Jump to content

Nedelja – David Albahari

Оцени ову тему


Препоручена порука

Šta se desilo s nedeljom? Juče sam je celog dana tražio i nigde nisam mogao da je nađem. Nekad je, sećam se, svaka nedelja bila praznik, oblačila se bela košulja i prale se uši i vrat. Nedeljom se išlo na porodične ručkove posle kojih su svi dremali, razbacani po stanu kao nasukani kitovi, i tek bi nas miris crne kafe budio iz te omamljenosti. Ustajali smo polako, pažljivo, ništa nije smelo da bude brzo i naglo. Nedelja je bila dan sporosti, dan lenjosti, dan koji se provodio tako kao da mu ništa nije prethodilo ili kao da se ništa neće desiti posle njega.

„Nedelja – dan bez budućnosti“, napisao je u jednoj svojoj pesmi Raša Livada. Ne znam na šta je on mislio kada je napisao taj stih, ali to je za mene najlepši opis nedelje. One druge nedelje, kakva je nekada bila, a ne kakva je sada i kakva je bila kada sam juče izašao iz kuće.

Nekada nedeljom nisu radile radnje. U stvari, do deset se u nekim prodavnicama mogao kupiti hleb, mleko i pogačice, a bili su, takođe do deset, otvoreni i kiosci za prodaju štampe. Sve ostalo je bilo zatvoreno i uživalo u nedeljnom miru.

Na pijacu se išlo subotom. To je bio pravi dan za kupovinu paprika, lubenica i kajmaka. Nedeljom se odlazilo na pijacu samo u slučaju da vas je nešto sprečilo u subotu. Uostalom, nedeljna ponuda na pijaci je pružala bledu sliku u poređenju sa subotnjim obiljem.

Nedelja je bila dan za izlet. Penjali smo se na Avalu kao da osvajamo Mont Everest, a onda smo trčali nizbrdo sve dok se ne bismo umorili. Tada bismo izvadili kifle namazane buterom, tvrdo kuvana jaja, kriške „Zdenka“ sira i crvene jabuke.

Nedeljom je podnevni mir u dvorištu duže trajao. Nismo igrali fudbal, nismo udarali loptom u zid. Ćutali smo čak i dok smo igrali klikere. Tek kasnije popodne, kada se suton već prikradao preko neba, počinjali smo da govorimo glasnije i slobodnije, mada ni tada nisu naši glasovi odjekivali kao tokom drugih dana.

Nedelja je bila spor dan. Dan obnove. Dan kada su u celom gradu u podne složno zveckale kašike za supu, kada su ulice bile puste, a vozila gradskog saobraćaja prazna.

„Nedelja – dan bez budućnosti.“ Dan u kojem se zaboravljala prošlost i nije se mislilo na budućnost. Prošlost je bila užurbana subota, koju je trebalo što pre smetnuti sa uma; budućnost je dolazila sa ponedeljkom, strašnim danom, koji je predstavljao početak nove jednolične radne nedelje.

Nedelja je bila kao rajska bašta, dan između stvarnosti i snova. Dan u kojem je sve moglo da počne, a ništa nije moralo da se završi. Čardak ni na nebu ni na zemlji.

Međutim, kada sam juče izašao napolje, pomislio sam da je četvrtak, ili petak, ili bilo koji dan. Samo ne nedelja. Naime, sve radnje su bile otvorene: piljarnica, bakalnica, čak i apoteka.

Jedino banka nije radila. Međutim, to i ne očekujem od banke, jer banke svugde rade manje od svih drugih. Ako i banke počnu da rade nedeljom, biće to znak da uskoro dolazi propast sveta. (Nek propadne, nije šteta…)

Onda sam počeo da tražim nedelju. Zavirivao sam u razne zgrade, prošetao sam pored reke, pitao sam ljude koji su čekali na autobuskoj stanici, zatim mladiće i devojke sa slušalicama na ušima, ali niko nije znao da mi odgovori. Slegali su ramenima i gledali me pogledima koji su pokazivali da ne razumeju šta ih pitam, kao da je nedelja zaboravljen i mrtav jezik, razumljiv samo nekim lingvistima i arheolozima.

Lepa je nekad bila nedelja. Ujutru se duže spavalo, kasnije se doručkovalo i svako je smeo da odugovlači koliko god želi.

Nedeljom se išlo na fudbalske utakmice, zatim u šetnje pored reke, a onda, pred kraj dana, naručivale su se palačinke sa čokoladom i orasima. Veče se šunjalo preko neba, ali niko na to nije obraćao pažnju jer smo znali da je nedelja dan drugačiji od svih dana i da se, u stvari, nikada ne završava.

