Jump to content
  1. Sanja Т.

    Sanja Т.

  2. Дуња

    Дуња

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      “Imala je ona svoj život pre mene, imao sam i ja svoj, ali jednog sam dana shvatio da ne bih mogao dalje bez nje, a to je shvatila i ona”, rekao je Arsen Dedić o svojoj ljubavi sa Gabi Novak i njihovim počecima. 
      Ta ljubav je trajala četiri decenije, piše “Lolamagazin”, i bila je inspiracija brojnim generacijama, pa i Arsenovom muzičkom opusu koji je ostao uklesan u istoriju muzičke scene u regionu. Ipak, nije uvek bilo lako. 
      Čuveni dvojac je pre svog prvog susreta davne 1958. godine, ispred bivšeg televizijskog studija, na uglu zagrebačke Šubićeve i Zvonimirove ulice, imao naizgled izgrađene i srećne živote sa svojim dotadašnjim partnerima. Oboje su u to vreme bili u braku, ali je i pri prvom susretu bilo jasno da je neminovno da njihove životne priče postanu isprepletene. Tako se i desilo, ljubav je planula i ubrzo su postali par. 
                   
       
      Nisu ih zaobišli poblemi, gubici, razne poteškoće, ali su zajedno istrajali zahvaljujući bezuslovnoj ljubavi. Gubitak prvog deteta, požar u kući, sve loše što se dešavalo njemu, kao i njoj, bilo je podnošljivo i rešivo, zahvaljujući odnosu koji su njegovali. Gabi bi govorila da će ga štititi svom snagom do kraja, bez obzira na sve što ih zadesi usput. Ostala je uz Arsena do njegove smrti. Sa druge strane, Arsen bi govorio da se takva ljubav planirati ne može, niti su na tome radili. Ljubav im se jednostavno desila.
      https://www.srbijadanas.com/vip/vip/oboje-su-bili-u-braku-okolina-ih-je-osudila-pevacki-par-koji-balkan-obozava-zajedno-je-pregurao-smrt-2020-08-28
       
