Jump to content

Васкрс и забрана кретања

Оцени ову тему


Препоручена порука

пре 4 часа, Давид рече

Шта ако ова епидемија није баш тако природна као што мислимо и само служи да се испита колико су људи спремни да се одрекну свих својих слобода зарад страха од смрти. Ево неко је поделио вест да ће се мешати у саме домове, одводити чланове породице, јасно побркавши због кога постоје и државе и светске организације - због људи и људских права и слобода.

Била је прије неки дан емисија на Ал џазири, Границе истока - Кина. Пред сам крај новинар поставља питање, да ли је ковид пандемија кинески Чернобиљ? Сама та синтагма ме је натјерала да обратим пажњу на одговор неког Енглеза из Сингапура, јер ми је изгледало да је скована прије читавог проблема. Шта би значило то, кинески Чернобиљ? А тај Енглез је прво то као ублажио мало, јер су се ваљда мало и прерачунали с Кинезима, а онда је хладно наметнуо одговорност Кине због неозбиљног приступа у самом почетку епидемије, као да су могли знати знати о чему се ради. И као да нису послије то ријешили и показали управо одговорност (најминималнији могући број умрлих)! Али то наравно није помињао, већ је у дуету с тим новинаром наставио да намеће ту одговорност Кине због потпуно непознатог вируса и дошао до заиста чудног закључка. Отприлике, ова пандемија је већ јасно показала све слабости здравствених система као појединачних, у оквирима држава и нација, тако да би у будућности питање здравства морало бити рјешавано глобално, путем СЗО. (Гдје би Кина била сад с ковидом, да је чекала на њих?)

Отада пажљиво слушам све препоруке и изјаве СЗО, а послије данашњих, прилично сам сигуран да ће нам се у скоријој будућности наметнути та организација, као још један у низу лажних богова. Али, и у то сам сигуран, сломиће зубе управо на Кини, Русији, и сличним државама и народима који ће глобализовати свијет на потпуно другачијим основама, од тих либералних, демо(но)кратских.

Нисам противник глобализма, јер и јесмо глобално село, али не морају ту демони држати банк. О томе причам.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 8 часа, Вилер Текс рече

Види брате ти управо рече да је ризик оправдан када се иде по земљаски хлеб а неоправдан када се иде по Хлеб Небески после кога кажемо једни другима на здравље и спасење

Hlebom Nebeskim ti je omogućeno da se hraniš tako što ćeš zovnuti sveštenika u kuću. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Епископ ремезијански Стефан: Ми нисмо затворили веру, светињу и Бога. Преносим благослов на све и апелујем и молим, останите код куће

8. априла 2020.
Stefan-Saric-hirotonisan-za-novog-episko
 
Поделите:

FacebookTwitterEmailViberFacebook Messenger

 Викар Његове светости патријарха српског Иринеја, епископ ремезијански Стефан изјавио је да ће се након васкршњег поста вјерници причешћивати у посебним условима.
 

– Сваки верник који пожели да се причести може да позове свештеника и он ће доћи у његов дом, поштујући све мере заштите. То је сасвим практично и једноставно као што волонтери помажу старијима, тако су и свештеници на услузи својим верницим – изјавио је владика Стефан за „Блиц“.

Владика Стефан који је јуче служио литургију у крипти Храма Светог Саве на Врачару, који је већ неко вријеме затворен за посјетиоце и вјернике због епидемије вируса корона, оцијенио је да ће све ово брзо проћи и да је важно схватити да све бива по промисли Божијој.

– Ми нисмо затворили веру, светињу и Бога. Преносим благослов на све и апелујем и молим, останите код куће. Шта је светија и боље него твој дом, понађи се осмисли свој живот, поготово сад кад је часни пост – поручио је владика Стефан.

 
 

Он је истакао да се Црква данас радује јер зна да су пуни домови вјерујућих људи и да се нада да ће Бог наградити српски народ када види његову солидарност и уреднодност у сваком смислу те ријечи.

– У Србији је дошло време да се људи моле у својим кућама, а кад дође још топлије време поново ћемо цркве отворити, окитити иконе цвећем и верујем да ће доћи још више људи у Храм. Надам се да ће доћи и они који никад нису били – рекао је владика Стефан.

Он је истакао да Црква воли да се Васкрс заједно прослави и да буду пуни храмови, али да је можда ово вријеме да се људи прије свега измире са својим ближњима.

– Можда треба да проведемо празни заједно у свом дому да се мало боље погледамо, да прихватимо слабости других, да заједнички опростимо. Тиме ћемо бити сви бољи, а када то урадимо у свом дому, у својој улици, у свом граду, у својој земљи, онда је та земља препорођена и света – објаснио је владика Стефан.

Блиц

Link to comment
Подели на овим сајтовима

11 hours ago, Tumaralo. said:

Pa šta ti je problem da propustiš pričešće usled više sile?

Једина виша сила је Вучић. И он према цркви наступа лукаво и мекано. Проблем је црква којој не сметају ове мере. То највише боли. Тренутно је Вучић изнад Сабора, Синода. Они су потпуно подчињени Вучићу, колико год неразумне и безбожне мере да доноси. 
 

У време комуниста, сами су спроводили своје безбожне мере. А сад је утисак да Вучић каже да у цркву треба утерати свиње, коње, овце, да би црква то сама урадила (владика, свештеник), и при томе причала о послушности, љубави, “јеванђељу”. :(

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Реч утехе поводом пандемије – Архимандрит Захарија

1-Custom-3.jpg?fit=480%2C269&ssl=1

Извор: eparhijavranjska.org

Aрхимандрит Захарија (Захару) је духовник Манастира Светог Јована Крститеља у Есексу, у Енглеској. Његов духовни отац је један од најистакнутијих стараца нашег доба, старац Софроније Сахаров, ученик Светог Силуана Атонског и састављач његовог житија. Проглашен је за светог крајем прошле године. Отац Захарија, духовно укорењен у истинитим учењима свог старца, написао је неке од значајних књига о хришћанској духовности у савременом свету.

Услед епидемије коронавируса, која се убрзано шири целим светом, многи људи су збуњени, други су у паници…

Мислим, ипак, да не би тако требало да буде, јер шта год Бог чини са нама, чини из љубави. Хришћански Бог је добар Бог, Бог милости, доброте и љубави, Који воли човека.

Значи, не смемо губити из вида чињеницу да постоји и Божије допуштење у свим околностима живота?

