Jump to content

”Омогућили смо верницима причешће не повредивши ни црквено ни световно законодавство”

Оцени ову тему


Recommended Posts

Причешћивати се у време пандемије вируса COVID-19 или не?! Ово су питања која у овим данима пандемије муче бројне вернике а које су протеклих дана актуелизовали и медији и епидемиолози.

%D0%9F%D0%A0%D0%98%D0%A7%D0%95%D0%A8%D0%

 

Синод СПЦ огласио се саопштењем у ком, између осталог, истиче да причешће верника истом кашичицом није кршење мера власти донетих у борби против корона вируса, те да СПЦ поштује све инструкције државе за заштиту од вируса COVID-19, које се односе на број људи у храмовима и око њих, као и прописану раздаљину, али да се причешће верника из исте чаше примењује већ 2000 година и да се нико не причешћује принудно већ добровољно. 

Члан Кризног штаба Владе Србије за сузбијање заразне болести COVID-19, епидемиолог Предраг Кон поручио је ”да се никад неће постићи сагласност да ли причешће може да буде начин преношења инфекције због великог значаја причешћа у хришћанству, али да ће сваки епидемиолог на то питање рећи да је то ризик”.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

  

”Имаући у виду ужарену расправу о пракси Светог Причешћа у дане пандемије,  корисно би било смирити страсти и покушати резоновати смирено и у складу са предањем” – поручују из Епархије захумско-херцеговачке у којој су у данашњем времену пандемије вируса COVID-19, када у колизију долазе препоруке епидемиолога и устаљена пракса примања причешћа кашичицом, увели привремену меру причешћа честицом Светог Хлеба (Тела Христовог) на коју се стави капљица Светог Вина (Крви Христове) и након чега се она да сваком вернику на длан како би се причестио.

Screen-Shot-2020-03-24-at-19.10.34-1024x                                                                                                                                                   Јереј Дражен Тупањанин

”Епархија захумско-херцеговачка позвала се најприје на праксу која је била једина позната и призната у првом миленијуму хришћансва, када су сви литургијски обреди које данас познајемо и настали, као и на и данас у Православној цркви живу и дозвољену  праксу која се примењује у Литургији Светог Апостола Јакова која се служи на његов дан” – рекао је отац Дражен Тупањанин, гостујући у програму Херцег Телевизије, нагласивши да се у тој служби не употребљава кашика за причешће.

У недељу, када је на овај начин само у Требињу причешће примило око 400 верника, свештеници, који су раније без присуства верника у Храму служили Службу Божију, дочекивали су на вратима народ и, поштујући сва правила дезинфикције, дозвољавали да у групама од по четири – пет, на прописном одстојању прилазе и причешћују се, након чега су свештеници вернике замолили да оду својим кућама.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Овим се Епархија захумско-херцеговачка не ставља на страну оних који тврде да се причешћем може или пак не може пренети вирус, сматрајући саму расправу те врсте депласираном и непотребном.

”Напросто, циљ је омогућити верницима причешће, а да тиме не повредимо нити црквено нити световно законодавство, јер смо у бици против пандемије сви на истој страни те нам стога не треба сукоб који отежава и овако претешко искушење. Вера хришћанска није  вера ни у какву кашичицу, већ у садржај онога што је у кашичици, или чаши, или у овом случају на длану. Стварност коју примамо јесте оно за чим жуди срце сваког верника, а стварност је Тело и Крв Христова, док је сам начин споредан јер се он мењао кроз историју” – поручује отац Дражен, истичући да начин причешћивања у време пандемије COVID-19, који по благослову епископа Димитрија, практикује Епархија захумско-херцеговачка, није никаква новина, већ чешће увођење, у ванредним околностима, једне од дозвољених пракси причешћивања која се примењује приликом служења литурије Светог Јакова, а самим тим није и не може бити спорна за Цркву, а у овом случају може бити сасвим компатибилна са препорукама медицинских  радника, чиме би се могле избећи беспотребне расправе.

