Jump to content
Sign in to follow this  
Иван Ц.

ПОЛИТИКА: Како се кнез Милош борио против колере и куге

Rate this topic

Recommended Posts

Чим се куга појавила у Турској 1836, кнез је одмах предузео хитне мере: извео је војску на границу, а карантински период подигао на шест недеља
 
 
Аутор: Радош Љушићу, уторак, 17.03.2020. у 18:00

MilosObrenovic_1848.jpg

(Фото Википедија)
 
 
rados-ljusic.jpg
 
 

Здравствена служба у Србији почиње да се уводи и организује тек од Хатишерифа из 1830. године. У почетку је била у саставу Министарства унутрашњих послова (1835), потом Министарства просвете, а попечитељ је био у исто време „врховни надзиратељ карантина у Србији”. Од 1837. године радио је и „Шпитаљски фундус” (болеснички фонд) на побољшању здравствених прилика у земљи.

Држава у повоју, владар неписмен, народ сујеверан. Први дипломирани лекар дошао је у Србију 1820, али већ 1837. године било их је 18. Прва болница и апотека отворени су у Шапцу (1826), потом у свим већим местима, а „шпитаљ палилулски” са 100 болесничких места био је највећи и најбољи у земљи.

„Благодареније Богу, болести никакових нема”, обавештавали су кнеза локални органи власти, мислећи на епидемијске болести, у које нису убрајали френгу (сифилис), полну болест веома распрострањену у источној и југоисточној Србији. Вредно је помена да је у Србији рано започето калемљење богиња „сребрном иглом, са дечијих краста”. Пошто је дало добре резултате, пелцовање је постало општа појава, па су издата „Правила за калемљење богиња” (1839).

Учестале епидемије куге и колере у Турској, које нису мимоилазиле ни далеко напредније земље Европе (Аустрију – 1831, 1836; Француску – 1832; Италију – 1836), принудиле су кнеза да убрза рад на уређењу санитетских установа. Њега је на то посредно нагонила и Аустрија, која је у време појаве епидемија у Турској затварала границу. С друге стране, Турска није поклањала никакву пажњу санитетској служби и установама, будући да је тек 1838. године увела карантине. Аврама Петронијевића, који је боравио у Цариграду као депутат, ангажовали су Турци на овом послу, а он је, у писму кнезу Милошу, писао да су сви Турци против оснивања контумаца, осим султана и министра спољних послова.

Тридесетих година 19. века кнежевину су захватиле три епидемије колере и куге: 1831, 1836. и 1837. године. Све три епидемије унете су из Угарске и Турске. Оне нису затекле Србију неспремну: кнез је изградио на српско-турској граници седам карантина и девет састанака, према аустријским узорима, и одштампао три брошуре у виду упутстава за лечење од колере и куге. Карантин у Алексинцу, на Цариградском друму, био је најуређенији јер је туда ишао највећи промет добара и људи.

Чим се куга појавила у Турској 1836, кнез је одмах предузео хитне мере: извео је војску на границу, а карантински период подигао на шест недеља. Аврама Петронијевића поставио је за главног надзиратеља српско-турске границе и наредио му: „Пребудите тамо и чувајте, ама да ни врана не прелети!” Кугу нису пренеле вране, већ турски низами који су долазили у Београдску тврђаву у пролеће 1837. године. Један војник је умро у Алексиначком контумацу, а један на путу до Београда, остали су се некако докопали београдске тврђаве. Лекар, који је прегледао оба мртва турска војника, није препознао чуму, а београдски везир је крио шта се потом дешавало у тврђави. Из страха да се куга не прошири из тврђаве у београдску варош, кнез је опсео Београд јаком стражом и одсекао га од света, услед чега је дошао у сукоб с београдским везиром. На срећу, куга је поштедела и Турке и Србе у Београду.

Прва српска жртва пала је почетком августа у Ражњу. Поред Ражња и Јагодине, куга је захватила Параћин, Ћићевац, Радошевац, Варош и Пардик. Сва ова места одмах су строго изолована. Пуким случајем куга је пренета у два села Ваљевског округа: Брезју и Осечини. Захваљујући строгим кнежевим наредбама – убијани су сви који се нису придржавали упутстава – куга је брзо локализована. У наведеним местима Алексиначког, Ћупријског и Јагодинског округа разболеле су се 243 особе, од којих су 192 умрле, а 51 оздравила. У Ваљевском округу умрло је 20 лица. Биланс жртава (212) је очигледно мали, поготову кад се зна да је у Земуну 1831. године страдало од колере 200 особа, а у Турској далеко више.

