Jump to content

Оцени ову тему

Recommended Posts

пре 2 минута, Nikola Stojanovic рече

Па нормално бе Роки. За кое смо постили него да се причестимо? хххххххаха

92445572_3033796923339061_9180661838386298880_o.jpg?_nc_cat=109&_nc_sid=8024bb&_nc_eui2=AeEnN5FoydtSNxPeJrin-QUGF-KAX9d-npUX4oBf136elZw4bFIN6sEJ-9HN-ZHaWVf7xGQundgBtwUJrU5MqyoP&_nc_ohc=al85h-ICuMQAX-vUOY6&_nc_ht=scontent.fbeg5-1.fna&_nc_tp=7&oh=7a44b4cad6e432121d9cb0bff061f669&oe=5EADA23D

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Дај људи кажите лепо човеку каква је ситуација. Рођо ја баш нисам сигуран. Видећемо. 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Bih. Između ostalog, onaj veličanstven i radostan pozdrav sveštenika sa: "Hristos Vaskrse", kada pastva gromoglasno u glas odgovara: "Vaistinu Vaskrse", ne bih propustila ni za živu glavu.  <3

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 9 минута, Nikola Stojanovic рече

Добро, али пита човек због специфичности ситуације. 

Да, интересује ме да ли би неко свесно кршио забрану кретања, и ризиковао да буде кажњен новчаном казном од 50 до 200 хиљада динара. 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 41 минута, stevanjuric рече

Да, интересује ме да ли би неко свесно кршио забрану кретања, и ризиковао да буде кажњен новчаном казном од 50 до 200 хиљада динара. 

U ovoj situaciji ne bih. Nevezano za novcane kazne. Odlucio sam da ne idem na.liturgiju i pre uvodjenja tih mera. Da je druga sutuacija, da na primer neka bogoboracka vlast zabrani odlazak na liturgiju iz tih (bezboznih) razloga, onda mislim da bih. Naravno, uzmi ovo sa rezervom, jer to sto ja sad mislim pitanje je kako bi bilo kad zagusti. 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Па ако буде забрана кретања, неће ни бити литургије за народ, тако да... Ја се све нешто надам да ће Црква нешто да се договори око тога, али тешко. Делује ми (општи утисак, немам неке примере) да се иде на варијанту сналази се ко како може, па од цркве до цркве ће бити прича за себе... 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 49 минута, Broken рече

U ovoj situaciji ne bih. Nevezano za novcane kazne. Odlucio sam da ne idem na.liturgiju i pre uvodjenja tih mera. Da je druga sutuacija, da na primer neka bogoboracka vlast zabrani odlazak na liturgiju iz tih (bezboznih) razloga, onda mislim da bih. Naravno, uzmi ovo sa rezervom, jer to sto ja sad mislim pitanje je kako bi bilo kad zagusti. 

Исто.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 51 минута, Срђан Шијакињић рече

Па ако буде забрана кретања, неће ни бити литургије за народ, тако да... Ја се све нешто надам да ће Црква нешто да се договори око тога, али тешко. Делује ми (општи утисак, немам неке примере) да се иде на варијанту сналази се ко како може, па од цркве до цркве ће бити прича за себе... 

Мислите да би свештеник вратио људе који дођу на службу?

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
1 hour ago, stevanjuric said:

Да, интересује ме да ли би неко свесно кршио забрану кретања, и ризиковао да буде кажњен новчаном казном од 50 до 200 хиљада динара. 

Јел ти радиш за Н1 :)

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Пре сат времена, Broken рече

U ovoj situaciji ne bih. Nevezano za novcane kazne. Odlucio sam da ne idem na.liturgiju i pre uvodjenja tih mera. Da je druga sutuacija, da na primer neka bogoboracka vlast zabrani odlazak na liturgiju iz tih (bezboznih) razloga, onda mislim da bih. Naravno, uzmi ovo sa rezervom, jer to sto ja sad mislim pitanje je kako bi bilo kad zagusti. 

