и доушника. Заправо, Немци су хтели да и овде развију читаву једну културу денунцирања, која је код њих била традиционално веома заступљена.

Мирко Косић, примерице, уочи 1. св. рата, у својој монографији о Немачкој, пише да се у њој „денунцирање не сматра ни најмање нечасним“, додајући да „ни у једној другој земљи оно није тако развијено као у Немачкој“ (121). „Имао сам једног професора који је сваке седмице одлазио у полицију да јави како је тај и тај фијакерски или аутомобилски број јурио преко прописног максимума“, наводи Косић карактеристичан пример (121).

Исту достављачку културу у Немачкој, уочи 2. св. рата, запажа и Иван Солоњевич. Он са чуђењем описује немачку склоност ка пријављивању комшија, па чак и чланова породице (овде 208-209). „Овде је све уређено по Хобсу и рат свих против свију нормално је стање. У нашем хотелу живели су сликар Н. Гецинг и писац Класер. Писац је правио себи на језерском острвцету неку дашчару. Његов добар пријатељ, сликар, нимало се не устручавајући због нашег присуства, пошао је да телефонира и пријави полицији да је писац нелегално добио десетак дасака за ту дашчару“ (208). Немци су се, због непрестаног узајамног потказивања, озбиљно плашили једни других, једино се, у том смислу, нису бојали странаца: „Рус је, неће пријавити” (210).

Дакле, када су окупирали Београд, Немци су прегли да произведу исту такву денунцијантску културу – у којој, као што је то било код њих, „жене најчешће пријављују Гестапоу своје мужеве“, или „комшије, станодавце“ (овде 68). Преко развијене мреже сикофаната, желели су да потпуно овладају својом новом, белом колонијом. Увели су смртну казну за непријављивање чланова и присталица покрета отпора (овде 184) – уз неограничене могућности уцене и застрашивања свих категорија становништва.

Тако су у Београду, изранављеном и гладном, изградили мрежу агената и доушника која је бројала, према различитим проценама, између 6.000 и 9.000 људи (овде 69). Рецимо, „постојала је група немачких агената чији је задатак био да иду по београдским кафанама и ослушкују разговоре, док је друга група пазила на путнике на железничкој станици“ (овде 68).

„Немачка обавештајна служба за сарадњу је придобијала дaктилографкиње, за које се сумњало да су у љубавним везама са својим шефовима, спремачице различитих установа, као и кућну послугу“ (овде 70).

Генерала Петра Пешића, примерице, одала је служавка да слуша Радио Лондон, због чега је саслушаван у Гестапоу, 29. марта 1943. (овде 102). „У Београду су чак жене које су се бавиле проституцијом биле ангажоване за одржавање и достављање података полицијским органима“, као и „келнери, носачи, собари…“ (овде 70).

Тај модел је примењен и на целу Србију. Отуда се саветник немачког посланства Герхард Фајне хвалио једном Швеђанину да „располаже у Србији са 40.000 агената и достављача“ (овде 96-97; исто 371).

И управо зато да би додатно понизили Србе, Немци су се пред њима разметали како су и њих успели да упрегну као достављаче. Краков пише да му се Недић пожалио да му је генерал Паул Бадер трљао нос да, када би поступао по свим доставама, могао би да ухапси цео Београд (овде 454; в. овде 69).

Недић је стога издао наредбу („Наредба претседника Министарског савета бр. 1“, Ново време, 2. јануар 1943, стр. 5), којом је осудио све достављаче, називајући их „закулисним слабићима“. „Тражио је да се анонимне доставе не узимају у обзир, а у случају да се такви људи ухвате да се оштро казне“ (овде 97).

И доиста, могућност да можете анонимно да пријавите свог комшију или колегу, те да га тако, као супарника, за једно време елиминишете – или да му макар произведете непријатности – почела је да производи оно најгоре у људима. Прилика чини лопова (Occasio facit furem), што кажу Латини.

Једна љубоморна жена, желећи да спречи везу Јованке Илић с Драгишом Брашованом, пријавила је Илићеву „да слуша енглеске радио станице и шири непријатељску пропаганду“ (овде 64).

Чувени преводилац Шекспира, Живојин Симић, деунциран је да „ради за Британце“, због чега је саслушаван у Одељењу Специјалне полиције Управе града Београда, 21. маја 1942. (овде 97).

Зубарка Наталија Јовановић денунцирана је да је у својој ординацији, у Крушевцу, рекла „да ће Руси победити у овом рату, у савезу с Енглезима“, због чега је завршила на Бањици (овде 103).

Докторку Љубицу Арсовић, желећи да заузме њено место шефа интерног одељења здравственог центра у Зајечару, пријавио је доктор Радмило Ивковић, описујући је „као политички непоуздану и нелојалну особу“ (овде 163).

Београдски екстрасенс, госпођа Гођевац, била је пријављена од стране свог комитента да је, у зиму 1941-1942. – у јеку борби у СССР – прорекла „велика поља леда, велика ледена брда и лед на све стране“, у коме ће „пропасти Немачка“ (овде 339).

Једна Панчевка је денунцирана да је, гледајући фолксдојчерску манифестацију у Панчеву, рекла: „Овде би се морало бацити бомба“. На саслушању у Београду објаснила је да су њене речи биле погрешно схваћене, те да је заправо хтела да каже: „Не дај Боже да овде падне бомба“ (овде 64).

Трговац Ђурђе Алексић, из Аранђеловца, направио је читав бизнис денунцирајући сународнике као сараднике партизана или равногораца. Затим је наплаћивао своје интервенције да се ухапшени пусте. Елиминисан је тако што је и против њега, 3. јуна 1943, успешно поднета анонимна пријава (овде 97).

