Jump to content
Sign in to follow this  
Логос

Презвитер Слободан Лукић: Чудо Евхаристије пред рационализацијом Тајне

Rate this topic

Recommended Posts

Hirotonija-53.jpg
 
Актуелна пандемија вируса корона поставила је пред нас, између осталог, нека суштински важна питања нашег црквено-богослужбеног живота, превасходно питања (не)оправданости причешћивања вјерних током трајања пандемије. Протеклих дана објављено је неколико текстова посвећених том проблему чији су аутори имали различита и често потпуно супротна гледишта, а ни црквена јерархија није била унисона у свом ставу. Овај текст представља скромни прилог овој веома важној теми, а значајно је подстакнут и тезама које је г. Владимир Латиновић изнио у чланку Од хране до лека: Ефекти причешћа на телесно здравље.
 
 
Основна теза коју Латиновић образлаже јесте да није оправдан став и позив појединих архијереја и свештеника на причешћивање народа за вријеме епидемије вируса корона, будући да носи потенцијални ризик преношења и ширења заразе на велики број људи. Осим филантропских мотива, и социјална одговорност јесте један од аргумената којим се брани овакав став. Аутор карактерише као ретроградно поимање Причешћа као „Лијека бесмртности“, пошто, наводно, оно може итекако да буде преносилац или чак извор заразе. И јесте у праву када каже да исцјелитељско дејство вјере не смије да буде пасивно. Погрешан је и погубан сваки вид магијског приступа Светим Тајнама, па тако и вјера да Причешће, као по неком аутоматизму односи и лијечи сваку болест код људи. Међутим, такво гледиште нико од архијереја и свештенослужитеља у званичним саопштењима, колико ми је познато, није износио. Оно на чему се, заправо, заснива жеља истинског вјерника за причешћивањем, није доживљај Причешћа превасходно као лијека (од тјелесне болести) већ као извора његовог хришћанског и црквеног идентитета. Отуда и неприхватање уздржавања од Причешћа из страха од потенцијалне заразе вирусом.
 
Аутор наводи како у Светом Писму нема говора о исцјелитељском дејству Причешћа и као примјер наводи, између осталог, то да Христос „никога није исцијелио Причешћем“, што је веома необична констатација ако знамо да је Евхаристија установљена на Тајној вечери, непосредно пред Христово страдање. И уопште, стиче се утисак да Латиновић једино исправно поимање и описивање Причешћа види у прва три вијека историје Цркве. Ако изузмемо свједочанства Игњатија Богоносца и Кипријана Картагинског који (ваљда неопрезно) приписују Причешћу и исцјељитељско дејство, аутор каже да се „тек“ од четвртог вијека помињу љековита дејства Причешћа, да би нешто касније такво поимање добило и теолошко утемељење. Да ли то значи да искуство отачке теологије од четвортог вијека до данас носи у себи једну заблуду о Причешћу као нечем што има исцјелитељско дејство на вјерујуће?
 
Да ли због недостатка простора или нечега другог, Латиновић изоставља христолошки аспект, који је неизоставан када је у питању проблем Литургије, односно Евхаристије. Основна мисао еклисиологије Апостола Павла јесте да је Црква – Тијело Христово. На тој основи се развија цјелокупна потоња евхаристијска еклсиологија отацâ која води ка Евхаристији као заједници Тијела и Крви Христове. Та истина је садржана већ у бесједи Господњој у Капернуаму (Јн. 6) гдје Он себе назива „хљебом живота“ који даје живот свијету, те ко не једе од Тијела и Крви Његове, нема живота у себи. Без тог „хљеба живота“ дариваног у Евхаристији, нема живота (ни здравља, цјеловитости) за Цркву и њене чланове. Христос се Оваплоћењем обукао у тијело и у сву творевину, тако да и сва творевина буде (постане) тијело Божије. У Евхаристији се причешћујемо Богочовјеком који има, како божанску тако и људску природу. Евхаристијско Тијело Богочовјека није само Његово есхатолошко тијело, већ и оно историјско (реално човјечанско) у којем је ишао међу губавце и које, иако подложно болести, зарази а у коначном и смрти, могло је да се не зарази (а и након смрти да васкрсне), јер је у Његовој Личности оно непрекидно било у јединству с Божанством. Зато сваки онај који се причешћује, заједничари и учествује у божанској природи Христовој, кроз то сједињење бива освећен и исцијељен. У конкретном случају, човјек који је заражен вирусом корона, у светом Причешћу бива исцијељен самим учешћем у преображеној и обновљеној људској природи Богочовјека, иако ће можда и послије тог литургијског сабрања он остати заражен вирусом. Исто као што и након Христовог Васкрсења и уништења смрти, ми и даље умиремо (биолошком смрћу), истовремено знајући и вјерујући да смрт више нема коначну ријеч над нама.
 
