Jump to content
Sign in to follow this  
Поуке.орг инфо

Александар Митровић: Причешћивање, причешће, причест у доба короне

Rate this topic

Recommended Posts

molitva posle sveto pricesce.jpg

 

Насловљавајући чланак на овај начин, намера ми није била да искажем широки дијапазон појмовних варијација у српском језику. Напротив! Оваквим насловљавањем чланка интенција ми је била да укажем на различито разумевање појмова који су од суштинског значаја за хришћанско саморазумевање. То практично значи да када се  акт причешћа појмовно изменио, променио се и његов садржински смисао. С обзиром да су се у претходним данима појављивали чланци на сајту teologija.net, који су својом садржином били везани за новонасталу (ванредну) ситуацију у којој смо се нашли, нашао сам за сходно да се на неке од њих у овој форми осврнем.

   Ако ли зађемо у новозаветни текст, најаутентичнија сведочанства о природи причешћа можемо наћи код светог апостола Павла. У 12. поглављу, прве посланице хришћанима из Коринта, видимо да апостол Павле Цркву доживљава као сабор хришћана међусобно различитих талената, дарова и служби, који, упркос, својим разликама, не само конституишу, већ и изграђују Тело, чији су и они сами удови. „А око не може рећи руци: Не требаш ми...“ (1. Кор. 12, 21). То, пак, саборовање није било утемељено на хуманистичкој социјалној ангажованости. Оно је имплицирало и саборовање је резултирало харатативну делатност. Ипак, темељ је био акт потврде припадности таквом сабору, акт причешћивања. У том контексту, припадност Цркви кроз акт причешћивања је био крајње самосвесни чин, лишен сваког магијског и сујеверног приступа. Овакво поимање свештених Дарова уопште није могло тематизовати причешћивање у категоријама, нама савремене, медицинско-хигијенске проблематике. Можемо рећи да је основна и једина преокупација оваквог приступа лежала у чињеници припадности или непропадности Телу Христовом. Припадности која је нудила залог за живот вечни или непропадности која је значила свођење живота на природни (смртни) поредак. 

   У чланку

TEOLOGIJA.NET

Ретко се мешам у српску теолошку сцену, из разлога које овде не бих желео да образлажем. До сада нисам никада ништа написао или објавио на српском језику, осим једног...

1.      Прогласићемо период апостолског и непосредног пост-апостолског периода једино аутентично хришћанским.

2.      У Хришћанству после 3. века ћемо препознавати исту феноменолошку стварност, међутим, другачије доживљавану.

3.      Негираћемо чињенице и мислићемо да се ништа није променило

   С обзиром да се од 4. века окончао процес матаморфозе у доживљавању причешћивања (од чина потврде припадања Телу постаје чин потврде моралног усавршавања - Шмеман), може ли се и сме ли се седамнаест векова хришћанства окарактерисати као декадентно, сујеверно и магијско? Пре бисмо могли убеђења, оних који прокламују овакву лимитираност светодуховског вођења Цркве, окарактерисати као сујеверно и магијско, некритичко усвајање културолошких светоназора времена у којима промишљају реалност. Јер, ако су свети Јован кронштантски, свети Павле патријарх српски и преподобни Јустин ћелијски изгарали да сваког јутра савршавају светајну Цркве (па и у време сезонског грипа у чију се групу сврстава и COVID-19), може ли се ускраћивати причешће онима који поменутим оцима Цркве желе да последују? Убеђен сам да би поменути оци први међу зараженима савршавали Литургију и након њих употребљавали причешће. Довољно је читаоце упутити на текст светог Павла, патријарха српског, о употреби литургијске кашичице. Ово не узимамо као догму, нити као неупитно мишљење, већ га супротстављамо мишљењу, уваженог доктора богословских наука Владимира Латиновића, да причешће задржава и самим тим преноси вирусе, јер садржи све одлике хлеба и вина. Ја овде могу подсетити на праксу примања Тела Христовог у руку причасника и кушање Крви Христове из Чаше. Такође, сигуран сам и да данас постоје хришћани који би себе мртвима сматрали уколико у недељу не би били причешћени свештеним Тајнама. Баш због ових хришћана, у Црквама се макар недељом мора служити света Литургија. Поред ове групе самосвесних и црквено активних хришћана, не смемо заборавити ни оне који из сујеверно-магијских разлога приступају Чаши (ваља се отићи на причест у Цркву)! Овакве групе би нас могле подсетити на новозаветна времена и оне које је апостол Павле називао „неутврђенима у вери“. Одговорни став Цркве, мишљења сам, био би да у наступајућим временима након завршетка ванредног стања ови хришћани буду поучени свеживотном значају припадања Телу Христовом. А до тада њихове „савести“ ради, остану у својим домовима и прескоче ово, једном у години, сујеверно-магијско-медикаментно приступање Чаши Живота.      