Но, у мноштву оваквих случајева, важно је разумети да ширење праксе денунцирања током окупације није дошло из некакве наше, иманетне денунцијантске културе („то нам је у генима“). Такву праксу, заправо, производио је и неговао првенствено окупаторско-колонијални режим.

Вероватно да је Недићева наредба из јануара 1943. послужила за основицу легенде о „Гестапоу који моли Београђане/Србе да мање цинкаре“. Али, као што се види, та легенда је не само нетачна, већ и инвертитски злонамерна – попут приче, коју је својевремено ширила еволутивна биологичарка Биљана Стојковић, како су примитивни Срби, у 18. веку, северно од Саве и Дунава, појели све даброве; па се после испоставило да их је заправо појео културни и углађени Беч (овде 84-90).

Управо је Гестапо настојао да Срби што више цинкаре једни друге, као што и данас колонијално-окупационе структуре раде на стварању културе денунцирања „националиста“ („фашиста“) и „милитантних православаца из Русије и Србије“ (Кишјухас је заборавио да дода и: „Републике Српске и Црне Горе“).

Аутошовинистичка хистерија за Ускрс, у чијем средишту се налазило хорско денунцирање литургијских хришћана, уз позив властима и полицији да „коначно“ раде свој посао (тј. изврше репресију), показала нам је у шта би се претворили ти наши силни аутоколонијални селебритији – само да у Србију умаршира НАТО чизма (на хрватској, албанској или пак некој другој нози, свеједно).

Постали би обични сикофанти, који „тамо где треба“ пријављују свог зубара, свог комшију, свог колегу… Да би за узврат почули His Master’s Voice како хвали њихову будност и обећава им још гранула.

Бедно.

 

Извор: "Све о Српској"

Link to comment
Подели на овим сајтовима

5 hours ago, mario beloti said:

Слободан Антонић: Аутошовинистичка хистерија за Ускрс са хорским денунцирањем православаца

среда, 29 април 2020
 

ОСИМ ЕКСПЛОЗИЈЕ САТАНСКОГ БЕСА ПРОТИВ СПЦ – ПОПЛАВА ДОУШНИШТВА ЈЕ МОЈ ДРУГИ УТИСАК ИЗ ВРЕМЕНА КОРОНЕ

·  RSE Balkan направио је снимак шта се дешава уочи Великог петка у цркви Василија Острошког у Источном Сарајеву. На њему се види како приликом причести „свештеник користи исту кашику. Ништа што су немачки вирусолози утврдили да је „веома мала шансада се вирус пренесе преко заражене површине“. Кашика је за њих злочин по себи
·  Како је с ужасом јавила N1, „верници у Републици Српској су, ипак, присуствовали ускршњим службама“. Језиво! Што је најгоре, „до сада нема званичних информација да је полиција реаговала“. Још језивије!

·  Све зато што благовремено упозоравајући снимак RSE Balkan нису схватили озбиљно ни НАТО, ни Високи представник. Зато је и изостала праведна казна за снимљени злочин у цркви Св. Василија. Рецимо, укидање Републике Српске. Или, макар смена Додика и Цвијановићке

·  Најлепше ми је што ће вам се већина ових „репортера“ из N1, Nove.rs или RSE Balkan заклети да су „либерали“ који се чврсто држе онога: „живи и пусти друге да живе“. Само, то је тако једино ако ти други раде оно што се нашим добрим „либералима“ допада. Но, не свиди ли им се случајно то што други упражњавају, нађу ли у томе нешто политички некоректно (не дај боже „националистичко“), ти „заклети либерали“ намах ће се преметнути у највулгарније друкаре, које призивају власт да појача репресију према хулиганима

·  Аутошовинистичка хистерија за Ускрс, у чијем средишту се налазило хорско денунцирање литургијских хришћана, уз позив властима и полицији да „коначно“ раде свој посао (тј. изврше репресију), показала нам је у шта би се претворили ти наши силни аутоколонијални селебритији – само да у Србију умаршира НАТО чизма (на хрватској, албанској или пак некој другој нози, свеједно)

·  Постали би обични сикофанти који „тамо где треба“ пријављују свог зубара, свог комшију, свог колегу…

ОВИХ дана, у време када је био дозвољен излазак, сели смо, а било нас је два пара и дете, на траву звездарског Пољанчета. Није прошло много, а појави се полицијски ауто.

Један од двојице младих полицајаца приђе нам и, помало снебивљиво, рече: „Имамо дојаву да се овде окупила група људи старијих од 65 година. Имате ли можда личне карте?“

Неко нас је, ето, из оближњих зграда које гледају на Пољанче, пријавио. Можда неко баш из зграде у којој станујем.

Осим експлозије сатанског беса против СПЦ, мој други утисак из времена короне свакако је поплава доушништва – некакво чудно увећање потребе за денунцирањем. Реч је о пријављивању суграђана властима, уз имплицитни или експлицитни позив да власти против њих примене репресију.

Узмимо, рецимо, извештај портала Nova.rs емитован на Ускрс. Објава на њиховом твитер профилу гласила је: „Црква пуна усред полицијског часа, полиција стоји и гледа“.

Порука је јасна: „Полицијо, шта чекаш, хапси!“

Реч је, заправо, о двоструком денунцирању: верника полицији, а полиције, која „не ради свој посао“, вишим властима, као и „забринутој“ јавности.

Када погледамо сам текст, видећемо да је цео написан у денуцијантском духу.

„Упркос полицијском часу, испред цркве Св. Ђорђа, Стара Бежанија, окупило се око тридесет верника“.

Репортерка чак с ужасом констатује да је међу присутнима била и „жена с малим дететом“, а „могле су да се виде и особе у војним униформама“. О, не! Како је лепо у Данасу приметио наш просветитељ Кишјухас, „религијске заблуде умеју да се залепе као смрад на мајмуна“.