Овдје се долази до најпроблематичнијег момента: питања одговорности према осталој браћи којима пријети да се кроз заједничко причешће са зараженим, такође заразе. И као по неком правилу се истиче и питање социјалне одговорности и људске солидарности, као категорија које су изнад нашег учешћа у Литургији Цркве. Али, зар није заједничко причешћивање здравих и болесних узвишенији израз човјекољубља и братољубља од оног које се испољава и препоручује кроз уздржавање од Причешћа. Аргументи социјалне одговорности су немоћни пред небоземном тајном Цркве.
 
Поражавајуће дјелује то што аргументи у корист непричешћивања народа за вријеме епидемије чешће долазе из теолошких, него из медицинских кругова. Заправо, велики је број љекара (епидемиолога, микробиолога) који признају научно необјшњиву чињеницу да се нико никада није заразио причешћивањем истом кашичицом (овај став заступа, између осталих, један од најпознатијих епидемиолога у Србији, проф. др Братислав Тиодоровић). Доказ је и вишевијековно искуство Цркве. Научно јесте рећи да постоји могућност и пријетња да се то деси, и савјесни љекари су и дужни да на то укажу и упозоре, али неријетко и они исповиједе своју немоћ пред Тајном, пред оним што је умом немогуће обухватити. Проблем настаје у покушају да се осталих, у потрази за вирусима и бактеријама на евхаристијском хљебу.
 
Јасно је да предложени хљеб и вино у Литургији, не престају да у својој суштини буду хљеб и вино. И као такви, могу да се убуђају и ускисну. Дакле, подложни су физичким и биолошким процесима и промјенама. Али управо зато што смо и ми подложни истим таквим промјенама – труљењу и пропадљивости – ми и предлажемо и приносимо хљеб и вино да би преко њих, у тајни евхаристијског приноса, окусили од нетрулежног и живототворног хљеба, те тако примили залог бесмртности.
 
 

View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

sve u svemu ovim tekstom nije dat odgovor na pitanje o kojem se raspravlja.

niko nije ni sporio "Hristološki aspekt" Liturgije, valjda je svima jasno da je čoveku data mogućnost da zajedničari sa božanskom prirodom Hristovom, zato i jesmo hrišćani jer upravo verujemo u to: da nam je to On omogućio i ujedno da je On i vrata na koja se ulazi.

sada dolazimo do "nepovezanosti" zbog koje tvrdim da tekst ustvari ne daje odgovor na pitanje, jer kaže: "jasno je da hleb i vino u Liturgiji ne prestaju da u svojoj suštini budu hleb i vino. I kao takvi mogu da se ubuđaju i uskisnu.Ali upravo zato što smo i mi podložni istim takvim promenama, truljenju i propadljivosti, mi i predlažemo i prinosimo hleb i vino...." dakle ovde da zastanemo i prisetimo se početnog pitanja polemike, da li pričešće može preneti virus? Iz smisla citiranog, dakle ako hleb ostaje hleb, vino vino, i kao takvi mogu da se ubuđaju, a buđ je prisustvo patogena, šta je sporno u tvrdnji da isto tako mogu sadržati i externo unet virus? i onda nastavlja: "...da bi preko njih, u tajni evharistijskog prinosa okusili od netruležnog i životvornog hleba" naravno niko ne spori tu mogućnost koja je ljudskom rodu podarena spasonosnim promislom Spasitelja, ali mora se biti dosledan i postaviti pitanje ako se samo posmatra Hristološki aspekt, te vino i hleb koji suštinski ostaju vino i hleb, zašto se onda kada se primeti da su se ukvarili prosipaju odnosno ne upotrebljavaju?

Zašto ne bi nastavili i upotrebili takvo vino ili hleb i ako je ukvareno? jer to je kod nas svakako od drugorazrednog značaja? Odnosno odakle nama čak pravo "bacanja" (ne korištenja) takvog hleba ili vina pošto je ono i dalje "validno" (ukoliko se posmatra samo jedan aspekt)? jer ako su osveštani i ako su za nas telo i krv, a ukvarili su se, ko nam daje za pravo da se prema njima ophodimo na taj način da ih ne u potrebimo?...

mislim da je poenta jasna... ukoliko zdravorazumski koristimo samo ispravno (ne ukvareno) vino i hleb u savršavanju Tajne, dal je ne normalno primeniti istu zdravorazumnost i u pogledu nevidljivih mikroorganizama koje nosimo u sebi?

stvar je u tome što je čoveku mnogo lakši, pitkiji i prihvatljiviji koncept ritualne vere gde ritual "nadjačava" propadljivost zemnog sveta, nego koncept vere gde je propadljivost čoveka i sveta postavljena kao vrhunsko načelo, odnosno kao maksimum sopstvene slobode, slobode da strada. sloboda vere, vera slobode.

ako uporedimo Hristov put i naš put, On je išao ka krstu sa punom svešću da ga smrt čeka. mi kada prilazimo čaši imamo uvrnutu perspektivu "nema šanse" da nas smrt čeka. koliko se te dve perspektive preklapaju, odnosno koliko smo mi njegovi učenici, ostaje svakom od nas da razmisli.