Наравно. Бог нас је створио по својој доброти, како би поделио са нама свој живот, чак и своју славу. Када смо пали у грех, допустио је смрти да уђе у наш живот, опет из доброте, како не бисмо постали бесмртни у свом злу, већ да бисмо тражили пут спасења. Па иако смо пали, Бог никада није престао да промишља о нама, не само у погледу материјалних добара, ради одржања нашег људског рода, већ је такође слао пророке и праведнике, припремајући себи пут, како би могао да дође и разреши нашу трагедију. По својој несхватљивој љубави, донео нам је вечно спасење кроз Крст и Васкрсење. Дошао је, узео на себе проклетство греха и показао нам своју љубав до краја: Љубивши своје који су у свету, љубио их је до краја (Јн. 13, 1). Све што је Бог чинио – када нас је стварао, снабдевао добрима ради одржања света, када је припремао себи пут да дође на земљу и када се лично појавио на њој, да сатвори наше спасење на тако запањујући начин – све то чинио је по својој доброти. Његова доброта је безгранична. Он нас спасава и тако је дуготрпељив према нама, чекајући нас да дођемо у познање истине (1 Тим. 2, 4) и принесемо истинско покајање, како бисмо могли да будемо са Њим кроза сву вечност.

Дакле, на сваком нивоу свог односа према човеку, наш Бог показује једино своју доброту и милост, који су бољи од живота (Пс. 63, 3); доброта је Његова природа и Он све чини на корист људима и за њихово спасење.

Сходно томе, када Он поново дође да суди свету, хоће ли то бити неки други Бог? Неће ли то бити исти Бог милости, доброте и љубави, Који воли род људски? Будимо сигурни да се нећемо појавити пред неким другим Богом, већ пред Њим, Који нас је створио и спасао. Дакле, судиће нам са том истом милошћу и истом љубављу. Зато не би требало да паничимо нити да се колебамо, јер ће то бити исти Бог који ће нас примити и у другом животу, и судити нам са истом добротом и милосрђем.

Човеков најдубљи страх јесте страх од смрти – садашња ситуација то најбоље показује. Како да се ми као хришћани исправно поставимо према неизвесности сопственог опстанка, без обзира да ли смо већ озбиљно оболели или нисмо?

Неки се прибојавају да им је куцнуо последњи час. Искушење са коронавирусом има ту позитивну страну, што имамо неколико недеља од тренутка кад нас нападне, до нашег последњег часа. Стога, можемо посветити то време припреми за сусрет са Богом, како нас одлазак не би задесио неочекивано и како не бисмо отишли неприпремљени, већ након што размотримо читав свој живот сваки пут када станемо на молитву – некад бескрајно благодарећи за све што је Бог учинио и чини за нас, а некад у покајању, тражећи опроштај својих грехова. Ништа нам не може наудити уз једног оваквог Бога, Који све допушта по својој доброти. Једноставно, требало би да имамо бескрајну благодарност и смирену покајничку молитву за опроштај наших грехова.

Морамо да видимо доброту Божију у свим стварима које се дешавају. Свети оци умели су да виде Његову доброту и љубав. Слична епидемија, која се појавила у четвртом веку у египатској пустињи, пожњела је више од трећине монаха. Оци су тада надахнуто говорили: „Бог жање душе Светих за своје Царство“ и нису се колебали. Сам Господ говори у Јеванђељу о последњим данима, о искушењима и невољама кроз које ће свет проћи пре Његовог Другог доласка. Па ипак, у Његовим речима не примећујемо нездраву тугу или очајање. Господ, Који се у Гетсиманском врту молио са крвавим знојем за спасење читавог света каже да, када угледамо страхоте које претходе Његовом Другом доласку, треба одушевљено да подигнемо главе, јер је наше искупљење близу (Према: Лк. 21, 28). Неки ми говоре: „Нека нам Бог пружи своју руку помоћи.“ Али, управо ово и јесте Божија рука! Он жели наше спасење и дела много пута и на разне начине (Према: Јев. 1,1): Отац мој до сада дела, и ја делам (Јов. 5,17). Овај вирус може бити средство које Бог користи да многе људе приведе самопознању и покајању, да пожање многе спремне душе за своје вечно Царство. Стога, за оне који себе повере и предају промислу Божијем, све ће изаћи на добро, а знамо да онима који љубе Бога, све помаже на добро (Рим. 8, 28). Дакле, нема простора за болесну обесхрабреност.

Како Ви лично доживљавате ово искушење пандемије?

Што се мене тиче, тo искушење ми је од помоћи. Чезнуо сам да поново нађем молитву коју сам имао раније, са којом бих могао да прођем кроз цео свој живот од рођења до сада, захваљујући Богу за сва Његова доброчинства знана и незнана; и са којом бих, исто тако, могао да прођем цео свој живот кајући се за све моје грехове и безакоња. Дивно је када у молитви можеш да прелетиш читав свој живот и изнесеш све пред Бога, истрајно се молећи. Тада осећаш да се твој живот искупљује. То је разлог због кога ми ова ситуација заиста помаже. Нисам у паници, већ тужим ради греха свога (Пс. 38,18).

Мере које прописују државне власти могу нам се учинити као гушење верске слободе. Како да се верујући човек носи са таквим околностима?

Не би требало да се опиремо мерама које предузима држава, у циљу сузбијања несреће коју видимо у животима многих људи. Погрешно је ићи против државне власти. Требало би да поступамо онако како она каже, јер не тражи од нас да се одрекнемо своје вере, већ само да предузмемо неке мере за опште добро свих људи, да би ово искушење прошло – а то није ни мало неразумно. Није поштено да их не послушамо јер, када се разболимо, одлазимо у државне болнице, а тамо ће они преузети све наше здравствене трошкове и болничку негу. Зашто онда да их не слушамо?

То је Христов карактер, који је Он као Бог показао у свом животу на земљи, а таква је и апостолска заповест коју смо примили: „Да будемо покорни и послушни поглаварствима и властима, спремни за свако добро дело; никога да не ружимо, да се не свађамо, да будемо благи, показујући сваку кротост према свима људима“ (Према: Тит. 3, 1-2); и Будите, дакле, покорни сваком реду људском, Господа ради: ако цару, као господару… (1 Пет. 2, 13–17). Ако се не повинујемо представницима власти који не траже много, како ћемо се повиновати Богу, Који нам даје божански закон, много узвишенији од било каквог људског закона? Ако држимо закон Божији, налазимо се изнад људских закона, као што су говорили бранитељи хришћанства другог века, у доба Римског Царства које је гонило хришћане.