A ovo ti kao nije bogoboracka vlast??... blink.gif.9888271d9d078adfbd8f5de5823a300f.gif

Ponekad se pitam zivimo li mi u istom svemiru, ili forum baguje pa preklapa dimenzije.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      О томе како да изађемо из зачараног круга страсти у радост Васкрса говори нам старешина храмова Покрова Пресвете Богородице и Новомученика и исповедника Руске Цркве у Акулову, митрофорни протојереј Валеријан Кречетов.     – Оче Валеријане, зашто људи данас уместо да се радују често падају у чамотињу?   – О преподобном Серафиму Саровском се у једној песми поје: „Ево, он је у невољама, као ми у срећи, радостан, спреман да положи душу своју за друге!...“ Гордост је корен свих страсти. То је кад човек нема праву слику о себи. На пример, мисли да је паметнији од других. А кад се истина бар мало открије, види да у ствари није такав и пада у чамотињу. То значи да се чак није разочарао у себе, већ у своје фантазије о себи. Зато Господ човеку често не открива сву његову ништавност, да не би пао у очај.   – Да, потпуно је друга ствар да човек од исповести до исповести покушава да види себе онаквог какав јесте, испред Крста и Јеванђеља на налоњу, уздајући се у свом спасењу у Господа, а не у своје „заслуге“.   – Боље је да човек уопште нема високо мишљење о себи. Постоји следеће поређење: човек је попут разломка, бројилац је оно што заиста јеси, а именилац је оно што мислиш о себи; што имаш веће мишљење о себи, тим је мања вредност разломка. Док страсти расту из гордости, основа свих врлина је смирење. Светитељ Теофан Затворник је говорио: „Ако се смириш, половина твојих невоља у животу ће престати да постоји.“   – Да ли ће нестати или ће човек једноставно престати да их примећује?   – И једно и друго. Речено је: дрво крста расте на земљи нашег срца. Дрво „на изворима вода“ (Пс. 1: 3) – односно оних страсти које врију у мом срцу. Колико год тежак био наш крст сами смо одгајили дрво од којег је он направљен. И крст ми је послат да би ми се душа очистила. Чим невоља или болест донесу унутрашњу духовну корист Господ може да склони или олакша крст. А и потпуно другачије ћемо се односити према невољама. Отац Јован (Крестјанкин) је говорио: „Наступило је време кад се човек спасава само невољама. Зато свакој невољи треба да се поклонимо до земље и да јој целивамо руку.“   – Васкрсу претходи Велики пост. Нецрквени људи се ужасавају: „Шта то значи, да ни телевизор не могу да гледам? Ни нешто укусно да поједем, ни да се забавим?!“ И како човек да „не падне у чамотињу“?   – Напротив, пост умножава радост! У Уставу постоје дани строгог поста – то је посебно време покајања, а покајање је увек праћено радошћу. И кад да се једе храна на уљу, човек то ни не примећује, а радост се умножава. Онда, видиш да је и риба дозвољена – опет се радујеш! А кад се човек омрси то је велије утјешеније, односно велика утеха.   Раније и кад је био мрс у кући није увек било биљног уља. А сад чим почне пост људи причају: „Шта то значи, да једем само кашу?“ – негодују. А раније, нарочито у послератним годинама, човек би, кад би му неко понудио кашу, био већ, што се каже, на врхунцу блаженства. „Шта, да једем само хлеб?“ – питају се данас људи у неодумици. А некад је радост била да човек има корицу хлеба! И сви смо тада били радосни! Нешто имамо, и хвала Богу на томе!   А људи који не посте су у свему презасићени и чак ни не претпостављају зашто су тако мрзовољни. Ово се односи и на супружнички живот. Ако се људи који се воле уздржавају с времена на време, биће пожељнији једно другом.   