„Стајали су на удаљености од метар један од других“, запањена је новинарка, „док су неки били у мањим групама, а готово сви су били без маске“.

 
Без маске на отвореном? Јао, какав злочин!

Али, то није све. „На крају литургије, црква је отворила своја врата, а окупљени су улазили унутра“.

О свете, ко зна шта су тек тамо радили?

Па зна се, „лизали кашику“ (Горан Јешић, Драган Бурсаћ, Никола Крстић итд), „пушили кашику“ (Дашко Милиновић), „додиривали уснама мусаве иконе“ (Биљана Србљановић), и што је најгоре – „љубили једни друге“ (Милош Ћирић).

Љубили једни друге? Масакр!

Заправо, RSE Balkan направио је снимак шта се дешава у једној од СПЦ пећина. Снимак је начињен уочи Великог петка, у цркви Василија Острошког у Источном Сарајеву. На њему се види како приликом причести, каже се у извештају RSE Balkan – а сада се припремите на најгоре – „свештеник користи исту кашику“.

Истина, немачки вирусолози утврдили су да је „веома мала шанса да се вирус пренесе преко заражене површине“, али шта они знају. Кашика је злочин по себи, не треба ништа друго за констернацију и најодлучнију осуду.

Тај демаскирајући снимак, извештава даље RSE Balkan, „појачао је страх да ће власти ентитета Република Српска зажмирити на евентуална масовна васкршња окупљања у црквама“.

Тако је и било. Како је с ужасом јавила N1, „верници у Републици Српској, ипак, присуствовали су ускршњим службама“. Језиво! Што је најгоре, „до сада нема званичних информација да је полиција реаговала“. Још језивије!

А све зато што онај благовремено упозоравајући снимак RSE Balkan, нису схватили озбиљно ни НАТО, ни Високи представник. Зато је и изостала праведна казна за снимљени злочин у цркви Св. Василија. Рецимо, укидање Републике Српске. Или, макар смена Додика и Цвијановићке.

Али, денунцијантска хистерија наших селебритија управо је пред Ускрс достигла врхунац. Тако смо добили отворене позиве „да полиција растури забрањена окупљања“ и „похапси организаторе“ (Ненад Чанак), или пак, после Ускрса, да неко мора бити „приведен“, „кажњен“ и „да одговара“ (Бојана Маљевић).

То исто је од полиције, очигледно, очекивала и репортерка Nove.rs. „Преко пута цркве све време су стајала четири полицајца, у униформама и маскама на лицима. Они су само мирно посматрали скуп, никоме од присутних нису прилазили, нити се обраћали“.

Ето, уместо да извуку пиштоље и растуре банду, полицајци су само немо посматрали извршење злочина. То само код нас има…

Најуспешнија, у истраживачком новинарству, била је, дакако, N1. Ова високопрофесионална телевизија разоткрила је невероватно лукавство православних криминалаца.

„Будући да је власницима паса јутрос (за Ускрс – С. А.) било дозвољено њихово извођење до 10.00, поједини су искористили ту могућност па су псе везивали поред мале цркве код храма Светог Саве или остављали у парку, како би ушли у цркву“.

Какви болесни умови! Погледајте само чега су се досетили ти „милитантни православци из Русије и Србије“ (Кишјухас) – да злоупотребе јадне, беспомоћне животиње?! А полиција – ништа… Е, моја Србијо, најгора си, путуј Европо, ко последњи изађе нека угаси светло…

Најлепше ми је што ће вам се већина ових „репортера“ из N1, Nove.rs или RSE Balkan заклети да су „либерали“ који се чврсто држе онога: „живи и пусти друге да живе“.

Само, то је тако једино ако ти други раде оно што се нашим добрим „либералима“ допада. Но, не свиди ли им се случајно то што други упражњавају, нађу ли у томе нешто политички некоректно (не дај боже „националистичко“), ти „заклети либерали“ намах ће се преметнути у највулгарније друкаре, које призивају власт да појача репресију према хулиганима.

Парадоксално је да управо „либерални“ медији и аутори воле да с висине пљуцкају на Србе као на народ склон денунцирању.

Тако, аутоколонијални портал Vice преноси „причу о томе да је Гестапо већ почетком 1942. године молио Београђане да престану да цинкаре комшије и познанике, јер нацистичка тајна полиција није могла да обради све приспеле пријаве“.

Реч је, међутим, о урбаној легенди која се потеже кад год овдашњем становништву треба утувити у главу несумњиве (ауто)колонијалне истине, попут: „најгори смо народ“, „најобичнија смо го.на“ и „све што нам се дешава заслужили смо“.

Прво, та прича није тачна. Никакав Гестапо није 1942. молио Београђане да мање цинкаре. Напротив, Гестапо се, заједно с целом немачком окупацином управом, трудио да у Србији створи што ширу мрежу шпијуна и доушника. Заправо, Немци су хтели да и овде развију читаву једну културу денунцирања, која је код њих била традиционално веома заступљена.

Мирко Косић, примерице, уочи 1. св. рата, у својој монографији о Немачкој, пише да се у њој „денунцирање не сматра ни најмање нечасним“, додајући да „ни у једној другој земљи оно није тако развијено као у Немачкој“ (121). „Имао сам једног професора који је сваке седмице одлазио у полицију да јави како је тај и тај фијакерски или аутомобилски број јурио преко прописног максимума“, наводи Косић карактеристичан пример (121).

Исту достављачку културу у Немачкој, уочи 2. св. рата, запажа и Иван Солоњевич. Он са чуђењем описује немачку склоност ка пријављивању комшија, па чак и чланова породице (овде 208-209). „Овде је све уређено по Хобсу и рат свих против свију нормално је стање. У нашем хотелу живели су сликар Н. Гецинг и писац Класер. Писац је правио себи на језерском острвцету неку дашчару. Његов добар пријатељ, сликар, нимало се не устручавајући због нашег присуства, пошао је да телефонира и пријави полицији да је писац нелегално добио десетак дасака за ту дашчару“ (208). Немци су се, због непрестаног узајамног потказивања, озбиљно плашили једни других, једино се, у том смислу, нису бојали странаца: „Рус је, неће пријавити” (210).