    • Од Драгана Милошевић,
      Seminarski rad 14-godišnje devojčice srpskog porekla Katarine Ristić iz Čikaga na temu „Bosanski genocid“ uzburkao je duhove u njenoj osnovnoj školi.
      Sve je počelo u februaru 2017. godine, kada je Katarina Ristić, tada učenica osmog razreda Emerson škole u čikaškom predgrađu Park Ridž, zajedno sa još četiri školske drugarice dobila zadatak da uradi projekat na temu „Bosanski genocid“, objavio je portal „Serbian Times“, napominjući da je Park Ridž mesto gde je odrasla Hilari Klinton, supruga bivšeg predsednika Bila Klintona koji je presudno uticao na pokretanje NATO bombardovanja SRJ.
      Katarina se, prirodno, za informacije o građanskom ratu u Bosni i Hercegovini obratila ocu Ranku Ristiću, rođenom u maloj bosanskoj varoši, Zavidovićima, koji je pre 24 godine kao izbeglica došao u Čikago, gde je formirao porodicu.
      Ranko Ristić je rekao da on nije imao nameru da se meša u njen rad, već je očinski obećao da će pomoći „ako negde zapne“, ali je, kaže, želeo da njegovo dete „samo dođe do istine“.
      Međutim, kada je Katarina iz školske biblioteke donela dostupnu literaturu za njen projekat, shvatio je da to neće ići tako lako….
      „Prvo što mi je palo u oči jeste da je u tim knjigama stajalo da je Srbija izvršila agresiju na Bosnu i pri tome ubila 200.000 muslimana, tj. Bošnjaka. Takođe je navedeno da je predsednik Slobodan Milošević odgovoran za genocid u Bosni. Pokušao sam da joj objasnim da je rat u Bosni bio građanski rat a ne agresija i da brojke poginulih nisu tačne. Posavetovao sam je da pokuša sama da istraži ne informacije na internetu, ali da koristi samo nesrpske izvore informacija, kako bi bila nepristrasna, s obzirom da je projekat radila sa još četiri drugarice, različitih nacionalnosti. Ali avaj…“, ispričao je za portal Serbian times Ristić.
      Devojčica je, kako se navodi, bila zbunjena pred činjenicom da podaci iz školske literature možda nisu dobri. S jedne strane našao se autoritet škole, sa druge autoritet rođenog oca…
      Ristić je rekao da mu je ćerka bila opterećena time da mora da uradi domaći zadatak onako kako joj je to servirano u školi i da se uplašila da će joj učiteljica dati lošu ocenu ako ne bude radila po programu.
      „Video sam kuda to vodi i nisam više hteo da je uznemiravam. Rekao sam joj da uradi onako kako misli da je najbolje“, priseća se Ranko.
      Na njegovo iznenađenje, u Katarini je proradio inat, pa je narednih nekoliko dana prionula na posao, sa namerom da pronađe relevantne informacije za svoj rad, ali o tome ocu nije rekla ni reči.
      Katarina je, prema rečima oca, izvršila „pravu pravcatu istragu“, pronašla gomilu podataka iz više nezavisnih izvora, međunarodnih ogranizacija, ali i spiskove poginulih iz bošnjačkih i hrvatskih izvora.
      Na nekoliko mesta je pronašla citate relevantnih stručnjaka u kojima se kaže da je rat u Bosni bio građanski rat u kojem su se, između ostalih, borili i Hrvati protiv Muslimana, kao i Muslimani, Bošnjaci, sami između sebe, kakav je slučaj bio recimo u Cazinskoj krajini. Koristila je i dokumentaciju Haškog tribunala, kao i video zapise iz zapadnih medija koji nisu završavali na udarnim vestima ili na naslovnicama poznatih novina“, naveo je Ristić.
      Katarina je, međutim, bila vredna, i odlučna da istera istinu do kraja. Rezultat njenog rada je bio buklet o „Bosanskom genocidu“ koji je na jednoj strani imao netačne medijske informacije koje su njene drugarice navele, gde na jednom mestu čak stoje slike Svetog Save, Tesle, Divca i Đokovića kao srpskih ratnih vođa koji su „počinili genocide“ u Bosni. Na drugoj strani bila je informacija da je prva žrtva rata u Bosni bio srpski svat u Sarajevu i da je rat u Bosni zapravo počeo napadima Bošnjaka na Srbe.
      Ristić je shvatio da je posle toga došao red i na njega da uradi „svoj domaći zadatak“.
