Jump to content
Иван Недић

Руска Црква ДЕЗИНФИКУЈЕ КАШИЧИЦУ после сваког причесника?

Rate this topic

Recommended Posts

пре 33 минута, Bokisd рече

Ne mora da znaci,.... puno je faktora u igri.... :stidljiv:

@Лубеница Да вјероватно благодат:ani_biggrin:, то се често мјеша са пријатним осјећањима, ако се погледа и презентирани контекст, доста је ту било узвишености и самозадобољства сбог своје рјетке вјере,  из таквог наитија је произашла тако снажна осуда за нас.

Што није неко непријатно осјећање проглашено за благодат или сама болест, па да је резултат неко самоосуђивање, па да размислимо.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 минута, Срђан Шијакињић рече

Али не доводи се ни сада. Само не доживљавају сви "веру" на исти начин. Зар није довољно што сви верујемо у васкрслог Христа? И, у вези са темом, сви верујемо да је причешће света тајна којом задобијамо вечни живот. Зашто не бисмо могли да имамо различита мишљења о осталим питањима, што би то било толико узнемиравајуће? Када бисмо и замислили на тренутак да вином и хлебом могу да се пренесу вируси (не тврдим ништа) - зар би то умањило значај причешћа? Зар би то пољуљало веру у васкрслог Христа? Мени не би. Разумем да некима би, разумем и зашто, али сматрам да нема потребе. Обећање вечног живота, заједнице са Богом и људима кроз причешће и даље би стајало непољуљано. Да ли се узима кашичицом, из руке, пијењем из Чаше, то је ваљда ипак споредно. Да ли вино и хлеб потпадају под законе природе, па и то је ваљда споредно... Битно је да се не доводи у питање наша вера да у причешћу, као и у самом Христу, постоји нешто што превазилази све материјалне законе (иако их можда нужно не искључује!) и што нам даје заједницу са Богом (иако можда не нужно и заштиту од земаљских невоља).

helene joy drinking GIF by Murdoch Mysteries

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 сат, Justin Waters рече

Pa nije..isto ti je kao kada recimo skineš breme nekog posla, i dođeš malo do daha, sjedneš na balkon nepoterećen brigama i ispijaš kaficu..taj osjećaj mira..To je čista psihologija, jer smo ljudi od krvi i mesa. Čak šta više smatram da je opasno pomišljati da se nakon uzimanja pričešća po nekom automatizmu dešavaju osjećanja "koja nisu od ovog svijeta", to je zabluda ljudi koji svoj vjeru temelje na znamenjima, a ne na tome koliko zaista napreduju u vjeri i kako se nose sa iskušenjima. 

Pa, to sam upravo i mislio, sve se proverava time koliko napredujemo u veri i duhovnom zivotu i kako se nosimo sa iskusenjima,.... tako valjda proveravamo i ta osecanja posle pricesca, mozda ima jos neki dublji i prefinjenjiji nacin - ali to je sigurno opisano kod svetitelja, pa mozda nekog dana nekada i nesto i shvatimo Just_Cuz_19...

Inace, ako se slazemo,.... onda Justine ne stoji ono da to mora da bude 100% placebo sto si naveo na onu poruku od sestre,.... 0703_read ,.... sama moze da proveri da li ima neke dobre koristi i slicno ....itd...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 сат, Hadzi Vladimir Petrovic рече

@Лубеница Да вјероватно благодат:ani_biggrin:, то се често мјеша са пријатним осјећањима, ако се погледа и презентирани контекст, доста је ту било узвишености и самозадобољства сбог своје рјетке вјере,  из таквог наитија је произашла тако снажна осуда за нас.

Што није неко непријатно осјећање проглашено за благодат или сама болест, па да је резултат неко самоосуђивање, па да размислимо.

