Jump to content

Презвитер Слободан Лукић: Чудо Евхаристије пред рационализацијом Тајне

Оцени ову тему


Препоручена порука

Hirotonija-53.jpg
 
Актуелна пандемија вируса корона поставила је пред нас, између осталог, нека суштински важна питања нашег црквено-богослужбеног живота, превасходно питања (не)оправданости причешћивања вјерних током трајања пандемије. Протеклих дана објављено је неколико текстова посвећених том проблему чији су аутори имали различита и често потпуно супротна гледишта, а ни црквена јерархија није била унисона у свом ставу. Овај текст представља скромни прилог овој веома важној теми, а значајно је подстакнут и тезама које је г. Владимир Латиновић изнио у чланку Од хране до лека: Ефекти причешћа на телесно здравље.
 
 
Основна теза коју Латиновић образлаже јесте да није оправдан став и позив појединих архијереја и свештеника на причешћивање народа за вријеме епидемије вируса корона, будући да носи потенцијални ризик преношења и ширења заразе на велики број људи. Осим филантропских мотива, и социјална одговорност јесте један од аргумената којим се брани овакав став. Аутор карактерише као ретроградно поимање Причешћа као „Лијека бесмртности“, пошто, наводно, оно може итекако да буде преносилац или чак извор заразе. И јесте у праву када каже да исцјелитељско дејство вјере не смије да буде пасивно. Погрешан је и погубан сваки вид магијског приступа Светим Тајнама, па тако и вјера да Причешће, као по неком аутоматизму односи и лијечи сваку болест код људи. Међутим, такво гледиште нико од архијереја и свештенослужитеља у званичним саопштењима, колико ми је познато, није износио. Оно на чему се, заправо, заснива жеља истинског вјерника за причешћивањем, није доживљај Причешћа превасходно као лијека (од тјелесне болести) већ као извора његовог хришћанског и црквеног идентитета. Отуда и неприхватање уздржавања од Причешћа из страха од потенцијалне заразе вирусом.
 
Аутор наводи како у Светом Писму нема говора о исцјелитељском дејству Причешћа и као примјер наводи, између осталог, то да Христос „никога није исцијелио Причешћем“, што је веома необична констатација ако знамо да је Евхаристија установљена на Тајној вечери, непосредно пред Христово страдање. И уопште, стиче се утисак да Латиновић једино исправно поимање и описивање Причешћа види у прва три вијека историје Цркве. Ако изузмемо свједочанства Игњатија Богоносца и Кипријана Картагинског који (ваљда неопрезно) приписују Причешћу и исцјељитељско дејство, аутор каже да се „тек“ од четвртог вијека помињу љековита дејства Причешћа, да би нешто касније такво поимање добило и теолошко утемељење. Да ли то значи да искуство отачке теологије од четвортог вијека до данас носи у себи једну заблуду о Причешћу као нечем што има исцјелитељско дејство на вјерујуће?
 
Да ли због недостатка простора или нечега другог, Латиновић изоставља христолошки аспект, који је неизоставан када је у питању проблем Литургије, односно Евхаристије. Основна мисао еклисиологије Апостола Павла јесте да је Црква – Тијело Христово. На тој основи се развија цјелокупна потоња евхаристијска еклсиологија отацâ која води ка Евхаристији као заједници Тијела и Крви Христове. Та истина је садржана већ у бесједи Господњој у Капернуаму (Јн. 6) гдје Он себе назива „хљебом живота“ који даје живот свијету, те ко не једе од Тијела и Крви Његове, нема живота у себи. Без тог „хљеба живота“ дариваног у Евхаристији, нема живота (ни здравља, цјеловитости) за Цркву и њене чланове. Христос се Оваплоћењем обукао у тијело и у сву творевину, тако да и сва творевина буде (постане) тијело Божије. У Евхаристији се причешћујемо Богочовјеком који има, како божанску тако и људску природу. Евхаристијско Тијело Богочовјека није само Његово есхатолошко тијело, већ и оно историјско (реално човјечанско) у којем је ишао међу губавце и које, иако подложно болести, зарази а у коначном и смрти, могло је да се не зарази (а и након смрти да васкрсне), јер је у Његовој Личности оно непрекидно било у јединству с Божанством. Зато сваки онај који се причешћује, заједничари и учествује у божанској природи Христовој, кроз то сједињење бива освећен и исцијељен. У конкретном случају, човјек који је заражен вирусом корона, у светом Причешћу бива исцијељен самим учешћем у преображеној и обновљеној људској природи Богочовјека, иако ће можда и послије тог литургијског сабрања он остати заражен вирусом. Исто као што и након Христовог Васкрсења и уништења смрти, ми и даље умиремо (биолошком смрћу), истовремено знајући и вјерујући да смрт више нема коначну ријеч над нама.
 