      Uskoro su roditelji pozvani na roditeljski sastanak i Ristić je zatražio razgovor sa nastavnicom istorije, koja mu je priznala kako je vrlo interesantno to što je Katarina uradila i da je njen deo projekta drugačiji.
      „Ja sam to iskoristio pa sam negodovao što se u školi koristi propaganda kao izvor informacija, da su da su do te mere zbunili studente te su srpski sveci, naučnici i sportisti opisani kao ratni zločinci. Ona je slegla ramenima i rekla: ‘Šta ćete, Amerikanci ne poznaju istoriju… Ali, zašto se ne žalite ako ste nezadovoljni školskim programom?”
      Posle nekoliko dana Ristić je to i učinio i uložio je zvaničnu žalbu kao roditelj čije je dete, kako je ukazao, „izloženo lažnoj propagandi“.
      On je, takođe, tražio i da se provere izvori informacija koje se koriste u školskom programu. Ubrzo je stigao i odgovor od direktora škole da je oformljena grupa koja će izvršiti istragu, kao i da će škola tražiti savet profesora istorije Univerziteta u Čikagu, koji se smatra ekpertom za područje Jugoslavije, Dr. Tomasa Mokaitisa.
      To ime je zainteresovalo Ristića, pa je saznao da je Dr. Mokaitis bio finansiran od organizacije “US Institute Of Peace” u čijoj upravi je bila Medlin Olbrajt, kao i da je Mokaitis u nekoliko navrata pisao članke koji su bili izrazito antisrpski nastrojeni i u kojima poredi Miloševića sa Hitlerom.
      Na kraju, kako je ispričao, profesor Mokaitis, suočen sa činjenicama, morao je da prizna da su informacije u udžbenicima netačne i treba da se izbace iz školskog programa.
      Ristić je naveo da su udžbenicima napravljene sledeće izmene:
      — Broj poginulih Bošnjaka za vreme rata u Bosni nije 200.000 već su sve tri strane ukupno imale 80.000 do 100.000 žrtava
      — Reč „genocid“ se izbacuje i zamenjuje rečju „atrocity“
      — Potvrđuje se da presednik Slobodan Milošević nije bio osuđen za ratne zločine niti genocid
      Uvedena je i provera internet informacija koje se koriste u školstvu ovog distrikta, a u program su uvedena dokumenta i izvori koje je Katarina, inače danas srednjoškolka, koristila u svojoj istrazi.
      Ranko Ristić ističe da ova njegova i Katarinina pobeda može da ima veliki značaj jer stvara presedan za sve buduće žalbe u svim distriktima u Americi. On poručuje da se neće na ovome zaustaviti, već će tražiti uklanjanje profesora Mokaitisa sa mesta savetnika školskog distrikta.
      ONA JE PONOS SRPSKOG NARODA! Zbog Katarininog sastava promenjen američki udžbenik iz istorije: IZBAČENE LAŽI O SRBIMA!
      WWW.KURIR.RS Seminarski rad 14-godišnje devojčice srpskog porekla Katarine Ristić iz Čikaga na temu Bosanski genocid uzburkao je duhove u njenoj osnovnoj školi.Sve je počelo u februaru 2017. godine...  
    • Од JESSY,
      "NEMA VEZE ŠTO MI JE KOSA OPALA, BIĆU JA PONOVO ZLATOKOSA" Reči malene Helene koja se bori protiv opake bolesti i njene majke DIRNUĆE VAS U SRCE
          FOTO: PRIVATNA ARHIVA
      "Nema veze što mi je kosa opala, porašće, pa ću ponovo biti zlatokosa". Ovo je mala heroina Helena Gavan (4) iz Foče, koja je u svojoj borbi protiv opake bolesti ujedinila Srbiju i BiH, rekla mami nakon prve hemioterapije u Parizu, nakon što je munjevitom akcijom dobrih ljudi ove dve zemlje prikupljen novac za njeno lečenje.
        Pred njom je danas druga terapija, a narednih šest meseci sledi teška borba, za koju su Helenini roditelji sigurni da će izaći kao pobednik.
        - I ne pomišljam da bi moglo da bude drugačije. Ovu bitku dobijamo! - reči su Katarine Gavran koja već mesec dana, zajedno sa suprugom Radovanom, bdi nad svojom zlatokosom ćerkicom u bolničkoj sobi u Parizu, gde se mala Helena nalazi na lečenju.
        FOTO: PRIVATNA ARHIVA Helena Gavran i njena mama Katarina