Pricesce-1-774x516.jpg

   Што се друштвене одговорности тиче, убеђен сам да се активно црквени људи неће гордити својом вером, већ ће у духу хришћанског унижавања и кротости придржавати свих безбедоносних мера и бивајући удеоничари Тела и Крви Христове вршити и харитативну делатност, помажући и допремајући неопходна средства за живот особама старијим од 65 година. Јер како критичари причешћивања у доба епидемије могу тврдити да се на тај начин преноси вирус, а паралелно са том тврдњом позивати свештенике и верни народ да се социјално ангажују? Да ли нас кушање Тела и Крви Христове чини преносиоцима заразе, а додиривање хуманитарне помоћи на пример не? Тога ради, и у ове дане, мишљења сам, да не треба подилазити духу времена, већ се враћати непатвореним хришћанским идеалима.

 

Извор: Поуке.орг


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Поуке.орг - инфо
      „Бог Отац како љуби Сина, тако љуби и човека. То значи да је човек заиста позван да буде Бог по благодати“, једна је од поука које је у спасовданском издању емисије „Сведочења“ упутио ђакон Александар Петровић, свештенослужитељ при Храму Покрова Пресвете Богородице и вероучитељ Предшколске установе „Милица Ножица“ у Ваљеву.      Слушаоцима Радија Источник он је приближио одломак из Светог јеванђеља по Јовану (17, 1- 13), у коме је описан управо догађај Вазнесења Христовог, завршетак земаљске мисије Сина Божјег.     Извор: Радио Источник
    • By Поуке.орг - инфо
      У организацији Московске духовне академије, заједно са Сретењском духовном семинаријом, у онлајн режиму 30. априла и 1. маја 2020. године одржана је студентска конференција на тему „Актуелна питања савремене богословске науке”.     С обзиром на новонастале околности проузроковане ширењем короновирусне инфекције, руководство Московске Духовне Академије, у складу са циркуларним писмом Образовног комитета Руске Православне Цркве од 16. марта 2020. године (http://www.patriarchia.ru/db/text/5608240.html), донело је решење да се образовни процес настави путем интернета, а студенти привремено распусте до стабилизације општег стања. На тај начин, у Московској Духовној Академији остали су академски монаси, сарадници Академије и неколицина иностраних студената, махом представника помесних православних Цркава.   Ректор Московске Духовне Академије епископ Питирим призивао је вернике који посећују академски храм да током овог периода остану у својим домовима како би избегли могућност да се заразе. Узевши у обзир сву озбиљност ове ситуације, нарочито што је и сам ректор био у самоизолацији током Страдалне и Светле седмице због лакшег облика ковид инфекције, Академија је увела карантин. Монаси, особље и студенти су од тада распоређени по собама у интернату, а излазак је максимално ограничен. Треба истаћи да је администрација Академије урадила све могуће како би период самоизолације прошао у најбољем реду. Поштујући све санитарно-хигијенске прописе, основне намирнице су обезбеђене свима и достављају се директно до соба. Уз то, свако има могућност да поручи неопходне ствари и медикаменте. Овакви услови свакако доприносе томе да се студенти посвете чувању здравља, али и научној делатности. У овом периоду сви заједно учествују у онлајн предавањима, као и конференцијама.   Тако је протекла и поменута конференција на тему „Актуелна питања савремене богословске науке”.   На пленарном заседању 30. априла наступили су игуман Дионисије (Шљонов), директор библиотеке Московске Духовне Академије, и протојереј Александар Задорнов, продекан за научно-богословску делатност Академије. Оба рада су написана у склопу обележавања 75- годишњице Победе у Другом светском рату.   Првог дана студентске конференције учесници су наступили у две онлајн секције. У првој секцији су наступили студенти катедре црквено-практичних дисциплина МДА. Магистранти и докторанди ове катедре наступили су са темама који се тичу изучаване области у склопу истраживачког рада. Међу темама које су се тицале црквеног и грађанског брака, Помесног сабора Руске Цркве 1917-1918 године, Критског сабора 2016. године, ђакониса, била и тема о црквено-државном правном спору у Црној Гори проузрокованом спорним Законом о слободи вероисповести, коју је презентовао студент магистарских студија Московске Духовне Академије Николај Сапсај, представник Српске Православне Цркве у овој најстаријој високошколској установи у Русији.   