Share this post


Link to post
Share on other sites

jako lep takst koji sasvim sigurno zavređuje posebnu temu, ali stavljam ga ovde čisto da se vide rasponi u kojima se krećemo i neophodnost ozbiljnog bavljenja ovom temom na korist nama i bogomisliju:

Живо Тело Христово и опасност од епидемије

2020-03-27-08.44.23.jpg?fit=810%2C990&ss Душе праведних у руци Божијој

Када Свети Оци говоре о евхаристијском хлебу и вину, они не остављају ни трунку сумње да су они истински Тело и Крв Христова, иако ова чињеница није видљива људским оком. Евхаристијски дарови се „натприродно претварају у Тело и Крв Божију“ што „није могуће појмити другачије него само вером“ (св. Јован Дамаскин, Тачно изложење православне вере 86). По св. Кирилу Јерусалимском свештеник изговара епиклезу над даровима, јер „све оно чега се дотакне Дух Свети, све се освећује и преображава“ (Мистагошка катихеза 5, 7). Реч Божија која је учинила да постоји оно што није постојало при стварању света може по св. Амвросију Миланском и да учини да оно што већ постоји постане нешто друго, тј. хлеб и вино – Тело и Крв Христова (О тајнама 4, 15). Св. Кирило Александријски каже да нам се Тело и Крв Христова дају под видом хлеба и вина само због тога да не бисмо били пренеражени видевши месо и крв на часној трпези (Коментар на Лукино јеванђеље 22). За св. Симеона Новог Богослова, Тело Христово „обожено и пуно живота“, чини бесмртнима све оне који се њиме причешћују (Химна51). По св. Николи Кавасили, хлеб и вино се претварају у исто оно Тело Христово које „је било распето, које је васкрсло и узнесено на небо“ (Тумачење Свете Литургије 1, 6). Једном речју, целокупно светоотачко предање православне Цркве је сагласно да су евхаристијски хлеб и вино истински Тело и Крв Христова (овде нисмо у могућности да улазимо у детаље тог учења и његов историјски развој). Неколико покушаја стављања ове заједничке вере под сумњу, који су се десили у највећој мери после пада Цариграда и под утицајем западне католичко-протестантске расправе о присуству Христа у евхаристији, су на ефикасан и бескомпромисан начин санкционисани од стране Цркве.

Међутим, ако се у читању Отаца зауставимо овде, онда нећемо схватити шта заправо они имају да нам поруче оваквим својим учењем. Па тако, св. Кирило нам поручује: „примајућу божанске тајне којих се ви удостојисте, постајете сутелесници и сукрвници Христу“, и да се Тело и Крв Христова дају под видом хлеба и вина „да би ти, сјединивши се са телом и крвљу Његовом, постао Њему сутелесан и сукрван“ (Мистагошка катихеза4, 1 и 3). Дух Свети у Златоустовој анафори се призива „на нас и на предложене дарове“. Окарактерисан од неких научника као „евхаристијски ултра-реализам“, по ком је извор садржаја у путиру сâмо прободено ребро Христово, код св. Јована Златоуста води у следећи закључак: Христос из свог ребра ствара Цркву, као што је Бог од Адамовог ребра створио Еву (Беседа упућена новокрштенима 3, 17). По св. Кирилу Александријском причешћем постајемо „сутелесници Христови и једни других“ (Коментар на јев. по Јовану 11, 11). Св. Максим Исповедник не осећа потребу да посебно појашњава веру да дарови постају Тело и Крв Христова. За њега је најважније да пренесе следеће: „Светим Причешћем пречистих и животворних тајни показују се заједништво и истоветност с Богом кроз учешће наше очекиване подобности (Њему). Преко причешћа човек се удостојава да постане Бог од човека“ (Мистагогија). Св. Симеон Нови Богослов тврди да се причешћем обожујемо јер постајемо Христови сутелесници (Етички списи 1, 10). Следујући павловском предању, по св. Дамаскину, „будући да се од једног тела причешћујемо, сви постајемо једно тело (1 Кор 10, 17) и једна крв Христова и удови један другога, јер смо постали сутелесници (Еф 3, 6) Христови“ (Тачно изложење православне вере 86). Дакле, Оци нису ништа мање експлицитни кад се ради о реалности црквеног Тела Христовог формираног од конкретних људи у односу на реалност његовог Тела положеног у олтару на часној трпези. Шта више, сврха овог последњег је ово прво. Ако је евхаристијски хлеб истинско Тело Христово, то је због тога како би причешћивањем сабрани народ Божији постао и он истинско Тело Христово. 