(ima gore sam vec nesto naveo)

Nadam se da je sestra iz dobre namere napisala i licno mi ne deluje tako strasno,..... ali, moze i ovo sto si naveo Vlado u drugoj recenici da se primeni uvek i u svakoj situaciji,.... i mi, i sestra,....samoosudjivanje :nene:.... i onda se sve vraca u normal.....:pivo:

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 минута, Bokisd рече

Pa, to sam upravo i mislio, sve se proverava time koliko napredujemo u veri i duhovnom zivotu i kako se nosimo sa iskusenjima,.... tako valjda proveravamo i ta osecanja posle pricesca

Uzrastanje u vjeri i kako se nosiš sa iskušenjima nema nikakve veza šta osjećaš poslije pričešća.

Osjećaj spokoja i mira, teoretski bi trebalo da ti prožima život, a ne da ima svoje naročito iskazanje nakon uzimanja pričešća. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Justin Waters рече

Uzrastanje u vjeri i kako se nosiš sa iskušenjima nema nikakve veza šta osjećaš poslije pričešća.

Osjećaj spokoja i mira, teoretski bi trebalo da ti prožima život, a ne da ima svoje naročito iskazanje nakon uzimanja pričešća. 

Po meni, to sta i kako posle pricesca,.... zasto ne bi posle pricesca osecali i imali neki poseban osecaj mira i spokoja i srece i slicno - ..... pa, da ne bi to bio neki (placebo) ili neki lazni ocecaji,.... moramo da budemo oprezni i da proveravamo da li to bas blagodatno,..... kako proveravati, mislim da moze i gore kako sam naveo, to deluje kao najjednostavniji i najvidljiviji model i nacin,.... sigurno ima i drugih prefinjenijih, pa to ko oce neka pronadje negde gde ima i ko to mozda i zna o tome. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 часа, Лубеница рече

и завршио овде, са вама и вашим дубокоумним хулама и на Цркву и на Свето причешће, а и на Бога драги моји.

пре 33 минута, Bokisd рече

Nadam se da je sestra iz dobre namere napisala i licno mi ne deluje tako strasno,.....

Оставио сам отворено, нисам пресудио,  и теби сам лајковао, ти си одлучио да то подржиш, не прихватам поистовјећење са @Лубеница , на тим позицијама остављам тебе....

image.png

image.png

image.png

image.png

Share this post


Link to post
Share on other sites

ПРОТОЈЕРЕЈ ИГОР ТОМИН
... Мере предострожности су неопходне и НИ О КАКВОМ МАЛОВЕРЈУ НЕ МОЖЕ БИТИ РЕЧИ. Постоји таква народна изрека «БОГ БУДАЛАМА НЕ ПОМАЖЕ!» Мислим да се није појавила узалуд. Али постоје и јеванђељске речи «НЕМОЈ КУШАТИ ГОСПОДА БОГА СВОЈЕГА» (Мт. 4:7).