Изненађује то што у земљи у којој живимо, Великој Британији, видимо како фудбалери показују такву разумност и расудљивост, да су се први повукли из својих активности, покоравајући се указима власти о мерама заштите. Било би жалосно да ми, верујући људи, не достигнемо меру фудбалера и не покажемо исту такву послушност властима, за којe се наша Црква моли.

Чини нам се да хришћанима најтеже пада могућност укидања Свете Литургије, која је центар нашег живота. Ако се тако нешто догоди, како то да осмислимо?

Ако од нас затраже да прекинемо богослужења, просто се предајмо томе и благосиљајмо промисао Божији. Осим тога, то нас подсећа на древни обичај отаца у Палестини: у Великом посту, на Сиропусну недељу, након заједничког опраштања, они би излазили у пустињу и проводили четрдесет дана без Литургије. Пребивали су само у посту и молитви, да би се припремили и вратили на Цвети, како би побожно прославили Господња Страдања и Његово Васкрсење. Према томе, садашње околности приморавају нас да поново проживимо оно што се збивало у недрима Цркве древних времена. Другим речима, да живимо више исихастичким животом, уз више молитве, која ће надокнадити недостатак божанске Литургије и припремити нас да са већом чежњом и надахнућем прославимо Страдања и Васкрсење Господа нашег Исуса Христа. Ово искушење ћемо преокренути у победу исихазма. У сваком случају, шта год да Бог допусти у нашем животу, то чини по својој доброти на корист човеку и никада не жели да науди своме створењу.

Свакако, ако будемо били лишени божанске Литургије на дуже време, издржаћемо и то. Јер, шта примамо на Литургији? Причешћујемо се Телом и Крвљу Христовом, пуним благодати. То је за нас велика част и на велику нам је корист; али исто тако, благодат Божију примамо и на разне друге начине.

Можете ли нам нешто више рећи о томе? Тачније, шта конкретно можемо да чинимо ако нисмо у могућности да присуствујемо Светој Литургији?

Када се молимо Исусовом молитвом, пребивамо у Божијем присуству, са умом у срцу призивајући свето Име Христово. Будући неодвојиво од Његове Личности, божанско Име нам доноси благодат Христову и приводи нас у Његово присуство. Ово очишћујуће присуство Христово чисти нас од наших безакоња и грехова, обнавља нас и просветљује наше срце, како би се у њему изобразио Лик нашег Бога, Спаситеља Христа.

Уз то, сваки пут када покажемо добро настројење према нашим ближњима, Господу је то веома угодно. Он сматра да смо то учинили у Његово Име и награђује нас. Показујемо добро настројење према ближњима и Господ нас награђује својом благодаћу. То је други начин како можемо да живимо у присуству Господњем. Можемо задобити благодат Господњу и помоћу поста, милостиње и сваког доброг дела.

Стога, ако смо принуђени да избегавамо заједничка окупљања у цркви, можемо бити уједињени у духу кроз ове свете врлине, познате унутар Тела Христовог, свете Цркве, које одржавају јединство верних са Христом и осталим члановима Његовог Тела. Све оно што чинимо за Бога јесте Литургија, јер служи нашем спасењу. Несумњиво, Света Литургија је велики догађај у животу Цркве, у којој верни имају могућност да свој мали живот мењају за бесконачни живот Божији. Међутим, снага овог догађаја зависи од наше припреме, коју остварујемо уз помоћ свега поменутог – молитве, добрих дела, поста, љубави према ближњима, покајања.

Шта бисте нам укратко поручили за крај?

Драга моја браћо, није потребно да узимамо на себе херојска дела исповедништва против власти, због заштитних мера које предузима за добро свих људи. Не би требало ни да очајавамо, већ да мудро изналазимо начине да не изгубимо живо заједничарење са Христовом Личношћу. Ништа нам не може наудити, једноставно морамо бити стрпљиви за неко време, све док Бог, видећи наше стрпљење, не уклони све препреке и свако искушење. Тада ће нам поново сванути радосни дани и прослављаћемо нашу заједничку наду и љубав коју имамо у Христу Исусу.

Архимандрит Захарија
17. март 2020. године, Есекс, Енглеска
Превод са енглеског: сестринство Манастира Светог Стефана, Врање

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Пре сат времена, Ђорђе Р рече

Једина виша сила је Вучић. И он према цркви наступа лукаво и мекано. Проблем је црква којој не сметају ове мере. То највише боли. Тренутно је Вучић изнад Сабора, Синода. Они су потпуно подчињени Вучићу, колико год неразумне и безбожне мере да доноси. 
 

У време комуниста, сами су спроводили своје безбожне мере. А сад је утисак да Вучић каже да у цркву треба утерати свиње, коње, овце, да би црква то сама урадила (владика, свештеник), и при томе причала о послушности, љубави, “јеванђељу”. :(

Čitao sam po malo ranije forum ali nisam učestvovao. Sada sam morao da se registrujem jer i mene najviše boli što crkvi uopšte ne smetaju ove mere. Danas ispred banke oko 30 ljudi, ne poštuje se razmak od 2m, vesela atmosfera pričaju jedni sa drugima, policija je prolazila par puta kolima i uopšte ne reaguju. U prodavnicama gužva, fabrike rade ali u crkvu ne može. Očekujem uvođenje 24 časa zabranu jer ovom vikend zabranom rešili su Vaskrs ostaje još da se pokrije Veliki Četvrtak i Veliki Patak da ne bi mogli prisustvovati ni Opelu Hristovom.

Ne mogu da shvatim da iz crkve nisu ni pokušali da predlože npr da se službe Velikog Petka služe u port tj da narod bude u porti sa maskama i propisanom odstojanju. Nego... Шта је светија и боље него твој дом. Pa evo nabrzinu bar dve stvari mi padaju napamet šta je svetije.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Скоро негде прочитах

У Египту (не памтим који век  и који  владар или председник) на 9 година  затворио цркве. Једном прошета он по хришћанском кварту, када оно из сваке куће се осети тамјан, а иза отворених прозора  се чу молитва и слављење Бога . Одмах сутра   нареди да се отворе све цркве. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 11 часа, Срђан Шијакињић рече

Тако је, у праву си, нисам ја био прецизан горе. Мора законом, али ништа ново, од почетка ванредног стања не поштују форму. Али само кажем да би и то могли лако урадити да хоће, имају већину, имају и простор дат Уставом да ограниче и верске слободе. Али добро примећено, свакако. 