      Sa nepune četiri godine, Helena Gavran iz Foče trenutno bije najvažniju i najtežu životnu bitku. A njenoj porodici život se preokrenuo ovog leta, kada je, do tada vesela, živahna i nasmejana devojčica počela svakodnevno da povraća, bude pospana, razdražljiva, ljuta, odbijala je da jede...
        Taj 17. avgust ova porodica zauvek će pamiti, na žalost, po lošim vestima - devojčici je dijagnostikovan hidrocefalus, a onda i maligni tumor na malom mozgu. Posle prvih operacija u Beogradu, ispostavilo se da je Heleni hitno potrebna pomoć za dalje lečenje u Francuskoj.
        FOTO: PRIVATNA ARHIVA / RAS SRBIJA Ova riđokosa devojčica uvek je bila vesela, nasmejana i vrlo radoznala
      Munjevitom brzinom u Srbiji i BiH odjeknula je vest da je za Helenino lečenje na klinici "Gustav Rosi“ u Parizu neophodno 545.509,40 evra, te su udruženim snagama dobri ljudi iz ove dve zemlje uspeli da skupe novac i pomognu nastavak lečenja ove riđokose lepotice.
      Sa svojim roditeljima Helena je tako već gotovo mesec dana u Parizu, a nakon prve hemioterapije danas sledi nova. Njena mama Katarina Gavran smogla je snage da ispriča za "Blic" kako je mala Helena i kako izgleda njihova borba.
      Svakodnevne injekcije
        - Helena se sada dobro oseća. U početku joj je bila loša krvna slika, zbog čega je svaki dan morala da prima injekcije za leukocite kako bi nastavila sa terapijama. Zahvaljujući tim injekcijama krvna slika se brzo popravila. Poslednjih dana bolje jede, raspoloženija je, evo sad baš pakuje svoje stvari jer uskoro idemo u bolnicu. Ukoliko sve bude u redu danas bi trebalo da primi drugu hemioterapiju - ispričala je juč "Blic" Katarina.
        FOTO: PRIVATNA ARHIVA Helena je trenutno sa roditeljima u Parizu, uspešno je prebrodila prvu hemioterapiju i sledi joj još pet
      Majka ove riđokose lepotice svesna je da pred njima težak period, ali se ona i suprug trude da ne razmišljaju o tome šta dolazi, već da dan za danom prebrode.
      Dva meseca neće smeti da izađe iz sobe
      - Lekari su nam rekli da bi lečenje u Parizu trebalo da traje oko šest meseci. Na svaki 21 dan radi se nova hemioterapija, a Heleni je određeno šest takvih. Rekli su nam da će prve tri biti nešto blaže, dok je druga polovina znatno komplikovanija. To podrazumeva ostanak u bolnici, boravak u sterilnoj sobi pod maskom ceo dan i tako čitava dva meseca- priča nam ova hrabra majka i nastavlja:
          FOTO: PRIVATNA ARHIVA
      - Sigurno je da će to biti naročito težak period za nju, kao i za nas jer tada roditelji mogu samo preko dana da ostanu. Noću je zabranjeno zbog toga što maske moraju da se menjaju na svaka dva sata, te lekari ne dozvoljavaju da se rizikuje u slučaju da roditelj zaspi i ne promeni masku. Trudimo se da ne razmišljamo o tom periodu.
      Malena Helana, kako nam keža njena majka, nije svesna težine borbe koju trenutno vodi. Odlazak u bolnicu objasnili su joj rečima: "To je samo zbog virusa koji će brzo proći".
      - Svesna je ona da se nešto dešava, ali joj mi ne pričamo o kakvoj bolesti je reč. Svakodnevno me pita kada će da ide njenoj staroj kući, sve joj nedostaje, njene mlađe seke, baka, drugari... Mi kažemo uskoro i da će sve ovo brzo da prođe - navodi Krstina.
      Reči deteta od kojih ti kreću suze...
          FOTO: PRIVATNA ARHIVA Helena Gavran
      Nakon prve hemioterapije Heleni je opala kosa, ali je njena majka našla način da joj i to ne predstavi kao nešto strašno. "To je trenutno moderno u Parizu", priča joj majka, kako bi devojčica lakše podnela novonastalu situaciju.
      - Rekla je: "Nema veze, onda ću biti moderna. A ionako će kosa brzo da mi poraste pa ću opet biti zlatokosa". Ma ona je nestvarno hrabra, baš smo juče suprug i ja komentarisali koliko se promenila nakon ove nevolje koja nas je zadesila, toliko je sazrela iako ima malo godina - primećuje Katarina.
