Jump to content

Протојереј Томас Хопко: Живот после смрти… Загробне тајне [I]

Оцени ову тему


Препоручена порука

groblje.jpg

Наша Православна Црква нема јаснодогматско учење о смрти и о томе шта се догађа када умиремо. Огроман број књига написаних о загробним искуствима говори о великом интересовању које постоји за ову тему. Даље, постоје и питања у вези са душом након смрти, као и о међустању (тј. Времену између наше смрти и краја света). Христос долази у слави, а пошто са 2001. годином долази и нови миленијум (при чему је 2000. година, последња година другог миленијума), то је покренуло још веће занимање за „последња времена“, „Христов долазак“ и „Страшни Суд Божији“.
 
 
Постоји много расправа управо на тему смрти, нашег разумевања умирања и шта треба да говоримо о онима који су биолошки већ умрли. С тим у вези су и питања молитве за преминуле. Ми, православни, баш волимо заупокојене службе. Имамо Божанску Литургију на коју нико не долази, али је зато црква препуна кад имамо заупокојене службе.
 
Овде ћу указати на пар битних ствари, за које сматрам да су јасно учење наше Православне Цркве, иако се о томе може расправљати. Не износим само своје мишљење, износим своје став о томе шта ја сматрам да нас Црква учи.
 
Хајде да узмемо тумачења Светог Писма, Отаца Цркве, светих, као и служби које врши Црква и да поставимо нека питања, попут:
 
Шта је смрт?
Како схватамо смрт?
Шта мислимо да се ту догађа?
Како треба да се односимо према томе?
Какве одговоре бисмо могли да добијемо од Светог Писма
 
Свет Писмо је наш основни ауторитет вере и сведок тога шта хришћанска вера јесте, а наше Предање представља тумачење и разумевање Писма. Наше Предање је начин разумевања Писма и садржи смисао у којем је и само Писмо по себи сведочанство предања вере или правила вере које и претходи писању Писма. И зато, засигурно је да је хришћанска вера постојала и пре књига Новог Завета, која су суштински тумачења књига Старог Завета. Узгред, новозаветни појам Писмаподразумева оно што називамо Старим Заветом, а то укључује Законе, Псалме и Пророке.
 
Шта православни хришћани уче о смрти и томе шта се дешава када умремо?
Ми, хришћани смо, без икакве сумње, убеђени да смо створени за живот и да умирање није Божија воља. Бог не жели смрт, Он жели живот. За Свето Писмо, смрт је непријатељ. Апостол Павле, чак, смрт назива и „последњи непријатељ“. Смрт није природна, нити је природни део нашег живота и Бог њу није желео. Премудрости Соломонове, који су део Светог Писма, врло јасно кажу: „Бог није створио смрт“. Смрт у овај свет долази као побуна против Бога. Смрт у овај свет долази зато што људи не бирају живот, већ бирају смрт, таму и себе, уместо Бога.
 
Свети Атанасије каже: „ако бираш себе, бираш ништа, јер без Бога си управо то, ништа“, јер смо ни из чега и створени. Јер, Бог нам дарује цео живот, Он који је Живи Бог и једини Који Живи.
 
Наше учење јесте да је смрт последица људске побуне против Бога у самом почетку, а с помоћу демона (који воле смрт, таму и зло). Библија учи, заправо учи да постоје „пакети опција“: имаш Бога, истину, живот и славу или имаш демоне, таму смрт, сатану, грех, пропадање, ружноћу и труљење. Ово је основна стварност и ту нема средњег пута.
 