Потом је доктор Карло Нађ, придошли земунски карантински лекар, извршио потпуно чишћење свих окужених места. Зграде у којим је куга харала и многи предмети, у свим зараженим местима, предати су огњу. Спаљена је и варош Ражањ, после великог отпора становништва, који је кнез Милош сузбио суровим мерама, и потом преместио варош на једну узвишицу, подаље од друма. Уз помоћ доктора Нађа написана је и обнародована нова уредба о карантинима и санитетској служби.

Тако се кнежевина избавила „од страпше опасности” захваљујући огромним напорима и оштрим кнежевим мерама, уз релативно мало жртава. Будући да је ова епидемија десетковала многа насеља у Турској, успешна одбрана од куге оставила је о кнежевини леп утисак у Европи, а нарочито у Аустрији.

Професор Филозофског факултета у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа

WWW.POLITIKA.RS

Здравствена служба у Србији почиње да се уводи и организује тек од Хатишерифа из 1830. године. У почетку је...

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Поуке.орг - инфо
      Наизглед добри односи Србије и Црне Горе погоршани су након усвајања црногорског Закона о слободи вероисповести. Протекле недеље смо били сведоци хапшења свештенства, атмосфере која је била на ивици грађанског рата, а најновија порука дошла је од председника Црне Горе  да је могуће и формирање Цркве православних црногораца. О свему томе разговарамо у са историчаром Милошем Kовићем.     Након неколико деценија понижења српски народ у Црној Гори је тек после напада на цркве и светиње показао отпор. Професора Kовича ћемо питати како треба да схватимо Ђукановићеве речи да је обновио државу, па мора и Цркву.  Kолико дуго ће представници Спрске православне цркве у Црној Гори трагати за решењем са представницима садашње власти? Да ли Црква може да преузме улогу политичких странака? Да ли ће и колико садашња ситуација утицати на попис становништва у Црној Гори?     Извор: Спутњик
    • By Поуке.орг - инфо
      Протојереј-ставрофор проф. др Милош Весин, парох ленсиншки и јужночикашки, осврнуо се у бесједи, коју је произнио пред својим парохијанима, током Литургије, служене у недјељу Самарјанке, 17. маја, на сраман и противзаконит чин хапшења и утамничења Епископа будимљанско-никшићког и његових свештеника.     Он је навео да Световасилијевском литијом у Никшићу вјерни народ исказује велику љубав и поштовање према једном од оних христоносних великана рода нашег, који је свој подвиг и мисију међу људима видио у што доследнијем прилажењу Христу – једином Извору питке воде која гаси жеђ за истином.   Свети Василије је оним што је чинио приводио ка том извору повјерену му паству, молећи се за њих, молећи се са њима, дајући примјер свима и онима који ће доћи после њега.   „Како су онда могли другачије да поступе у ове наше дане, тог истог дана његовог празника, Митрополит Амфилохије и Владика Јоаникије него да и они пођу ка Извору те питке воде и да поведу народ са собом? Шта су учинили Митрополит Амфилохије са својим свештеницима у Острогу и Владика Јоаникије са својим свештеницима у Никшићу него да су прилазили Христу, том Извору напајајући и себе и оне око себе истином, миром и љубављу“, рекао је свештеник Весин.   Он је указао да литије у Никшићу није могло да не буде, јер њу, како је нагласио, није повео Владика Јоаникије, „који се показао као исповједник вјере, спреман и на мучеништво“, него је повео Свети Василије Острошки.   „Владика Јоаникије је имао двије могућности: да се заклони иза или испод тренутних околности или да, вођен вјером, али и пастирском бригом и љубављу, крене и превазиђе околности. Владика Јоаникије имао је смјелости, која је била храњена вјером, љубављу и одговорношћу, да буде изнад околности“.   „Како и чиме, питамо се. Ничим другим до радошћу. Животно је знао, својим молитвеним искуством и својим подвигом је знао Владика Јоаникије онај стих из Цветног триода који каже: Обећао си Господе да ћеш вјерујућима подарити радост воде са извора непресушног. Та радост, Христова радост, која се излива на све оне који желе за Христом да иду и Христом да живе, као што је у миру сабрала све оне хиљаде Никшићана, који су се окупили да празнују празник Преполовљења и празник Светог Василија Острошког, они су се, послије Световасилијевске литије, у радости и миру разишли својим кућама“, додао је протојереј-ставрофор Милош Весин.   У својој надахнутој омилији отац Милош је за оно што се, потом, дешавало у ноћи хапшења и утамничења Преосвећеног Епископа Јоаникија и никшићких свештеника, сликовито казао да је то талог, који се усталасао на дну бунара.   „Ти бунари, осим што у себи немају питку воду, покушавају многима да забране да крену ка изворима воде питке, а тих извора питкости, Богу хвала, Светом Петру Цетињском, Светом Василију Острошком, Арсенију Ждребаоничком, Стефану Пиперском, Симеону Дајбабском, извора воде живе по васцијелој Црној Гори има све више. И када се усталасала устајалост са дна бунара тада се дешава само једно, тада проговара сила као израз немоћи. Владику Јоаникија, заједно са његовим свештеницима, те празничне вечери, боље речено ноћи, приведоше и затворише. Три дана и три ноћи је Владика Јоаникије са својим свештеницима провео у притвору“, бесједио је протојереј-ставрофор др Милош Весин.   Истакао је да смо се сви, вјероватно, питали како је Владици и свештеницима било све то вријеме у притвору. Отац Милош је додао да он у њихово име не може, нити смије да говори, али, ипак, „вјера коју дијелимо и Васкршња радост коју носимо у себи даје му право“ да изнесе своје мишљење.   „Владици и његовим свештеницима је, вјероватно, у први мах, било чудо, јер су послије свјетлости олтара, послије свјетлости Причешћа, послије свјетлости литије, послије свјетлости коју су зрачила сва она лица у литији, оних поносних и честитих људи из дичне Црне Горе, посебно омладине православне и дјечице која је била око Владике, све то одједном, та светлост је била замијењена сивилом бетона и хладноћом. Тај малени простор у ком је био Владика и остали, малени простори гдје су били заточени свештеници, нису били без свјетлости“.   „Христос своје никада не оставља и колико год да су били мали, скучени, тамни, хладни ти простори они су у себи имали свјетлост – свјетлост Васкрслог Христа и тако је Христос узвратио својима за љубав и пожртвовање. Они нијесу хтјели да напусте свјетлост и свјетлост није напустила њих“, казао је о. Милош, поручујући:   „Хвала од срца и душе Владици Јоаникију и његовим свештеницима што нас живим примјером поучише како се остаје Христов. Наше молитве за Владику Јоаникија, за Митрополита Амфилохија, али и за све свештенике, све монахе и монахиње, за сву нашу браћу и сестре, сву омладину и дјечицу широм Црне Горе, наше молитве за њих не престају, јер знамо да њихова искушења нијесу дошла свом крају. Они, који су данас, заиста, понос и дика не само Црне Горе, него васколиког српства и православља, они који крст носе и крстом се поносе, заслужују наше непрестане молитве. То представља примјер живе и дјелатне вјере, како се брани Христос данас. Рећи: Не дамо светиње значи, исто тако, рећи Не дамо светињу живота, светињу брака, светињу породице, светињу наше дјеце. Све је то укључено у том исповједном поклику: Не дамо светиње!“     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • By obi-wan
      Брза авионска путовања и кратки боравци отуд не само да не шире видике, већ бетонирају уврежена мишљења туриста. „Путовање сужава видике“, како је приметио Честертон