Овај благовремени документ уопште НИЈЕ ЈЕДИНИ У ИСТОРИЈИ ЦРКВЕ. СЛИЧНЕ МЕРЕ ПРЕДУЗИМАНЕ СУ У ЦРКВИ током епидемија у прошлим временима, на пример, ЗА ВРЕМЕ ЕПИДЕМИЈЕ КУГЕ И КОЛЕРЕ У МОСКВИ. МЕРЕ ДЕЗИНФЕКЦИЈЕ КАШИЧИЦЕ ОПИСАНЕ СУ У ВЕОМА АУТАРИТАТИВНОЈ КЊИЗИ– у «ПРИРУЧНИК ЗА СВЕШТЕНОСЛУЖИТЕЉЕ» («Настольной книге священнослужителя») протојереја Сергија Булгакова, стога овде (у дезинфекцији кашичице) нема ничега неприродног.
Црква иде на многе уступке, само како би се савршавала Евхаристија. Ми верујемо у то да кроз Таинство се не шире никакве инфекције, супротно мишљењу људи који су далеко од Цркве. Због тога ће се причешће савршавати до краја века.
У нашој цркви је све почело са чашама за једнократну употребу, посудама, дезинфикацији целивајућух икона, оловака, столова. Друге хигијенске мере у нашем храму су се поштовале увек: влажно чишћење са дезинфекцијским средствима свих места која људи најчешће додирују, непрестано проветравање храма. Имамо вештачку вентилацију која непрестано обнавља ваздух сваких сат времена. Сада су сви наши кругови привремено затворени, предавања су заустављена. Мислим да ће се настава у недељној школи преносити удаљеном формом.
Мере предострожности су неопходне и ни о какво маловерју не може бити речи. Постоји таква народна изрека «БОГ БУДАЛАМА НЕ ПОМАЖЕ!» Мислим да се није појавила узалуд. Али постоје и јеванђељске речи «НЕМОЈ КУШАТИ ГОСПОДА БОГА СВОЈЕГА» (Мт. 4:7).
Хајде тако да испоштујемо личну хигијену, а при знацима вирусног обољења да останемо у кући.
Причешће је пре свега духовни лек, и ако се не будеш бринуо о свом ближњем, када долазиш у храм са знацима прехладе, то такоће може бити на осуду.
Протоиерей Игорь Фомин, настоятель храма святого благоверного князя Александра Невского – Патриаршего подворья при МГИМО

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 минута, Hadzi Vladimir Petrovic рече
пре 3 часа, Лубеница рече

и завршио овде, са вама и вашим дубокоумним хулама и на Цркву и на Свето причешће, а и на Бога драги моји.

пре 38 минута, Bokisd рече

Nadam se da je sestra iz dobre namere napisala i licno mi ne deluje tako strasno,.....

Оставио сам отворено, нисам пресудио,  и теби сам лајковао, ти си одлучио да то подржиш, не прихватам поистовјећење са @Лубеница , на тим позицијама остављам тебе....

Ok.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Срђан Шијакињић рече

Када бисмо и замислили на тренутак да вином и хлебом могу да се пренесу вируси (не тврдим ништа) - зар би то умањило значај причешћа?

У овом питању је суштина свега што је она коментарисала малопре. Разумео сам је да требамо имати веру да то није вино и хлеб, већ да је то Тело и Крв Богочовека, што сви и верујемо и није спорно, али, и да самим тим ако се причешћујемо и из једне кашичице сигурно се не можемо заразити, јер, Бог то не дозвољава. Замисли да ти свом детету дајеш храну, па све ћеш учинити да посуда из које то своје дете храниш буде чиста, а све како се оно не би заразило неком инфекцијом. А камоли Бог који нам жели више Добра него што нам желе наши земаљски родитељи. Е у томе видим да је она на овој теми видела проблем. Да ми немамо веру у Бога да Он сигурно неће дозволити да се заразимо преко кашичице на којој је Светиња. Е ту она види проблем ''вере''. Ако грешим @Лубеница исправи ме.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Болести и зараза је и бивало и биће, али нигде нисам прочитао нити чуо да се и једна зараза могла пренети у току Светог Причешћа. За мене је то немогуће и непојмљиво. У недељу сам се на литургији причестио, хвала Богу, заједно са још двадесетак људи. Истом кашичицом као и до сада. Свако од нас је дошао слободном вољом, свако је знао да се за Причест користи иста кашика за све. Свако је био позван да са страхом Божијим и вером приступи! Због чега је потребно да се даље било шта разматра и мудрује кад је у питању Света тајна.

Верујем, Господе, и исповедам да си Ти ваистину Христос, Син Бога живога, Који си дошао у свет да грешнике спасеш, од којих сам први ја. Још верујем да је ово само пречисто Тело Твоје, и ово сама часна Крв Твоја! Између осталих, ове речи пред причест су ми биле битне.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest
This topic is now closed to further replies.