Отац Дражен Тупањанин поручује да вернике по питању начина примене Светог Причешћа не треба делити на “слабе” и “јаке”, тј. на оне који смеју и на оне који не смеју да се током пандемије COVID-19 причесте из једне кашичице.

”Теза да они који сумњају не треба да прилазе јесте погрешна и нејеванђељска, јер је и сам Христос прихватио у Јеванђељу онај парадоксални вапај “верујем Господе, помози моме неверју” који му је упутио отац болесног младића. И излечио му је сина. Такође, Апостол Павле поучава да “наша слобода не буде спотицање слабима”, као и да “слабога у вери примамо без расправе о мишљењима”. Другим речима, мера су они слабији а не они јачи. При томе, није на нама да судимо ко је слабији а ко јачи, будући да је то Тајна једино Богу позната” – поручио је отац Дражен и истакао да свештеник као “добри пастир” треба да се потруди да у свим приликама Светим Тајнама цркве буде загрљен што већи број људи.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

”Ово су ванредне околности, људи су ионако довољно оптерећени па стога не треба да им стављамо бремена тешка за ношење, а да сами прстом својим нећемо да их прихватимо и мрднемо да им помогнемо” – поручује отац Дражен истичући да у самом предању наше Цркве имамо ресурсе који готово без проблема могу да буду у складу са препорукама стручњака медицинских наука, који су у овом периоду најодговорнији и најпозванији да нам препоруче моделе понашања.

Из Епархије захумско-херцеговачке поручују свима онима који имају различито мишљење или уносе забуне, да овакве расправе оставе за време када пандемија прође, јер ово није време за расправе, већ за солидарност и међусобну љубав и за храброст специфичне врсте, која се не огледа у букању и јуначењу, већ у правом јунаштву које се манифестује ношењем маске,  поштовањем прописане удаљености и остајањем код куће како би своје ближње и себе заштитили поштујући савете  оних који су на првој линији одбране, тј. наших медицинских радника.

 

https://www.sabornik.net/eparhija-zhip-omogucili-smo-vernicima-pricesce-ne-povredivsi-ni-crkveno-ni-svetovno-zakonodavstvo/?fbclid=IwAR0Zh6ih4vtNbz5In2qkoUC96GxGJPoVZ70TWxxU0iHdDreHHsWIKHNSHQI