Грци, узгред речено, реч „чамотиња“ преводе као „радозналост“. Наш руски мислилац Иван Иљин је истицао да радозналост као усисивач увлачи све одреда, не гледајући шта је шта, само да буде нешто ново. „Свако мало, – пише он о радозналом човеку, – треба га тешити нечим новим, треба му пружити неку нову наду. Он пажљиво разгледа и ослушкује свет: да се у њему није појавило нешто ново. Шта? Није важно! Нешто непознато, недоживљено, нечувено. Иначе му прети опасност...“   – „Чамотиња је унука досаде, а кћерка лењости,“ често је говорио преподобни Амвросије Оптински.   – Да, и лењост је, као што је неко истакао, покретач напретка. Али је она и његов резултат. Ево, сад се, у данима Великог поста, чита молитва преподобног Јефрема Сирина: „Дух праздности, унинија, љубоначалија и празднословија не дажд ми...“ Заиста: прво иде доконост, а за њим чамотиња.   – А за чамотињу су свети оци говорили да она представља раслабљеност душе и тела...   – Међу омладином је данас ова реч чак популарна: „раслабити се“ (опуштено, прим. прев.). Сачувај Боже! Да будемо раслабљени?! Зато и падају у чамотињу.   – То је неки зачарани круг. Постоји израз „демон врти човека“. Иако, неки кажу да се чамотиња дешава и под маском узавреле делатности, али је она исто тако некако празна, као центрифуга, кад човек више није свестан шта ради и због чега. „Да премештам папире с једног места на друго?“ – дешава се да схиархимандрит Илиј (Ноздрин) овако негодује на московску вреву дајући људима благослов да се враћају на земљу.   – Преподобни Серафим Вирицки је говорио: „Русија ће живети од земље.“ Ми раније нисмо имали времена ни да нам буде досадно, ни да будемо лењи, и зато нисмо ни падали у чамотињу! Док смо расли требало је да носимо воду, и да цепамо дрва, а кад дође пролеће – да копамо, садимо, заливамо, онда да плевимо, окопавамо, после – да скупљамо летину. Ако се добро не ознојиш, нећеш имати шта да једеш. Тако смо навикли да радимо. Ја и сад не схватам: како човек уопште може да падне у чамотињу? Ја немам довољно времена! Кад да будем мрзовољан? Немам кад! То је кад „не знаш шта ћеш с временом“ – наравно, човека ће обузети мрзовоља, а ако нема времена, неће му бити ни до чамотиње!   Данас су људи смислили чак и „лењивац“, даљински управљач: да би укључили телевизор не морају да се помере с кауча. Теленаркоманија је постала уобичајена појава. Људи су, нажалост, заборавили првобитни назив филма – „илузион“, односно, то су илузије. И тако живе од некаквих авети, фатаморгана. Одсуство стварног живота приморава савременике да измишљају непостојеће проблеме: ово није како треба, оно није како треба – и да се стално осећају несрећно...   – Каже се да непријатељ делује кроз уобразиљу.   – Свети оци га називају „уметником“, он молује слике пред човековим мисаоним погледом. Дешава се да почне да подсећа на нешто из прошлости подстичући човека на злопамћење. Или га више наводи на снове о будућности. Притом зна коме ће шта да подметне. Једном улива страх. Омладину углавном наводи на снове о неком неоствариво луксузном животу препуном фантастичних задовољстава, саблажњава их како би се касније осетили преваренима и пали у чамотињу. Речено је: људи две ствари чине безумно – муче се због онога што је већ прошло или због онога што још није наступило.   – Али, човек опет због гордости оптужује себе: „Па како сам могао?!“ (а ко си ти, заправо, па да не падаш?) – или не може да се помири с неким околностима: „Због чега?“ – или их се плаши.   – Треба да имамо на уму: оно што добијамо у животу није због наших грехова. Реци човеку да му је нешто послато због грехова, па ће пасти у још већу чамотињу. Не, у Писму је речено: „Не по безаконијам нашим сотворил јест нам, ниже по грјехом нашим воздал јест нам“ (Пс. 102: 10). Односно, оно што нам се дешава у животу добијамо по милости, а не по греховима! По нашим греховима би могло бити и горе.   Код нас у Акулову поред храма је сахрањен владика Стефан (Никитин), он је три године провео у логорима, затим га је Господ удостојио да постане епископ, а упокојио се 1963. године у Недељу жена-мироносица, за време проповеди. Господ је мене, грешног, удостојио да разговарам с њим. Он пита: „А да ли знаш ко је неправедни судија (в.: Лк. 18: 1-8)?“ – „Па ко је неправедни судија, – одговарам, – онај који ипак није издржао...“ – „Ма не. То је Бог.“ – „Како Бог?! Па судија је неправедан!“ – „Да, наравно, – каже владика, – Господ је Судија неправде, јер кад би био Судија правде, био би приморан да погуби све нас. А Он је милостив према нама. Суди нам „по велицјеј милости Својеј“ (Пс. 50: 3).“ А по правди се тако не суди!   – Преподобни Пајсије Светогорац је једном рекао да је: „Противотров за чамотињу – славословљење Бога“!   – Дешава се да се људи жале: „Ох, што ми је живот тежак!“ Питам: „Јесте ли некад абортирали?“ – „Да, да...“ – „Знате, за једно такво убиство сопственог детета (а то је убиство) људи су по земаљским законима раније осуђивани на 25 година затвора. А казне се још и сабирају: за два убиства – 50 година, за три убиства – 75 година затвора. А ви сте на слободи...“   – Светитељ Игњатије (Брјанчанинов) је истицао да чамотиња потиче од неправилног погледа на недаће, кад се човек „загледа“ у њих као у нешто непролазно. Али ако трезвено процени своје грехове, испоставља се да...   – Свети оци су знајући да Господ за трпљење невоља опрашта грехове, сами тражили шта ће потрпети од некога. Ми често не треба ни да тражимо. Просто потрпи човека који се налази поред тебе, то је твој доброчинитељ! Сам Господ ти тако пружа прилику да опростиш: ти си опростио – теби је опроштен неки бивши грех. Тако ће ти се бар делимично отписивати дуг. А кад постанемо свесни колико је велик наш дуг, из све снаге ћемо се трудити да га гасимо „профитом“: „...Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вређају и гоне“ (Мт. 5: 44).   – Али зар нам се не шаље свака невоља због грехова? Код светог Марка Подвижника има таквих речи.   – Код мене је дошао један слуга Божји, довео је сина: „Оче, секира се због тога што га задиркују у школи.“ „Чедо, – обратих се детету, – има једна изрека: велик је онај човек који се не вређа на увреду, а свет је онај коме похвала не чини штету. Пошто још увек ниси свет, они желе да те учине великим.“   – Значи, шта год да се деси, верници имају повода да се радују, благодаре, опраштају и васкрсавају. Васкрс је стални. Све је по речима апостола: „Увек се радујте. Непрестано се молите. За све благодарите“ (1 Сол. 5: 16). Чак и кад грешимо, а грешимо стално, можемо да се покајемо – и то је радост!     – Речено је: „С нами Бог, разумјејте, јазици, и покарјајтесја, јако с нами „Бог“ (Ис. 8: 9). Кад имамо такво покровитељство просто немамо права да падамо у чамотињу! Чамотиња потиче од тога што заборављамо Бога.     Извор: Епархија зворничко-тузланска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт поразивши и онима који су у гробовима живот даровавши! (тропар Пасхе).  
      Синаксар у Свету и Велику недељу Пасхе
        Васкршње слово Светог Јована Златоуста   Светоотачке беседе о Васкрсењу Христовом   Свети Симеон Нови Богослов: Васкрсење Христово
      Свети Теофан Затворник: Господ нас је својим Васкрсењем од смрти привео животу!