  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Логос
      После Господа Исуса Христа најзначајније биће у овом свету је Пресвета Богородица, управо због тога што је родила Спаситеља света. Овај празник кога славимо данас, Благовести или Зачеће Господа нашег Исуса Христа, уздиже Пресвету Богородицу мимо свих створених људи, јер је управо она, својим подвигом и предавањем своје воље Божијој, суделовала у име рода људског у спасењу света.     Када је створио свет Господ је имао намеру да тај свет буде кроз једног човека сједињен са Богом личним приношењем и сједињењем од стране човека. Међутим, први човек Адам није хтео да прати Божији план о свету. У томе и јесте трагедија што је свет остао смртним, дакле онаквим какав је створен, изгубивши код првог човека Адама могућност да постане бесмртан. Но, оно што први човек Адам није учинио, учинила је Пресвета Богородица. Када је дошао Арханђео Гаврило да јој пренесе вољу Божију, односно вест Великог савета, како се каже у Светом Писму, она је на ту благу вест за све нас одговорила: „Ево слушкиње Господње. Нека ми буде по речи твојој“ (Лк 1, 38), дакле, управо супротно од онога што је Адам урадио када му је Бог заповедио да не једе од дрвета познања добра и зла. Уместо да каже: „Ево слуге Господњег, нека ми буде по речи твојој“, Адам је то прекршио и чинио по вољи својој.   Дакле, Бог је замислио да се кроз човека свет спасе и да дође у заједницу с Њим. Другачије заправо и није могло бити, јер је човек једини могао да буде посредник између света и Бога, с обзиром да је носилац тога света по своме створењу тиме што је сам створен од створене природе, те је носи у личности својој најприсније сједињен са њом.   То, дакле, није могао да учини нико други, никакво друго створено биће, па чак ни анђели, јер они немају створену природу у себи, већ само човек. Управо је стога наша захвалност Богородици велика, јер је она, у ствари, као човек принела природу своју и нашу, дала да се она сједини са Господом Христом у личности другог лица Свете Тројице, и да се у томе збуде и спасење тј. вечни живот за читаву творевину. И Господ Христос је сада тај нови Адам, Христос - и Бог и човек, у коме је сва творевина нашла спасење. Мимо Њега не можемо ни ми нити било ко од створених бића имати живот вечни, јер је живот вечни, драга браћо и сестре, плод сједињења са Богом. А то се збило само овде у Христу зато јер је Он потпуни Бог и потпуни човек. У Његовој личности сједињена је тварна и нетварна природа. Зато нема ниједног бића на небесима и под њима, на земљи, кроз које би могли да се спасемо осим преко Господа Христа.   Тако се ми заправо спашавамо учествујући у заједници са Христом, учествујући у Телу Христовом. То чинимо увек када суделујемо у Светој Литургији, зато јер је Господ Христос, после Свог вазнесења на небо, остао присутан овде међу нама управо кроз епископску службу кроз коју се пројављује у Светој Литургији. Свету Литургију зато не служи човек, него сам Господ Христос. Вазда је стога у нашој православној традицији Света Литургија била синоним и за Цркву и за Царство Небеско и за спасење, јер нигде на другом месту не можемо срести Господа осим овде и не можемо нигде доћи с Њим у личну заједницу осим овде на Светој Литургији. Зато је, драга браћо и сестре, толико важно да учествујемо на Светој Литургији и да будемо увек присутни овде са Господом. То наше присуство је, у ствари, предокус онога што ће доћи, онога што нам је Господ обећао да ће се збити онда када не буде више био присутан у икони кроз служитеља епископа, него када сам буде дошао у другом свом доласку и када Га будемо видели лицем к лицу. Тада ће се заправо десити и васкрсење свих и обожење читаве творевине, дакле, свих оних који су имали заједницу са Њим. А све дотле кроз Свету Литургију учествујемо у том будућем веку.   Коначно, читав живот овде на земљи символ је и икона, који је утолико истинит уколико има заједницу са истином и суделује у њој. А истина овога света, драга браћо и сестре, нити је у њему нити је он сам, већ је истина, у ствари, будући век. Света Литургија је зато једино место спасења јер је она једина права икона тога будућег Царства, те истине, и суделујући у њој ми, сада и овде, суделујемо у истини и предокушамо је док не дође у другом доласку Господа нашег Исуса Христа.   