Вратимо се на тренутак на Тело Христово положено у олтарима наших цркава. Вековима је Црква развијала побожне и лепе праксе одношења према њему и његовог чувања. Хлеб који ће постати Тело Христово се спрема од најквалитетнијег брашна са великом пажњом. Евхаристијски хлеб и вино се стављају у посебно украшене сасуде који се користе искључиво за ту сврху, који се са пажњом чисте и чувају на посебном месту. Часним даровима се указује поштовање и поклоњење, они се прекривају лепо извезеним покровцима како би били у потпуности заштићени. У току причешћивања се користе убруси, како се ниједна кап и ниједна мрва не би просули или изгубили. Ако се не дај Боже деси да се причешће проспе, свештеник ће га са највећом пажњом покупити. Познато је да се у оваквим приликама дешава и то да свештеник устима са пода покупи причешће, да се место на које је причешће пало „омива“ више пута уљем и вином, да се спаљује одећа на коју је кануло итд. Праксе у оваквим приликама су различите, али сврха свих њих је да не остане ниједна једина честица светог причешћа која би била погажена, профанисана, „угрожена“. Освештани дарови за болесне се чувају у украшеним дарохранилницама која се постављају на место на ком ништа не би могло да им науди. Оваквим односом према евхаристијским даровима, Црква потврђује своју веру да су хлеб и вино истински Тело и Крв Христова према којима треба да се односимо са поштовањем и које треба заштитити од било које врсте опасности, профанисања, уништења.

Међутим, шта је са другим Телом Христовим, оним црквеним, које је као што смо видели по Оцима ништа мање свето, истинито и достојно поштовања? Криза која је настала поводом епидемије корона вируса као да показује да у овом смислу нисмо у потпуности схватили Оце, да смо их можда парцијално читали или чак да нисмо имали снаге да их следимо до краја. Сведоци смо да су многи, како клирици тако и лаици, релативизовали опасност ширења вируса међу верницима која се налази у заједничким сабрањима. Овде нећу улазити у детаљну аргументацију за и против евхаристијских окупљања, причешћивања из исте кашичице у време епидемије итд, већ желим да укажем на менталитет који нас је довео у ситуацију да уопште и расправљамо о овим питањима. Како нам се десило то да ћемо панично скочити да „спасемо“ честицу животворног Тела Христовог када је она „угрожена“, тј. када падне са трпезе или из путира, а да ћемо се грохотом смејати и са презиром примати процене да су „честице“ живог Тела Христовог угрожене, па чак и доласком у храмове? Ако би са разлогом било саблажњиво видети свештеника који не реагује када би се не дај Боже изврнуо путир или дискос, колику тек сабалазан ствара видети оне који са лежерношћу примају вести о угрожености црквеног Тела Христовог? Како то да нећемо учинити апсолутно све да заштитимо сваку „честицу“ овога Тела, од којих су најугроженије увек оне најмање и најслабије, без да треба да нам неко намеће решења и начине за то? На крају крајева, да ли ми и даље верујемо да смо Тело Христово, или верујемо само да хлеб и вино то постају? Не треба заборавити да смо Тело Христово не само када смо сабрани на литургији и у тренутку причешћивања даровима, већ да то остајемо и онда када изађемо из храмова и вратимо се у свет (баш као што то остају и освећени дарови који се чувају за болеснике или Пређеосвећену литургију). Како то да ћемо се бунити што неко жели да нам ускрати свете Тајне на одређени период (чије се служење и причешћивање њима неће прекинути заувек, већ ће се наставити), а да нећемо помислити да ли ће црквено Тело Христово бити целовито када све прође и која ће бити наша одговорност у томе? И да ли се то наша вера претвара у пуку религију и ритуализам инсистирањем на одређеним литургијским праксама и формама? Да не буде забуне, праксе и форме нису небитне и увек су постојале у Цркви, али су и променљиве, а ванредна ситуација попут ове захтева посебну осетљивост и спремност на делање.

О конкретним потезима које треба учинити како би се заштитило живо Тело Христово у контексту епидемије не можемо овде говорити, јер о томе треба одлучивати у складу са ситуацијом и препорукама струке. Као што знамо, многе од тих препорука су већ спроведене. Свакако треба имати на уму следеће: треба учинити све што је потребно, без устезања и без страха од потпуно депласиране осуде за неверје, јер је у опасности оно најсветије – Тело Христово. У оваквим приликама би требало посведочити веру по којој нам је животворно Тело Христово, за које се са разлогом са побожношћу бринемо и које штитимо, дато управо ради живог Тела Христовог, које сада треба заштитити и о коме треба са једнаком побожношћу водити рачуна. Притом треба имати на уму да је оно сачињено и од оних са можда мање вере и који се плаше и сумњају, и од грешника и несавршених, али и да за сваког од њих има места у њему. Ово Тело је сачињено како од великих, тако и од сићушних „честица“, које више него икада имају потребу да њему припадају и да не буду изгубљене, погажене и профанисане. Христос се оваплотио, и даље то чини у евхаристији на светотајински начин, управо да би себи присајединио, спасао и сачувао сваког од ових најмањих. А свакако не треба заборавити ни оне који нас са стране гледају на који ћемо начин сведочити љубав једних према другима, и према свету и човеку уопште. Када прочитамо сведочанства о вршењу евхаристије у време епидемије из различитих периода живота Цркве која су нам ових дана представљена у многим чланцима на ову тему, не можемо а да се не запитамо: да ли је могуће да смо ми хришћани 21. века најнеодговорнија генерација хришћана? Зашто нам се то догодило? Питање је комплексно, а проблем свакако лежи између осталог и у слабљењу свести о односу светотајинског и црквеног Тела Христовог.