У другој секцији, која је протекла у форми вебинара, наступили су студенти црквено историјске катедре МДА.   Наредног дана, 1. маја, конференција се одвијала у неколико онлајн секција.   Секцију „Хришћанска литератрура” отворио је ректор Московске Академије епископ Питирим, који се у потпуности опоравио од лакшег облика ковид инфекције. У свом обраћању Преосвећени је истакао да је ова конференција уједно добра прилика да студенти стекну искуство јавног говора, које ће им потом свакако служити у даљој делатности. Потом су наступили студенти филолошке катедре МДА и презентовали своје радове.   На паралелној секцији, током заједничког вебинара студената Московске Духовне Академије и Сретењске Духовне Семинарије, председавао је ректор Сретењске Семинарије архиепископ Амвросије. У свом обраћању Преосвећени је истакао значај провођења оваквих заједничких пројеката и изразио жељу да се оваква врста сарадње настави. На овој секцији била су размотрена питања из многих области: богословља, патрологије, аскетике, апологетике и др.   Истог дана, у организацији катедре за црквену историју МДА, одржана је и посебна секција посвећена 75-годишњици Победе у Другом светском рату. Секцију је отворио продекан за научно-богословску делатност Московске Духовне Академије протојереј Александар Задорнов. У свом уводном обраћању отац Александар је скренуо пажњу на хришћански однос према рату и напоменуо о појму «праведног рата” у Предању Цркве. Учешће су узели студенти и професори катедре за црквену историју.   Иако је ова пандемија онемогућила да се одрже многе планиране манифестације, уз помоћ напредних технологија и интернет платформи научна делатност у високошколским богословским установама Руске Православне Цркве наставља се, даје своје плодове и подстиче на нова истраживања током опште изолације.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • By Поуке.орг - инфо
      Дана 2. маја 1999. године, у присуству великог мноштва народа обављен је чин канонизације блажене старице Матроне, подвижнице побожности ХХ века, свенародне утешитељке у годинама безбожништва које су биле тешке за Цркву. Посебном светлошћу блажена Христова угодница светли у великом збору руских светаца који се заступају за нас пред Престолом Божјим. Иако је од рођења била лишена могућности да види, поседовала је благодатни духовни вид, дар прозорљивости.     Да ли схватамо шта значи бити слеп од рођења, увек живети у непрозирној тами? Од тога се не може побећи – нема ничега и никога, постоји само бескрајна тама, након које следи вечита тама после смрти. Матронушка није била просто слепа, она уопште није имала очи. Чврсто затворени капци су заклањали очне дупље, као код оне беле птице коју је њена мајка сањала пре њеног рођења.   У шесту недељу по Васкрсу, у Недељу о слепом, можемо чути објашњење Господа о томе шта значи патња блажене Матроне. Ко је згрешио, он или његови родитељи? – ученици забринуто питају Господа за човека слепог од рођења (Јн. 9, 2). Све невоље су повезане с грехом, чак и земљотреси, поплаве и суше дешавају се због наших грехова, и постоји тајанствени закон правде по којем се грехови кажњавају до трећег и четвртог колена, а милост Божја према праведнику се простире на хиљаде родова. Међутим, овај закон је увек скривен и тајанствен и треба да се чувамо тога да доносимо исхитрене закључке. Зар се Проповедник случајно жали на то да праведници тако често трпе невоље, а нечастиви живе срећно! То је тачка спотицања за велико мноштво људи, не само за дојучерашње професионалне атеисте, који су негирали постојање Бога због страшне патње и неправде у свету, иако се у самом њиховом негодовању може понекад видети добро слепило и несвесна тежња ка Богу – наша жеља за савршенством и највишом правдом већ јесте извесна светлост Божја у нама.   Није згрешио ни он, нису згрешили ни његови родитељи, већ је то због тога да би се на њему показала дела Божја, – каже Господ (Јн. 9, 3). И то не значи да се неко од људи рађа безгрешан, већ значи да је Бог бескрајно милостив. Прича о праведном и многострадалном Јову представља сведочанство исте ове тајне. И исто то се у потпуности односи на блажену Матрону. Највиша Промисао Божја јесте заједничарење с Богом, и оно се може дотицати човекових путева, почевши од самог рођења. „Бог га је казнио,“ – брзу пресуду доносе равнодушни људи из околине не видећи да га је Господ посетио, или другим речима, да га је погледао с изузетном љубављу. Како каже блажени Августин, ми видимо зато што Бог нас види. Бог нас види и жели да ми видимо Њега.   