      Васкрсење Христово као основ разликовања Хришћанства међу осталим светским религијама
        Свети Владика Николај: Христос Васкрсе!
      Петар Други Петровић Његош: Химна Васкрсењу

      Катихета Бранислав Илић: Небоземна радост и торжественост Пасхалног богослужења

      Протођакон др Дамјан Божић и катихета Бранислав Илић: Ово је дан који створи Господ, обрадујмо се и узвеселимо се у њему! (Пс 117,24)
        Емисија о богослужбеним особеностима Празника над празницима - Васкрса
      Васкрсење је победа над победама!

      Молитвено правило о Васкрсу

      Васкрс у литургијској години

      Васкрсење – смисао живота

      Васкрсење – слобода од свих зависности

      Васкрсење Христово - Коме се јавио Васкрсли Христос?

      Младић у празном гробу (Мк 16, 5)
        О Пасхалном јутрењу   Васкршње појање
      Зашто се за Васкрс фарбају јаја?
        Деца певају Васкрсу     Васкршње посланице и поруке патријарха и архијерејâ Српске Православне Цркве     Васкршња посланица Патријарха српског Иринеја и поруке архијерејâ СПЦ, о Васкрсу 2020. Лета Господњег     Недеље по Васкрсу     Недеље по Васкрсу: Друга недеља по Васкрсу - Недеља Антипасхе (Томина недеља)   Недеље по Васкрсу: Недеља Светих жена мироносица   Недеље по Васкрсу: Четврта недеља по Васкрсу - Раслабљеног   Недеље по Васкрсу: Пета недеља по Васкрсу - Самарјанке   Недеље по Васкрсу: Шеста недеља по Васкрсу - Слепорођеног   Недеље по Васкрсу: Недеља светих Отаца првог Васељенског Сабора     Ако си и у гроб сишао, Бесмртни, но разорио си силу пакла и васкрсао си као победитељ, Христе Боже, женама мироносицама говорећи: Радујте се! и Својим апостолима мир дарујући, Ти који палим смртницима дајеш Васкрсење! (кондак)   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Христос васкрсе!     На гозбу дођосмо незвани, а позвани. Позвани Христовим ријечима: „Дођите к мени сви уморни и натоварени…“ Позвао нас Свети Василије да нас извида и очи нам умије, срца орадости… Зар њему не доћи на славу? Оцу нашему! Чекао нас истог јутра у својој топлој пећини да нас угрије, па у своме граду да нас укријепи и нахрани. Да нам покаже пут! А ми другога немамо! До пута литија – пут неба!   А у граду… добри домаћин изнесе дарове. Не сакри их, него подијели с народом! И нахранише се хиљаде, и не би мало. И сунце запали свијеће своје, и сиђоше луче на земљу, на хоругве и крстове баш у тренутку кад пастир добри сиђе међу овце своје  да их поведе, благословом Светога Василија,  у земљу обећану, у слободу жуђену, у Ханан… и би паша богата и никада се тако овце не наситише љубављу и истином чистом. Јер тога дана у Никшићу бјеше Васкрс!   А кад о поноћи најавише вуци и хајкачи, ловци и гоничи, наш пастир-витез Владика Високи прими пехар. Зар и ми који смо се гостили на гозби световасилијевској, васкршњој да не испијемо данас чашу страдања с пастиром, као што он с нама подијели чашу меда? Зар под крстом да га оставимо?   Вама невина јагњади којe закачише вучји зуби, вама који голоруки на чопор кидисасте, мелем острошки на ране!  Вас Владико драги, и све узнике с Вама у никшићком казамату, сунце Христово на вјеки гријало!     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Васкршња ноћ 2020. године у Кијеву и у целој Украјини протекла је необично у сваком смислу. Иста је била и у осталом православном свету. Међутим, испоставило се да је један духовни аспекат оваквог Васкрса потпуно неочекиван, чак и у необичној ситуацији за овај празник. Да ли је код многих било исто тако? Има ли много оних који су то приметили?     