Зато, поред тога што треба да учествујемо у Светој Литургији, она треба да буде и права икона Царства Божијег. То значи да у њој треба да буду присутне све службе: епископ, свештенство, ђакони и народ Божији. Ако нешто од тога недостаје, тада, у ствари, немамо праву икону Царства Божијег, а ако ње немамо, тада, у ствари, немамо ни учешће у спасењу. И зато данас, будући да смо сви присутни, овде изображавамо праву икону Царства Божијег. Увек треба да се трудимо да евхаристијско сабрање, Света Литургија, буде што вернија икона Царства Божијег. Зато није небитно како ћемо служити, да ли ће, на пример, неко служити сам за себе или можда двојица-тројица тек реда ради, јер то онда није Света Литургија. Она је права тек кад испуњава све ове услове, када има све ове елементе. Тада је, у ствари, права Црква, тада је она пројава будућег Царства и тада ми, ту присутни, учествујемо у будућем Царству.   Нека молитвама Пресвете Богородице благослови Бог Отац да нам брзо дође Господ наш Исус Христос и да нас све сабере, те да тада заиста од предокуса и иконе учествујемо у истини, да нестане, као што рече Свети Апостол Павле, и вера и пророштва и знања, а да се појави управо то - заједница Царства Божијег или љубав, како је назива Свети Апостол Павле. Амин.     Извор: Саборник
    • By Логос
      Има у Јеванђељу једна карактеристична појединост на коју се обично не обраћа пажња, а коју би понекад требало истаћи и подвући. Наиме, кад је наш Спаситељ први пут изашао пред свет на своју јавну мисију, Он је прво отишао у један скромни галилејски дом у коме је тога дана двоје младих свијало своје гнездо и оснивало породицу.      Није то Господ случајно учинио, као што ништа случајно и није чинио. Хтео је Он својим присуством и својим првим јавним делом на тој сиромашној свадби показати да је породица нешто чему би требало указати и посветити првенствену пажњу и на што би се приликом ширења Јеванђеља у првом реду требало ослонити. И заиста, ти домови у које су Спаситељ и апостоли улазили постајали су прва мала жаришта из којих се јеванђелски дух постепено ширио по свету.   Кад је апостол Павле упутио светом Филимону оно познато писмо, он га је отпочео речима: Благодат и мир теби и твојој домаћој цркви!   И стварно, хришћански домови првих времена били су као неке мале Божје цркве у којима је и из којих је вејао дух молитве, дух верности, честитости и љубави. Сјенкијевич је у својој књизи Кво вадис дао слику Рима из тога доба и слику једног хришћанског дома у њему. Рим је у то време хучао од вреве, од тријумфалних похода и парада, од дворских интрига и политичких борби, од гладијаторских игара и утакмица сваке врсте у којима су с подједнаком страшћу учествовали сви слојеви римскога друштва. И у тој хуци и вреви и тривијалности налазио се овде-онде покоји хришћански дом у коме је све зрачило неким тихим и чедним миром и лепотом домаће среће и преданости Богу. Кад је римски племић Петроније први пут ушао у кућу хришћанина Аула Плауција, прво што му је пало у очи био је тај мир. На лицу Аулову, на лицу његове жене, њиховог малог сина и њихове усвојенице, хришћанске девојке Лигије, био је неки сјај, „нека благост и нека ведрина… која је потицала управо из живота којим је та породица живела“. Кад је Петроније видео и осетио све то, њему су се просто отеле речи: „Како је различан ваш свет од света којим влада наш цар Нерон!“   Да, браћо и сестре, хришћани првих векова разликовали су се од осталог света честитошћу, чистотом и лепотом свога домаћег живота, и њихове су породице биле расадници хришћанског духа.   У то доба и неколико стотина година касније нису уопште постојале хришћанске, него само јеврејске и незнабожачке школе. Кроз те су школе прошли Свети апостол Тимотеј, Свети Иринеј епископ лионски, Свети Василије Велики, Јован Златоусти, Григорије Богослов и многи други хришћански светитељи. Али су они били добили хришћанско васпитање у својим породицама и постали велики носиоци јеванђељског духа у свету.   