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Млађи Катон,
      Наима, већ дуже време желим да поставим ово питање. Сада имам времена и да га испратим квалитетно. 
      Дакле, да ли постоји нека деноминација код Протестаната која нема мису, причешће и сл?
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У навечерје празника Светог Апостола Тадеја и Светог Рафаила Шишатовачког, 2. септембра 2020. лета Господњег благословом Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког Г. Јоаникија, из никшићког Саборног храма Светог Василија острошког, емитовано је уживо тринаесто издање емисије "Живе речи". Специјални гост  емисије био је протопрезвитер-ставрофор Слободан-Бобан Јокић, архијерејски намесник никшићки. Емисију је уметнички употпунила група "Џанум" из Никшића. Модератор емисије био је катихета Бранислав Илић.     После молитве Светом Василију чудотворцу острошком и тврдошког коју је пред реликвијом Светог Василија која се чува у никшићком храму произнео прота Слободан Јокић, наступила је група "Џанум".   Разговор са архијерејским намесником никишћким почели смо казивањем о лику и делу незаборавног архимандрита Лазара (Аџића), блаженопочившег игумана острошке светиње. Присећајући се свог духовног оца прота Слободан је истакао да је отац Лазар био човек љубави и монах који није дозвољавао да се људи вежу за њега, већ за Цркву и свога Господа.      Отац Лазар се радовао богослужењима, и друге је уводио у ову радост. Богослужење, „причешћивање, тј. живљење по Богу и милостињу никада не прекидати“, како је сам записао у једном писму. Својим богослужењем ушао је у љепоту литургијског богословља и нас увео у њу. Био је човјек који се хранио молитвом и друге хранио њоме. Није раздвајао молитву од рада. Хранио је себе и друге тајном смирења и љубави. Зато су се његове гране стремљења и ишчекивања извиле до неба. Једном ријечју живио је у простору истинске православне слободе, истакао је прота Слободан.      На питање чему га је отац Лазар највише научио, наш гост је одговорио: Учио нас је да ће Бог сваки труд љубављу наградити. Учио нас је како да живимо и да се радујемо животу, како да презремо страсти, а да љубимо Христа, тражећи свагда да буде воља Његова, у радостима и у тугама. Учио нас је да је боље да говориш о ономе што живиш и како то живиш, него о ономе што претпостављаш да знаш. Учио нас је да Сила Божија постоји да бисмо је користили у свом животу, а Божији свијет да треба да живимо, а не да га гледамо из даљине и да га не познајемо.   Отац Слободан је са нама поделио своја сећања на животни пут ка свештеничкој служби истакавши да је човек динамично биће које непрестано трага за Богом и смислом живота. То тражење и боготражење било је испуњено успонима и падовима, али благодарећи томе успео сам да будем то што благодарећи Богу јесам, нагласио је отац Слободан.      Света Литургија је служба над службама и без ње наш живот је празан и непотпун, нагласио је наш гост говорећи о значају литургијског живота и хришћанског динамизма и наглашавајући да је пасивност за нас хришћане најпогубнија, а да је Христос динамика нашег живота и живи Живот који предокушавамо и опитујемо на Литургији.   Никшићка литија носи посебну димензију, један јединствен печат и молитвену тишину, јер кад пролазите кроз град за време литије све стане и молитвено утихне, јер ово је град Светог Василија, истакао је прота Бобан говорећи о познатој Световасилијевској литији која је од 1996. године до данас била и остала најпрепознатљивији израз саборности и пројаве хришћанске љубави у гради под Требјесом.      У свом осврту на бројна искушења која су потресала Цркву Божју на простору Митрополије црногорско-приморске и епархија које се налазе на територији Црне Горе, наш гост је у први план ставио ону истину коју су литије у одбрану светиња потврдиле - да је Црква Христова непобедива.      На самом крају емисије прота Слободан-Бобан Јокић је упутио следећу пастирску поруку: Поручујем нашем народу да буде то што јесте, да буде Божји народ и да се не стиди рећи да је слуга Божији, да се не стиди рећи да је човек Цркве. Тешка јесу времена, али свако време носи своје бреме, када требамо да се пројавимо као људи и као хршћани. Некад без муке нема ни напретка, а надамо се да ће ова мука изнедрити велики напредак и велико благостање, да људи гледају једни друге очима љубави и будемо расадници љубави Божје.  