Дакле, када су окупирали Београд, Немци су прегли да произведу исту такву денунцијантску културу – у којој, као што је то било код њих, „жене најчешће пријављују Гестапоу своје мужеве“, или „комшије, станодавце“ (овде 68). Преко развијене мреже сикофаната, желели су да потпуно овладају својом новом, белом колонијом. Увели су смртну казну за непријављивање чланова и присталица покрета отпора (овде 184) – уз неограничене могућности уцене и застрашивања свих категорија становништва.

Тако су у Београду, изранављеном и гладном, изградили мрежу агената и доушника која је бројала, према различитим проценама, између 6.000 и 9.000 људи (овде 69). Рецимо, „постојала је група немачких агената чији је задатак био да иду по београдским кафанама и ослушкују разговоре, док је друга група пазила на путнике на железничкој станици“ (овде 68).

„Немачка обавештајна служба за сарадњу је придобијала дaктилографкиње, за које се сумњало да су у љубавним везама са својим шефовима, спремачице различитих установа, као и кућну послугу“ (овде 70).

Генерала Петра Пешића, примерице, одала је служавка да слуша Радио Лондон, због чега је саслушаван у Гестапоу, 29. марта 1943. (овде 102). „У Београду су чак жене које су се бавиле проституцијом биле ангажоване за одржавање и достављање података полицијским органима“, као и „келнери, носачи, собари…“ (овде 70).

Тај модел је примењен и на целу Србију. Отуда се саветник немачког посланства Герхард Фајне хвалио једном Швеђанину да „располаже у Србији са 40.000 агената и достављача“ (овде 96-97; исто 371).

И управо зато да би додатно понизили Србе, Немци су се пред њима разметали како су и њих успели да упрегну као достављаче. Краков пише да му се Недић пожалио да му је генерал Паул Бадер трљао нос да, када би поступао по свим доставама, могао би да ухапси цео Београд (овде 454; в. овде 69).

Недић је стога издао наредбу („Наредба претседника Министарског савета бр. 1“, Ново време, 2. јануар 1943, стр. 5), којом је осудио све достављаче, називајући их „закулисним слабићима“. „Тражио је да се анонимне доставе не узимају у обзир, а у случају да се такви људи ухвате да се оштро казне“ (овде 97).

И доиста, могућност да можете анонимно да пријавите свог комшију или колегу, те да га тако, као супарника, за једно време елиминишете – или да му макар произведете непријатности – почела је да производи оно најгоре у људима. Прилика чини лопова (Occasio facit furem), што кажу Латини.

Једна љубоморна жена, желећи да спречи везу Јованке Илић с Драгишом Брашованом, пријавила је Илићеву „да слуша енглеске радио станице и шири непријатељску пропаганду“ (овде 64).

Чувени преводилац Шекспира, Живојин Симић, деунциран је да „ради за Британце“, због чега је саслушаван у Одељењу Специјалне полиције Управе града Београда, 21. маја 1942. (овде 97).

Зубарка Наталија Јовановић денунцирана је да је у својој ординацији, у Крушевцу, рекла „да ће Руси победити у овом рату, у савезу с Енглезима“, због чега је завршила на Бањици (овде 103).

Докторку Љубицу Арсовић, желећи да заузме њено место шефа интерног одељења здравственог центра у Зајечару, пријавио је доктор Радмило Ивковић, описујући је „као политички непоуздану и нелојалну особу“ (овде 163).

Београдски екстрасенс, госпођа Гођевац, била је пријављена од стране свог комитента да је, у зиму 1941-1942. – у јеку борби у СССР – прорекла „велика поља леда, велика ледена брда и лед на све стране“, у коме ће „пропасти Немачка“ (овде 339).

Једна Панчевка је денунцирана да је, гледајући фолксдојчерску манифестацију у Панчеву, рекла: „Овде би се морало бацити бомба“. На саслушању у Београду објаснила је да су њене речи биле погрешно схваћене, те да је заправо хтела да каже: „Не дај Боже да овде падне бомба“ (овде 64).

Трговац Ђурђе Алексић, из Аранђеловца, направио је читав бизнис денунцирајући сународнике као сараднике партизана или равногораца. Затим је наплаћивао своје интервенције да се ухапшени пусте. Елиминисан је тако што је и против њега, 3. јуна 1943, успешно поднета анонимна пријава (овде 97).

Но, у мноштву оваквих случајева, важно је разумети да ширење праксе денунцирања током окупације није дошло из некакве наше, иманетне денунцијантске културе („то нам је у генима“). Такву праксу, заправо, производио је и неговао првенствено окупаторско-колонијални режим.

Вероватно да је Недићева наредба из јануара 1943. послужила за основицу легенде о „Гестапоу који моли Београђане/Србе да мање цинкаре“. Али, као што се види, та легенда је не само нетачна, већ и инвертитски злонамерна – попут приче, коју је својевремено ширила еволутивна биологичарка Биљана Стојковић, како су примитивни Срби, у 18. веку, северно од Саве и Дунава, појели све даброве; па се после испоставило да их је заправо појео културни и углађени Беч (овде 84-90).

Управо је Гестапо настојао да Срби што више цинкаре једни друге, као што и данас колонијално-окупационе структуре раде на стварању културе денунцирања „националиста“ („фашиста“) и „милитантних православаца из Русије и Србије“ (Кишјухас је заборавио да дода и: „Републике Српске и Црне Горе“).