Овдје се долази до најпроблематичнијег момента: питања одговорности према осталој браћи којима пријети да се кроз заједничко причешће са зараженим, такође заразе. И као по неком правилу се истиче и питање социјалне одговорности и људске солидарности, као категорија које су изнад нашег учешћа у Литургији Цркве. Али, зар није заједничко причешћивање здравих и болесних узвишенији израз човјекољубља и братољубља од оног које се испољава и препоручује кроз уздржавање од Причешћа. Аргументи социјалне одговорности су немоћни пред небоземном тајном Цркве.
 
Поражавајуће дјелује то што аргументи у корист непричешћивања народа за вријеме епидемије чешће долазе из теолошких, него из медицинских кругова. Заправо, велики је број љекара (епидемиолога, микробиолога) који признају научно необјшњиву чињеницу да се нико никада није заразио причешћивањем истом кашичицом (овај став заступа, између осталих, један од најпознатијих епидемиолога у Србији, проф. др Братислав Тиодоровић). Доказ је и вишевијековно искуство Цркве. Научно јесте рећи да постоји могућност и пријетња да се то деси, и савјесни љекари су и дужни да на то укажу и упозоре, али неријетко и они исповиједе своју немоћ пред Тајном, пред оним што је умом немогуће обухватити. Проблем настаје у покушају да се осталих, у потрази за вирусима и бактеријама на евхаристијском хљебу.
 
Јасно је да предложени хљеб и вино у Литургији, не престају да у својој суштини буду хљеб и вино. И као такви, могу да се убуђају и ускисну. Дакле, подложни су физичким и биолошким процесима и промјенама. Али управо зато што смо и ми подложни истим таквим промјенама – труљењу и пропадљивости – ми и предлажемо и приносимо хљеб и вино да би преко њих, у тајни евхаристијског приноса, окусили од нетрулежног и живототворног хљеба, те тако примили залог бесмртности.
 
 

View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

sve u svemu ovim tekstom nije dat odgovor na pitanje o kojem se raspravlja.

niko nije ni sporio "Hristološki aspekt" Liturgije, valjda je svima jasno da je čoveku data mogućnost da zajedničari sa božanskom prirodom Hristovom, zato i jesmo hrišćani jer upravo verujemo u to: da nam je to On omogućio i ujedno da je On i vrata na koja se ulazi.

sada dolazimo do "nepovezanosti" zbog koje tvrdim da tekst ustvari ne daje odgovor na pitanje, jer kaže: "jasno je da hleb i vino u Liturgiji ne prestaju da u svojoj suštini budu hleb i vino. I kao takvi mogu da se ubuđaju i uskisnu.Ali upravo zato što smo i mi podložni istim takvim promenama, truljenju i propadljivosti, mi i predlažemo i prinosimo hleb i vino...." dakle ovde da zastanemo i prisetimo se početnog pitanja polemike, da li pričešće može preneti virus? Iz smisla citiranog, dakle ako hleb ostaje hleb, vino vino, i kao takvi mogu da se ubuđaju, a buđ je prisustvo patogena, šta je sporno u tvrdnji da isto tako mogu sadržati i externo unet virus? i onda nastavlja: "...da bi preko njih, u tajni evharistijskog prinosa okusili od netruležnog i životvornog hleba" naravno niko ne spori tu mogućnost koja je ljudskom rodu podarena spasonosnim promislom Spasitelja, ali mora se biti dosledan i postaviti pitanje ako se samo posmatra Hristološki aspekt, te vino i hleb koji suštinski ostaju vino i hleb, zašto se onda kada se primeti da su se ukvarili prosipaju odnosno ne upotrebljavaju?

Zašto ne bi nastavili i upotrebili takvo vino ili hleb i ako je ukvareno? jer to je kod nas svakako od drugorazrednog značaja? Odnosno odakle nama čak pravo "bacanja" (ne korištenja) takvog hleba ili vina pošto je ono i dalje "validno" (ukoliko se posmatra samo jedan aspekt)? jer ako su osveštani i ako su za nas telo i krv, a ukvarili su se, ko nam daje za pravo da se prema njima ophodimo na taj način da ih ne u potrebimo?...

mislim da je poenta jasna... ukoliko zdravorazumski koristimo samo ispravno (ne ukvareno) vino i hleb u savršavanju Tajne, dal je ne normalno primeniti istu zdravorazumnost i u pogledu nevidljivih mikroorganizama koje nosimo u sebi?

stvar je u tome što je čoveku mnogo lakši, pitkiji i prihvatljiviji koncept ritualne vere gde ritual "nadjačava" propadljivost zemnog sveta, nego koncept vere gde je propadljivost čoveka i sveta postavljena kao vrhunsko načelo, odnosno kao maksimum sopstvene slobode, slobode da strada. sloboda vere, vera slobode.