Један младић, који је био тежак болесник, причао ми је како је у детињству био побожан дечак, често је одлазио у цркву и било му је дато да спозна шта је благодат и колико је Господ милостив. Међутим, касније му се десила несрећа: пао је с дрвета и заувек је остао парализован. Прво му је то било неиздрживо и страшно – био је крупан и снажан, у њему су киптели стид и гнев. Месец дана је вређао Бога. Захваљујући молитви схватио је шта му се десило. Једном је рекао себи: пре овог несрећног случаја сам знао да ме Бог воли, шта се сад променило? И постепено је свега постао свестан. Постало му је потпуно јасно да Га се Бог лично дотакао и да жели нешто да му каже кроз ову болест. И молио се да уђе у мисао Божју, у Његову Промисао о њему и да види да не пати случајно. И почели су да му се откривају грехови у којима је живео. Требало је да их спозна, јер је то било оно што га је удаљавало од Бога. Можда ће неко рећи: какве нарочите грехове може да има дечак? Али знамо да свеци приближавајући се Христовој светлости све више бивају способни да виде своју греховност. Понекад је говорио Господу: „Ако исцеливши се поново почнем да се удаљавам од Тебе, више волим да се не исцелим,“ – и зато се није плашио чак ни смрти. На крају крајева, она није право зло, она нам омогућава да идемо код Бога.   Кад би човек знао, каже преподобни Серафим Саровски, шта значи видети Бога, пристао би да иде до Њега кроз било какву таму. Страдања су различита, али је страх најужаснији, јер се човек заувек лишава божанске светлости, јер више не осећа везу с Богом. Многи мисле да је сав пут ка Богу – сјај, мир и радост, али Бог давши човеку да једном угледа светлост, куша душу. Једна је ствар примити Бога у Његовом личном откровењу, с радошћу и ликовањем, а друга је – ићи онако како те Бог води док душа не научи да смирено одговара на вољу Божју. Светлост која сија, која је открила чудесни свет, бледи, без обзира на све наше напоре да останемо верни Господу, и све што нам остаје јесте вера. Ово искушење може дуго трајати, понекад се може смењивати с кратким периодима утехе, после којих душа урања у још већи мрак.   У неким случајевима ова тама може бити повезана с неповољним спољашњим околностима; неслога у породици, болести, потпуни неуспех у пословима, несрећан случај. И овде се појављује саблазан – да своју таму објашњавамо спољашњим тешкоћама. Треба да проникнемо много дубље од тешкоћа земаљског живота ако желимо да савладамо душевну таму. Само тако се може открити тама богоостављености распетог Христа без које нема светлости Васкрсења. Само на овом путу је душа истински може да прогледа у својој способности да остане с Господом, без обзира на то колико да су неподношљиве спољашње околности, у својој способности да састрадава са свима онима који седе у тами и сенци смрти.   Матрона је у седамнаестој години престала да хода: изненада су јој су одузеле ноге. До краја свог живота је била „седећа“. И њено седење – у различитим кућама, становима и подрумима где је проналазила уточиште – трајало је још педесет година. Никад није роптала због своје болести, већ је смирено носила овај тешки крст који јој је Бог дао. Кад се преселила у Москву почела је борави код родбине и познаника. Понекад је морала да живи код људи који су били непријатељски расположени према њој. У Москви се тешко могло наћи место за живот, није могла да бира. Матрона је скоро свуда живела без пријаве боравка и неколико пута је чудом избегла хапшење.   Ми живимо у посебно време и људима је дато да спознају посебне невоље: вечита тама, односно најодвратније зло које скривено прети души, док се до краја не ослободи греха, данас је сасвим отворено присутно у спољашњем свету. Наступа ноћ, „већ је касније него што изгледа“, што се каже. Милиони људи се рађају слепи, и да ли су они или њихови родитељи криви зато што се рађају и целог живота живе у тами безбожништва? И данас се чини све како би ово страшно слепило било наизглед природно за човека.   