У седмој глави посланице Римљанима, Апостол Павле каже: „видим други закон у удима својим“.Људска бића мисле да су економисти; другим речима, сматрају да су сами себи закон, али Писмо тврди другачије. Или постоји Христов закон, којег у својој посланици Римљанима Апостол Павле назива Закон Светог Духа и Живота или закон греха и смрт. Делује један или други закон, и ако се не примењује један, примењује се други. Овим причу из Постања тумачимо као избор смрт. Даље, чак није ни сасвим православно сматрати грех за искварен избор или чињење погрешног избора. Верујем да је наше учење то да проблем није да ли је то исправно или погрешно, већ избор сам по себи (како учи Свети Максим Исповедник); јер, ако си створено биће, онда и немаш избора.
 
Ако постоји Бог, и Бог је Бог, и Бог је живи Бог, и Бог је Онај Који јесте, онда је наш једини избор тај да се одрекнемо свог избора и повинујемо Њему. Веома је важно разумети ово, јер савремени људи мисле да што имају више избора, то су више слободни, али то није библијски став. Ми кажемо да, ако већ постоји Бог, онда једини избор који имамо пред нама у било ком тренутку времена, јесте да се одрекнемо свог избора, да Њега слушамо, у Њега имамо поверење, Њега волимо и Њему верујемо. Првобитни грех је управо исказ „Не, ја нећу да се повинујем, верујем или волим Бог. Радићу како ја желим“. Свесни сте шта наступа када ствари радите на свој начин: нестајемо и умиремо. Одатле долази смрт. Тамо где је следовање, љубав и веровање у Бога, тамо смрти не може бити. Уколико се неко потпуно покори Бог, живи у заједници са Богом, верује Богу и воли Га у свему, та особа неће моћи умрети.
 
У причи о Постању, занимљиво је да Адаму и Еви Бог није рекао: „ако једете од тог дрвета, убићу вас“. Он каже „немојте јести од Дрвета познања добра и зла“, што пре значи избор него покоравање, „јер, ако једете од њега, сигурно ћете умрети“; јер није грех то што нас убија. У том смислу, Бог никога не убија, него убијамо сами себе. Оног часа када свој живот узмемо у своје руке како бисмо чинили оно што желимо чинити, и да се не повинујемо Богу, ми тада вршимо самоубиство. Даље, ми у смрт увлачимо и своју децу која су рођена у истом смртном стању приликом доласка у овај свет. У томе је ствар са првородним грехом. Друга ствар јесте да је задатак људи да превазиђу и униште смрт, да учине да смрт умре, како би живот живео.
 
Читав Стари Завет, који укључује Законе, Псалме и Пророке, поучава људе о намери Божијој да обнови побуњено човечанство како би, у коначници, смрт била уништена. На пример, Мојсијев Закон садржи две врло занимљиве ствари: прва, где Бог кроз Мојсија каже „представљам ти само 2 пута: благослов или проклетство“ (тј. живот или смрт), а затим каже: „изабери живот, немој бирати смрт“. Закон, Псалми и Пророци кажу „повинуј се Богу, остави свој избор, повинуј се Богу и живећеш“. На пример, Псалам 118 (119) који се чита током службе опела и током Велике Суботе, каже: „Благо онима којима је пут чист, који ходе у Закону Господњем. Благо онима који чувају откривења Његова, свим срцем траже Га“. Псалам затим наставља: „Ако чувам Закон твој, наћићу живот у њему и нећу умрети“. То се чита над телом мртвог Исуса, јер је Он једини који је потпуно чувао Закон Божији и зато не може умрети.
 
Ми верујемо да је Исус Христос, Спаситељ наш, дошао у овај свет да би умро. Он је Једини који је дошао како би умро и зато он може, Својом смрћу, преобразити смрт у победу. Он је Једини, једина Личност и једини Човек икада који је рођен с циљем да умре. Такође, он је једини Човек који је Син Божији, који је по Свом божанству истоветан Оцу; рођен од девице, рођен од Оца, који долази у свет с једним циљем: да разори дела ђавола и смрт и да нам подари живот.
 