      Hrabrost je Helena očigledno nasledila od roditelja, koji se lavovski bore pred najvećim životnim iskušenjem, jer kako kažu, u ovoj situaciji nema izbora, samo borba.
        FOTO: PRIVATNA ARHIVA Osmeh je Helenino najjače oružje
      - Uvek smo mislili da su tako teške životne situacije daleko od nas. Znate ono, nema šansi da se to nama desi... Pre ovoga nismo ni znali šta smo sve spremni da podnesemo. Suprug je možda jači od mene, ali to je valjda normalno. Nema predaje i nema nazad. Borimo se svaki dan, i kao što je prošla prva terapija, tako će i druga, pa treća i sve do pobede! Kao što Heleni kažem: "Sve će ovo proći", to upravo svakodnevno govorim i sebi - iskrena je Helenina mama.
      Kad dobri ljudi postoje sve je neizmerno lakše
      Ona ističe da nisu verovali da će velika suma novca za Helenino lečenje biti skupljena, a još manje tolikom brzinom. Dobrih ljudi ima, kaže, a osim što im je neizmerno zahvalna na materijalnoj pomoći, naročito je dirne svaka poruka podrške koju kroz suze čita.
        FOTO: PRIVATNA ARHIVA Od rođenja njene nebo plave okice su njen zaštitni znak, kao i njena prelepa riđa kosica
      - Zaista ne postoji reč kojim bih mogla da izrazim zahvalnost svim dobrim ljudima iz Bosne i Hercegovine i Srbije koji su skupili novac za Helenu. Koristim priliku da se zahvalnim i svim divnim ljudima koji mi pišu putem društvenih mreža. Dnevno mi stigne više od 50 poruka i trudim se da svima odgovorim. Kada Helena zaspi, ja ih čitam i, verujte mi, suza suzu stiže - naglašava Katarina.
      Život u Parizu je skup, ona i suprug ne govore francuski jezik, a koliko ima dobrih ljudi govori i to što im je jedan čovek prepustio stan da u njemu borave dok su na lečenju, a koji se nalazi pet minuta od bolnice.
      - To nam neizmerno znači, jer ne znam kako bismo mogli drugačije da finansijski da izdržimo, s obzirom na to da ovde stan ne možete pronaći ispod 800 evra mesečno. Osim toga, neizmerno smo zahvalni i jednom našem mladiću koji ovde studira, a koji se ponudio da pomogne u komunikaciji sa bolnicom - navodi majka Katarina primere kako sve ima dobrih ljudi.
      Preostali novac biče preusmeren za lečenje druge dece
      Malo ljudi zna da mnoge kontrole, kao i injekcije za leukocite koje malena Helena dobija nisu uračunate u ukupan iznos treba da se uplati do kraja novembra. Roditelji se nadaju da će prikupljenim sredstvima moći da pokriju troškove, a sve što bude izvan toga biće preusmereno na drugu decu koja su bolesna.
      - Iz iskustva drugih roditelja čuli smo da se neretko na fakturu dodaju razni drugi troškovi. Nadam se da ćemo uspeti sve da uplatimo. Videla sam da i dalje pristižu poruke za Helenu na devizni račun fondacije. Hvala svima, još jednom, sve što preostane biće preusmereno na drugu decu. Takođe, saznala sam da su mnoge samostalne organizacije organizovale koncerte za Helenu, s obzirom na to da je novac prikljupljen i to ćemo preusmeriti na druge - kaže nam ova hrabra majka.Kako nam je rekla, trenutno se u istoj bolnici leči i malena Petra Đorđević, koja nakon prvog dela terapije koje je primila u Beogradu, nastavlja borbu sa malignim tumorom u Parizu.
      - Helena i Petra su postale najbolje drugarice. Prija im vreme koje zajedno provode, jer sa ostalom decom koja su na lečenju ne mogu da se druže zbog jezičke barijere. U bolnici organizuju predstave i zabavu za decu, ali Helena i Petra ne razumeju jezik pa im je to otežavajuća okolnost. Proteklih dana smo uz dozvolu lekara provodili vreme napolju u parku, sve ono što Helena inače voli i radi kod svoje kuće - kaže ona.
      Kao što je trenutno njihov jedini izbor ova borba, tako je i pobeda jedini njen ishod. Ni mi ne pomošljamo da može da bude drugačije.
    • Од JESSY,
      Za početak, stručnjaci kažu da je za preranu smrt krivac genetski faktor u 10-20 odsto slučajeva. A šta je sa ostalih 80 i 90 odsto?
       