Видећи јеванђељског младића слепог од рођења Христос не истиче везу између греха и патње, између греха и слепила, као што то обично чини. Каже да се то десило да би се на њему показала слава Божја. Шта да чинимо, како да молимо Бога да бисмо били Христово присуство у свету, како би се људима открила слава Божја? Кад нам живот задаје страшне ударце треба да покажемо свету како хришћани могу да живе и како умиру – ако треба.   У житију блажене Матроне се наводи следећа прича. Једном је дошао милиционар да ухапси Матрону, а она му каже: „Иди што пре, несрећа ти је у кући! А слепица ти никуд неће побећи, седим у постељи, никуд не идем.“ Он ју је послушао. Отишао је кући, а жена му се запалила од керозина. Међутим, стигао је да је одвезе у болницу. Долази сутрадан на посао и питају га: „Јеси ли ухапсио слепицу?“ А он одговара: „Слепицу никад нећу ухапсити. Да ми она није рекла, изгубио бих жену, а овако сам ипак успео да је одвезем у болницу.“   Матронушка је примала до четрдесет људи дневно. Људи су долазили са својом несрећом, душевним и телесним боловима. Свима је пружала помоћ осим онима који су долазили с лукавим намерама. Неки су у мајчици видели „народну исцелитељку“ која може да скине уроке или чини, али су после разговора с њом схватали да је пред њима Божји човек, и окретали су се Цркви и преибегавали спасоносним тајнама. Људима је несебично пружала помоћ, ни од кога ништа није узимала. Сваки дан живота који је проживела био је бујица туге и жалости људи који су код ње долазили.   Нико не може да прогледа, нико не може да види без светлости – исцељује само светлост, само љубав. Док сам у свету, Ја сам светлост света – каже Христос, (Јн. 9, 5) и ми треба да будемо светлост света по Његовој речи, по Његовом дару, као би други прогледали. Међутим, нико од нас не може постати светлост док не прође кроз сопствену таму, до таме Христовог Крста, а то значи – до светлости Његовог Крста и Васкрсења.     Један Христов поглед исцељује – кад би могао да Га погледаш у очи! И кад би само могао да видиш како је диван твој брат, твој ближњи! Кад би само могао да прогледаш и да у сваком људском лицу препознаш Христово свето Лице!     Извор: Православие.ру
    • By Поуке.орг - инфо
      Од давнина, на Васкрс у поноћ мноштво људи са свећама у рукама обилази тамни храм и зауставља се пред његовим затвореним вратима.  И сваки пут настаје тај необични тренутак када сви ми, не будући увек свесни тога, постављамо себи исто питање као и жене које врло рано дођоше на гроб Христов око изласка сунца – Ко ће нам одвалити камен од врата гроба? (Мк 16, 3).     Заиста, хоће ли се и овога пута догодити оно што се догађа сваки пут? Хоће ли и овога пута срце погодити иста она тајанствена радост? Хоће ли и ова ноћ постати светлија од дана, како је веома давно рекао један хришћански проповедник? Шта празнујемо, чему се радујемо? Откуд та светлост?   Ево, још неколико тренутака, и проломиће се: „Христос Васкрсе!“ Више се неће зауставити појање, све ће почети да се испуњава ликовањем. Али тих неколико тренутака још није прошло. Ноћ још није разрушена, светлост се још није пробила кроз таму, побеђујући је својом радошћу. И ми још увек можемо да помислимо не само на себе, него и на милионе људи, на све оне за које је Васкрс безначајна реч, магловито подсећање на нешто веома старомодно, нимало савремено, зацело сујеверно, на нешто вековима далеко од наше епохе, њене технике, њених достигнућа и летова у космос, њене опседнутости земљом и земаљским, њеног материјализма, њеног ритма, њене жудње за знањем и рационалном провером. Где је у свему томе место Васкрсу? Како га, макар површно, макар у наговештају, објаснити кад нико не жели да чује објашњење?   Тако дуго су нам говорили да је све то давна прошлост, да су све то остаци нечег бесповратно минулог, тако много, озбиљно, научно и темељно су нам објашњавали како је све то настало, одакле се појавило, таквим слепим зидом су нас одвајали од света вере и радости, да смо ми одвикли да слушамо, да разумемо, да размишљамо. Како онда том самоувереном, самоусхићеном свету, такозваном „савременом човеку“, коме се чини да све може да схвати, све да препарира – како му рећи да се не може све објаснити језиком науке? „Аха!