Ali onda se nešto desilo i nedelja je nestala. Ma šta mi radili, ma koliko pokušavali, ne uspevamo da je nađemo. Sakrila se negde, uvređena i zastrašena od mogućnosti da je neko natera da promeni ime. Naime, ako naziv nedelja potiče od reči „ne delati“, a svi se tog dana ponašaju kao da je u pitanju bilo koji dan i ne prestaju sa svojim delatnostima, onda nedelja nije nedelja i s pravom je pobegla. Otišla je negde gde se još uvek poštuje jednostavan nauk: šest dana radi, a sedmog se odmaraj, čitaj knjige, piši pesme, otiđi u prirodu, budi nešto drugo, nešto različito od onoga što si ostalih šest dana. Budi drugačiji tog dana da bi ostalih dana bio uvek isti. Uspori ritam. Nađi neku sporu pesmu i slušaj je celog dana. Uživaj u sporosti. Kaži: „Spor sam, priznajem, ali kada bih bio brži, ne bih znao da postojim.“

Da, krajnje je vreme da vratimo nedelju. Ako to uskoro ne učinimo, nikada je više nećemo videti. A život bez nedelje, odnosno, život bez dana odmora nije više život, već sumorni ringišpil koji se zaustavlja samo jednom – onda kada je kasno za sve.