Zanimljivo je da se episkop timočki Melentije Hilandarac (sastavljač čuvene "Duhovne gradine") još 1907. godine - dakle, u Kraljevini Srbiji, kada je Pravoslavlje bilo državna vera - osvrće na problem zabrane Pričešća u vreme epidemija od strane državnih vlasti. I onda on, kao mudri pastir, iako je lično smatrao da se pričešćivanjem ne može preneti zaraza, kaže sledeće u knjizi "Pravilnik: pomoćna bogoslužbena knjiga":

 

Појавило се питање: могу ли се и треба ли се причешћивати лица, која су заражена заразним болестима: дифтеријом, венеријом, тифусом, шарлахом, богињама итд. На ово питање такозвани „учењаци“: доктори, поједини чиновници и други категорички захтевају, да се забрани причешће деци и одраслима, где се која од поменутих зараза појави, јер би се веле, скупљањем и причешћивањем из једног суда (Путира) и једном кашичицом, зараза преносила од болних на здраве. Због оваквог гледишта ових световњака, чешће су излазиле званичне забране причешћивања и здравих у оним местима у којима ова или она заразна болест влада.

Па шта да се рече на ово?

С гледишта науке и искуства зараза се додиром здравих са болеснима (пијење из једног суда, једење из једног чанка итд) доиста може преносити и преноси се са болних на здраве. То се дакле не може и не сме спорити. Али, да чак и св. тајна причешћа може послужити оруђем преноса заразе са болних на здраве, апсолутно се не може примити ни усвојити. Јер по јасном учењу св.цркве Христове, св. тајна причешћа лечи и тело и душу: душу од духовних недуга – грехове, а тело од болести, јер се ова даје и „в сњед“, вернима, „во исцејленије души и тјела“. Разуме се, да су ови и овакви плодови св. тајне причешћа условљени спремом и достојним примањем св. тајне. Јер „јадиј и пијај недостојње, суд в себје јаст и пијет…“ А св. тајна причешћа пак сама је по себи доиста право, јединствено лекарство душе и тела: лекарство, коме нема на земљи равна. Па следствено ни сами они сасуди, из којих се (путир) и којима се (кашичица) преподаје св. причешће, никако не могу бити оруђима преноса заразних бакцила, јер су и она (оруђа) освећена драгоценом крвљу Христовом.

Но у ово слабоверно доба људско и ради спокојства оних, који су на раскрсници духовној, те се у оваквим појавама колебају и не знају на коју ће страну тј. да ли уз учење свете цркве и савете свештеникове, или уз слабоверне по неке докторе и чиновнике, свештеници по нашем и руских писаца мишљењу, могу допустити следеће: при свакој цркви треба да има по неколико лажичица (кашичица) за давање св. причешћа и по 2-3 убруса. Кад се пак појави која од заразних болести, онда да свештеник при причешћивању поступи овако: чим кога причести, да спусти ту лажичицу (којом је причестио) у лонац топле воде (која се намести са северне стране Царских Двери у Олтару) и узме другу лажичицу. Црквењак, или кога он одреди, одмах ће избрисати спуштену лажичицу чистим новим убрусом и држати у рукама, па свештенику одмах додати избрисану, а од свештеника узети употребљену, спустити у лонац и одмах по томе избрисати итд.

Друго, други црквењак или тутор (или ђакон где га има), који буде убрисавао причаснике, да има 2-3 чиста убруса код себе и при убрисавању сваког причасника, да избрише сувим делом убруса, а не једним и истим крајем убруса како то обично бива.

Треће, ове убрусе после причешћа сагорети, па пепео од њих сместити у јамицу под св. престо.

Четврто, свештеник свагда треба најпре, да причести здраве, по обичају, па тек болесне по овом означеном начину.

Пето, где има два св. путира и две лажичице, те би се болни могли причестити из другог св. путира, сипавши у њега св. тајну колико треба, а из првога, односно из оног св. путира који је употребљен на Литургији, причешћивати здраве (Хојнацки, стр. 110)

У осталом главно је ово: свештеник ни у ком случају не сме одбити од св. причешћа онога, који је за то достојан и спреман, па био он здрав или болестан. „Грјадушчаго ко мње не изжену вон“ рекао је Господ Исус Христос. А свештеник у Литургији повереник је, сатрудник самога Господа; вршиоц воље његове, извршилац закона његовог.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 13 часа, Давид рече

И ти @Desiderius Erasmus на то све немаш ниједну забринутост, ниједну недоумицу, ниједно питање, али тврдиш да знаш боље. ne_shvata

Imam. Smatram da su mere generalno preterane, ali za sve, ne samo za hrišćane. Zato ne vidim u ovome nikakav progon Crkve.

Liturgije bi mogle opušteno da se održavaju na otvorenom, sa razmakom između ljudi, ali je problem šta ćemo sa načinom pričešćivanja? Zar nije bolje da, bez obzira što u teološkim krugovima postoje različita mišljenja po tom pitanju, stavimo tačku na sve rasprave i počnemo da se pričešćujemo kao u Zahumsko-hercegovačkoj eparhiji? Evo, ljudi su objavili i niz odličnih tekstova na tu temu: 

EPARHIJA-ZAHUMSKOHERCEGOVACKA.COM

Posts about ВЈЕРА У ДОБА КОРОНЕ written by Eparhija ZHiP

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 11 часа, Зосима рече

У земљи Србији цијеним да нема више од 2-3% литургијских верника,тј оних који редовно иду на литургију,посте и генерално имају неку свест о вери.

Да ствар буде грђа,од тих 2-3 % "искрених" верника,бар 50% њих,причешћује се искључиво за време постова и то прве и последње недеље, па постављам питање,шта би било да се овај корона карантин дешава  у време кад није пост,онда би вероватно кукали за нафором?!

Хоћу да кажем,да добар део верујућих зна по неколико месеци да буде без причешћа,у најмирнијим временима,искључиво својом вољом или духовним руковођењем,са најчешћим разлогом да нису достојни,а сад кукају за пар недеља...

У чему је фора?