Аутошовинистичка хистерија за Ускрс, у чијем средишту се налазило хорско денунцирање литургијских хришћана, уз позив властима и полицији да „коначно“ раде свој посао (тј. изврше репресију), показала нам је у шта би се претворили ти наши силни аутоколонијални селебритији – само да у Србију умаршира НАТО чизма (на хрватској, албанској или пак некој другој нози, свеједно).

Постали би обични сикофанти, који „тамо где треба“ пријављују свог зубара, свог комшију, свог колегу… Да би за узврат почули His Master’s Voice како хвали њихову будност и обећава им још гранула.

Бедно.

 

Извор: "Све о Српској"

 

***

(Iz intervjua s Uncle Basom)

 

U roman koji je privukao veliku pažnju čitalaca, “Famu o biciklistima”, uvrstili ste i jedan dokument pod nazivom “Analiza ideološke orijentacije časopisa ‘Vidici’ i lista ‘Student’”. Čitaoci su, uključujući i mene, taj dokument koji ste preuzeli čitali kao fikciju, podjednako fiktivnu kao “Povest o mom kraljevstvu” Karla Ružnog, “Rukopis kapetana Kvinsdejla” ili bilo koji drugi deo romana. Ispostavilo se da je granica između fiktivnog i stvarnog vrlo porozna, da je i ono što smatramo osveštanom realnošću – izmišljotina, da smo – što bi rekao Prospero – građa od koje se prave snovi. Šta nam to govori o stvarnosti, odnosno o pričama koje nam se predstavljaju kao stvarnost? Moram priznati da i dalje imam izvesne sumnje prema autentičnosti tog dokumenta, ponekad pomislim da je to još jedna Vaša mistifikacija, nekako mi taj tekst ne ide uz SLOBODANA ANTONIĆA, jednog od pravih autora.

 

Basara: Drago mi je da je prevara uspela, čak i kod tako pažljivog čitaoca kakav vi, kako iz pitanja vidim, jeste. U “Fami” i inače ima poprilično konceptualističkih momenata, ona je zapravo mešavina likovnog dela i književnosti. Istini za volju, premišljao sam se da li da tu nesrećnu “Analizu” uvrstim u konačnu verziju. Em je štrčala, em su mi neki drugari prebacivali da to radim iz srebroljublja, radi povećanja obima; tada se plaćalo “po tabaku”. Sa druge strane, znao sam da tu “Analizu”, iako zalužuje zaborav, ipak treba sačuvati od zaborava kao podsetnik na projekat “Rečnik tehnologije” zbog koga je i napisana u nekom komitetu. Granica između fiktivnog i dokumentarnog – porozna i u ono vreme – u međuvremenu se sasvim istanjila, tako da su strani kritičari čak hvalili moje umeće pastiša “ideološkog govora”. Nekim stranim izdavačima sam preporučivao da “Analizu” izostave jer tamošnje publike pojma ne mogu imati o čemu govori. Nisu hteli ni da čuju.

Sumnje u autentičnost analize ne može biti jer je relativno nedavno i jedan od autora, ANTONIĆ, KOJI JE U OSNOVI POŠTEN ČOVEK, PRIZNAO DA JE RADIO NA NJENOM SASTAVLJANJU. IDE TO, MEĐUTIM, UZ ANTONIĆA. U ONO VREME JE STVARI ANALIZIRAO MARKSISTIČKI, SADA IH ANALIZIRA NACIONALISTIČKI, A AKO BI IDEOLOGIJA DANA POSTALA ANIMIZAM NAVAHO INDIJANACA, ANTONIĆ BI NALOŽIO VATRU I SLAO DIMNE SIGNALE...

 

(Toliko o perjanici /jednoj od/ patriJoCke Srbije i njegovim mudrolijama. Sapienti sat)
Link to comment
Подели на овим сајтовима

2 hours ago, Pinocchio's Half Brother said:

Sumnje u autentičnost analize ne može biti jer je relativno nedavno i jedan od autora, ANTONIĆ, KOJI JE U OSNOVI POŠTEN ČOVEK, PRIZNAO DA JE RADIO NA NJENOM SASTAVLJANJU. IDE TO, MEĐUTIM, UZ ANTONIĆA. U ONO VREME JE STVARI ANALIZIRAO MARKSISTIČKI, SADA IH ANALIZIRA NACIONALISTIČKI, A AKO BI IDEOLOGIJA DANA POSTALA ANIMIZAM NAVAHO INDIJANACA, ANTONIĆ BI NALOŽIO VATRU I SLAO DIMNE SIGNALE...

 

(Toliko o perjanici /jednoj od/ patriJoCke Srbije i njegovim mudrolijama. Sapienti sat)

Какав год да је, са свим манама и врлинама, Антонић је у односу на Басару интелектуална громада и патриота пар екселанс! Да не улазимо у пороке којима је већина од нас склона (рецимо алкохолизам), али за Басару се може рећи да је склон језичким простаклуцима, нарочито када се обрачунава са својим неистомишљеницима. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт поразивши и онима који су у гробовима живот даровавши! (тропар Пасхе).  
      Синаксар у Свету и Велику недељу Пасхе
        Васкршње слово Светог Јована Златоуста   Светоотачке беседе о Васкрсењу Христовом   Свети Симеон Нови Богослов: Васкрсење Христово
      Свети Теофан Затворник: Господ нас је својим Васкрсењем од смрти привео животу!

      Васкрсење Христово као основ разликовања Хришћанства међу осталим светским религијама
        Свети Владика Николај: Христос Васкрсе!
      Петар Други Петровић Његош: Химна Васкрсењу

      Васкршњи интервју катихете Бранислава Илића за Радио "Српски Сион": Господ нас је својим Васкрсењем од смрти привео животу

      Катихета Бранислав Илић: Небоземна радост и торжественост Пасхалног богослужења

      Протођакон др Дамјан Божић и катихета Бранислав Илић: Ово је дан који створи Господ, обрадујмо се и узвеселимо се у њему! (Пс 117,24)
        Емисија о богослужбеним особеностима Празника над празницима - Васкрса
      Васкрсење је победа над победама!