Васкршња служба 2020. године у нашем историјском храму Ваздвижења Крста Господњег у Кијеву – на месту Крштења и дечјих молитава М. А. Булгакова, у храму који није био затворен чак ни у совјетско време – протекла је практично без парохијана. Први пут у току више векова. Од 20:00 часова Велике суботе до 5:00 васкршњег јутра на улазу у храм је дежурао одред полицајаца, тако да су у храм могли да уђу само свештенослужитељи и црквенослужитељи и поједини парохијани, у складу с нормама карантина. Сви наши остали парохијани били су приморани да остану код куће, да гледају богослужење на телевизији или интернету. А наш храм је простран и висок. И... потпуно празан. За Васкрс...   ***   Кад смо се спремали за овај Васкрс, мени се, као и многим свештеницима које познајем, чинило да ће у принципу све бити предвидљиво. Између осталог, духовно расположење свештенства и пастве у овим необичним и тужним околностима. Ми, свештенослужитељи ћемо у овој Светој ноћи у Божјим храмовима представљати целу Цркву, за све ћемо се заступати пред Престолом, приносићемо бескрвну жртву. А паства ће нас гледати код куће и пратиће нас песмама и молитвама или ће самостално служити васкршње јутрење. Ми, клир, смо мислили: радост Васкрса у његовој црквеној литургијској свечаности, чак и у храмовима без људи, ништа не може да помрачи – јер Небо је отворено! А људи, паства... Тешко нам је због њих. Наравно, наши верници ће бити врло ожалошћени. Вероватно ће понеко бити тужан, јер већина не може да дође у храм на службу. Али ће наша радост – радост клира, радост оних малобројних који су се ове Светле ноћи нашли у храму – бар у извесној малој мери бити пренета свим верницима који су остали без ње. Радоваћемо се и због себе, и због њих, а затим ћемо ову васкршњу радост однети у куће парохијана и делићемо је са свим верницима! Тако смо размишљали и тако смо се молили уочи празника. Само што се испоставило да није тако. Чак се десило обрнуто.   ***   Прво сам, после Васкрса, поделио ове своје утиске с духовно блиским људима. Можда нешто измишљам и преувеличавам? Али не. Кад сам у току Светле седмице разговарао с парохијским клиром Кијева и прочитао утиске од васкршње ноћи у новостима, открио сам исту законитост. Ово су искусили многи свештеници и мирјани. Иако се ово, наравно, није догодило свима, оно што се десило нама (као и многим нашим духовним пријатељима) овде ћу описати управо као законитост Васкрса 2020. године, пошто читав низ примера потврђује ово духовно искуство. И можда ће неко прочитавши ове редове, видети у њима себе и своју парохију. Дакле...   ***   Авај, у мом животу као свештенослужитеља никад није било тако тужне Васкршње ноћи. Храм је сијао и играо у нијансама златне и црвене; монашки трио је предивно, свечано, а истовремено молитвено, појао дуго очекиване васкршње песме. Заједно су са клиром гласно клицали „Воистину воскресе!“ Али је храм притом био празан. Празнина је зрачила хладноћу од главе до пете. И туга и тежина због празнине храма у потпуности су потискивали духовну утеху празника. Беседа светитеља Јована Златоустог у празнини... Кађење у празнини... Не, – рећи ће неко, – у то време су у храму били и Сам Господ, и анђели, радосни због светковине. Да, безусловно је тако. Међутим, туга ме није напуштала ни за тренутак. И молио сам се за једно: „Господе, учини да се ово никад више не понови!“ Васкрс не може, не сме бити такав.   ***   А шта је било с мирјанима који су остали код куће? И ту почиње најзанимљивија ствар. Једна велика породица православних Кијевљана које познајем, практично у пуном саставу тренутно болује од корона вируса. Болују код куће, јер су чланови ове породице у просеку млади, зато искушење, хвала Богу, пролази без компликација. У васкршњој ноћи су се они који су могли топло обукли и обавили „литију“ око своје приватне куће, а затим су сами служили јутрење. „Ово је наш најлепши Васкрс!