По Библији, пре Христовог доласка, свако је био у раљама смрти, без обзира како добри или лоши били. Можемо чак и данас рећи да је то истина. Биолошки, сви смо ми мртви, ово је простор мртвих људи. Добра је идеја да се то запамти. У ствари, многи наши монаси чак стављају и ковчег у своје келије како би то увек имали у виду. Постоји једна америчка црквена прича о неким јужњачким протестантима који су чули за једног римокатоличког монаха који је писао „сећај се смрти“ и који је држао ковчег спреман за свој покоп. И један рече другом: „Знаш да они то раде и да понекад чак и спавају у ковчегу?“. Други рече: „Да, они нису тако напредни као ми“. Ипак, питање је ко је овде у предности?
 
Проблем је тај што је у нашем времену смрт постала тако природна да је нико више чак ни не сматра за непријатеља. У мноштву литературе, она се сматра за нешто нормално, последњи чин живота или одлазак у неку врсту светла негде, па ако сте уморни од живота или овог света, ви позовете лекара да вам оконча живот. Ипак, то апсолутно нема везе са вером библијских хришћана.
 
Хајде да упоредимо Сократову и Исусову смрт. Сократ је философ, „кварио“ је атинску омладину својим философским учењем говорећи да је прави философ онај који може да се суочи са смрћу. Када су га коначно ухватили и осудили на смрт, а његови пријатељи покушали да га спасу, он је то одбио. Када су му донели отров кукуте, он га пије и умире. Узгред, друштво за еутаназију државе Масачусетс, САД, управо се зове „Кукута“
 
Даље, погледајмо како Исус умире. Он је у Гетсиманском врту и преклиње Оца да Га „мимоиђе ова чаша“, крвавог зноја. Њему је страшно не само да Он сам умре, него и да умре било која друга особа, јер то је потпуна победа ђавола.Ми нисмо створени да пропаднемо и трулимо у гробу, већ да Богу певамо „Алилуја“. У Старом Завету, постојала је велика расправа о смрти. Неки су сматрали да је смрт природна, да просто умиреш и одлазиш својим прецима. Они су, такође, веровали да Бог наставља да живи у људима и да ће суве кости Израиља (или народа Израиља) бити васкрснуте, али да је појединачна личност изгубљена. У Исусово време, ови људи су били познати као Садукеји. Ако читамо Библију, видимо да Садукеји нису веровали у дух, душу или васкрсење мртвих. С друге стране, Фарисеји су веровали у све то. По њиховом тумачењу Писма, биће васкрсења мртвих и мртви ће устати. Они су, такође, веровали да, када дође Божије месијанско доба, када Божија слава буде испунила творевину, када Божије Царство, кроз Месију, буде коначно успостављено, главна ствар која ће се догодити јесте да ће се отворити гробови мртвих (поред тога што ће слепи прогледати, раслабљених проходати, глуви чути, неми проговорити…). Тада ће сви мртви устати и Бог ће судити свакој особи која је икада живела. Ово је било учење фарисејске групе и апостола Павла. У Делима Апостолским, сваки пут кад упадне у невољу због проповеди Исусовог Васкрсења, апостол Павле прави сукоб међу Јеврејима. Он каже да му се суди због вере у васкрсење, након чега Садукеји улазе у расправ уса Фарисејима, док он стоји са стране и посматра. Из ове перспективе, Исус је био фарисеј, јер је веровао у Васкрсење. У ствари, Он је рекао да је Он Васкрсење и Живот
 
Који год да је став о васкрсењу у Старом Завету, сви су били мртви. Место или стање у којем мртви обитавају, у Библији се назива Шеол (на јеврејском) или Хад (на грчком). Проблем је што се понекад Шеол/Хад на енглески преводе као пакао, па људи онда говоре у Богу који је сишао у пакао, али то место не треба тако назвати, јер пакао не постоји све до краја времена.
 