      Јутрос сам добио електронску поруку од Рајанера са мерама предострожности које су увели поводом короне. Оне не само да не делују умирујуће, већ наговештавају да ће летење авионом постати још кукавнија работа него до сад. Поврх свих уобичајених недостојности – стешњености и бесконачног чекања по бездушним аеродромима – сад ће свако још морати носити и маску током лета.
      Оно што је и иначе било „сачувај Боже“ ће изгледа постати двоструко горе. Могуће да ћемо, због смањене потражње, за то задовољство морати плаћати више… „Социјално дистанцирање?“ У економској класи? Тешко.
      Летети авионом требало је да буде вид слободе. Да на неколико дана одемо негде где има сунца. Да побегнемо у друге светове, проширимо видике. Е па ако је ово та слобода, носите се с њом…
      Али шта ћемо с оним увреженим мишљењем да се путовањима, а нарочито авионским, шире видици – да је путовање неодвојиво од образовања, прилика да се доживе нове културе, искуси другачија храна и чују страни језици, начин да човек почне ценити увид да се о стварима може размишљати и на други начин, не само на свој? Пре него се почело путовати авионом, такви доживљаји били су повластица богатих, кад би ишли на своје велике обиласке и крстарења. Појефтињење авионских летова све је демократизовало. И тако је, за многе људе, свет постао већи. Ширење видика као једна од страна путовања у својој основи је морално. Што рекао Марк Твен: „Путовање разара предрасуде, затуцаност, ускогрудост, и многим нашим људима потребно је већ само због тог. Ширина, целовитост, милосрдност спрам људи и ствари не могу се стећи вегетирањем у једном кутку земаљске кугле цео живот.“
      Проблем је што је Твен умро 1910, а први комерцијални лет уследио тек четири године потом. И што путовање авионом углавном није испунило моралну мисију коју му он приписује – пре ће бити да је учинило управо супротно.
      Парадоксално, људи често путују да би доживели нешто друкчије, али, управо путујући, стварају једноличност. Што више путујемо, аутентичне разлике све се више бришу.
      Осим тога, мештани знају да туристи не иду код људи с аутентичним ставом, већ код оних који им се приказују онако како ови очекују. Брза авионска путовања и кратки боравци отуд не само да не шире видике, већ бетонирају уврежена мишљења туриста. „Путовање сужава видике“, како је приметио Честертон.