ako uporedimo Hristov put i naš put, On je išao ka krstu sa punom svešću da ga smrt čeka. mi kada prilazimo čaši imamo uvrnutu perspektivu "nema šanse" da nas smrt čeka. koliko se te dve perspektive preklapaju, odnosno koliko smo mi njegovi učenici, ostaje svakom od nas da razmisli.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

jako lep takst koji sasvim sigurno zavređuje posebnu temu, ali stavljam ga ovde čisto da se vide rasponi u kojima se krećemo i neophodnost ozbiljnog bavljenja ovom temom na korist nama i bogomisliju:

Живо Тело Христово и опасност од епидемије

2020-03-27-08.44.23.jpg?fit=810%2C990&ss Душе праведних у руци Божијој

Када Свети Оци говоре о евхаристијском хлебу и вину, они не остављају ни трунку сумње да су они истински Тело и Крв Христова, иако ова чињеница није видљива људским оком. Евхаристијски дарови се „натприродно претварају у Тело и Крв Божију“ што „није могуће појмити другачије него само вером“ (св. Јован Дамаскин, Тачно изложење православне вере 86). По св. Кирилу Јерусалимском свештеник изговара епиклезу над даровима, јер „све оно чега се дотакне Дух Свети, све се освећује и преображава“ (Мистагошка катихеза 5, 7). Реч Божија која је учинила да постоји оно што није постојало при стварању света може по св. Амвросију Миланском и да учини да оно што већ постоји постане нешто друго, тј. хлеб и вино – Тело и Крв Христова (О тајнама 4, 15). Св. Кирило Александријски каже да нам се Тело и Крв Христова дају под видом хлеба и вина само због тога да не бисмо били пренеражени видевши месо и крв на часној трпези (Коментар на Лукино јеванђеље 22). За св. Симеона Новог Богослова, Тело Христово „обожено и пуно живота“, чини бесмртнима све оне који се њиме причешћују (Химна51). По св. Николи Кавасили, хлеб и вино се претварају у исто оно Тело Христово које „је било распето, које је васкрсло и узнесено на небо“ (Тумачење Свете Литургије 1, 6). Једном речју, целокупно светоотачко предање православне Цркве је сагласно да су евхаристијски хлеб и вино истински Тело и Крв Христова (овде нисмо у могућности да улазимо у детаље тог учења и његов историјски развој). Неколико покушаја стављања ове заједничке вере под сумњу, који су се десили у највећој мери после пада Цариграда и под утицајем западне католичко-протестантске расправе о присуству Христа у евхаристији, су на ефикасан и бескомпромисан начин санкционисани од стране Цркве.

Међутим, ако се у читању Отаца зауставимо овде, онда нећемо схватити шта заправо они имају да нам поруче оваквим својим учењем. Па тако, св. Кирило нам поручује: „примајућу божанске тајне којих се ви удостојисте, постајете сутелесници и сукрвници Христу“, и да се Тело и Крв Христова дају под видом хлеба и вина „да би ти, сјединивши се са телом и крвљу Његовом, постао Њему сутелесан и сукрван“ (Мистагошка катихеза4, 1 и 3). Дух Свети у Златоустовој анафори се призива „на нас и на предложене дарове“. Окарактерисан од неких научника као „евхаристијски ултра-реализам“, по ком је извор садржаја у путиру сâмо прободено ребро Христово, код св. Јована Златоуста води у следећи закључак: Христос из свог ребра ствара Цркву, као што је Бог од Адамовог ребра створио Еву (Беседа упућена новокрштенима 3, 17). По св. Кирилу Александријском причешћем постајемо „сутелесници Христови и једни других“ (Коментар на јев. по Јовану 11, 11). Св. Максим Исповедник не осећа потребу да посебно појашњава веру да дарови постају Тело и Крв Христова. За њега је најважније да пренесе следеће: „Светим Причешћем пречистих и животворних тајни показују се заједништво и истоветност с Богом кроз учешће наше очекиване подобности (Њему). Преко причешћа човек се удостојава да постане Бог од човека“ (Мистагогија). Св. Симеон Нови Богослов тврди да се причешћем обожујемо јер постајемо Христови сутелесници (Етички списи 1, 10). Следујући павловском предању, по св. Дамаскину, „будући да се од једног тела причешћујемо, сви постајемо једно тело (1 Кор 10, 17) и једна крв Христова и удови један другога, јер смо постали сутелесници (Еф 3, 6) Христови“ (Тачно изложење православне вере 86). Дакле, Оци нису ништа мање експлицитни кад се ради о реалности црквеног Тела Христовог формираног од конкретних људи у односу на реалност његовог Тела положеног у олтару на часној трпези. Шта више, сврха овог последњег је ово прво. Ако је евхаристијски хлеб истинско Тело Христово, то је због тога како би причешћивањем сабрани народ Божији постао и он истинско Тело Христово. 