      Молитвено правило о Васкрсу

      Васкрс у литургијској години

      Васкрсење – смисао живота

      Васкрсење – слобода од свих зависности

      Васкрсење Христово - Коме се јавио Васкрсли Христос?

      Младић у празном гробу (Мк 16, 5)
        О Пасхалном јутрењу   Васкршње појање
      Зашто се за Васкрс фарбају јаја?
        Деца певају Васкрсу     Васкршње посланице и поруке патријарха и архијерејâ Српске Православне Цркве     Васкршња посланица Патријарха српског Иринеја и поруке архијерејâ СПЦ, о Васкрсу 2020. Лета Господњег   Васкршња посланица Патријарха српског Порфирија и поруке архијерејâ СПЦ, о Васкрсу 2021. лета Господњег     Недеље по Васкрсу     Недеље по Васкрсу: Друга недеља по Васкрсу - Недеља Антипасхе (Томина недеља)   Недеље по Васкрсу: Недеља Светих жена мироносица   Недеље по Васкрсу: Четврта недеља по Васкрсу - Раслабљеног   Недеље по Васкрсу: Пета недеља по Васкрсу - Самарјанке   Недеље по Васкрсу: Шеста недеља по Васкрсу - Слепорођеног   Недеље по Васкрсу: Недеља светих Отаца првог Васељенског Сабора     Ако си и у гроб сишао, Бесмртни, но разорио си силу пакла и васкрсао си као победитељ, Христе Боже, женама мироносицама говорећи: Радујте се! и Својим апостолима мир дарујући, Ти који палим смртницима дајеш Васкрсење! (кондак)     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Загребачки надбискуп Јосип Бозанић упутио је честитку поводом прославе Васкрса Његовој Светости Патријарху српском г. Порфирију и епископима Српске православне Цркве у Хрватској, објавила је интернет страница Загребачке надбискупије.  Кардинал Бозанић је казао да моли Духа Светога да све учврсти у заједништву васкрсне вере и непоколебиве наде.

       
      У поруци се истиче да ”догађаји у садашњем тренутку говоре о крхкости и несигурности људских планова и програма и све позивају на поуздање у Бога и промену живота. Нека нас и та искушења подстакну на захвалност за Исусову откупитељску жртву и на хршћанску љубав према онима који више трпе”.
      - За Вас и Ваше ново црквено служење у сестринској Српској Православној Цркви, молим снагу Духа Светога да Божјем народу будете и заговорник и знак Божјег милосрђа. Повезан са Вама заједништвом вере у Христа Васкрслога, желим срећан и благословен Васкрс Вама, Вашим епископима, свештенству, монаштву и свему Божјем народу, повереном Вашој пастирској бризи, каже се у писму Загребачког надбискупа.
      Васкрс је честитао и председник Хрватске бискупске конференције задарски надбискуп Желимир Пуљић, који је своју честитку упутио Патријарху српком Порфирију, али и Епископима далматинском Никодиму, славонском Јовану и нишком Арсенију.
      Надбискуп Пуљић је захвалио на добрим жељама које је Патријарх поводом прославе Васкрса у Римокатоличкој цркви упутио њему, хрватским бискупима, сарадницима, свештенству и верницима католицима. 
      - Тајном Христовог Васкрсења започело је доба новог стварања, а Васкрсли је показао да је Он наше светло, средиште и смисао свега. Нема, уистину, под небом другог имена дана људима по којем се можемо спасити, осим имена Исуса Христа. У тој вери поздрављам Вас васкршњим ускликом: Господ је васкрсао заиста, алилуја!, стоји у честитки председника ХБК.
      Пожешки бискуп Антун Шкворчевић честитао је Патријарху српском Порфирију први Васкрс у служби предстојатеља Српске Православне Цркве и онима којима је на челу, епископима, свештеницима, монаштву и верницима у њиховим епархијама, објавила је интернет страница Пожешке бискупије.
      Бискуп Шкворчевић, који је председник Већа Хрватске бискупске конференције за екуменизам и дијалог, рекао је да се моли Васкрсломе да нас у неизвесностима и страху који захвата људе у садашњим светским збивањима прати својом близином и храбри наду, утемељену на Христовој победи над смрћу.
       
      Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служиће на Васкрс, 2. маја 2021. године, свету архијерејску Литургију у храму Светог Саве на Врачару са почетком у 9 часова.
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије молитвено ће присуствовати Пасхалном јутрењу у поноћ у Саборном храму св. Архангела Михаила у Београду, потврђено је Радију "Слово љубве".