У Библији, тачније у Премудростима Соломоновим, каже се да ако си био добра и праведна особа, када умреш, на неки начин ћеш бити у рукама Бога који брине за тебе. Људи то виде као трагедију, али то није, јер је Бог још увек ту.  То је неко стање блажене смрт и називано је „наручје Аврамово“. Дакле, праведни преминули су били у наручју Аврамовом а они који су веровали у Васкрсење, веровали су да ће бити у стању блажене смрти све док не дође месијански Краљ који ће подићи мртве и увести их у славу. Давид, Соломон, пророци, чак и Јован Крститељ били су у том стању, у наручју Аврамовом. По нашем православном Предању, Јован Крститељ је претеча Исусов, чак и у Шеолу. Као што певамо у његовом тропару, он умире пре Исуса да би у царству смрти објавио да долази Син Божији да разруши то царство, да све подигне из мртвих, да их уведе у Царство  Божије и да нам подари велику милост вечног живота са Богом.
 
Такође, постоји учење по којем је ово царство смрти или Шеол имао део где су били зли људи. По доласку месијанског Краља, ти људи такође устају, али на суд и осуду. Треба рећи да се управо на то односи прича о богаташу и Лазару. Та прича нема ништа са рајем и паклом. У њој, богаташ који борави у свом делу, разговара са Аврамом, а не са Богом. Смисао приче јесте да ако не слушаш Мојсија и закон пророка и ако заиста не волиш, бираш и повинујеш се Бог, нећеш бити спашен, чак и ако сиромах устане из мртвих. Другим речима, ако не волиш Бога и не пронађеш живот пре смрти, онда га нећеш пронаћи ни након смрти, чак и ако Исус, Син Божији, дође с намером да буде распет, да умре и сиђе у Шеол и подигне мртве. За нас, то је само средиште Еванђеља.
 
Јеванђеље је да сад имамо новог, коначног и последњег Адама који се зове Исус. Свети Павле каже да је први Адам био образац (типос) Онога који ће доћи. Исус је прави Адам, јер Он је тај који се стварно повинује Бог, свом Оцу. Он се повинује Богу од вечности, као Син Божији рођен од Оца и очовечио се рођењем од Дјеве Марије, постајући Човек који, буквално, није могао умрети, да би био Човек који је дословно, потпуно и сасвим посвећен Оцу, Његова воља била је Очева воља, Његово дело било је Очево дело, све што је Он чинио било је од Оца, и кад видимо Њега, видели смо Оца.
 
Све што се приписује Богу у Старом Завету сада се приписује Исусу, том Човеку који је истински човек, али не и само човек. Он је Човек који је Син Бога, Који је извор и створитељ живота, Који силази на Земљу и на Себе преузима грех, проклетство и све оно што се односи на наш људски пад, укључујучи и последњег непријатеља (саму смрт), како би смрћу уништио смрт. Наше учење јесте да је то једини начин на који се смрт може уништити, јер Бог жели да сви људи живе, сви греси да буду опроштени и да Га волимо свом својом душом, умом и љубављу. Даље, уколико држимо Његову реч и волимо Га, можемо живети вечно, али то нико не ради. Нико од нас није потпуно праведан и ми нисмо способни да сами себе спасимо. Псалам пита „Ко нас може избавити из Шеола… ко нас може подићи из мртвих?“. Чак и Дјева Марија, мајка Исусова, није могла спасти себе од умирања, јер сви су под проклетством смрти и у власти злога.
 
Нама је потребно да будемо ослобођени и спасени, али ко нас може спасити? Бог не може просто рећи „буди спасен“, јер да то може, тако би и урадио, али не може. Он је морао да уништи саму смрт, а једини начин за то јесте да смрт буде уништена животом. Тама се једино светлошћу може уништити. Зло се једино може уништити добрим, а мржња једино љубављу. Дакле, морамо имати Једног који је Љубав, Истина, Светлост, Добро, Лепота и Савршенство и који то дословно то мора актуализовати у овом животу. Мада, ако то актуализујеш у животу, бићеш разапет. Уколико потпуно и сасвим живиш по Богу у овом свету, буди сигуран у једну ствар: бићеш разапет. Исус је дошао да би био разапет.
 