“, рећи ће он. „Не можете да објасните? Значи, слажете се да је целокупна ваша религија, па и тај Васкрс, само један ирационални опијум! Ви се дакле предајете! Предајете се нама, савременим људима, за које је све објашњиво и просто као два и два, за које је све изложено у одговарајућим идеолошким приручницима“.   И ми ћутимо. Али не зато што немамо шта да одговоримо, него зато што нам је најисреније жао тог живахног, самоувереног човека и читаве његове техничке, једнодимензионалне цивилизације. Он је као неко ко седи у соби без прозора, где је једино осветљење електрична сијалица. Заиста, све се види, нема опасности да се човек о нешто саплете, може да се чита, пише и хода, може да се живи, па чак и да се буде срећан. Али само ако човек не зна да постоји сунце.   А савремени човек не зна да постоји сунце. Он га никада није видео, он је убеђен да је електрична расвета сасвим довољна: „Светло је, види се, шта вам још треба?“ Долази му неко ко је сунце видео, ко зна како се оно у пролеће пресијава на младом лишћу, како испуњава цео свет топлотом, срећом и радошћу, али он не верује: „Ја то нисам видео, дакле тога не може бити!“   Понављам: таквог човека сажаљевамо, ништа више. Он не изазива гнев, љутњу или увређеност. Како бисмо само желели да га узмемо за руку, да га без икаквих објашњења изведемо на сунце: погледај, диви се, радуј се! Али чак ни тих речи  – „диви се“, „радуј се“ – нема у његовим обимним уџбеницима и идеолошким приручницима. Тамо где је све објашњено, али објашњено тако да у свету не остаје ништа чему би се он могао дивити и радовати. А Васкрс је сав о Сунцу, о дивљењу, о радости, о свету који је обасјан Сунцем, о свету који једино у дивљењу, једино у радости постаје истински свет: „Сада се све испуни, светлошћу, небо и земља и дубине њене. Нек празнује стога сва творевина устајање Христово којим се утврђује.“   Кажу нам: „Али како можете да се радујете нечему што нисте видели, некаквој прастарој легенди? Како је у овом веку, са авионима, науком и космонаутима, могуће веровати да су једном давно, рано ујутро, жене дошле на гроб свога Учитеља, да би по тадашњим обичајима, припремиле, опрале Његово Тело, али Га нису нашле у гробу? И да је била светлост, некаква необична светлост и да им је неко рекао: „Радујте се!“, и да су угледале Учитеља живог. Зар ви у то верујете, зар се у то може веровати?!“ На то ћу одговорити следеће: „Истина је да ја нисам био тамо тог јутра, у том врту, да нисам видео како је свануло сунце тог дана, да нисам чуо ни тај узвик „Радујте се!“, и зато не могу да вам докажем онако како бисте ви то желели, тј. служећи се инструментима и прорачунима. Али знам једно: радост Васкрса је реална, она траје, и сваки пут нам се враћа подједнако снажна, подједнако самоочигледна, већ две хиљаде година.   Ево и ја вас да питам: откуд она, откуд та радост? Шта је изазива? Због чега смо ми спремни да се одрекнемо свега на свету, али не и Васкрса, не и васкршње радости? Не радујемо се ми зато што вашим научним знањем знамо да је Христос васкрсао из мртвих, већ зато и знамо да је васкрсао што се радујемо. Ништа на свету није без узрока. Тако каже наука, и „ваша“ и „наша“, јер наука је једна. Нема ни радости без извора радости. И све се у религији може измислити, али радост се не може ни измислити нити наручити. Стојимо испред затворених врата  – стотине свећа, стотине осветљених лица, и тишина… И чекамо. Али зар не разумете, зар не видите, зар не осећате да то цело човечанство, цела природа, цео свет стоје, озарени надом да на земљи нема ничег узвишенијег, бољег и човечнијег од тог тренутка?“   Као да са бесконачне висине самога неба долазе, падају те јединствене речи, ни налик на било које друге: „Христос Васкрсе!“ И радост – ту је, овде у мени, на тим лицима, у тим очима, у том сјају пламичака! Она испуњава срце, сједињује све, уздиже нас некуд, у само средиште светлости. И као да не одговарамо ми, ја, него сама та светлост, сама та радост, попут грома, попут буре, попут муње: „Ваистину Васкрсе!“ И никакви други докази нису потребни, као што нису потребни ономе ко види сунце, ко му се радује и диви, ко се и сам испуњује светлошћу и љубављу, и сам постаје светлост и љубав и из дубине срце се обраћа свему постојећем: „Радујте се!“     Извор: Епархија жичка

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...