И наше хришћанске породице не би требало у томе давању јеванђелског духа да изостану од хришћанских породица првих векова. И ми смо дужни да своју децу и речју и делом научимо основним јеванђелским начелима: да у њихове младе душе унесемо што више тежње према ономе што је добро, честито и племенито; да настојимо да се прво у наше, а потом у њихове душе усели Христос са својом благошћу, праведношћу, и поштовањем, и љубављу према човеку. Редак је труд који може бити тако богато награђен као тај. Кад се човек радује маломе цвету који је стрпљиво однеговао у својој башти, колико се тек радује лепим и благородним душама своје деце које је он васпитао и које излазе из његовог дома и улепшавају овај Божји свет!   Требало би прочитати само неколико страница из Исповести блаженог Августина, из живота породице Светог Василија Великог, или бар само оно чувено писмо Антусе, мајке Светог Јована Златоустог, па осетити коликом су атмосфером љубави ти домови дисали и с колико су болећивости и доброте ти људи лечили ране једни другима. Јер када је наш Спаситељ хтео да упути људе да се међусобно воле, Он им је испричао о ономе Самарјанину који је нашао крај пута рањена човека, превио му ране и постарао се за његово смештање и лечење. Није ни то Господ случајно учинио, и није случајно баш пример с рањеником узео. Знао је Он да је овај свет пун рањеника и да су, штавише, сви људи, ко мање ко више, душевни рањеници. Сваки има неки свој бол, свака породица има неку невољу, свакоме нешто недостаје сваки има неку раницу на души и заслужује да се на њега сажалимо и да поступамо с њим благо, и опрезно, и милостиво – као с рањеником. А поготово је потребно тако поступати после овог последњег страшног рата. Сви смо изишли из њега још већма и душевно и телесно изранављени и изубијани.   Породица у првом реду треба да буде онај топли кутак у коме ћемо лечити ране једни другима благошћу и љубављу, љубављу која блажи душу, подиже човека и чини да живот, крај свих патњи, буде ипак леп. Наш је народ понекад умео сјајно да изрази ту потребу доброте која као неки благи мелем лечи ране које нам живот задаје. Постоји она народна песма о невести Ковиљки која је својом племенитошћу заменила мајку једном сирочету и својом душевношћу залечила ране које је њеној породици живот био нанео. Сећате ли се те песме? „Разболе се невестица Винка, разболе се, хоће умријети, па дозива своју јетрвицу:   – Ој Ковиљка, мила сестро моја, пази сејо, моју сиротицу… Кад свом сину бела хлеба дајеш, подај, сејо, и мојему Мирку. Њему подај од хлеба корицу, нек’ се знаде да је сиротица, да мој Мирко своје мајке нема…   Кад свом сину скројиш кошуљицу, и мом Мирку закрпи траљицу…   Када, сејо, у цркву пошећеш, свога сина на руци понеси, мог синчића за руку поведи, нек’ се знаде да је сиротица, да мој Мирко своје мајке нема…“   Али је Ковиљка, та племенита душа, по јетрвиној смрти чувала њено дете као своје рођено и боље него своје рођено:   „Прије Мирку бела хлеба даје, прије Мирку нег’ својему сину. Прије Мирку кроји кошуљицу, прије Мирку нег’ своме Маринку.   Свако гледа и овако се диви како стрина негује их оба као да су браћица рођена… Кад Ковиљка у цркву пошеће, обојицу води за ручицу, а сав народ стрину благосиља: – Ој Ковиљка, колено адамско, проста душа твојих родитеља, који су те такву породили!   Доброта душе и та готовост да притекнемо онде где је то потребно и да залечимо ране које живот наноси – то је оно што тражи од нас и Бог, и Црква, и земља. Јер, лепе су јутарње зоре, лепе су звездане ноћи, лепа су мирисна пролећа и златне јесени, али је од свега на свету лепша и кориснија добра и племенита човекова душа. Због ње ваљда и сунце сија, због ње трепере звезде, због ње је Син Божји сишао на Земљу, због ње је његово Јеванђеље, због ње су цркве и манастири, због ње празници и службе Божје. Све – да се у души човековој пробуди оно што је добро и лепо. Све – да се у срцу човековом покрене она благородност и великодушност која чини да живот постаје узвишен, вредан и леп.   Нека би дао Бог да та доброта освоји и наша срца, те да и наши домови буду као неки мали Божји храмови у којима ће и из којих ће вејати дух Христовог Јеванђеља: дух великодушности, честитости и љубави! – Амин.   Еп. Хризостом (Војиновић), Тихи глас   Извор: Епархија жичка
    • By Ромејац
      Грчка Црква намерава да прослави Васкрс на Оданије Васкрса у мају