David Albahari

Preuzeto sa sajta Politike.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      Danas je bio Prajd. S minimumom policije i četvoro (4) protivnika. Neka monahinja i neka žena (rekoše mi da su Akakijeve) i neka dva nesrećnika. I to je to. Ulice prohodne, kafići otvoreni, nije bilo opsade, ljude niko nije sklonio s trotoara da ne gledaju, ili ne daj Bože da ne mogu da jedu dalje u picerijama, Meku i šta sve tu oko već ima...   No, nije to tema. Fotografima je bila zabavna moja majica. Posle je bila zanimljiva kolegama s fakulteta. Ko je ovaj lik? Je li on stvarno s našeg faksa? Otkud mu pravo da nosi ovu majicu na Paradi Srama?   Zaista, otkud mi pravo? Otkud mi pravo da budem gej, a vernik, da sam studirao na PBF, da nosim prsten (evo vidi se na slici) s natpisom ИС ХС НИ КА u krstu, otkud mi pravo da šetam Beogradom tako šaren i kontradiktoran?   Jer sam to ja. Eto otkud mi pravo. To je moj identitet. Ne mogu da se operem činjenice da sam gej, niti da sam vernik, da volim Hrista i da zato nosim i pomenuti prsten.   Da li treba da krijem jedno ili drugo? Ne. Ponosim se zapravo što mogu da budem sve što jesam. Ko to ne može da pojmi i pomiri i shvati - šta ja da mu radim? Ali u vreme traženja identiteta i borbe za identitet, najlakše je upirati prstom u nekoga ko isti ima i siguran je u njega. Ko se istog ne stidi, ne boji, ko ga ponosno nosi na grudima. A ne dozvoljavam nikome da mi oduzima pravo da budem jedno ili drugo i da me ubeđuje da se to isključuje. Niste vi nosili moje cipele. I nije mi cilj da vas provociram, bar ne na način na koji mislite.   E sad, da li ja mogu da postojim takav kakav sam - život je suviše kratak da se bavim time. Na kraju krajeva, Hristu kad dođemo na Sud, a svi ćemo doći, On će reći konačnu Reč. Ne Pera, Mika, Žika ili Laza.   Do tad, gledajmo svoja posla. Volimo ljude oko sebe, gledajmo sebe i gledajmo šta možemo da učinimo za druge od suviška kojeg smo dobili.   Mir vam. +   Miljan David Tanić FBNote
    • Од Paradoksologija,
      The Benedict Option
      David Brooks MARCH 14, 2017
      Faith seems to come in two personalities, the purist and the ironist. Purists believe that everything in the world is part of a harmonious whole. All questions point ultimately to a single answer. If we orient our lives toward this pure ideal, and get everybody else to, we will move gradually toward perfection.
      The ironists believe that this harmony may be available in the next world but not, unfortunately, in this one. In this world, the pieces don’t quite fit together and virtues often conflict: liberty versus equality, justice versus mercy, tolerance versus order. For the ironist, ultimate truth exists, but day-to-day life is often about balance and trade-offs. There is no unified, all-encompassing system for correct living. For the ironists, like Reinhold Niebuhr or Isaiah Berlin, those purists who aim to be higher than the angels often end up lower than the beasts.
      Throughout history we’ve seen a lot of purist religious faiths, from the Spanish inquisitors to the modern Islamic radicals, who believe in a single true way of living. Today we see a lot of secular purists: the students at Middlebury who want to shout down differing opinions, the legal activists who want to force Orthodox Christian bakers to work at gay weddings, against their conscience.
      This movement has led many Christians to conclude that they are about to become pariahs in their own nation. One of these is my friend Rod Dreher, whose new book, “The Benedict Option,” is already the most discussed and most important religious book of the decade.
      Rod is pretty conservative. “There can be no peace between Christianity and the sexual revolution, because they are radically opposed,” he writes.
      Specifically, “L.G.B.T. activism is the tip of the spear at our throats in the culture war. The struggle over gay rights is what is threatening religious liberty, putting Christian merchants out of business, threatening the tax-exempt status and accreditation of Christian schools and colleges.”
      Rod shares the fears that are now common in Orthodox Christian circles, that because of their views on L.G.B.T. issues, Orthodox Christians and Jews will soon be banned from many professions and corporations. “Blacklisting will be real,” he says. We are entering a new Dark Age. “There are people alive today who may live to see the effective death of Christianity within our civilization.”
      Rod says it’s futile to keep fighting the culture war, because it’s over. Instead believers should follow the model of the sixth-century monk St. Benedict, who set up separate religious communities as the Roman empire collapsed around them.
      The heroes of Rod’s book are almost all monks. Christians should withdraw inward to deepen, purify and preserve their faith, he says. They should secede from mainstream culture, pull their children from public school, put down roots in separate communities.
      Maybe if I shared Rod’s views on L.G.B.T. issues, I would see the level of threat and darkness he does. But I don’t see it. Over the course of history, American culture has tolerated slavery, sexual brutalism and the genocide of the Native Americans, and now we’re supposed to see 2017 as the year the Dark Ages descended?
      Rod is pre-emptively surrendering when in fact some practical accommodation is entirely possible. Most Americans are not hellbent on destroying religious institutions. If anything they are spiritually hungry and open to religious conversation. It should be possible to find a workable accommodation between L.G.B.T. rights and religious liberty, especially since Orthodox Jews and Christians aren’t trying to impose their views on others, merely preserve a space for their witness to a transcendent reality.
      My big problem with Rod is that he answers secular purism with religious purism. By retreating to neat homogeneous monocultures, most separatists will end up doing what all self-segregationists do, fostering narrowness, prejudice and moral arrogance. They will close off the dynamic creativity of a living faith.
      There is a beautiful cohesion to the monastic vocation. But most people are dragged willy-nilly into life — with all its contradictions and complexities. Many who experience faith experience it most vividly within the web of their rival loves — different communities, jobs, dilemmas. They have faith in their faith. It gives them a way of being within the realities of a messy and impure world.
      The right response to the moment is not the Benedict Option, it is Orthodox Pluralism. It is to surrender to some orthodoxy that will overthrow the superficial obsessions of the self and put one’s life in contact with a transcendent ideal. But it is also to reject the notion that that ideal can be easily translated into a pure, homogenized path. It is, on the contrary, to throw oneself more deeply into friendship with complexity, with different believers and atheists, liberals and conservatives, the dissimilar and unalike.
      Rod and I have different views on L.G.B.T. issues. But I think we genuinely respect each other and honor each other’s lives. To me that means the real enemy is not the sexual revolution. It is a form of purism that can’t tolerate difference because it can’t humbly accept the mystery of truth.
    • Guest
    • Guest
      Од Guest,
      Извор: Епархија крушевачка
      Фото: Миљан Милетић




    • Guest
      Од Guest,
      Епископи канонске Цркве у Р. Македонији, Православне Охридске Архиепископије, упознали су г. Милету Радојевића са тортуром и незаконитим притвором, које трпи Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г.г. Јован, и уопште са прогоном спровођеним кроз монтиране судске процесе против Архиепископа охридског Јована и осталих Епископа, монаштва и верника Архиепископије.
      Саговорници су изразили наду, да ће политички прогон на верској основи, који се спроводи над Архиепископом охридским Јованом и Православном Охридском Архиепископијом убрзо престати, а да ће се на његовом месту пројавити цивилизацијска тековина, поштовања верских слобода свих грађана, без обзира на њихову верску или националну припадност.
      Извор: ПОА
×
×
  • Креирај ново...