Исус је једини дошао да би умро, јер Он и јесте дошао да воли, повинује се и верује Богу, Свом Оцу, без обзира на све. Чиме се показује да волиш Бога? Тиме што волиш свог суседа и свог најгорег непријатеља и узимањем на себе њиховог греха и зла, па чак и умирањем њиховом смрћу, како би их избавио од смрти, пошто они сами немају моћ да то учине. Исус управо то чини и то је оно што јесте наша вера. Дакле, Исус долази у свет како би умро и Он Својом смрћу уништава смрт. У нашој Православној вери, ово је једини начин да се то учини. Зато центар наше Цркве оно „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи“. Нема другог пута, чак ни за Бога. Он је постао човек и на себе примио проклетство, грех и умро за нас, јер је то чин крајње покорности, поверења и љубави. То је савршени чин љубави, који изнутра уништава смрт и подиже све мртве, желели они то или не. У ствари, како Православна Црква учи у Свеопштем Васкрсењу, сви ће бити подигнути из мртвих, без обзира на њихове жеље. Тако и наша пасхална икона приказује Исуса који вуче Адама и Еву из мртвих, са свима и праведнима и неправеднима
 
Ако сте икада били на православној сахрани, могли сте чути читање пете главе из Јовановог Еванђеља које каже: „долази час и већ је настао, када ће мртви чути глас Сина Божијега и чувши га, оживеће. И изаћи ће ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који зло, у васкрсење суда. Ја не могу ништа чинити сам од себе; Како чујем онако судим, и суд је мој праведан; јер не тражим вољу своју но вољу Оца који ме је послао.“ Овај, изузетно важни одломак из Еванђеља каже да ће сви и свако бити васкрснут. Не само добри људи, него баш сви. Опште васкрсење је наше учење, јер смрт је уништена.
 
 

View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Човек је човеку постао непријатељ, а ми смо браћа, различити по безброј ствари, од идентитета, националних, државних, полних, много тога је различито међу нама, али много више је идентично, рекао је патријарх Порфирије у интервјуу за Радио Београд 2, који је водио главни и одговорни уредник Радоман Кањевац. Говорећи о Косову и Метохији, истакао је да дубоко верује да ће се пре или касније наћи нека додирна тачка и могућност за заједнички живот Албанаца и Срба, и других народа на КиМ.

      Звучни запис првог дела разговора
      Звучни запис другог дела разговора
       
      Извор: РТС
    • Од Поуке.орг - инфо,
      На изненађење свих Месија је дошао не уз трубе и фанфаре него на скромном магарету. Тиме је Господ Христос показао да је Бог створио човека по својој слици и прилици као слободно биће да би човек слободно одговорио на бескрајну љубав и милосрђе Божје, поручио патријарх Порфирије.
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 25. априла 2021. године, на празник Уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим – Цвети, свету архијерејску Литургију у Саборној цркви у Београду.
      - Господ Исус Христос није био очекивани месија који је велики војсковођа и владар, јер благодат Божја не мења свет споља, а Бог не жели робове и покорне себи људе. Господ Исус Христос иде победоносно и тријумфално кроз Галилеју ка Јудеји и пролази кроз Витанију. И кроз ту причу видимо да у животу Христовом ништа није случајно, а исто тако ни у нашим животима ништа није случајно, рекао је патријарх Порфирије, нагласивши да је у Витанији Господ вратио у живот Лазара који је већ четири дана био поробљен смрћу:
      - Христос је намерно сачекао четири дана док није дошао ка свом пријатељу који је већ био умро. Циљ тог чина био је у томе да се сви увере да је он заиста мртав да неко не би посумњао у тај чин. А Господњи плач над умрлим пријатељем потврда је нама да смрт није нешто што је природно, није нешто што нам је од Бога дато, поучио је патријарх Порфирије.
      - Прошавши кроз Витанију, Господ улази у Јерусалим где га дочекује мноштво народа. Дошли су сви у одушевљењу сматрајући да је то онај Месија којег су чекали. Али они су чекали великог војсковођу да покори све народе света. Очекивали су Месију као земаљског цара. Уз помоћ кога они треба да управљају светом. Међутим, на изненађење свих дошао је Месија не уз трубе и фанфаре него на скромном магарету. Тиме је Господ Христос показао да је Бог створио човека по својој слици и прилици као слободно биће да би човек слободно одговорио на бескрајну љубав и милосрђе Божје. На тај начин човек одговара на љубав која спасава читав свет и спасава све људе, али не насилно. Не тако што се спасење намеће, него тако што се оно љубављу и вером усваја, закључуо је патријарх Порфирије.
      Његовој Светости Патријарху српском г. Порфирију саслуживали су јеромонах Сава (Бундало), јереј Арсен Миловановић, протођакон Дамјан Божић и ђакон Радомир Врућинић, ипођакони Владимир Јелић и Његош Стикић, као и чтечеви Андреј Јелић и Павле Јовановић.
       