      Свештени Синод прилаже 160.000 долара за борбу против вируса 
      Док је Грчка Православна Црква званично затражила од државе да барем свештенству дозволи да богослужи у Велику  недељу и на Васкрс у Светлу недељу иза затворених врата, Свештени Синод је јуче одлучио да пренесе празновање  Васкрса на Оданије Васкрса, у ноћи  између 26. и 27. мај , до када ће се, ако Бог да, цркве поново отворити.
      Свештени Синод је одржао  јуче, 1. априла 2020, видеозаседање под председавањем архиепископа атинског Јеронима и детаљно размотрио продужење државних мера карантина до 11. априла, са изгледом даљих измена.
      У извештају, објављеном на званичном сајту Грчке Цркве, Синод позива своју паству да се „стриктно придржавају упутстава здравствених власти“ и да не слушају оне који позивају на оглушење од мера, „што у данашње време није оправдано ни у име хришћанске вере“. „Са високим осећањем одговорности“, Синод отуда прихвата државне мере и позива све да остану код куће, истовремено тражећи од државе да дозволи да се службе савршавају у црквама и манастирима током Страдалне седмице и на дан Васкрса, чак и ако верници не могу присуствовати. 
      Даље, имајући на уму страшну ситуацију када православни хришћани не могу присуствовати Литургији и не могу се причестити на празник Васкрса, Синод позива своју паству да појачају своје молитве и саздају олтар у својим срцима.
      „Учините себе жртвеном животињом, жртвујући свој живот у Светом храму и своје присуство у Божанској евхаристији за добро све своје браће и сестара“, наводи се у саопштењу.
      А разматрајући могућност прослављања Васкрсења  Господњег свенародно, Синод пише: „Желимо и молимо се да опасност ускоро прође, тако да сви ми (свештенство и народ) можемо бити почаствовани да заједно прославимо Светло Васкрсење Господа нашег уз празничну недељну службу на дан Оданија великог празника Пасхе, односно у поноћ од уторка, 26. маја до среде, 27. маја 2020.“
      Синод је такође поновио своју претходну изјаву да Божанска евхаристија ни на који начин не може бити извор болести.
      Поред тога, архијереји су одлучили да приложе 163.941 америчких долара (150.000 евра) за борбу против вируса корона, при чему су чланови Синода приложили део својих примања и позвали остале архијереје Грчке Цркве да да им се придруже.
      Свештени Синод је захвалио патријарху васељенском  Вартоломеју на прилогу Цариградске Патријаршије грчкој Влади.
      Синод позива све да имају поверење у  гледишта и одлуке Свештеног Синода и у том смислу више не дозвољава ни једном свештеничком, манастирском или црквеном делатнику да даје било какве изјаве или наступа у медијима по питању вируса корона.
      Архијереји „позивају све да се смиравају и предају се сазерцању и најсилнијој молитви“.
      Митрополит Нафпакта  Јеротеј (Влахос), који је последњих година био портпарол Синода за медије, једини је архијереј који је  овлашћен да даје изјаве медијима.
      Најзад, Синод позива све да се сете да је празник Вакрса „почетак“  духовног пред укуса  пуног наде и ишчекивања вечног живота, са крајњим циљем умртвљења смрти.