Свима је јасно да када ова криза прође, више ништа неће бити исто. Кроз ово искушење треба проћи тако да нам у устима не остане горак укус неповерења и сумње да нисмо учинили све како се Тело Христово не би окрунило, а због недостатка бриге и љубави међу његовим удовима. Ако учинимо све да сачувамо Тело Христово неповређено и неокрњено, и не изгубимо због саблазни и патње макар и најсићушнију његову „честицу“, оно ће из свега изаћи још компактније и још лепше, запечаћено међусобном љубављу и бригом једних за друге.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Логос
      У овојемисији коју смо уживо емитовали из студија Радија "Слово љубве", на више него бројна и изванредна питања наших слушалаца, одговарао је о. Арсеније Арсенијевић, старешина Вазнесењске цркве у центру Београда и главни и одговорни уредник нашег радија.    Звучни запис беседе   "Огањ искушења показује нама самима од чега смо саздани, али и чиме смо се хранили до сада", рекао је између осталог о. Арсеније, говорећи о сусрету појединца са самим собом у овој, ванредној ситуацији. Било је речи о природном и наметнутом страху који ових дана доживљавају бројни верници, поверењу у Господа, благодарењу за све што нам шаље, послушању као изузетно важном чиниоцу живота сваког православног хришћанина, као и трпљењу и смирењу...    Отац Арсеније је одговорио на веома велики број питања који је стигао на редакцијски број телефона путем СМС и вибер порука, најављујући да ћемо, уз Божију помоћ, овакву емисију поновити следеће недеље. "Слава Господу за све је реченица која нам све говори и све објашњава" рекао је између осталог о. Арсеније.     Извор: Радио Слово љубве
    • By Логос
      Глобална криза изазвана пандемијом COVID-19 покренула је низ жустрих расправа међу хришћанима. Из тог разлога се снажно расправља о начину на који се свето причешће раздаје верницима.      У црквама које су и даље отворене, многи протестанти и католици одустају од путира, те се њихови верници причешћују само телом Христовим. Свештенство и лаици у православним заједницама, дискутују о могућности да се испробају нови начини за раздавање светог причешћа који би спречили ширење заразе путем заједничке кашичице. Ова расправа произвела је емотивне реакције оних који тврде да је немогуће да евхаристија учини некога болесним услед истинског присуства оваплоћеног Христа. Већина православних синодâ издала је смернице о томе како максимално обуздати ширење заразе у црквама, а цркве су сагласне по питању причешћивања: не постоји могућност да тело и крв Христова било кога заразе. Оваква одбрана вере има за последицу то да било каква промена у начину раздавања причешћа није дозвољена. Изузетак су само две цркве. Тако, Румунска црква дозвољава верницима да донесу своје кашичице од куће, а Православна црква Украјине омогућава свештенству да причешћује вернике тако што полажу у њихове руке евхаристијски хлеб који је претходно натопљен вином.   У наставку овог есеја испитаћемо обе тврдње указујући на изборе наших предака у прошлости. Моје истраживање показаће да је Црква користила бројне методе за раздавање светог причешћа, те да њено чврсто веровање у истинску Христову присутност у евхаристијским даровима не обећава сигурну заштиту од заразе.   Елементи причешћа: разноврсност и еволуција   Једно од уврежених мишљења о источном литургијском обреду које се најчешће понавља јесте то да је он био једнообразан, те да је остао релативно непромењен у односу на своје апостолско порекло. Историчари литургијских обреда показали су да су литургије Истока и Запада коегзистирале као скуп различитих традиција од самог почетка. Заправо, новозаветни извештаји о Христовој Тајној вечери са његовим ученицима јасно испољавају ову разноликост. На пример, у Лукином извештају помиње се чаша пре и после вечере, а поредак обредне вечере који наводи Лука разликује се у односу на остале синоптичаре. Осим тога, Матеј и Марко наводе Исусове речи о испијању из чаше као начину учествовања у „крви завета“, позивајући се директно на Мојсија који је запечатио Божји савез са јеврејским народом тако што их је кропио крвљу (2 Moj. 24). Супротно овоме, апостоли Лука и Павле наводе да се Христос позива на чашу као на „нови завет у мојој крви“ (Јер. 31). Ови рани примери нам једноставно указују на то да су локалне апостолске заједнице, настале из јеванђелске проповеди, поседовале суптилне разлике у детаљима описа Тајне вечере која је прожимала њихове литургијске праксе. Од почетка Цркве није постојала литургијска једнообразност.   