       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      О томе како да изађемо из зачараног круга страсти у радост Васкрса говори нам старешина храмова Покрова Пресвете Богородице и Новомученика и исповедника Руске Цркве у Акулову, митрофорни протојереј Валеријан Кречетов.     – Оче Валеријане, зашто људи данас уместо да се радују често падају у чамотињу?   – О преподобном Серафиму Саровском се у једној песми поје: „Ево, он је у невољама, као ми у срећи, радостан, спреман да положи душу своју за друге!...“ Гордост је корен свих страсти. То је кад човек нема праву слику о себи. На пример, мисли да је паметнији од других. А кад се истина бар мало открије, види да у ствари није такав и пада у чамотињу. То значи да се чак није разочарао у себе, већ у своје фантазије о себи. Зато Господ човеку често не открива сву његову ништавност, да не би пао у очај.   – Да, потпуно је друга ствар да човек од исповести до исповести покушава да види себе онаквог какав јесте, испред Крста и Јеванђеља на налоњу, уздајући се у свом спасењу у Господа, а не у своје „заслуге“.   – Боље је да човек уопште нема високо мишљење о себи. Постоји следеће поређење: човек је попут разломка, бројилац је оно што заиста јеси, а именилац је оно што мислиш о себи; што имаш веће мишљење о себи, тим је мања вредност разломка. Док страсти расту из гордости, основа свих врлина је смирење. Светитељ Теофан Затворник је говорио: „Ако се смириш, половина твојих невоља у животу ће престати да постоји.“   – Да ли ће нестати или ће човек једноставно престати да их примећује?   – И једно и друго. Речено је: дрво крста расте на земљи нашег срца. Дрво „на изворима вода“ (Пс. 1: 3) – односно оних страсти које врију у мом срцу. Колико год тежак био наш крст сами смо одгајили дрво од којег је он направљен. И крст ми је послат да би ми се душа очистила. Чим невоља или болест донесу унутрашњу духовну корист Господ може да склони или олакша крст. А и потпуно другачије ћемо се односити према невољама. Отац Јован (Крестјанкин) је говорио: „Наступило је време кад се човек спасава само невољама. Зато свакој невољи треба да се поклонимо до земље и да јој целивамо руку.“   – Васкрсу претходи Велики пост. Нецрквени људи се ужасавају: „Шта то значи, да ни телевизор не могу да гледам? Ни нешто укусно да поједем, ни да се забавим?!“ И како човек да „не падне у чамотињу“?   – Напротив, пост умножава радост! У Уставу постоје дани строгог поста – то је посебно време покајања, а покајање је увек праћено радошћу. И кад да се једе храна на уљу, човек то ни не примећује, а радост се умножава. Онда, видиш да је и риба дозвољена – опет се радујеш! А кад се човек омрси то је велије утјешеније, односно велика утеха.   Раније и кад је био мрс у кући није увек било биљног уља. А сад чим почне пост људи причају: „Шта то значи, да једем само кашу?“ – негодују. А раније, нарочито у послератним годинама, човек би, кад би му неко понудио кашу, био већ, што се каже, на врхунцу блаженства. „Шта, да једем само хлеб?“ – питају се данас људи у неодумици. А некад је радост била да човек има корицу хлеба! И сви смо тада били радосни! Нешто имамо, и хвала Богу на томе!   А људи који не посте су у свему презасићени и чак ни не претпостављају зашто су тако мрзовољни. Ово се односи и на супружнички живот. Ако се људи који се воле уздржавају с времена на време, биће пожељнији једно другом.   Грци, узгред речено, реч „чамотиња“ преводе као „радозналост“. Наш руски мислилац Иван Иљин је истицао да радозналост као усисивач увлачи све одреда, не гледајући шта је шта, само да буде нешто ново. „Свако мало, – пише он о радозналом човеку, – треба га тешити нечим новим, треба му пружити неку нову наду. Он пажљиво разгледа и ослушкује свет: да се у њему није појавило нешто ново. Шта? Није важно! Нешто непознато, недоживљено, нечувено. Иначе му прети опасност...“   – „Чамотиња је унука досаде, а кћерка лењости,“ често је говорио преподобни Амвросије Оптински.   – Да, и лењост је, као што је неко истакао, покретач напретка. Али је она и његов резултат. Ево, сад се, у данима Великог поста, чита молитва преподобног Јефрема Сирина: „Дух праздности, унинија, љубоначалија и празднословија не дажд ми...“ Заиста: прво иде доконост, а за њим чамотиња.   – А за чамотињу су свети оци говорили да она представља раслабљеност душе и тела...   – Међу омладином је данас ова реч чак популарна: „раслабити се“ (опуштено, прим. прев.). Сачувај Боже! Да будемо раслабљени?! Зато и падају у чамотињу.   – То је неки зачарани круг. Постоји израз „демон врти човека“. Иако, неки кажу да се чамотиња дешава и под маском узавреле делатности, али је она исто тако некако празна, као центрифуга, кад човек више није свестан шта ради и због чега. „Да премештам папире с једног места на друго?“ – дешава се да схиархимандрит Илиј (Ноздрин) овако негодује на московску вреву дајући људима благослов да се враћају на земљу.   – Преподобни Серафим Вирицки је говорио: „Русија ће живети од земље.“ Ми раније нисмо имали времена ни да нам буде досадно, ни да будемо лењи, и зато нисмо ни падали у чамотињу! Док смо расли требало је да носимо воду, и да цепамо дрва, а кад дође пролеће – да копамо, садимо, заливамо, онда да плевимо, окопавамо, после – да скупљамо летину. Ако се добро не ознојиш, нећеш имати шта да једеш. Тако смо навикли да радимо. Ја и сад не схватам: како човек уопште може да падне у чамотињу? Ја немам довољно времена! Кад да будем мрзовољан? Немам кад! То је кад „не знаш шта ћеш с временом“ – наравно, човека ће обузети мрзовоља, а ако нема времена, неће му бити ни до чамотиње!   Данас су људи смислили чак и „лењивац“, даљински управљач: да би укључили телевизор не морају да се помере с кауча. Теленаркоманија је постала уобичајена појава. Људи су, нажалост, заборавили првобитни назив филма – „илузион“, односно, то су илузије. И тако живе од некаквих авети, фатаморгана. Одсуство стварног живота приморава савременике да измишљају непостојеће проблеме: ово није како треба, оно није како треба – и да се стално осећају несрећно...   – Каже се да непријатељ делује кроз уобразиљу.   – Свети оци га називају „уметником“, он молује слике пред човековим мисаоним погледом. Дешава се да почне да подсећа на нешто из прошлости подстичући човека на злопамћење. Или га више наводи на снове о будућности. Притом зна коме ће шта да подметне. Једном улива страх. Омладину углавном наводи на снове о неком неоствариво луксузном животу препуном фантастичних задовољстава, саблажњава их како би се касније осетили преваренима и пали у чамотињу. Речено је: људи две ствари чине безумно – муче се због онога што је већ прошло или због онога што још није наступило.   – Али, човек опет због гордости оптужује себе: „Па како сам могао?!“ (а ко си ти, заправо, па да не падаш?) – или не може да се помири с неким околностима: „Због чега?“ – или их се плаши.   – Треба да имамо на уму: оно што добијамо у животу није због наших грехова. Реци човеку да му је нешто послато због грехова, па ће пасти у још већу чамотињу. Не, у Писму је речено: „Не по безаконијам нашим сотворил јест нам, ниже по грјехом нашим воздал јест нам“ (Пс. 102: 10). Односно, оно што нам се дешава у животу добијамо по милости, а не по греховима! По нашим греховима би могло бити и горе.   Код нас у Акулову поред храма је сахрањен владика Стефан (Никитин), он је три године провео у логорима, затим га је Господ удостојио да постане епископ, а упокојио се 1963. године у Недељу жена-мироносица, за време проповеди. Господ је мене, грешног, удостојио да разговарам с њим. Он пита: „А да ли знаш ко је неправедни судија (в.: Лк. 18: 1-8)?“ – „Па ко је неправедни судија, – одговарам, – онај који ипак није издржао...“ – „Ма не. То је Бог.“ – „Како Бог?! Па судија је неправедан!“ – „Да, наравно, – каже владика, – Господ је Судија неправде, јер кад би био Судија правде, био би приморан да погуби све нас. А Он је милостив према нама. Суди нам „по велицјеј милости Својеј“ (Пс. 50: 3).“ А по правди се тако не суди!   – Преподобни Пајсије Светогорац је једном рекао да је: „Противотров за чамотињу – славословљење Бога“!   – Дешава се да се људи жале: „Ох, што ми је живот тежак!“ Питам: „Јесте ли некад абортирали?“ – „Да, да...“ – „Знате, за једно такво убиство сопственог детета (а то је убиство) људи су по земаљским законима раније осуђивани на 25 година затвора. А казне се још и сабирају: за два убиства – 50 година, за три убиства – 75 година затвора. А ви сте на слободи...“   – Светитељ Игњатије (Брјанчанинов) је истицао да чамотиња потиче од неправилног погледа на недаће, кад се човек „загледа“ у њих као у нешто непролазно. Али ако трезвено процени своје грехове, испоставља се да...   – Свети оци су знајући да Господ за трпљење невоља опрашта грехове, сами тражили шта ће потрпети од некога. Ми често не треба ни да тражимо. Просто потрпи човека који се налази поред тебе, то је твој доброчинитељ! Сам Господ ти тако пружа прилику да опростиш: ти си опростио – теби је опроштен неки бивши грех. Тако ће ти се бар делимично отписивати дуг. А кад постанемо свесни колико је велик наш дуг, из све снаге ћемо се трудити да га гасимо „профитом“: „...Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вређају и гоне“ (Мт. 5: 44).   – Али зар нам се не шаље свака невоља због грехова? Код светог Марка Подвижника има таквих речи.   – Код мене је дошао један слуга Божји, довео је сина: „Оче, секира се због тога што га задиркују у школи.“ „Чедо, – обратих се детету, – има једна изрека: велик је онај човек који се не вређа на увреду, а свет је онај коме похвала не чини штету. Пошто још увек ниси свет, они желе да те учине великим.“   – Значи, шта год да се деси, верници имају повода да се радују, благодаре, опраштају и васкрсавају. Васкрс је стални. Све је по речима апостола: „Увек се радујте. Непрестано се молите. За све благодарите“ (1 Сол. 5: 16). Чак и кад грешимо, а грешимо стално, можемо да се покајемо – и то је радост!     – Речено је: „С нами Бог, разумјејте, јазици, и покарјајтесја, јако с нами „Бог“ (Ис. 8: 9). Кад имамо такво покровитељство просто немамо права да падамо у чамотињу! Чамотиња потиче од тога што заборављамо Бога.     Извор: Епархија зворничко-тузланска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Христос васкрсе!     На гозбу дођосмо незвани, а позвани. Позвани Христовим ријечима: „Дођите к мени сви уморни и натоварени…“ Позвао нас Свети Василије да нас извида и очи нам умије, срца орадости… Зар њему не доћи на славу? Оцу нашему! Чекао нас истог јутра у својој топлој пећини да нас угрије, па у своме граду да нас укријепи и нахрани. Да нам покаже пут! А ми другога немамо! До пута литија – пут неба!   А у граду… добри домаћин изнесе дарове. Не сакри их, него подијели с народом! И нахранише се хиљаде, и не би мало. И сунце запали свијеће своје, и сиђоше луче на земљу, на хоругве и крстове баш у тренутку кад пастир добри сиђе међу овце своје  да их поведе, благословом Светога Василија,  у земљу обећану, у слободу жуђену, у Ханан… и би паша богата и никада се тако овце не наситише љубављу и истином чистом. Јер тога дана у Никшићу бјеше Васкрс!   А кад о поноћи најавише вуци и хајкачи, ловци и гоничи, наш пастир-витез Владика Високи прими пехар. Зар и ми који смо се гостили на гозби световасилијевској, васкршњој да не испијемо данас чашу страдања с пастиром, као што он с нама подијели чашу меда? Зар под крстом да га оставимо?   Вама невина јагњади којe закачише вучји зуби, вама који голоруки на чопор кидисасте, мелем острошки на ране!  Вас Владико драги, и све узнике с Вама у никшићком казамату, сунце Христово на вјеки гријало!     Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...