Вратимо се на тренутак на Тело Христово положено у олтарима наших цркава. Вековима је Црква развијала побожне и лепе праксе одношења према њему и његовог чувања. Хлеб који ће постати Тело Христово се спрема од најквалитетнијег брашна са великом пажњом. Евхаристијски хлеб и вино се стављају у посебно украшене сасуде који се користе искључиво за ту сврху, који се са пажњом чисте и чувају на посебном месту. Часним даровима се указује поштовање и поклоњење, они се прекривају лепо извезеним покровцима како би били у потпуности заштићени. У току причешћивања се користе убруси, како се ниједна кап и ниједна мрва не би просули или изгубили. Ако се не дај Боже деси да се причешће проспе, свештеник ће га са највећом пажњом покупити. Познато је да се у оваквим приликама дешава и то да свештеник устима са пода покупи причешће, да се место на које је причешће пало „омива“ више пута уљем и вином, да се спаљује одећа на коју је кануло итд. Праксе у оваквим приликама су различите, али сврха свих њих је да не остане ниједна једина честица светог причешћа која би била погажена, профанисана, „угрожена“. Освештани дарови за болесне се чувају у украшеним дарохранилницама која се постављају на место на ком ништа не би могло да им науди. Оваквим односом према евхаристијским даровима, Црква потврђује своју веру да су хлеб и вино истински Тело и Крв Христова према којима треба да се односимо са поштовањем и које треба заштитити од било које врсте опасности, профанисања, уништења.

Међутим, шта је са другим Телом Христовим, оним црквеним, које је као што смо видели по Оцима ништа мање свето, истинито и достојно поштовања? Криза која је настала поводом епидемије корона вируса као да показује да у овом смислу нисмо у потпуности схватили Оце, да смо их можда парцијално читали или чак да нисмо имали снаге да их следимо до краја. Сведоци смо да су многи, како клирици тако и лаици, релативизовали опасност ширења вируса међу верницима која се налази у заједничким сабрањима. Овде нећу улазити у детаљну аргументацију за и против евхаристијских окупљања, причешћивања из исте кашичице у време епидемије итд, већ желим да укажем на менталитет који нас је довео у ситуацију да уопште и расправљамо о овим питањима. Како нам се десило то да ћемо панично скочити да „спасемо“ честицу животворног Тела Христовог када је она „угрожена“, тј. када падне са трпезе или из путира, а да ћемо се грохотом смејати и са презиром примати процене да су „честице“ живог Тела Христовог угрожене, па чак и доласком у храмове? Ако би са разлогом било саблажњиво видети свештеника који не реагује када би се не дај Боже изврнуо путир или дискос, колику тек сабалазан ствара видети оне који са лежерношћу примају вести о угрожености црквеног Тела Христовог? Како то да нећемо учинити апсолутно све да заштитимо сваку „честицу“ овога Тела, од којих су најугроженије увек оне најмање и најслабије, без да треба да нам неко намеће решења и начине за то? На крају крајева, да ли ми и даље верујемо да смо Тело Христово, или верујемо само да хлеб и вино то постају? Не треба заборавити да смо Тело Христово не само када смо сабрани на литургији и у тренутку причешћивања даровима, већ да то остајемо и онда када изађемо из храмова и вратимо се у свет (баш као што то остају и освећени дарови који се чувају за болеснике или Пређеосвећену литургију). Како то да ћемо се бунити што неко жели да нам ускрати свете Тајне на одређени период (чије се служење и причешћивање њима неће прекинути заувек, већ ће се наставити), а да нећемо помислити да ли ће црквено Тело Христово бити целовито када све прође и која ће бити наша одговорност у томе? И да ли се то наша вера претвара у пуку религију и ритуализам инсистирањем на одређеним литургијским праксама и формама? Да не буде забуне, праксе и форме нису небитне и увек су постојале у Цркви, али су и променљиве, а ванредна ситуација попут ове захтева посебну осетљивост и спремност на делање.