Разноврсност литургијске праксе била је доминантна од настанка хришћанства, па кроз цео средњи век. Након Константиновог едикта 313. године долази до еволуције евхаристије која од малог, кућног окупљања постаје велики, јавни догађај. У источном хришћанству била је уобичајена пракса да сами људи доносе приносе хлеба и вина који би се користили за евхаристију.   Цркве Истока и Запада наставиле су праксу у којој се причешћују сви – свештенство и лаици – хлебом и винoм, одвојено. Православна црква променила је ову праксу тако што је причешћивање кашичицом преовладало у једанаестом веку. Знаменити литургичар Роберт Тафт, који се првенствено бавио визинтијском литургијом, описујући обред причешћивања у Цариграду наводи да је на малим столовима било више позамашних дискоса са освећеним хлебом, који је један свештеник раздавао причасницима. Тафт указује на то да је увођење причешћивања кашичицом неко време наилазилона отпор. Напослетку, овај начин причешћивања се усталио, додуше само за лаике, јер се свештенство и даље причешћује хлебом и вином, одвојено.   Са изумом штампарије долази до масовног објављивања и ширења литургијских књига, што је знатно отежало процес локалне ревизије богослужења. У црквама византијског обреда раздавање причешћа кашичицом остало је непромењено до данас и допринело је да се њихови литургијски обреди схвате као непроменљиви. Према тексту Литургије Светог Јакова, лаици треба одвојено да се причесте телом и крвљу Христовом, но, ова се литургија ретко служи у Православној цркви. Јерменска црква је задржала праксу раздавања причешћа путем натапања – потапајући хлеб у вино у путиру и дајући га причаснику. Тафт наводи да се некада причешће на исти начин раздавало у Јерусалиму и на Западу, али мимо литургије, за причешћивање болесних.   У деветом веку западна црква почела је да мења начин раздавања светог причешћа. Забринута због просипања и непоштовања светиње, Црква је установила праксу према којој свештеник поставља тело Христово директно на језик причасника који клечи, док помоћници држе крпу испод његових уста како би ухватили комаде који падају. Црква је увела „фистулу“ (цевчицу) као прелазну промену. Фистула је метална сламка кроз коју је причасник примао освећено вино. Смањење вероватноће просипања био је главни мотив за повлачење путира из начина причешћивања лаика.   Римско свештенство се и даље причешћивало телом и крвљу одвојено, док су се лаици причешћивали само хлебом, чиме се правио јаз између свештенства и лаика у Римској цркви за разлику од Византијске цркве. Лутер је указивао на то да одустајање од причешћивања лаика из путира представља прво вавилонско ропство Цркве, средство за јачање моћи свештенства над лаицима, а затим је увео путир као део свог програма литургијске реформе. На Другом ватиканском концилу Римска црква дозволила је лаицима да се причешћују из путира, али је повремено одустајала од тог начина причешћивања за време здравствених криза – последњи пут 2009. године, током епидемије H1N1.   Претходни примери показују методе коришћене за раздавање причешћа свуда у Цркви и указују на то да је причешћивање телом и крвљу одвојено био најчешћи начин и за свештенство и за лаике, све док Византијска црква није установила кашичицу у једанаестом веку, а Римска црква повукла путир из причешћивања лаика у деветом веку.   У прошлости се такође спомињу варијанте, попут „интинкције“ потапањем хлеба у путир и „интинкције“ приликом припреме причешћа за болесне.   Можемо приметити да овде доминирају две тенденције: прво, не постоји једнообразни обред који настоји да препише поредак забележене Христове Тајне вечере са његовим ученицима. Друго, Црква уводи промене из практичних разлога (причешћивање болесних), као и теолошких (спречавање просипања и указивање поштовања евхаристијским даровима). Теолози су почели да уверавају хришћане у истинско присуство Христа у Евхаристији у четвртом веку, а њихови текстови сада служе као саставни део теолошке нарације о томе да је немогуће да се човек разболи од причешћа. Сада ћемо се, у другом делу овог есеја, окренути питању односа овог светотајинског реализма и болести.   Имајте на уму да овај део есеја упоређује свето причешће са богојављенском водицом јер оба обреда подразумевају конзумирање освећене материје. Наравно, јелеосвећење је црквени обред који је установљен ради исцељења душе и тела. Ипак, овде ћу искључити поменуту свету тајну пошто се при њеном вршењу уље не користи за јело и пиће.   Хлеб, вино и вода   Када је Христос одржао Тајну вечеру са својим ученицима, апостоли су записали добро познате речи установљења: „ово је тело моје“… „ово је крв моја“. Рани хришћани су држали Исусову заповест и окупљали су се у спомен на њега да би служили Евхаристију. Већ у другом столећу Јустин Мученик објашњава да „храна над којом се изговарају речи евхаристије постаје тело и крв оваплоћеног Исуса, како би се хранило и преобразило наше тело и наша крв.