Ево ти моје виђење форе а ти не замери. Мислим да део људи овде, укључујући и мене, није толико уверен у апсолутну веродостојност и сврсисходност oве свеопште луднице и панике која нам се сервира и натоварује. Да, вирус постоји, да ли је таквог капацитета да направи глобални застој у животу.. то је већ спорно. На следећем линку назали се кратка али тачна (врло лако проверљиво) хронологија чудних коинциденција које су претходиле овој кризи:

https://nacionalnageografija.com/2020/04/05/kronologija-diktature-virusa-pandemija-ili-najveca-prevara-u-istoriji/

Испод, можеш да видиш са званичне странице европске агениције за мониторинг смртности, проценте вишка смртности по земљама.. Дакле сезона грипа је однела далеко више живота 2017е. Да ли су значајан утицај имале превентивне мере, може се видети и на примеру Шведске која их не практикује. Да није било мера превентиве (које наводно ионако слабо поштујемо), да ли би мапа изгледала рецимо слично као сезона 2017 на пример? 

У прилогу извршни директор светске здравствене организације говори како надлежни органи да се правилно поставе према кризи:

https://www.youtube.com/watch?v=kgHeuzM6mDU

Ако неко не разуме енглески, карантин је склониио корону са улица и убацио је у домове.. тако да би требало наћи заражене и уклонити их и изоловати од породица на "достојанствен" начин. Наравно све у сврху да заштитимо наше најмилије јер кад се то помене, ако имаш другачији аргумент, малтене си већ убица.

Само да поновим, не негирам чињеницу вируса, и ако сам услед свега спреман да жртвујем разне аспекте уобичајеног живота, исто тако услед ових горе наведених и разних других чињеница нисам жељан да жртвујем литургијско сабрање као ни причешће, просто јер је то центар. Дакле не идем наменски да се пипкам и љубим са људима, идем да провирим у царство небеско и да се причестим са минимумом  физичког контакта услед свега. Притом овај вирус је ту да остане, и биће га и следеће зимске сезоне и оне тамо, да ли ћемо свако мало да жртвујемо слободу због тога.. можда не јер ћемо сви да се вакцинишемо? Не знам за тебе, али мени је мучно да живим у том страху и свудаприсутној параноји.

Како се Црква постави у овој ситуацији, тако ћу и поступити са послушањем. Да ли је она нужно управу увек, дакако да није. Но ситуација је далеко од такве, да би се цркви ишта дало замерити тако да не треба ићи у екстрем али треба бити опрезан са попуштањем у свему, јер кад једном повучемо редове и предамо слободу у овом и оном, тешко ће бити вратити се на претходно стање.

 

Capture 1.PNG

Capture 2.PNG

Link to comment
Подели на овим сајтовима

4 hours ago, Ćiriličar said:

Епископ ремезијански Стефан: Ми нисмо затворили веру, светињу и Бога. Преносим благослов на све и апелујем и молим, останите код куће

8. априла 2020.
Stefan-Saric-hirotonisan-za-novog-episko
 
Поделите:
 

FacebookTwitterEmailViberFacebook Messenger

 Викар Његове светости патријарха српског Иринеја, епископ ремезијански Стефан изјавио је да ће се након васкршњег поста вјерници причешћивати у посебним условима.

 

– Сваки верник који пожели да се причести може да позове свештеника и он ће доћи у његов дом, поштујући све мере заштите. То је сасвим практично и једноставно као што волонтери помажу старијима, тако су и свештеници на услузи својим верницим – изјавио је владика Стефан за „Блиц“.

Владика Стефан који је јуче служио литургију у крипти Храма Светог Саве на Врачару, који је већ неко вријеме затворен за посјетиоце и вјернике због епидемије вируса корона, оцијенио је да ће све ово брзо проћи и да је важно схватити да све бива по промисли Божијој.

– Ми нисмо затворили веру, светињу и Бога. Преносим благослов на све и апелујем и молим, останите код куће. Шта је светија и боље него твој дом, понађи се осмисли свој живот, поготово сад кад је часни пост – поручио је владика Стефан.

 
 

Он је истакао да се Црква данас радује јер зна да су пуни домови вјерујућих људи и да се нада да ће Бог наградити српски народ када види његову солидарност и уреднодност у сваком смислу те ријечи.

– У Србији је дошло време да се људи моле у својим кућама, а кад дође још топлије време поново ћемо цркве отворити, окитити иконе цвећем и верујем да ће доћи још више људи у Храм. Надам се да ће доћи и они који никад нису били – рекао је владика Стефан.

Он је истакао да Црква воли да се Васкрс заједно прослави и да буду пуни храмови, али да је можда ово вријеме да се људи прије свега измире са својим ближњима.

– Можда треба да проведемо празни заједно у свом дому да се мало боље погледамо, да прихватимо слабости других, да заједнички опростимо. Тиме ћемо бити сви бољи, а када то урадимо у свом дому, у својој улици, у свом граду, у својој земљи, онда је та земља препорођена и света – објаснио је владика Стефан.

Блиц

Додао бих пар пасуса који недостају или се могу наћи у другим вестима:

Vernici su zbog pandemije virusa korona primorani da preskoče liturgije, a molitve i pričest obavljaju u svojim domovima.

- Današnja nedelja je gluvna, to je priprema pred strašno stradanje Isusovo i za nas koji smo verni se zahteva da budemo mirni i litveni. Ništa nije slučajno - sad je prazan hram, ali je pun fresaka svetih ljudi, koji su za nas možda važniji nego mi sami koji hodamo po zemlji. Moj utisak kao jednog čoveka crkve jeste da će ovo brzo proći i da je važno da mislimo da sve biva po promisli božijoj. Nadamo se da će nas bog nagraditi kada vidi našu solidarnost i urednost u svakom smilu te reči. Kada ispoštujemo blagoslov mi znamo da će brzo Vaskrs. Mi se danas radujemo jer znamo da su puni domovi verujućih ljudi. U Srbiji je došlo vreme da ljudi veruju, da se mole u svojim kućama, a kad dođe još toplije vreme ponovo ćemo crkve otvoriti, okititi ikone cvećem i verujem da će doći još više ljudi u Hram. Nadam se da će doći i oni koji nikad nisu bili, da vide šta je pričest, šta je ta kašičica i da i sami postanu vernici - kaže vladika Stefan 

- Danas imamo velika iskušenja ljudi koji ne znaju ništa o veri, a žele da znaju i nemaju dobre namere. Po pitanjima vidite da ne znaju ništa o crkvi. Žalosno je što koriste ovu situaciju da skrenu pažnju na sebe na neke svoje religijske stvari koje nikoga ne interesuju, ali oni koji su verujući znaju šta da rade i disciplovani su. Sve religije ovoga sveta su vrlo disciplinovane, shvatile su da se desilo neko zlo koje treba da prevaziđemo što pre.