      "To je vaša ishrana i način života! Tipičan način ishrane jedne moderne osobe zapravo je glavni krivac za preuranjenu smrt i hronične bolesti. Drugim rečima, dug i zdrav život su stvar vašeg izbora", kaže dr Blekburn.
       
      Šta mi to biramo svakog dana?
       
      Kad bolje razmislimo, za mnoge od nas odgovor neće biti najpovoljniji. Da li pušite? Da li se bavite sportom? Da li se zaustavite s jelom onda kada više niste gladni, ili jedete dok ne pojedete sve?
       
      To su samo neka od pitanja koja postavlja dr Blekburn, i poručuje da su sledeća pravila ključ dugog i zdravog života:
       
      - Prestanite da pušite;
       
      - Ne prejedajte se;
       
      - Bavite se sportom bar pola sata dnevno (računa se i šetnja);
       
      - Jedite zdravo (više voća, povrća i žitarica celog zrna, manje mesa).
       
      Doktor Leo Bokerija: Ova dijeta mi je pomogla da smršam 9 kilograma i prestanem da pušim!
      foto: Shutterstock
    • Од Милан Ракић,
      Uskoro će napuniti 90 godina i upravo je napustio MIT (Masačusetski institut za tehnologiju). Tamo je revolucionisao modernu lingvistiku i postao kritička savest Sjedinjenih Država. U ime El Paísovog kulturnog dodatka Babelia posetili smo velikog intelektualca na njegovoj novoj adresi u Arizoni.