      Наравно, ово о чему пишем делом је израз несклоности глобализацији, чија је претходница била комерцијализација авионског саобраћаја. Томас Фридман, назови-пророк глобализације, написао је 2005. књигу Свет је раван: кратка историја XXI века. У његовом поравнатом свету слободног тржишта оно по чему се људи разликују и што их раздваја постајало би све безначајније. Снага националних држава узмиче, док глобална трговина на послетку не сруши све препреке својој хегемонији. Цена за тај равни свет глобалне трговине је хомогенизација културе. Све постаје исто.
      Али постоји и дубљи, скоро духовни проблем са филозофијом „путовање по свету као израз слободе“ као саставним делом дражи комерцијалног путовања авионом. „Седи у својој келији и она ће те научити свему“, саветовао је један од најчувенијих пустињских светих отаца из четвртог века, Мојсије Мурин. Остати где јеси је начин да се човек суочи с властитим демонима и да им се супротстави.
      Према том предању, за оне који стално јуре за новим доживљајима сматра се да тиме беже од онога с чим би требало да се суоче. Ако сте незадовољни својим животом, вероватно ћете то бити где год да сте; ако се лоше опходите према људима, тако ћете радити и у Кини и у Шкотској; ако сте цинични, нов призор кроз авионско окно ту ништа неће променити. Проблем кад путујете је што водите себе са собом.
      У монашком предању, остати где јесте не значи ограничити или везати се. То је позив на ослобођење – да истражите где сте и ко сте. У добу кад „негде друго“ увек делује као одговор, потребно је обновити и повратити жељу за смирењем на једном месту.
      Можда све ово делује мало сувише апстрактно. Многи људи – ту спада и моја породица – раздвојени су великим даљинама. Моја деца могу видети своје деке и баке само ако путују авионом. Ништа никад није онако једноставно како бисмо желели. Али потреба да се позабавимо својом општом несмиреношћу је нешто друго.
      Џајлс Фрејзер (Giles Fraser, 1964) је новинар и англистички свештеник, старешина цркве Свете Марије у Њуингтону у јужном Лондону
      https://stanjestvari.com/2020/05/18/putovanje-suzava-vidike
    • By Поуке.орг - инфо
      Основно државно тужилаштво у Никшићу предало је Основном суду оптужни предлог против Преосвећеног владике Јоаникија и свештеника Епархије будимљанско-никшићке зато што су 12. маја у том граду поступали супротно наредбама Министарства здравља – окупили се на Тргу Шака Петровића и учествовали у литији заједно са грађанима.     Како је на конференцији за медије данас саопштио Стево Шекарић, руководилац ОДТ-а у Никшићу, њима се на терет ставља кривично дјело непоступање по здравственим прописима за сузбијање опасне заразне болести, за које је предвиђена новчана или казна до једне године затвора. Тужилаштво, како је навео, није ставило предлог за одређивање притвора за свештенике јер за то “нема законског основа с обзиром на то да је подигнут оптужни предлог”.   Послије литије која је 12. маја на дан Светог Василија Острошког одржана у Никшићу, притвор од 72 сата одређен је Епископу будимљанско никшићком Јоаникију и свештеницима: Слободану Јокићу, Данилу Зиројевићу, Жељку Ројевићу, Остоји Кнежевићу, Мирку Вукотићу, Василију Брборићу, Драгану Крушићу и Николи Маројевићу   Задржавање је укинуто синоћ око поноћи.   Током трајања њиховог утамничења у свим храмовима служени су молебни а више десетина хиљада грађана широм Црне Горе је протестовало тражећи ослобађање владике и свештеника.   Одмах након пуштања на слободу, Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије је поручио да је народна подршка израз љубави према Цркви и природни наставак борбе за одбрану светиња.     Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...