О конкретним потезима које треба учинити како би се заштитило живо Тело Христово у контексту епидемије не можемо овде говорити, јер о томе треба одлучивати у складу са ситуацијом и препорукама струке. Као што знамо, многе од тих препорука су већ спроведене. Свакако треба имати на уму следеће: треба учинити све што је потребно, без устезања и без страха од потпуно депласиране осуде за неверје, јер је у опасности оно најсветије – Тело Христово. У оваквим приликама би требало посведочити веру по којој нам је животворно Тело Христово, за које се са разлогом са побожношћу бринемо и које штитимо, дато управо ради живог Тела Христовог, које сада треба заштитити и о коме треба са једнаком побожношћу водити рачуна. Притом треба имати на уму да је оно сачињено и од оних са можда мање вере и који се плаше и сумњају, и од грешника и несавршених, али и да за сваког од њих има места у њему. Ово Тело је сачињено како од великих, тако и од сићушних „честица“, које више него икада имају потребу да њему припадају и да не буду изгубљене, погажене и профанисане. Христос се оваплотио, и даље то чини у евхаристији на светотајински начин, управо да би себи присајединио, спасао и сачувао сваког од ових најмањих. А свакако не треба заборавити ни оне који нас са стране гледају на који ћемо начин сведочити љубав једних према другима, и према свету и човеку уопште. Када прочитамо сведочанства о вршењу евхаристије у време епидемије из различитих периода живота Цркве која су нам ових дана представљена у многим чланцима на ову тему, не можемо а да се не запитамо: да ли је могуће да смо ми хришћани 21. века најнеодговорнија генерација хришћана? Зашто нам се то догодило? Питање је комплексно, а проблем свакако лежи између осталог и у слабљењу свести о односу светотајинског и црквеног Тела Христовог.

Свима је јасно да када ова криза прође, више ништа неће бити исто. Кроз ово искушење треба проћи тако да нам у устима не остане горак укус неповерења и сумње да нисмо учинили све како се Тело Христово не би окрунило, а због недостатка бриге и љубави међу његовим удовима. Ако учинимо све да сачувамо Тело Христово неповређено и неокрњено, и не изгубимо због саблазни и патње макар и најсићушнију његову „честицу“, оно ће из свега изаћи још компактније и још лепше, запечаћено међусобном љубављу и бригом једних за друге.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Пред читаоцима је нови јануарско-фебруарски 377. број „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Тема овог првог броја у 2021. години је „Сећајте се својих старешинаˮ. Информације о новом броју и звучни записи представљања у медијима доступни су на нашој званичној интернет страници: http://misionar.spc.rs/misionar.php?ARHIVA=377.
       
      Катихета Бранислав Илић гост Телевизије Храм - тема: "Православни мисионар и мисија Цркве"
      Катихета Бранислав Илић на Радију "Источник" о новом броју "Православног мисиоанра"
      Катихета Бранислав Илић гост Радија "Глас": Православни мисионар је благословено штиво
      Катихета Бранислав Илић представио нови број "Православног мисионара" на Радију "Слово љубве"
      Катихета Бранислав Илић на Радио "Беседи": Радујемо се сваком новом броју "Православног мисионара"
      Катихета Бранислав Илић на Радију Светигори: Митрополит Амфилохије је био истински мисионар