“ – написали су ми касније смс. – Господ нас не оставља по Својој милости!“   И други парохијани који су се помирили с околностима које је Бог допустио, или које је смирила болест, сад много говоре и пишу о изузетној Васкршњој радости коју одавно нису доживели. Остали су код куће и добили Дар Божји!   Да, овај Дар се није дотакао свих. Вероватно су га добили они који нису роптали, који нису злословили, који су са смирењем прихватили Божје допуштење... Притом многи од нас, свештенослужитеља, ове године, нажалост, нису осетили уобичајени Дар радости у Васкршњој ноћи. И сад се на нас, клирике, који смо осетили жалост и тугу у Васкршњој ноћи, помало преноси ова радост мирјана. Помало се и ми, свештенство, топимо и враћамо у нормално васкршње расположење. Наравно, сад не говорим о свима. Али мислим да говорим о многима.   ***   Шта се заправо десило? Зашто смо ми, клир и мирјани, тако неочекивано заменили места за овај чудни Васкрс 2020. године? Мислим да је одговор једноставан. Господ је изашао из храма у сусрет простодушним верницима, у њихове домове. Дошао је у наше домове!   Наравно, наш Господ је, ван сваке сумње, остао и у нашим храмовима! Јер Он је свуда, а за Васкрс посебно:   „Во гробје плотски, во адје же с душеју јако Бог, в раји же с разбојником, и на Престоље бил јеси, Христе, со Оцем и Духом, всја исполњајај, неописаниј.“ („У гробу телесно, у паклу с душом као Бог, у рају пак, с разбојником, и на Престолу си био, Христе, са Оцем и Духом, све испуњавајући, неописиви.“)   Али посебну Његову Божанску пажњу и Његову милост за овај Васкрс 2020. године, добили сте ви, драги мирјани, који сте остали без храмова! Напаћени, уплашени, ви који сте се смирили под Његову крепку руку и нисте роптали! Ви који сте смирено примили Његово горко допуштење, али нисте изгубили веру, нисте одступили од верности Богу и Његовој Цркви, ви који нисте изневерили наду и љубав према Господу! Ово је ваш Васкрс, наши верни мирјани! Ваш је! А ми, клир, смерно вам се клањамо.   Христос васкрсе!   Архиепископ Теодосије (Сигирјов),   викарни епископ Кијевске митрополије     Извор: Православие.ру
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У средишту нашег литугијскога живота, у самом средишту онога времена које рачунамо као [црквену] годину, налазимо празник Христовог Васкрсења. Шта је то Васкрсење?      Васкрсење је пројава бескрајнога Живота у свету којим потпуно господари време, а стога и смрт. Онај који васкрсне из мртвих више не умире. У овом нашем свету, а не негде другде, не у неком свету који ми уопште не познајемо, већ управо у нашем свету, једнога јутра појављује се Неко Ко је изнад смрти, а Ко ипак јесте у нашем времену. Овај смисао Христовога Васкрсења, ова велика радост јесте средишња тема Хришћанства и сачувана је у свој својој чистоти у Православној Цркви. Истину говоре они који кажу да стварна средишња тема Православља, средиште свеколиког православног искуства, одређујући оквир свега осталог [у Православљу] јесте – Васкрсење Христово.   То Средиште, тај Дан који осмишљава све дане и, стога, свеколико време јесте ово годишње празновање Христовога Васкрсења на дан Васкрса. Васкрс је увек крај и увек почетак. Ми свагда живимо после Васкрса и ми се свагда крећемо ка Васкрсу. Васкрс је хришћански празник који је почео да се празнује најраније. Читав тон и смисао литургијскога живота у Цркви садржи се у Васкрсу, заједно са периодом од идућих педесет дана, који врхуни у празнику Педесетнице, празнику Силаска Духа Светога на Апостоле. Ово јединствено празновање Васкрса зрцали сваке недеље у хришћанској Недељи, коју ми на руском и називамо “воскресенье” [дан Васкрсења]. Ако само накратко прочитате текстове недељног јутрења, схватићете, ма колико вам то изгледало чудно, да ми сваке недеље имамо уствари “мали Васкрс”. Кажем “мали Васкрс”, али то је заправо “Велики Васкрс”. Сваке недеље Црква изнова долази до истог средишњег искуства: “Васкрсење Христово видевши…”. Сваке суботње вечери, када свештеник, пошто је прочитао васкрсно Евангелије, изнесе Евангелије из олтара на средину храма [на налоњ, ради цвеливања], објављује се иста основна чињеница наше хришћанске вере: “Христос васкрсе!”