“   Хришћански пастири продубили су тезу о истинском присуству Христа у евхаристијским даровима – хлебу и вину. Епископ из IV века и мистагог, Свети Амвросије из Милана, поучавајући оне који треба да се крсте, уверава своју паству да хлеб постаје тело Христово:   „Хајде да разјаснимо ово. Како нешто што је хлеб може бити тело Христово? Којим речима се врши освећење и чије су то речи? То су речи Господа Исуса Христа… свештеник… користи речи Христове. Према томе, реч Христова је та која ову свету тајну савршава“   Свети Кирило, епископ јерусалимски из четвртог века, такође заступа светотајински реализам. Позивајући се на исте Христове речи изговорене на Тајној вечери, Кирило уверава неофите (недавно крштене) да „примају тело и крв Христову“. Кирилова следећа изјава указује на снажни светотајински реализам када тврди да су тело и крв Христова „подарени у нашим телесним елементима“, тако да причасници „постају удеоници божанске природе“, што је имплицитно упућивање на светотајинско обожење. Кирилова упутства неофитима о поштовању, односно о томе како треба да поступају док примају свето причешће указују на онај изузетан опрез који морамо да имамо приликом приступања Христовом телу и крви. Морате бити „опрезни… пажљиво гледати како не бисте дозволили да вам испадне мрвица драгоценија од злата и драгог камења“. Он поучава неофите да примају причешће у руку „као да примају Цара“ иговори им како треба да се помажу крвљу Христовом.   Значајно је да мистагози попут Кирила не своде светотајински реализам на елементе светог причешћа. Он користи исту методу аргументације када тврди да миро које се користи за миропомазање након крштења није обично уље: „Јер као што и евхаристијски хлеб после призивања Светога Духа више није обичан хлеб, него је тело Христово, па тако ни ово свето миро није више обично… након призивања, већ је дар Христа и Духа Светога који је савршен њиховом божанском силом.“ Позивајући се на миропомазање, Кирило два пута опомиње неофите да га „одржавају чистим“, то јест да га поштују на исти начин као што поштују тело и крв Христову.   Светотајинским реализмом Амвросија и Кирила обилује читава хришћанска традиција касне антике која се наставља кроз средњи век. Причасници су прихватили нове ритуале попут клечања, приликом примања причешћа на језик и, на Истоку, целивање путира у ком се налази тело и крв Господња.   Византијски мистагог касног четрнаестог века Свети Никола Кавасила изражава светотајински реализам сличан својим претходницима, Светом Амвросију и Светом Кирилу. Кавасила тврди да миропомазање „доноси самог Господа Исуса Христа“, и каже да Господња крв пролази кроз наше вене када примамо свето причешће. Кавасила је био осетљив на питање истинског присуства Христа у евхаристији до те мере да је правио разлику између великог входа на Божанској литургији од оног на Литургији пређосвећених дарова. Изрази поштовања прикладни су само у тренутку када улази Цар, а то је на Литургији пређосвећених дарова; не треба клечати када се на Божанској литургији уносе неосвећени дарови.   Традиције Истока и Запада међусобно су се разликовале, али су делиле заједничко веровање: Христос је истински присутан у евхаристијском хлебу и вину, у светом миру, али и у води освећеној на Богојављење. Традиција мистагогије објашњава да је примање светог причешћа присно удеоничарење у животу самога Христа.   Шта се догађа на светом причешћу?   Самим евхаристијским молитвама се моли да Бог да подари конкретне ствари онима који у њима учествују. Овакви благослови налазе се у деловима епиклетичким деловима ових молитава.   Тако, у византијској верзији анафоре Светог Василија молимо да нам Бог дарује јединство у заједништву Светога Духа, учешће без суда и осуде, те да нађемо милост и благодат са свима светима. Литургија Светог Јована Златоустог је слична, молимо за трезвеност душе, заједништво Духа Светога, испуњење Царства, дуготрпељивост и избављење од суда и осуде. У Литургији Светог Јакова – која се у византијској традицији ретко служи – молимо за освећење душа и тела. Анафоре Светог Јакова и Светог Василија укључују болесне у ходатајствену молитву. Међутим, приоритет молитве је јасан: молимо Бога да учествујемо у заједништву Светог Духа, у животу самога Бога. Евхаристијско богословље је есхатолошко, у питењу је све дубље понирање у божански живот. Ове молитве не траже нити обећавају да ће Бог излечити све болести или заштитити људе од сваке болести.   