       
      Садржај почиње уредничким уводником презвитера др Оливера Суботића, под насловом Сећање и угледање на српске духовне старешине наших дана. Уредник читаоце уводи у тему броја наглашавајући да је поука Aпостола Павла о сећању на старешине сада најпотребнија јер смо суочени са упокојењем великих јерараха и духовних вођа нашег народа: патријарха Иринеја, митрополита Амфилохија и епископа Милутина.
      У закључном делу свог уводника уредник наводи: -Српски низ старешна достојних сећања бисмо могли низати дуго и задуго, а ове које смо навели су сасвим довољни да нас подстакну да се преиспитамо пред питањем: колико наше делање на њиви Господњој личи у ревности на њихово? 
      Радо читану рубрику Материк краси текст под насловом Станиште Бога у утроби Богородице, чији превод са јелинског језика нам доноси Михаела Панковић. Да је наша прича и промишљање о оној која је часнија од Херувима и неупоредиво славнија од Серафима, увек недовољна и никада до краја испричана, доказује нам овај текст који сваког читаоца подстиче на дубље размишљање о великој тајни Пресвете Богородице и њеној спремности да безусловно васцело своје биће преда Христу Богу.
      Благословите! Нек је благословено наслов је текста који је објављен у рубрици Реч пастира. Аутор из пастирског искуства поучава о правилном поимању благослова и осталих сегмената који су неодвојиви део хришћанског етоса. -На Светој Гори и у многим нашим светињама, ове речи су свакодневни вид комуникације. Кад те неко позове по имену, одговараш му: Благослови! Дакле, речи мог брата, сестре, пријатеља, шефа, за мене су благослов. Чувши молбу, наређење, заповест, упутство, одговарам речима – нек је благословено. На савременом српскoм то би звучало, изволите, и потом у реду, речи су аутора овог текста.
      Читаоци у овом броју могу да прочитају четврти део текста митрополита сурошког Антонија (Блума) под насловом: Браћо моја свештеници, чувајте се.
      У наставку наш сарадник Раде Булајић пише о Светом Фотију Цариградском и осуди филиоквистичког учења. На крају свог текста подсећа на важну истину која крунише његово казивање на наведену тему: -Православно богословље учи да је Отац јединствен извор и узрок божанства; одатле происходи јединство суштине у Богу, јединство које не нарушава ипостасну различност. Син се рађа од Оца, а Дух исходи. Вечно исхођење Духа паралелно је са вечним рађањем Сина од Бога Оца. У том смислу, филиокве анулира монархију Оца у Божанству, уводећи два онтолошка начела у Свету Тројицу – Оца и Сина – што доводи до конфузије у односима међу ипостасима. Због свега изнетог, за православне хришћане филиокве није прихватљиво учење.
      Рубрику Савремена мисија Цркве употпуњује разговор са Томасом Халбертом, духовним чедом игумана Германа Платинског. Интервју припремила: Ксениja Ермишина Источник: https://pravoslavie.ru/123354.html 26. августа 2019. г. Превод: Душка Здравковић, Православна породица, новембар 2020.
      О дуду као библијском воћу пише Милена Стефановић. -Међу воћкама поменутим у Библији појављује се и дуд, кога ботаничари сматрају црним (лат. Morus nigra). У преводу Ђуре Даничића у Старом Завету налазимо га само на два места (2 Сам 5, 23–24), док се према другим преводима наводи на седам, од којих је пет Даничић превео као врбе. Мада, може се рећи да преводи библијских биљака нису увек поуздани, истиче Милена Стефановић у свом тексту који је објављен у рубрици Библијски хербаријум.
      Од овог броја Православног мисионара редакција покреће рубрику Православље и медицина. Тим поводом, наш уредник презвитер др Оливер Суботић разговарао је са нашим новим сарадником, лекаром, писцем и песником Маријом Лазаревић. Себични ген као нехотична метафизика, наслов је текста који је настао из пера др Александра Милојкова, а објављен у рубрици У дијалогу са атеизмом, коју аутор води дуги низ година.
      Ђакон Владимир Пекић, ђакон Световаведенске обитељи у Београду и дугогодишњи сарадник нашег часописа, својим ауторским текстом отвара тематски део овог броја. У тексту под насловом Старешине као служитељи, ђакон Владимир најпре објашњава значење речи старешина, а потом о наведеној речи промишља кроз старозаветна и новозаветна сведочанства. Садржај овог изузетног текста могао би да се сагледа у поуци коју аутор упућује читаоцима: -Истинска слава човека почива у спремности да се одрекне себе, јер љубав Христова човека отвара за то да загрли цео свет и тако себе учини обитавалиштем Божјим.
      О лику и делу блаженопочившег архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског Амфилохија, пише протопрезвитер Слободан Лукић, свештенослужитељ из Митрополије црногорско-приморске. -Неуморно вишедеценијско прегалаштво на њиви Господњој, дубока вјера и жртвена љубав према Богу и роду учиниле су Митрополита Амфилохија Радовића достојним насљедником великих претходника на трону цетињских митрополита. Умноживши дивне од Бога дароване му таланте, он је као вјерни слуга Божији и добри пастир свога словесног стада ушао у радост Господара свога баш у навечерје празника Чудотворца и Миротворца Цетињског. Тек ће са одређеног временског одстојања бити могуће јасније сагледати и врједновати његово архипастирско дјело којим је оставио неизбрисив траг у животу наше помјесне Цркве, истиче аутор у свом тексту под насловом Митрополит Амфилохије – дивни свједок Васкрсења.
      Патријархове сузе у Техничкој школи „Прота Стеван Димитријевић“ у Алексинцу, наслов је текста Зорице Пелеш, која се присетила на незаборавне сусрете са блаженопочившим патријархом Иринејем.
      Претходног, 2020. лета Господњег, у вечни загрљај Господу своме коме су целога живота верно служили прешли су наш блаженопочивши првојерарх и два отачаствена архијереја. Господ је призвао у вечност Патријарха српског Иринеја, Митрополита црногорско- приморског Амфилохија, као и Епископа ваљевског Милутина. Нашег блаженопочившег првојерарха и архијереје Амфилохија и Милутина обједињавала је непоколебива вера у Бога и Васкрсење, али и спремност на непрестано сараспињање, састрадавање и безусловно предавање васколиког бића Богу. Ова три духовна светила нашег времена својим смиреним животом посведочили су да је једина истинска вера она која се потврђује делима, речи су из текста под насловом: Сећање на три великана наших дана, аутора катихете Бранислава Илића.
      Након тематског дела, нашим читаоцима доносимо текст јереја Валерија Духањина под насловом: Колико би ти хтео да живиш? Са руског језика превео је наш сарадник Небојша Ћосовић. Наш сарадник Јован Хонда приредио је разговор (и превод истог) са оцем Арсенијем чуваром честице Светог хитона Господњег. Читаоцима Православног мисионара предочен је избор из разговора вођеног у свештеној обитељи манастира у Раковица, јула 2020. године.
      -За покајање, преображење, и нови почетак у Христу никад није касно, поручује нам млада и даровита мајка хришћанка, наша сестра Јелена Антић, иконописац и рестауратор, са којом је разговарао катихета Бранислав Илић. -Хришћанска породица у сваком времену је тежила да буде једнодушна у љубави и молитви. То и ми данас морамо да чинимо. Свети Старац Порфирије Кавсокаливит каже да је „светост родитеља најбоље васпитање у Господу“. Родитељи стога треба да се труде да буду носиоци свих врлина, дајући себе максимално у безусловној љубави према својој деци. Деца ће на првом месту учити у својој кући гледајући своје родитеље како се непрестано труде око сопственог исправљања кроз покајање и исповест, те највеће дарове човеку који од најгорих грешника праве свеце, поручује Јелена Антић у овом надахнутом и надасве поучном разговору.
      У рубрици Хришћански живот објављен је текст Миленка Бодина под насловом Две деценије на светосавском путу. Јереј др Живко Илић за рубрику Богословски дијалог, пише о дијалогу православних хришћана са припадницима ислама, а наслов текста је Хришћанство и ислам – немогућност дијалога или немоћ за дијалог хришћана и муслиманâ. Рубрику Хришћанска етика,  употпуњује текст нашег сарадника др Ђорђа Вуковића, под насловом: Сећања Љубе Ненадовића на велике архијереје. Овај јануарско-фебруарски 377. број Православног мисионара закључен је текстом под насловом Архијереј који је објављен у рубрици Хришћанска књижевност.
      Посетите званичну интернет страницу званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, на адреси: http://misionar.spc.rs, и упознајте се са начином претплате и осталим детаљима о „Православном мисионаруˮ.
       