      Piše: Jan Martinez Ahrens (El País, kulturni dodatak Babelia)
      Noam Čomski (Filadelfija, 1928) je prevladao sve barijere ispraznosti. On ne govori o svom privatnom životu, ne koristi mobilni telefon i u vunenim vremenima ostajao je nepokolebljiv. Hapšen je zbog protivljenja ratu u Vijetnamu, bio je na crnoj listi Ričarda Niksona, podržao je objavljivanje Pentagonovih papira i osudio prljavi rat Ronalda Regana. Tokom poslednjih 60 godina vodio je mnoge bitke. Jednako brani prava Kurda i bori se protiv klimatskih promena. Podržao je proteste pokreta Okupiraj i brani prava ilegalnih imigranata. Kao mladi lingvista 50-ih godina prošlog veka zapanjio je svet svojom generativnom gramatikom. U neprekidnom angažmanu uvek je išao napred suočavajući se sa demonima kapitalizma, bilo da su to velike banke, vojni konglomerati ili Donald Tramp. U svojoj poslednjoj knjizi “Requiem for the American dream / Rekvijem za američki san” on iznosi argumente iz istoimenog dokumentarca i prokazuje sramotnu koncentraciju bogatstva i moći u zapadnim demokratijama. Rezultat je 168 strana Čomskog u najčistijem obliku.
      Smatrate li se radikalnim?
      Svi mi sebe smatramo umerenima i razumnima.
      Ali vi ste ideološki jasno opredeljeni.
      Oni koji treba da se pravdaju su moćnici na vlasti. Svaka hijerarhija je nelegitimna dok ne dokaže suprotno. Ponekad se mogu opravdati, ali uglavnom ne. To je anarhizam.
      Nakon 60 godina podučavanja na Masačusetskom institutu za tehnologiju (MIT), profesor je došao živeti na granici pustinje Sonora. U Tuksonu, na preko 4.000 kilometara od Bostona, pronašao je novi dom na Odseku za lingvistiku na Univerzitetu u Arizoni. To je jedna od retkih zelenih tačaka u ovom sprženom gradu. Jaseni, vrbe, palme i orasi rastu oko zgrade od crvene cigle iz 1904. Unutra po zidovima vise slike nasmešenih studenata, mape prostiranja autohtonih plemena, plakati kulturnih događaja, a na kraju jednog hodnika je soba najvećeg živog lingviste.
      Živimo li u vremenu razočaranja?
      Pre 40 godina je neoliberalizam, kojeg su vodili Ronald Regan i Margaret Tačer, napao svet. I to je imalo učinka. Akutna koncentracija bogatstva u privatnim rukama pratila je gubitak moći u opštoj populaciji. Ljudi su sve manje zastupljeni i vode nesigurne živote sa sve lošijim poslovima. Rezultat je mešavina besa, straha i eskapizma. Više se ne veruje ni u same činjenice. Neki to nazivaju populizmom, ali u stvarnosti to je diskreditacija institucija.
      Tako smo dobili lažne vesti?
      Razočaranje institucionalnim strukturama dovelo je do tačke u kojoj ljudi više ne veruju činjenicama. Ako nikome ne verujete, zašto biste verovali činjenicama? Ako niko ne čini ništa za mene, zašto bih verovao bilo kome?
      Čak ni medijima?
      Većina služi Trampovim interesima.
      Ali ih ima veoma kritičnih, kao što su Njujork tajms, Vašington post, Si-en-en…
      Pogledajte televiziju i naslovne strane novina. Ne postoji ništa osim Tramp, Tramp, Tramp. Mediji su naseli na Trampovu strategiju. Svakog dana on im baca po jednu laž da bi se našao pod reflektorima i bio u centru pažnje. U međuvremenu, divlja frakcija republikanaca razvija svoju politiku krajnje desnice, režući radnička prava i napuštajući borbu protiv klimatskih promena, a to nas može dokrajčiti.
      Vidite li Trampa kao rizik za demokratiju?
      On je velika opasnost. Svesno i namerno je oslobodio talase rasizma, ksenofobije i seksizma koji su bili latentni, ali koje niko pre njega nije legitimizovao.
      Hoće li opet pobediti?
      Moguće je, ako uspe odgoditi smrtonosni učinak svojih politika. On je potpuni demagog i šoumen koji zna kako da održi aktivnom svoju bazu obožavatelja. Ide mu u korist i to da su demokrati u konfuziji i da možda neće izaći sa uverljivim programom.
      Da li još uvek podržavate demokratskog senatora Bernija Sandersa?
      On je pristojan čovek. Koristi termin socijalizam, ali zapravo se zalaže za demokratski nju dil. Njegovi predlozi ne bi bili čudni Ajzenhaueru (američkom predsedniku iz Republikanske partije od 1953. do 1961). Sandersov uspeh, više nego Trampov, bio je pravo iznenađenje izbora 2016. Umalo je postao predsednički kandidat bez podrške korporacija i medija, samo uz podršku javnosti.
      Da li primećujete skretanje udesno u političkom spektru?