      Грчка Црква намерава да прослави Васкрс на Оданије Васкрса у мају | Српскa Православнa Црквa [Званични сајт]
      WWW.SPC.RS  
    • By Логос
      На Четврту недјељу Великог Часног поста, када се наша Света, саборна и апостолска Црква молитвено сјећа Светог преподобног оца нашег Јована Лествичника, у древној, српској, сравропигијалној Патријарашкој лаври Пећкој Патријаршији служена је недјељна, празнична Света литургија.     После одслужене Свете службе Божије, око 14 часова, кренула је литија са Светом чудотворном иконом Пећке Богородице у свештени опход око манастирских зидина ове стародревне, свесрпске Светиње. Била је ово прва литија након четрдесет година, у којој је ова чудотворна икона пронијета око спољних зидина Свете лавре Пећаршије. Ову велику Светињу рода српскогправославног на рукама су носиле мати Харитина Игуманија Пећка и сестре монахиње ове Свете обитељи.   За вријеме крсног входа читана је молитва за избављење од заразне болести коју је саставио румунски Патријарх Данило и акатист Пресветој Богородици Пећкој, док су зидине манастира и његова околина кропљени освећеном богојављенском водицом.   По завршетку свештеног входа иконе Мајке Божије Пећке Краснице сестринство манастира Пећка Патријаршија је још једном узнијело топлу и усрдну молитву за избављење од корона вируса, најновије пошасти која је снашла наш народ и цио свијет, за здравље и спасење свих.     Подсјетимо да је кроз сву бурну историју нашега народа, у доба великих смутњи, заразних болести и невоља, Икона Мајке Божује Пећке ношена у литији кроз град Пећ, чудотворећи и помажући вјерним слугама својим.     Извор: Радио Светигора
    • By Логос
      „Црква ће наставити да пружа помоћ потребитима у оквиру својих могућности и у периоду економске рецесије која неминовно слиједи“ рекао је протојереј Предраг Шћепановић у синоћној емисији Интернет литија која се емитује на таласима Радија “Светигора”, Телевизији “Нови” и страницама „Не дамо светиње“ на фејсбуку и инстаграму.     Он је рекао да криза отвара нове могућности и да ће уз Божију помоћ наш народ пребродити сва искушења.   Говорећи и прегнућима љекара отац Предраг је рекао да је Црква одувијек подржавала љекаре у својим напорима. „Зашто не рећи да је Свети Сава оснивао прве болнице, показујући да поред бриге о души Црква брине и о тијелу“ нагласио је прота Предраг Шћепановић.   „Не излазим да аплаудирам, нарочито у доба короне, јер то треба чинити 365 дана у току године“ рекао је он и додао да треба поменути и медицинске сестре, особље, хигијеничарке и све који раде у овим околностима.   Поменуо је и свог пријатеља др Хасима Лукача који много пута после 24 часа оде до Београда, Загреба, гдје год треба, а са њим и све предане љекаре од којих су многи гостовали у емисији Интернет литија.   „Имао сам занимљивих случајева када су људи излазили из коме после светог причешћа када сам лично посвједочио силу те свете тајне“ рекао је протојереј Предраг Шћепановић.     Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...