      Извор: Радио Слово љубве
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Обновљена скулптура "Сима Игуманов са сирочићима", коју су скојевци пре 70 година уништили чекићима и уклонили са Игумановљеве палате, данас је враћена на ово репрезентативно здање на Теразијама, а свечаном чину је присуствовао Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. Фотографије које можете да видите у Галерији испод, сачинио је за Радио Слово љубве г. Владимир Костић.
      Повезана вест: 
      Матица српска: Данас се у Београду, на зграду Задужбине „Симе Андрејевића Игуманова Призренца“ враћа скулптура „Сима Игуманов и сирочићи“

       
      Скулптура је сачињена у атељеу вајара Зорана Кузмановића у Смедереву. 
      Некадашња композиција, рад вајара Лојзеа Долинара, красила је угаони врх Палате Симе Игуманова од 1938. до 1950. године, када су је припадници нове власти уништили.
      Игумановљева палата подигнута је 1938. према пројекту Петра и Бранка Крстићa у стилу модернизма. На прочељу фасаде налази се натпис: „Задужбина Симе Андрејевића Игуманова Призренца”.
      Сима Игуманов, трговац, отворио је 1872. у Призрену Богословско-учитељску школу, чије је издржавање обезбедио тиме што је подигао палату на Теразијама и створио задужбину која је доносила редовне приходе. Замишљена је у модернизованој верзији српско-византијског стила. Овај објекат проглашен је за културно добро.
       
      Извор: Радио Слово љубве
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Хајде да прочитамо Прву саборну посланицу апостола Петра. Суштина одломка је у томе да су почели прогони хришћана. Исус Христос је упозорио хришћане на то да ће бити прогањани и истеривани. Међутим, човек не верује да му се нешто дешава све док гвожђе не дотакне његово тело. Христос је и Сам страдао. Очигледно, иста таква чаша очекује хришћане. Ако не све – неке, у сваком случају.