Zbog konstantnog širenja virusa korona vrlo je moguće da će vanredne mere vladati i tokom Uskrsa, pa će hrišćani biti primorani da veliki praznik slave samo u krugu uske porodice.

- Možda i to ima smisla. Mi volimo da Vaskrs zajedno proslavimo i da budu puni hramovi, to je radost. Međutim, možda je vreme da se pre svega sa svojim bližnjima izmirimo, možda treba da provedemo praznik zajedno u svom domu da se malo bolje pogledamo, da prihvatimo slabosti drugih, da zajednički oprostimo. Time ćemo biti svi bolji, a kada to uradimo u svom domu, u svojoj ulici, u svom gradu, u svojoj zemlji, onda je ta zemlja preporođena i sveta - objašnjava vladika Stefan.

 

https://www.blic.rs/vesti/drustvo/episkop-stefan-vikar-patrijarha-irineja-kako-vernici-da-se-ponasaju-u-vreme-korona/mfzg1jw

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

То је добра пракса да се епископ мало задржи као тзв. викар, да и практично уђе у епископску службу након добијања тако великог Чина...благо оној епархији где владика Стефан буде столовао.

Огромна, широка и дубока, мудра, практична сељачка душа са изузетном проницљивошћу и пособностима да одговори изазовима. А благо и свептенству и монаштву са њим. Сигуран сам да ће много калуђера да привуче. Силна вера и велика љубав, широка...

Сад видећемо где ће га Господ поставити.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт поразивши и онима који су у гробовима живот даровавши! (тропар Пасхе).  
      Синаксар у Свету и Велику недељу Пасхе
        Васкршње слово Светог Јована Златоуста   Светоотачке беседе о Васкрсењу Христовом   Свети Симеон Нови Богослов: Васкрсење Христово
      Свети Теофан Затворник: Господ нас је својим Васкрсењем од смрти привео животу!

      Васкрсење Христово као основ разликовања Хришћанства међу осталим светским религијама
        Свети Владика Николај: Христос Васкрсе!
      Петар Други Петровић Његош: Химна Васкрсењу

      Васкршњи интервју катихете Бранислава Илића за Радио "Српски Сион": Господ нас је својим Васкрсењем од смрти привео животу

      Катихета Бранислав Илић: Небоземна радост и торжественост Пасхалног богослужења

      Протођакон др Дамјан Божић и катихета Бранислав Илић: Ово је дан који створи Господ, обрадујмо се и узвеселимо се у њему! (Пс 117,24)
        Емисија о богослужбеним особеностима Празника над празницима - Васкрса
      Васкрсење је победа над победама!

      Молитвено правило о Васкрсу

      Васкрс у литургијској години

      Васкрсење – смисао живота

      Васкрсење – слобода од свих зависности

      Васкрсење Христово - Коме се јавио Васкрсли Христос?

      Младић у празном гробу (Мк 16, 5)
        О Пасхалном јутрењу   Васкршње појање
      Зашто се за Васкрс фарбају јаја?
        Деца певају Васкрсу     Васкршње посланице и поруке патријарха и архијерејâ Српске Православне Цркве     Васкршња посланица Патријарха српског Иринеја и поруке архијерејâ СПЦ, о Васкрсу 2020. Лета Господњег   Васкршња посланица Патријарха српског Порфирија и поруке архијерејâ СПЦ, о Васкрсу 2021. лета Господњег     Недеље по Васкрсу     Недеље по Васкрсу: Друга недеља по Васкрсу - Недеља Антипасхе (Томина недеља)   Недеље по Васкрсу: Недеља Светих жена мироносица   Недеље по Васкрсу: Четврта недеља по Васкрсу - Раслабљеног   Недеље по Васкрсу: Пета недеља по Васкрсу - Самарјанке   Недеље по Васкрсу: Шеста недеља по Васкрсу - Слепорођеног   Недеље по Васкрсу: Недеља светих Отаца првог Васељенског Сабора     Ако си и у гроб сишао, Бесмртни, но разорио си силу пакла и васкрсао си као победитељ, Христе Боже, женама мироносицама говорећи: Радујте се! и Својим апостолима мир дарујући, Ти који палим смртницима дајеш Васкрсење! (кондак)     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Загребачки надбискуп Јосип Бозанић упутио је честитку поводом прославе Васкрса Његовој Светости Патријарху српском г. Порфирију и епископима Српске православне Цркве у Хрватској, објавила је интернет страница Загребачке надбискупије.  Кардинал Бозанић је казао да моли Духа Светога да све учврсти у заједништву васкрсне вере и непоколебиве наде.

       
      У поруци се истиче да ”догађаји у садашњем тренутку говоре о крхкости и несигурности људских планова и програма и све позивају на поуздање у Бога и промену живота. Нека нас и та искушења подстакну на захвалност за Исусову откупитељску жртву и на хршћанску љубав према онима који више трпе”.
      - За Вас и Ваше ново црквено служење у сестринској Српској Православној Цркви, молим снагу Духа Светога да Божјем народу будете и заговорник и знак Божјег милосрђа. Повезан са Вама заједништвом вере у Христа Васкрслога, желим срећан и благословен Васкрс Вама, Вашим епископима, свештенству, монаштву и свему Божјем народу, повереном Вашој пастирској бризи, каже се у писму Загребачког надбискупа.
      Васкрс је честитао и председник Хрватске бискупске конференције задарски надбискуп Желимир Пуљић, који је своју честитку упутио Патријарху српком Порфирију, али и Епископима далматинском Никодиму, славонском Јовану и нишком Арсенију.
      Надбискуп Пуљић је захвалио на добрим жељама које је Патријарх поводом прославе Васкрса у Римокатоличкој цркви упутио њему, хрватским бискупима, сарадницима, свештенству и верницима католицима. 
      - Тајном Христовог Васкрсења започело је доба новог стварања, а Васкрсли је показао да је Он наше светло, средиште и смисао свега. Нема, уистину, под небом другог имена дана људима по којем се можемо спасити, осим имена Исуса Христа. У тој вери поздрављам Вас васкршњим ускликом: Господ је васкрсао заиста, алилуја!, стоји у честитки председника ХБК.
      Пожешки бискуп Антун Шкворчевић честитао је Патријарху српском Порфирију први Васкрс у служби предстојатеља Српске Православне Цркве и онима којима је на челу, епископима, свештеницима, монаштву и верницима у њиховим епархијама, објавила је интернет страница Пожешке бискупије.
      Бискуп Шкворчевић, који је председник Већа Хрватске бискупске конференције за екуменизам и дијалог, рекао је да се моли Васкрсломе да нас у неизвесностима и страху који захвата људе у садашњим светским збивањима прати својом близином и храбри наду, утемељену на Христовој победи над смрћу.
       
      Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служиће на Васкрс, 2. маја 2021. године, свету архијерејску Литургију у храму Светог Саве на Врачару са почетком у 9 часова.
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије молитвено ће присуствовати Пасхалном јутрењу у поноћ у Саборном храму св. Архангела Михаила у Београду, потврђено је Радију "Слово љубве".

       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      О томе како да изађемо из зачараног круга страсти у радост Васкрса говори нам старешина храмова Покрова Пресвете Богородице и Новомученика и исповедника Руске Цркве у Акулову, митрофорни протојереј Валеријан Кречетов.     – Оче Валеријане, зашто људи данас уместо да се радују често падају у чамотињу?   – О преподобном Серафиму Саровском се у једној песми поје: „Ево, он је у невољама, као ми у срећи, радостан, спреман да положи душу своју за друге!...“ Гордост је корен свих страсти. То је кад човек нема праву слику о себи. На пример, мисли да је паметнији од других. А кад се истина бар мало открије, види да у ствари није такав и пада у чамотињу. То значи да се чак није разочарао у себе, већ у своје фантазије о себи. Зато Господ човеку често не открива сву његову ништавност, да не би пао у очај.   – Да, потпуно је друга ствар да човек од исповести до исповести покушава да види себе онаквог какав јесте, испред Крста и Јеванђеља на налоњу, уздајући се у свом спасењу у Господа, а не у своје „заслуге“.   – Боље је да човек уопште нема високо мишљење о себи. Постоји следеће поређење: човек је попут разломка, бројилац је оно што заиста јеси, а именилац је оно што мислиш о себи; што имаш веће мишљење о себи, тим је мања вредност разломка. Док страсти расту из гордости, основа свих врлина је смирење. Светитељ Теофан Затворник је говорио: „Ако се смириш, половина твојих невоља у животу ће престати да постоји.“   – Да ли ће нестати или ће човек једноставно престати да их примећује?   – И једно и друго. Речено је: дрво крста расте на земљи нашег срца. Дрво „на изворима вода“ (Пс. 1: 3) – односно оних страсти које врију у мом срцу. Колико год тежак био наш крст сами смо одгајили дрво од којег је он направљен. И крст ми је послат да би ми се душа очистила. Чим невоља или болест донесу унутрашњу духовну корист Господ може да склони или олакша крст. А и потпуно другачије ћемо се односити према невољама. Отац Јован (Крестјанкин) је говорио: „Наступило је време кад се човек спасава само невољама. Зато свакој невољи треба да се поклонимо до земље и да јој целивамо руку.“   – Васкрсу претходи Велики пост. Нецрквени људи се ужасавају: „Шта то значи, да ни телевизор не могу да гледам? Ни нешто укусно да поједем, ни да се забавим?!“ И како човек да „не падне у чамотињу“?   – Напротив, пост умножава радост! У Уставу постоје дани строгог поста – то је посебно време покајања, а покајање је увек праћено радошћу. И кад да се једе храна на уљу, човек то ни не примећује, а радост се умножава. Онда, видиш да је и риба дозвољена – опет се радујеш! А кад се човек омрси то је велије утјешеније, односно велика утеха.   Раније и кад је био мрс у кући није увек било биљног уља. А сад чим почне пост људи причају: „Шта то значи, да једем само кашу?“ – негодују. А раније, нарочито у послератним годинама, човек би, кад би му неко понудио кашу, био већ, што се каже, на врхунцу блаженства. „Шта, да једем само хлеб?“ – питају се данас људи у неодумици. А некад је радост била да човек има корицу хлеба! И сви смо тада били радосни! Нешто имамо, и хвала Богу на томе!   А људи који не посте су у свему презасићени и чак ни не претпостављају зашто су тако мрзовољни. Ово се односи и на супружнички живот. Ако се људи који се воле уздржавају с времена на време, биће пожељнији једно другом.   Грци, узгред речено, реч „чамотиња“ преводе као „радозналост“. Наш руски мислилац Иван Иљин је истицао да радозналост као усисивач увлачи све одреда, не гледајући шта је шта, само да буде нешто ново. „Свако мало, – пише он о радозналом човеку, – треба га тешити нечим новим, треба му пружити неку нову наду. Он пажљиво разгледа и ослушкује свет: да се у њему није појавило нешто ново. Шта? Није важно! Нешто непознато, недоживљено, нечувено. Иначе му прети опасност...“   – „Чамотиња је унука досаде, а кћерка лењости,“ често је говорио преподобни Амвросије Оптински.   – Да, и лењост је, као што је неко истакао, покретач напретка. Али је она и његов резултат. Ево, сад се, у данима Великог поста, чита молитва преподобног Јефрема Сирина: „Дух праздности, унинија, љубоначалија и празднословија не дажд ми...“ Заиста: прво иде доконост, а за њим чамотиња.   – А за чамотињу су свети оци говорили да она представља раслабљеност душе и тела...   – Међу омладином је данас ова реч чак популарна: „раслабити се“ (опуштено, прим. прев.). Сачувај Боже! Да будемо раслабљени?! Зато и падају у чамотињу.   – То је неки зачарани круг. Постоји израз „демон врти човека“. Иако, неки кажу да се чамотиња дешава и под маском узавреле делатности, али је она исто тако некако празна, као центрифуга, кад човек више није свестан шта ради и због чега. „Да премештам папире с једног места на друго?“ – дешава се да схиархимандрит Илиј (Ноздрин) овако негодује на московску вреву дајући људима благослов да се враћају на земљу.   – Преподобни Серафим Вирицки је говорио: „Русија ће живети од земље.“ Ми раније нисмо имали времена ни да нам буде досадно, ни да будемо лењи, и зато нисмо ни падали у чамотињу! Док смо расли требало је да носимо воду, и да цепамо дрва, а кад дође пролеће – да копамо, садимо, заливамо, онда да плевимо, окопавамо, после – да скупљамо летину. Ако се добро не ознојиш, нећеш имати шта да једеш. Тако смо навикли да радимо. Ја и сад не схватам: како човек уопште може да падне у чамотињу? Ја немам довољно времена! Кад да будем мрзовољан? Немам кад! То је кад „не знаш шта ћеш с временом“ – наравно, човека ће обузети мрзовоља, а ако нема времена, неће му бити ни до чамотиње!   