      U političkim elitama to postoji, ali ne u opštoj populaciji. Od 80-ih godina prošlog veka došlo je do raskola između onoga što ljudi žele i javnih politika. To se dobro vidi na primeru poreza. Ankete pokazuju da većina ljudi želi veće poreze za bogate. Ali to se ne događa. Protiv toga promoviše se ideja da smanjenje poreza donosi prednosti za sve, te da je država neprijatelj. Ali ko ima koristi od rezanja davanja za puteve, bolnice, čistu vodu i čist vazduh?
      Da li je onda neoliberalizam pobedio?
      Neoliberalizam postoji, ali samo za siromašne. Slobodno tržište važi samo za njih. To je istorija kapitalizma. Velike korporacije započele su klasnu borbu, one su autentični marksisti, ali s obrnutim vrednostima. Principi slobodnog tržišta odlično se primenjuju na siromašne, ali vrlo bogati su zaštićeni. Velike energetske industrije primaju subvencije od nekoliko stotina miliona dolara, finansijske institucije dobijaju masivnu pomoć nakon što propadnu. Svi oni žive na sigurnom: oni se smatraju prevelikima da bi mogli pasti i moraju biti spaseni ako imaju problema. Na kraju, porezi služe za subvencionisanje tih entiteta i s njima bogatih i moćnih. Onda se stanovništvu kaže da je država problem i smanjuje se njeno područje delovanja. I šta se događa? Prostor države je okupiran privatnom moći, a tiranija velikih entiteta raste.
      Zvuči poput Orvela ovo što opisujete.
      Čak bi i Orvel bio zadivljen. Živimo u fikciji da je tržište divno jer nam govore da se ono sastoji od informisanih potrošača koji donose racionalne odluke. Ali samo upalite televizor i pogledajte reklame: nastoje li one da obaveste potrošača koji će onda donositi racionalne odluke? Ili ga samo zavode? Razmislite, na primer, o reklamama za kola. Nude li one podatke o njihovim karakteristikama? Prikazuju li izveštaje nezavisnih eksperata? To bi stvorilo informisane potrošače sposobne za donošenje racionalnih odluka. Umesto toga, ono što vidimo je leteći automobil kojeg vozi poznati glumac. Kompanije ne žele slobodna već zatvorena tržišta. Inače bi se srušili.
      Da li je odgovor društva na ove izazove preslab?
      Postoje mnogi aktivni javni pokreti, ali im se ne obraća pažnja jer elite ne žele da se prihvati činjenica da demokratija može funkcionisati. To je opasno za njih. To može ugroziti njihovu moć. Najbolje je da se nametne vizija koja vam govori da je država neprijatelj, a da ste vi prepušteni samom sebi.
      Tramp često koristi pojam anti-amerikanizam, kako to razumete?
      U SAD-u vas zbog kritikovanja vlade optužuju za anti-amerikanizam. Došlo je do uspostavljanja ideološke kontrole nad društvom, uz pomoć zapaljivog patriotizma.
      Na nekim mestima u Evropi se događa isto to.
      Ali ništa slično onome što se ovde događa. Nema nijedne zemlje sa toliko zastava.
      Plašite li se nacionalizma?
      Zavisi, ako to znači biti zainteresovan za vašu lokalnu kulturu, to je dobro. Ali ako je to oružje protiv drugih, znamo gde to može voditi, videli smo i iskusili.
      Mislite li da je moguće da se ponovi ono što se dogodilo 30-ih godina prošlog veka?
      Situacija se pogoršala; nakon izbora Baraka Obame pokrenula se rasistička reakcija ogromne virulencije, s kampanjama koje su negirale njegovo državljanstvo i identifikovale crnog predsednika kao antihrista. Bilo je mnogo manifestacija mržnje. Međutim, Sjedinjene Države nisu Vajmarska republika. Ima razloga za zabrinutost, ali izgledi da se ponovi nešto tako su veoma mali.
      Na početku vaše knjige se prisećate Velike depresije, vremena kada je “sve bilo gore nego sada, ali je postojao osećaj da će biti bolje”.
      Dobro se sećam. Moja porodica je pripadala radničkoj klasi, bili su nezaposleni i bez dobrog obrazovanja. Objektivno, to je bilo puno gore vreme nego sada, ali je postojao osećaj da smo svi zajedno u tome. Tada smo imali predsednika koji je saosećao sa patnjama ljudi, sindikati su bili organizovani… Postojala je ideja da zajedno možemo pobediti krizu. Taj osećaj je izgubljen. Sada nam se čini da smo sami u bezizlazu, a da je država protiv nas.
      Imate li još nade?
      Naravno da ima. Još uvek postoje javni pokreti, ljudi spremni da se bore. Prilike su tu, pitanje je samo jesmo li ih sposobni iskoristiti.
      Čomski završava s osmehom. Oprašta se s nama svojim dubokim glasom. Zatim odlazi iz ureda, spušta se niz stepenice fakulteta i izlazi u svetlost pustinje Sonora.
      Preveo Mario Bezbradica, izvor:Peščanik.net,
×
×
  • Креирај ново...