       
      Дакле, то је оно што се односи на нас. „Пазимо!“
      „Време је да почне суд од дома Божјег“ (1 Петр. 4, 17).
      Ове речи можемо запамтити. Зато што се то види, на пример, из наше историје. Ако слушате друштвене дискусије о Стаљиновим репресијама, о прогонима, о неправдама које су се дешавале у то време, вероватно се сећате бројева. Тридесет седам, …тридест седам, …тридесет седам. Тридесет седма година… Обично се помињу ужаси последњих година пред рат. А прогони су почели раније. Седамнаесте године, осамнаесте године. Убијали су већ тад. Али нису убијали оне због којих су плакали тридесет седме. Не партијске чиновнике, не врхушку нове номенклатуре. Убијали су сеоске попове. Убијали су зато што људи имају цвикере на носу. Убијали су племиће. Убијали су официре. Чак и ако су носили цивилну одећу. Убијали су стари свет. Убијали су нештедимице. Убијали су масовно. И нису просто стрељали. Закопавали су у септичке јаме, разапињали су на Царским дверима, прикуцавали су ексерима за железничке прагове у очекивању воза који долази, причешћивали су отопљеним оловом… То нису била стрељања по суду или без суда. Нису била стрељања! Многе жртве су се за стрељање молиле као за милост.
      То значи да је време да суд почне од Дома Божјег. Пре него што је ова гвоздена црвена рука дотакла грло своје црвене деце за којом днас плачемо (данас!), иста ова црвена гвоздена рука је брисала с лица земље Цркву Божју.
      Ако се не уништи Црква – све остало ће постојати. Људи то не разумеју, а лукави је има разум. Префињен, развраћен. Он је веома прозорљив. Не плаши се ракета. Ни далеког домета, ни средњег, ни малог. Он се не боји ракета „земља-ваздух“ или „ваздух-земља“. Њега уопште баш брига за ове ствари. Он одличо зна ко је његов непријатељ.
      И жалац рата је увек усмерен на оно што људи не цене. На Цркву.
      Људи не цене Цркву. Чак ни у нашој срећној и побожној, у поређењу с многим другим земљама, Русији, људи не знају Цркву. Колико често човек не зна за главно благо које се налази у његовој кући. Он мисли да су његово благо акције неког предузећа, а његово благо је унук који се тек родио (још му то нису јавили). Не знамо шта је наше благо. И апостол Петар нам каже: „Време је да почне суд од дома Божјег.“ Свако очишћење ће се пре свега односити на нас.
      У току ових месеци и дана нејасног и злосрећног ковидног догађаја, који је захватио цео свет, сви се чуде (и сад се чудимо) томе што је проценат умрлих свештеника већи од процента људи који су умрли међу свим категоријама становника.
      Таксисти нису престајали да возе клијенте. Међу таксистима нема смртности. Међу таксистима просто нема ковида. Нема! Људи су седели у продавницама за касом, никуда нису ишли. Удисали су угљендиоксид по савету лекара. Људи су седели за касом и удисали су угљендиоскид по седам-осам сати у супермаркетима који се нису затварали. Међу њима нема мртвих. Међу лекарима који свакодневно негују болеснике смртност је мања него међу свештеницима. Зашто је то тако? Па шта је то? Да ли је то диверзија? Ђавољи ударац? Да ли је то случајност или тајна законитост коју ми не разумемо?
      Не знам. Нисам сигуран да сам потпуно у праву. Али читам ове речи: „Време је да почне суд од дома Божјег“ и мислим, да ли се можда односе и на ово?
      Шта год да дође на нас… Доћи ће туђинци – Црква ће прва пострадати. Ако се наши рогати подигну из бездана и започну нову револуцију – Црква ће прва посрадати. Ако се појави нова зараза уместо старог ковида – Црква ће прва пострадати. А кад Црква плати (или не плати), кад се оконча њено питање, почеће да страдају сви остали. Очигледно, налазимо се на извесној оштрици, само што нико то не разуме – ни споља, ни унутра. Ми сами о томе не желимо да размишљамо („А зашто нас? – Па зато што ће дом Божји први пострадати.“) Овај механизам ће бити сакривен од људи.
      Ово није баш утешно. То је само упозорење на озбиљно искушење. Црква треба да буде виша, боља и чистија од света који је окружује. Ми треба да будемо за пола главе, за главу више. Просто морамо бити изнад.
      У сваком случају, почеће од нас, чак и ако смо испод. Свеједно ће од нас почети.
      Шта год да дође – „Време је да почне суд од дома Божјег“.
       
      Извор: Православие.ру
×
×
  • Креирај ново...