Данас су људи смислили чак и „лењивац“, даљински управљач: да би укључили телевизор не морају да се помере с кауча. Теленаркоманија је постала уобичајена појава. Људи су, нажалост, заборавили првобитни назив филма – „илузион“, односно, то су илузије. И тако живе од некаквих авети, фатаморгана. Одсуство стварног живота приморава савременике да измишљају непостојеће проблеме: ово није како треба, оно није како треба – и да се стално осећају несрећно...   – Каже се да непријатељ делује кроз уобразиљу.   – Свети оци га називају „уметником“, он молује слике пред човековим мисаоним погледом. Дешава се да почне да подсећа на нешто из прошлости подстичући човека на злопамћење. Или га више наводи на снове о будућности. Притом зна коме ће шта да подметне. Једном улива страх. Омладину углавном наводи на снове о неком неоствариво луксузном животу препуном фантастичних задовољстава, саблажњава их како би се касније осетили преваренима и пали у чамотињу. Речено је: људи две ствари чине безумно – муче се због онога што је већ прошло или због онога што још није наступило.   – Али, човек опет због гордости оптужује себе: „Па како сам могао?!“ (а ко си ти, заправо, па да не падаш?) – или не може да се помири с неким околностима: „Због чега?“ – или их се плаши.   – Треба да имамо на уму: оно што добијамо у животу није због наших грехова. Реци човеку да му је нешто послато због грехова, па ће пасти у још већу чамотињу. Не, у Писму је речено: „Не по безаконијам нашим сотворил јест нам, ниже по грјехом нашим воздал јест нам“ (Пс. 102: 10). Односно, оно што нам се дешава у животу добијамо по милости, а не по греховима! По нашим греховима би могло бити и горе.   Код нас у Акулову поред храма је сахрањен владика Стефан (Никитин), он је три године провео у логорима, затим га је Господ удостојио да постане епископ, а упокојио се 1963. године у Недељу жена-мироносица, за време проповеди. Господ је мене, грешног, удостојио да разговарам с њим. Он пита: „А да ли знаш ко је неправедни судија (в.: Лк. 18: 1-8)?“ – „Па ко је неправедни судија, – одговарам, – онај који ипак није издржао...“ – „Ма не. То је Бог.“ – „Како Бог?! Па судија је неправедан!“ – „Да, наравно, – каже владика, – Господ је Судија неправде, јер кад би био Судија правде, био би приморан да погуби све нас. А Он је милостив према нама. Суди нам „по велицјеј милости Својеј“ (Пс. 50: 3).“ А по правди се тако не суди!   – Преподобни Пајсије Светогорац је једном рекао да је: „Противотров за чамотињу – славословљење Бога“!   – Дешава се да се људи жале: „Ох, што ми је живот тежак!“ Питам: „Јесте ли некад абортирали?“ – „Да, да...“ – „Знате, за једно такво убиство сопственог детета (а то је убиство) људи су по земаљским законима раније осуђивани на 25 година затвора. А казне се још и сабирају: за два убиства – 50 година, за три убиства – 75 година затвора. А ви сте на слободи...“   – Светитељ Игњатије (Брјанчанинов) је истицао да чамотиња потиче од неправилног погледа на недаће, кад се човек „загледа“ у њих као у нешто непролазно. Али ако трезвено процени своје грехове, испоставља се да...   – Свети оци су знајући да Господ за трпљење невоља опрашта грехове, сами тражили шта ће потрпети од некога. Ми често не треба ни да тражимо. Просто потрпи човека који се налази поред тебе, то је твој доброчинитељ! Сам Господ ти тако пружа прилику да опростиш: ти си опростио – теби је опроштен неки бивши грех. Тако ће ти се бар делимично отписивати дуг. А кад постанемо свесни колико је велик наш дуг, из све снаге ћемо се трудити да га гасимо „профитом“: „...Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вређају и гоне“ (Мт. 5: 44).   – Али зар нам се не шаље свака невоља због грехова? Код светог Марка Подвижника има таквих речи.   – Код мене је дошао један слуга Божји, довео је сина: „Оче, секира се због тога што га задиркују у школи.“ „Чедо, – обратих се детету, – има једна изрека: велик је онај човек који се не вређа на увреду, а свет је онај коме похвала не чини штету. Пошто још увек ниси свет, они желе да те учине великим.“   – Значи, шта год да се деси, верници имају повода да се радују, благодаре, опраштају и васкрсавају. Васкрс је стални. Све је по речима апостола: „Увек се радујте. Непрестано се молите. За све благодарите“ (1 Сол. 5: 16). Чак и кад грешимо, а грешимо стално, можемо да се покајемо – и то је радост!     – Речено је: „С нами Бог, разумјејте, јазици, и покарјајтесја, јако с нами „Бог“ (Ис. 8: 9). Кад имамо такво покровитељство просто немамо права да падамо у чамотињу! Чамотиња потиче од тога што заборављамо Бога.     Извор: Епархија зворничко-тузланска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Христос васкрсе!     На гозбу дођосмо незвани, а позвани. Позвани Христовим ријечима: „Дођите к мени сви уморни и натоварени…“ Позвао нас Свети Василије да нас извида и очи нам умије, срца орадости… Зар њему не доћи на славу? Оцу нашему! Чекао нас истог јутра у својој топлој пећини да нас угрије, па у своме граду да нас укријепи и нахрани. Да нам покаже пут! А ми другога немамо! До пута литија – пут неба!   А у граду… добри домаћин изнесе дарове. Не сакри их, него подијели с народом! И нахранише се хиљаде, и не би мало. И сунце запали свијеће своје, и сиђоше луче на земљу, на хоругве и крстове баш у тренутку кад пастир добри сиђе међу овце своје  да их поведе, благословом Светога Василија,  у земљу обећану, у слободу жуђену, у Ханан… и би паша богата и никада се тако овце не наситише љубављу и истином чистом. Јер тога дана у Никшићу бјеше Васкрс!   А кад о поноћи најавише вуци и хајкачи, ловци и гоничи, наш пастир-витез Владика Високи прими пехар. Зар и ми који смо се гостили на гозби световасилијевској, васкршњој да не испијемо данас чашу страдања с пастиром, као што он с нама подијели чашу меда? Зар под крстом да га оставимо?   Вама невина јагњади којe закачише вучји зуби, вама који голоруки на чопор кидисасте, мелем острошки на ране!  Вас Владико драги, и све узнике с Вама у никшићком казамату, сунце Христово на вјеки гријало!     Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...