Благосиљање воде на Богојављење: Заштита од болести и лечење   За разлику од евхаристијских молитава, опсежна молитва у саставу чина благосиљања богојављенске водице изричито иште „заштиту од болести“ и „очишћење душе и тела“. Молба за заштиту од болести јавља се и у чину благосиљања крштењске воде, док је очишћење душа и тела специфично за богојављенску молитву. Богојављенски обред освећења воде садржи бројне примере Цркве која моли Бога за исцелење тела, што се најбоље види у молитви „Творче вода“ која је некада била део византијског и западно-сиријског обреда. Ова молитва иште од Бога да избави од било које болести оне који ће бити њоме покропљени. Њено постојање у византијском обреду датира из осмог века, пошто је уврштена међу молитве у Бaрберинијевом кодексу (Codex Barberini 336). Веровање да богојављенска водица пружа заштиту од заразе, али и исцељење од болести, не ограничава се само на прошлост. До данашњег дана људи учествују у обреду кроз пијење, кропљење и помазивање богојављенском водом, очекујући да ће Бог излечити њихове болести. Према сведочанствима извора, поред тајне јелеосвећења, богојављенска водица сматра се главним извором телесног оздрављења, након које долази свето причешће.   Светиње које се кваре и истинско присуство   Литургијска сведочанства указују на чврсто веровање Цркве да је Христос заиста присутан у освећеном хлебу и у чаши, као и у богојављенској водици. Чини се да је нелогично и противно интуицији сугерисати да би се материјални елементи испуњени Христовим присуством могли покварити и постати штетни.   Примери из историје и данашња пракса решавају ово узнемирујуће питање. У својој омилији о крштењу изговореној 387. године, Свети Јован Златоусти тврди да се вода освећена на Богојављење не квари две, па чак и три године. Христово присуство продужава животни век воде, али се она с временом треба заменити. Доситеј, монах манастира Филокалу у Цариграду, који је боловао од епилепсије, упокојио се због пијења богојављенске водице 1325. године. Цариградски синод наредио је манастиру да у будућности буду обазривији при чувању воде освештане на Богојављење. Другим речима, чак и освећена вода се на крају поквари.   Исто је и са евхаристијским даровима. Црква одређује Велики четвртак као дан када се врши освећење дарова (честица за причешћивање) које се користе за исцељење болесних током целе године. Не би било потребе да се ова светиња допуњава када она не би била подложна кварењу. Проблем кварљивости односи се и на освећени агнец припремљен за Литургију пређеосвећених дарова. Некада ce ови агнеци убуђају и покваре уколико нису довољно изложени ваздуху. Зато Црква упућује свештенике да закопају или спале честице за причешћивање болесних и богојављенску воду који су се укварили из различитих разлога. Проблем није у одсуству Христа у светињи. Христос остаје у потпуности и истински присутан, али материјални предмети који посредују божанско присуство остају материјални упоредо са Христовим божанством и зато су подложни пропадању и кварењу. У таквим случајевима, пастири се упућују да сазову литургијске скупове са циљем да се поново извши освећење воде, хлеба и вина ради освећења народа.   Поука овог излета у прошлост јесте та да је Бог онај који исцељује и спасава. Црква признаје да је Бог истински присутан и моли Бога да нас излечи и освети када учествујемо у овим светим даровима. Оно што нам Црква поверава суматеријални предмети који се кваре, па нас зато позива и да их заменимо када више нису употребљиви. Оно што је најважније, смисао две свете тајне о којима смо овде говорили је то да нам Бог на првом месту дарује отпуштење грехова и сједињење у заједницу Духа Светога. Ово су обележја новог човечанства које кроз крштење и евхаристијуЦрква постаје: Божји народ су они који су очишћени од грехова и сједињени са Богом и заједницом светих у Духу Светом.   Никола Денисенко Извор: Теологија.нет
    • By Логос
      Протoпрезвитер Стеван Лукић, парох при храму Преноса моштију светог Николаја у Турији, говорио је за Радио-Беседу о организацији духовног живота, богослужењима и животу са парохијанима у условима ванредног стања.   Звучни запис разговора   Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • By Логос
      Доносимо видео запис предавања презвитера др Оливера Суботића не тему: Православље и / или јога. Отац Оливер је ово предавање одржао у Митрополији аустралијско-новозеландској, а на позив тамошњег епископа и свештенства.   
    • By Логос
      Презвитер Илија Анђелић, парох суботички, говорио је за Радио-Славословље о духовном животу, богослужењима и помоћи старијим суграђанима који нису у прилици да учествују на богослужењима у условима ванредног стања у нашој земљи, уведеног поводом пандемије вируса корона.   Звучни запис разговора   Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...