      Редакција портала и Живе речи ТВ, посебну благодарност упућује Острог ТВ студију, на челу са нашим братом и пријатељем Радисавом-Рајом Јеврићем, на директном преносу и на целокупној техничкој подршци у погледу овог издања емисије "Живе речи".    Приредио:  Катихета Бранислав Илић     Извор: Ризница литургијског богословља и живота 
    • Од JESSY,
      Од нашег понашања зависило је колико ћемо се заражавати од вируса короне, а смањење броја новозаражених показује да су се опаметили и они међу нама који се нису довољно чували
      Вируси су глупи – немају интелигенцију. Њихов циљ је да се умножавају. Да би то постигли требају им ћелије неког домаћина, а за нови вирус короне су то људске ћелије. Када се људи заразе, у њиховим ћелијама вируси се умножавају изазивајући лакши или тежи облик болести. Да ли ће се неко заразити овим вирусом, у великој мери, али не и искључиво, зависи од понашања те особе. Постоје понашања која повећавају ризик заражавања, и она понашања која смањују такав ризик. Дакле, заражавање је у тесној вези с људским понашањем.
      Кад неко оболи од неке незаразне болести то је његова лична ствар, али када оболи од неке заразне болести, тада постаје могући преносилац инфекције и може заразити и друге људе. Тада његова болест више није његова ствар, него је и ствар других људи. Када се већи број људи зарази настаје епидемија и тада на сцену ступају лекари-епидемиолози као стручњаци чији је циљ да обуздају и елиминишу епидемију.
      Улога епидемиолога
      Да би то постигли они би требало да преко медија наговарају људе да се понашају на оне начине који смањују ризик од заражавања себе и других, и да их одговарају од оних понашања која повећавају ризик. Они би требало да буду стручњаци за људско понашање. Иако је епидемиологија пола медицина, а пола социјална психологија, изгледа да се наши епидемиолози боље сналазе у улози лекара.
      Када је у питању психолошки аспект епидемиологије изгледа да је она заробљена у свој традиционални оквир гледања на људе као на заражене и незаражене организме. Док се у другим областима медицине промовише „партнерски модел”у којем су лекар и пацијент схватају као одрасле особе које треба да у својим друштвеним улогама једнаковредно сарађују како би дошло до излечења, у епидемиологији је доминантан „ауторитарни модел” То значи да је епидемиолог ауторитет, којег грађани треба да слушају и послушно извршавају наредбе и упутства које им он саопштава за њихово и опште добро. Да би то могло да се оствари до краја, иза епидемиолога стоји држава са својим репресивним апаратом: полицијом и војском.
      Ауторитарни модел односа лекара и грађанина одговара односу надређеног родитеља, оца или мајке, и подређеног детета. Али ако „дете” неће да се подреди, неће са буде послушно, одбија да сарађује и буде одговорно, тада настаје проблем који овај модел не може да реши.
      Прилично оштре репресивне мере на почетку епидемије тада још недовољно познатог вируса, сасвим сигурно су биле оправдане, првенствено да би се избегао слом здравственог система. Али када су такве мере почеле да дају резултате, када се број новозаражених значајно смањио, тада као да смо колективно одлучили да је опасност прошла, тако да смо се опустили, и после неког периода број новозаражених је кренуо да расте. И тако смо дошли до званичног дневног броја од преко 400 новозаражених – већег него што је било у првом „шиљку“ епидемије.
      Број новозаражених је првенствено информација о томе како се понашамо, да ли се придржавамо дистанце, ношења маске, учесталог прања руку. Када је број новозаражених почео да опада, то је значило да су људи почели озбиљније да се придржавају мера чувајући себе и друге. Другим речима, ми смо ти који смо својим понашањем смањили број новозаражених. Браво ми!
      Док је у првом „шиљку” држава преузела одговорност и чувала нас од вируса короне и од нас самих, у периоду након тога грађани су углавном били препуштени себи, пуни жеље да поново слободно заживе и поврате своје уобичајене животе. Изгледа да смо морали да будемо понављачи и да тек у другом „шиљку” преузмемо одговорност за сопствено здравље и здравље људи око нас.
      И одговорни и опуштени