      Катихета Бранислав Илић,
      члан уређивачког одбора „Православног мисионараˮ задужен за односе са медијима
    • Од Поуке.орг - инфо,
      “Отвори ми врата покајања Животодавче, јер се дух мој рано подиже у светом храму Твом, носећи тјелесни храм само погањан, но као Милостив очисти ме твојом милосрдном милошћу.” Овим ријечима богослужење Цркве нас подсећа на почетак молитвено-поучне припреме за Свету и Велику Четрдесетницу, односно, Велики (Васкршњи) пост. Управо о овој важној теми разговарали смо са катихетом Браниславим Илићем.   Звучни запис разговора     Извор: Радио Светигора
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Код старозаветних народа највећи проблем била је смрт. Нерешив највећим тадашњим умовима. До победе над „највећим људским непријатељем“ није нико дошао. У данашњем времену страх од смрти видимо у пандемијским условима, јер човек има свест о томе да је живот највећа вредност. Смрт је владала и влада људима који у Бога не верују. 



      Хришћанство нас учи да се не завршава све у тренутку раздвајања душе и тела. То је привремени растанак до Другог доласка Господа Христа. то је људском уму тешко да схвати, јер наша вера је надразумна, рекао је свештеник Дејан Трипковић у емисији „Сведочења“, чија је тема ове седмице било Свето јеванђеље по Матеју, зачало 8.
       
      Извор: Радио Источник
    • Од Frenkii,
      „VIDOVDAN“ INTERVJU – Prof. SLOBODAN VLADUŠIĆ: Ne razmišljam za šta je Srbija sposobna, već samo o tome šta sam ja sposoban da uradim za nju, odnosno za opštu korist | Vidovdan | Srpska tradicija i nacionalni interes
      VIDOVDAN.ORG     Наш данашњи гост је свестрана личност. Професор, оснивач литерарне групе П-70 – Слободан...  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Администратор Митрополије црногорско-приморске Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије и Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило служили су јутрос на Сабор Светога Јована Крститеља са свештенством Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру. Владика Јоаникије је ђакона и професора Богословије Светог Петра Цетињског Душана Биговића рукоположио у презвитерски чин.