. Св. ап. Павле каже: “Ако Христос није васкрсао, узадлуд је вера наша” (1Кор 15, 17), јер онда више немамо у шта да верујемо. Васкрс је стварно средиште и ми можемо да појмимо читаву литургијску годину једино у односу на Васкрс као крај сваког природног времена и почетак “новога времена” у коме треба да живимо као Хришћани. Ако отворите црквени календар, наћи ћете да се све наше недеље називају “недељама по Педесетници”, а да је сама Педесетница педесет дана после Васкрса. Педесетница је испуњење Васкрса. Христос се вазнео на Небеса и ниспослао Духа Светога на земљу. Ниспослањем Свога Духа Светога, Он је установио нову заједницу, нови сабор људи чији живот, иако и даље јесте у овоме свету и премда људи настављају да живе животом света, задобија нови смисао.   Овај нови смисао долази непосредно од Христовога Васкрсења. Више нисмо људи који живе у времену као у некаквом бесмисленом процесу, у коме најпре остаримо а који се, потом, завршава нашим нестанком. Нама није дарован само нови смисао живота, већ за нас и сама смрт задобија нови смисао. У васкршњем тропару певамо: “Смрћу смрт уништи”. Ми не кажемо да је Он смрт уништио Васкрсењем, већ – смрћу. Хришћанин се и даље суочава са смрћу као са распадањем тела и са крајем. Па, ипак, у Христу, у Цркви, због Васкрса, због Педесетнице, смрт више није само крај, већ, такође, и почетак. Смрт више није бесмислени догађај који, онда, обесмишљава читав живот. Смрт сада значи учазак у Васкрс Господњи.   Ово је основни тон, основна мелодија литургијске године Хришћанске Цркве. Хришћанство је, пре свега, објављење Христовога Васкрсења у овоме свету. Православна духовност је, по свом унутарњем садржају, пасхална духовност. Стварни садржај црквенога живота је – радост. Говоримо о празницима: празник је израз радости Хришћанства.   Једина стварна ствар, нарочито у дечијем свету, коју дете лако прихвата, јесте управо радост. Претворили смо наше Хришћанство у нешто тако “одрасло”, тако озбиљно, тако тужно, тако свечано да смо га готово у потпуности испразнили од те радости. А Сам Христос је рекао: “Ако не постанете као деца, нећете ући у Царство Божије” (Мт 18, 3). Постати као дете у смислу у коме је то Христос мислио значи: бити кадар за ону духовну радост за коју су “одрасли” готово у потпуности некадри; и још значи: ући у заједничење са стварима, са природом, са другим људима, без сумње страха или фрустрације.   Често користимо појам “благодат”. Али, шта је то благодат? Charisma на јелинском значи не само “добри дар” (благодат) већ и – радост. “И даћу вам радост коју нико неће узети од вас…” (Јн 16, 22). Ово наглашавам управо због тога што сам сигуран да, ако постоји порука коју треба да пренесемо нашем народу, онда то јесте порука порука васкршње радости која врхуни у васкршњој ноћи. Када стојимо пред дверима храма и када свештеник каже – “Христос васкрсе!”, ноћ, по речима Св. Григорија из Нисе, постаје “светлија од дана”. То је тајанствена сила и стварни корен хришћанског искуства. И ми једино у светлу ове Радости можемо да појмимо све остало (у Хришћанству).   (Из књиге протојереја Александра Шмемана “Наш живот у Христу, Христов живот у нама”, Образ светачки, Београд, 2007, стр. 106-108)     Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...