      У јавном говору, али и у изјавама епидемиолога има много безличних одредница, од тога како се „корона вратила”, па до „ситуације”, „криве”, „новог пика” (зашто не „шиљка” или „шпица” јер обични људи не знају шта значи пик), „другог таласа” и слично.
      Све оне поручују да је епидемија вируса корона нека врста догађаја или природне појаве над којом немамо утицаја. Није се корона вратила, него се нисмо чували. Ситуација, крива, шиљак и талас смо ми, све је то огледало нашег понашања. Од нашег понашања зависи колико ћемо се заражавати, а смањење броја новозаражених показује да су се опаметили и они међу нама који се нису довољно чували. Не морамо бити у грчевитом страху да бисмо се чували. Могуће је бити и одговоран и опуштен у исто време. Чувајмо се опуштено.
      http://www.politika.rs/scc/clanak/460773/Магазин/Браво-људи-смањили-смо-криву
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Љетна школа вјеронауке при цркви светог Ђорђа, коју води свештеник Драган Станишић, овим предавањем завршава наставу која је била посвећена новозавјетним јеванђелским извјештајима: Марка, Луке, Јована и Матеја. Током наставе дати су и прикази књига владика: Амфилохија, Атанасија и Иринеја, истакнутих теолога нашег времена.   Дат је и приказ књиге „Катихезе“  светог Кирила Јерусалимског. Ова школа наставља рад новим пројектом, под називом „Дани Добротољубља од Крстов-дана до Аранђелов-дана“ (27. септембар-21.новембар). Полазници школе биће упознати са зборником духовник поука аскетских отаца „Добротољубље“.   Eпископ  бачки др Иринеј: Свето Причешће – извор здравља или извор болести   Владика Иринеј, када говори о причешћу,  почиње од Тајне вечере, наводећи сами тај догађај који је посвједочен  у  Матејевом, Марковом и Лукином јеванђељу: И узевши хљеб заблагодари, преломи га и даде им говорећи: Ово је тијело моје које се даје за вас; ово чините за мој спомен. А тако и чашу по вечери, говорећи: Ова је чаша Нови Завјет у крви мојој, која се за вас пролијева (Лк. 22, 19-21). Он наводи да се хришћани већ двије хиљаде година причешћују на исти начин, очекујући исцјељење душе и тијела и молећи се  да им буде на радост и спасење. Од прве Свете Евхаристије и првог Светог Причешћа на Тајној Вечери Христовој па све до данас – а тако ће бити  и до краја историје – служи се ова Литургија  и на њој се хришћани причешћују .   Питање: да ли причешће може бити преносилац  заразних болести, што је и смисао и разлог писања  студије, он објашњава са становишта богословски утемељеног црквеног искуства.  Наводи ријечи светог Симеона Богослова, да Тајна причешћа блиста огњем Божанства и да су кроз ту Тајну неисказиво помијешани и сједињени  они који се причешћују  на Светој Литургији. Сматра да  причешће не може бити узрок болести,  али исто тако да то није неки хемијски састојак  против вируса. То је по њему Тајна која надилази природне законе и највиши а и најдубљи  смисао све творевине. Владика на више мјеста  поводом ове теме наводи богослужбени аргумент да Свето Причешће јесте Лијек бесмртности.   Владика Иринеј током свог говора о Причешћу  користи  ријечи које су  узвишене, драгоцјене и свете:  Вечера Господња, Животворне тајне, Свјетлост истинита , Светиње које су пред нама, Лијек бесмртности , Хљеб живота, Чаша благослова , Часни дарови, Царство Божије, Небеска тајна, Доброчинство, Евхаристија (Благодарење) и др.  Наглашава да благодатно-подвижничко просвећење и озарење од  Духа Светога  учесници Свете Литургије добијају,  у смислу  да и сами постају Тијело Христово које даје нови живот свијету. Владика  наводи ријечи светог  Иринеја Лионског да је наша вјера у сагласју са Евхаристијом и сама Евхаристија је у сагласју са нашом вјером,  то је дјелотворна и животворна вјера, побожност чиста и непорочна пред Богом  (Јак. 1,27).   Нема начина да се неко причести без додира, каже Иринеј, јер таква је то Тајна да прожима и допире до свих својстава тјелесног и духовног састава човјека.  По њему, бесмислени су покушаји  да се због опасности заразе причешће оспори, јер и они који се не причешћују, чини се, да још више оболијевају од заразног вируса. По Иринеју, Причешће и света Тајна јелеосвећења су управо благодатне силе  исцјељења,  али не на магијски начин, већ у смислу вјере словесних личности  којима  искуство Цркве није страно. Владика Иринеј  напомиње  да је индивидуалистичко размишљање или домишљање  о Цркви  постало свакодневна појава,  нарочито у наше вријеме.   