       
      Звучни запис беседе
       
      У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Владика Кирило је рекао да је Свети Јован Крститељ и ангел и пророк, Претеча и Крститељ, богослов и највећи рођени од жене.
      “Прије Светога Јована у Израиљу више од 400 година није било пророка. Задњи је, како су рачунали, био пророк Малахија, који је у својој краткој књизи и написао да ће се појавити ангел који ће припремити путеве Господње. И у Израиљу је чекан такав ангел у тијелу. И Свети Јован, син Захарије првосвештеника и праведне Јелисавете био је управо тај ангео, који је живио у пустињи равноангелски живот у тијелу”, рекао је он.
      Владика је нагласио да је Свети Јован једном и заувијек показао крајеугаони камен Цркве, темељ нашега спасења – Спаситеља и Господа нашега Исуса Христа.
      “Зато је он и Претеча, јер је показао руком, био кум и крстио Спаситеља у ријеци Јордану. Он је Претеча, а не сам Христос, како је и сам одговорио Јеврејима”, нагласио је Владика Кирило.
      Додао је да је Господ Христос прихватио старозавјетно крштење од Јована, али је од Бога Оца измолио новозавјетно крштење којим је установио дарове Духа Светога.
      “Које сваки од нас хришћана прима на светом крштењу. Тако је Свети Јован и Претеча и Крститељ и пророк, јер је предсказао да за њим иде Онај који прије њега бјеше, јер прије њега је био, прије њега је постао. И те ријечи, свакако, дају нам за право да га назовемо и богословом”, објаснио је Владика буеносајрески.
      Владика је подсјетио да је Свети Јован највећи рођени од жена, али и да је Христос за њега рекао да је најмањи у Царству небеском већи од њега.
      “Те ријечи управо значе исто што и разлика између старозавјетног и новозавјетнмог крштења. Дух Свети се дао изобилно роду људском тек кроз домострој спасења нашега Спаситеља. Зато је Јован Крститељ та вододјелница свјетова. Он показује колико човјек својим силама може достићи највише, а да остало без Бога не може. Не може човјек сам себе да спаси, јер не може нико да се попне на небо осим онога који је сишао с неба – Син Божји који нам је донио дарове Духа Светога, а самим тим и вјечни живот који је био прије Јована Крститеља, прије све твари”, казао је Владика.
      Поручио је да је посебан благослов чување деснице Јована Крститеља у Цетињском манастиру.
      “И ми цетињски монаси, који смо од скоро у овој обитељи свједоци смо многих исцјељења и чудесних догађаја по молитвама пред његовом светом десницом. Имао сам, такође, част и благослов од Митрополита Амфилохија да учествујем и у величанственој литији са десницом Светог Јована кроз земље благословене Русије, Украјине и Бјелорусије гдје се преко два милиона наше браће православне поклонило тој светињи показујући да православни људи осјећају, знају и умију да поштују највећег рођеног од жена и Претечу Господњега. У тих четрдесетак дана десила су се многа чуда по молитвама пред његовим светим моштима”, подсјетио је Владика Кирило.
      Владика Јоаникије је на крају данашњег богослужења рекао да су нам протекли празници донијели велику радост и велике Божје дарове и милост.
      “Јуче смо освештали све наше ријеке, освештали смо водицу да сваки хришћанин узме од те свете водице и да носи своме дому ради освећења душе и тијела и ради освећења дома. И да је, ради здравља, често пије током цијеле године. И да га та света водица подсјећа на чистоту наше свете вјере коју треба држати у чистој савјести и уз помоћ добрих дјела”, рекао је он.
      Додао је да је данас посебан, знаменити и велики дар је свештеничко рукоположење Душана Биговића, досадашњега ђакона.
      “Који се лијепо припремио. И није ништа журио, него све полако, лагано, како Бог заповиједа. Могао је, наравно, и прије да буде свештеник, али је он желио да то иде лагано, а не брзо. И ево данас, Бог га је удостојио ове велике свештеничке части, чина и дужности. Па и нас је све свештенике Бог преко овог рукоположења обрадовао, јер се тако Црква обнавља и јача”, рекао је Владика.
      Владика Јоаникије је новом свештенику казао да је свештеничка служба света и узвишена, свијетла и радосна.
      “Она човјеку доноси велику мотивацију да дјела дјело Господње. Али, повремено дођу и искушења. А како бисмо ми другачије показали да смо слуге Божије него да и искушења трпимо? Како Његош каже, у добру је лако добро бити – нса муци се познају јунаци. А Господ попушта искушења да би се наша вјера провјерила као што се злато у огњу провјерава. Што се више претапа, оно је све свјетлије”, поручио је Владика Јоаникије.
      Поручио је такође да Господу треба бити вјеран увијек.
      “И кад нам све лијепо иде и кад нас Господ милује очигледно и непосредно. Али, посебно треба обратити пуну пажњу онда када дођу искушења и тешкоће. И тада нас Господ надгледа и не оставља нас. А искушења допушта да бисмо се још више прославили и да би се још боље наша вјера показала. И даће Бог да наш отац Душан, нови свештеник цркве Божије дјела дјело Божије угледајући се на свете апостоле, а посебно на Светога Јована Крститеља. И на велике јерархе и свештенике из рода нашега, међу којима Свети Петар Цетињски заузима посебно истакнуто мјесто”, рекао је он и закључио молитвом и жељом да оцу Душану рукоположење буде на радост и Божји благослов, да га Господ изобилно обдари даровима Светога Духа, да му дарује полета и снаге и да свето дјело врши на своје спасење и спасење пастве која ће му бити повјерена.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...