Нема Цркве, каже Владика, ако се не служи Литургија. Литургија је истозначна са Тајном Цркве . Црква, то је  Дом Господњи и неодвојива је од присуства  и дејства Божијег. Свето Причешће, као врхунац свенародног акта – догађај приноса,  не може бити ометано  или оспоравано  до те мјере да се укине. У таквом случају свијет би био лишен  и самих земаљских плодова, који не би расли да нијесу намијењени Часној трпези .   На крају,  Епископ бачки господин Иринеј у својој студији сасвим  потврђује и наглашава  исказ патријарха Павла, који каже да Црква вјерује да вјерни причешћем постају  једно Тијело са Христом и тако долазе у додир са Његовим божанским енергијама.  Причешће  је  извор живота и здравља, а никада болести и заразе. То је, каже Иринеј, и став свих ранијих теолога, међу којима су Јустин Поповић и Николај Велимировић. Наводи и бројне потврде оваквог става међу монасима Свете Горе.   Јеванђеље по Матеју , Јављање Васкрслога Христа   Јеванђеље по Матеју , прво у  канону књига Новога Завјета, представља , на извјестан начин , карику која повезује Стари и Нови Завјет. Најчешће, све о чему  Јеванђелист говори  је пропраћено казивањима (пророштвима) старозавјетним.  У њему је садржана готово цјелокупна грађа Јеванђеља по Марку. Почиње Исусовим родословом и рођењем, а завршава јављањем Васкрслога Христа.   Исусове поуке јеванђелист Матеј групише у пет великих цјелина: бесједа на гори (5-7), Исусова упутства ученицима када их шаље да проповиједају (9,35-11,1), параболе о Царству Божијем (13,1-53), црквена бесједа (18,1-19,1) и есхатолошка бесједа (24,1-26,1). Поред ових цјелина постоје и мање: логија о Јовану Крститељу (11,2-19), о чистом и нечистом (15,1-20), о крсту који ученици треба да понесу (16,24-38), о фарисејима (23,1-36) и друге.   Главну тему читавог Јеванђеља  чини Исусово учење о Царству Божијем које ће наступити у будућности, а већ је присутно у самој личности Месије, Исуса Христа, који сабира око Себе нови народ Божији, Цркву. Зачетак тога народа представљају дванаесторица ученика. Месија Који сабира Цркву назива се Син Божији и Син човјечији. Он је Онај који посједује власт, Онај који страда зарад избављења човјечанства од гријеха и Онај који ће поново доћи у слави својој . Ово што се остварује у Новом Завјету већ је било најављено у Старом Завјету. Ово Јеванђеље , које је сачувало многе Исусове поуке , црквени оци првих вјекова највише цитирају.   Јеванђеље по Матеју, како га данас познајемо, највјероватније  је грчки превод  неког првобитног арамејског  текста. Црквено предање  цјелокупни коначни  текст Јеванђеља  прихвата  и приписује Матеју. То је важно нагласити, јер за Цркву превасходни значај има то колико је сами извјештај потврђен Духом Светим,  а,такође,  личност сваког свештеног писца  уважава се према том критеријуму.  Следствено томе,  можемо рећи  да су основни извори Јеванђеља по Матеју:   1) збирке логија  на арамејском ; 2)Јеванђеље по Марку и  3) предање Цркве у којем је и сам Апостол учествовао.   Матејев извjештај о Васкрсењу Христовом је у односу на Луку и Јована  мање опширан.  Он као  прве свједоке наводи  Марију Магдалину и другу Марију, које су похитале да јаве ученицима, који су  Га и сами касније видјели  у Галилеји на Гори. Матеј каже да су Му се тада неки поклонили,  а неки посумњали. Он описује како им приступи Васкрсли Христос говорећи: Даде ми се свака власт  на небу и на земљи. Идите, дакле , и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа. Учећи их да држе све што вам заповиједио; и, ево,ја сам са вама у све дане до свршетка вијек(28, 18-20). Код Марка се каже: “ проповиједајте јеванђеље сваком створењу“(16,15). Јављање Васкрслог Христа је радосна вијест не само Јеврејима, већ свим народима . Ове јеванђелске ријечи о крштењу свих народа  се читају приликом  чина крштења, тј. уласка у Цркву.  Уласком у Цркву,  по Матеју,  сви народи примају вјеру и сазнање да ће Христос са њима бити  у све дане  до свршетка вијека . Учење о томе да свако створење може познати оно што се десило на освитку првог дана недјеље,  Васкрсење Христово из мртвих, најзначајнија је  логија (исказ ) Матејеве збирке о догађајима Христовог живота.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...