Jump to content

Руска Црква ДЕЗИНФИКУЈЕ КАШИЧИЦУ после сваког причесника?

Оцени ову тему


Препоручена порука

пре 3 часа, Срђан Шијакињић рече

вино и хлеб су апсолутно изузети од закона природе, као и предмети који са њима долазе у контакт - као нпр. кашичица; у овом случају, цело причешће као чин је апсолутно изузето од природних закона (преовлађујући став код нас, а вероватно и у целом православљу), 

То је став који и ја заступам и поклапа се са Св Отачким предањем..

И, да, ако се Причестим после оболелог од Корене нећу се заразити... 

Причестила сам се иза сидаша у терминалној фази болести који је имао масу опортунистичких болести, па ми није било ништа... 

Чак и после сестре која је имала гнојаву Ангину- стафилокока није мала беба... ?

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 1 сат, jovanstanic рече

Budući da si raspoložen za duhovne šale reći ću ti: Imamo.

Rezultat je, međutim, kompleksan broj.

Izračunavanje je ovako (- = minus, / = podeljeno):

Realnu komponentu (a) tog broja dobijaš ovom formulom: (ukupno pričešćeni - (dostojni - oni kojima je dato radi očišćenja od grehova i utvrđenja vere data korona)) / (ukupno pričešćeni - (nedostnojni - oni kojima je ovaj put radi milosti progledano da ne dobiju koronu jer su još slabi)).

Imaginarnu komponentu (bi) tog broja dobijaš kada broj sveštenika koji se junače nad svojim vernicima (b) pomnožiš sa nekim brojem (i) iz knjige proroka Danila ali ne sećam se baš tačno kojim.

Саопштење Светог Архијерејског Синода: Нико се не причешћује принудно већ добровољно!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 50 минута, Иванушка987 рече

То је став који и ја заступам и поклапа се са Св Отачким предањем..

И, да, ако се Причестим после оболелог од Корене нећу се заразити... 

Причестила сам се иза сидаша у терминалној фази болести који је имао масу опортунистичких болести, па ми није било ништа... 

Чак и после сестре која је имала гнојаву Ангину- стафилокока није мала беба... ?

 

Dobro, sida se tako i ne prenosi...

Ali, šta ćemo sa onima koji se nedostojno pričešćuju (bez vere, bez preispitivanja sebe...)? Da li ni oni ne mogu da se zaraze?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Пре сат времена, Иванушка987 рече

Дужни сте извињење.

Ти си, непослушна жено, лупала да су наведени случајеви пре епиклезе, а није тако:

"3. Ако би се под 2. збило после освећења св. дарова ( тј. да је Агнец буђав или га је неким непознатим начином нестало са дискоса)
... Ако би при самом разламању св. Агнеца пред причешће свештеник приметио, да у њему има каква буба". 

Зато сам ти рекао да не читаш текстове. А ако не читаш текстове, немој да причаш безвезе. Јер нам одузимаш време. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 56 минута, непросвећени рече

Саопштење Светог Архијерејског Синода: Нико се не причешћује принудно већ добровољно!

A sveštenici kada im je čreda?

Ili misliš da su godišnji rasporedi služenja sveštenicima sastavljeni tako da svaki od njih služi baš tačno onda kada želi? Kako znaju ko kad želi da se pričesti godinu dana unapred?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 4 часа, Срђан Шијакињић рече

- вино и хлеб/причешће као чин, тј. Света тајна су условно изузети од природних закона - у зависности од тога ко приступа, да ли верује и како, те да ли је на његову корист да се разболи или не (ово ми се најмање допада јер разводњава размишљање и служи да оправда све исходе - значи ако се причестим а не разболим то је потврда да за причешће не важе природни закони, а ако се разболим, па то је опет потврда истог јер је то за моје добро).

Ovo je najbolji model.... :dobro:..  :D

Meni je ovo licno okey,...... jer, pricestim se i ne razbolim, to znaci da sam ispostovao i napravio razliku izmedju obicnog hleba i vina i Tela i Krvi Gospodnje i nisam se razboleo zbog toga sto se nisam nedostojno pricestio - kako pise ap.Pavle..... sto ne znaci da postoje i neke druge stvari zbog kojih se nedostojno pricescujem i da treba da vodim racuna i ispitujem sebe.

Ali, ako nesto oslabim i razbolim (koje moze cesto da se zavrsi smrcu) se posle pricesca, onda to moze da bude jer se nedostojno pricescujem - opet isto po ap.Pavlu. 

Jer, zaista postoje i neke druge stvari zbog kojih se mozemo nedostojno pricestiti, jer Pavle pise odmah posle upozorenja da zbog nedostojnosti mozemo da oslabimo i razbolimo se i cak i umremo :

31  Јер кад бисмо себе расуђивали, не бисмо осуђени били.

32  Али кад смо суђени, наказује нас Господ, да се не осудимо са светом.

I, to sve kada uzmemo sve skupa, moze da znaci ovo :

http://bible.optina.ru/new:1kor:11:29#prp_anastasij_sinait

http://bible.optina.ru/new:1kor:11:32#svt_ioann_zlatoust

Moze da bude da nas Bog vise kroz popustanje bolesti i raznih drugih osuda,........da nas kroz milost vaspitava kako bi shvatili da treba da se ispravimo i dostojno pricescujemo i ispovedime sve grehe i kako bi vremenskim kaznama (ako dobro shvatimo) mogli da izbegnemo one tamo druge vecne kazne brrr .... koje su vremenske (osude) vise opomena i urazumljivanje nego osuda, vise isceljivanje nego muka, vise ispravka nego odmazda - kako kazu sveti Anastasije Sinait i Jovan Zlatoust.

Tako da,.... mislim da je ovaj model najbolji,... :stadaradim: .... salim se, cini mi se da ima tu dobrih stvari kod svih modela...0703_read

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 21 минута, jovanstanic рече

A sveštenici kada im je čreda?

Ili misliš da su godišnji rasporedi služenja sveštenicima sastavljeni tako da svaki od njih služi baš tačno onda kada želi? Kako znaju ko kad želi da se pričesti godinu dana unapred?

Свештеничка заклетва
Ја (име кандидата), који желим да примим свештенички чин, знам да је тајна свештенства велико
дело, да су са тим скопчане тешке дужности, за извршење којих мораћу да дам одговор на
Страшном суду Христа Господа...
Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 6 минута, непросвећени рече

Свештеничка заклетва

Ti imaš običaj da ne odgovaraš na pitanja i pišeš ogromnim slovima nešto što nema veze sa pitanjem.

Inače, zašto se sveštenici kunu kada Hristos jasno kaže da to ne smemo da radimo?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 7 минута, Bokisd рече

Ovo je najbolji model.... :dobro:..  :D

Meni je ovo licno okey,...... jer, pricestim se i ne razbolim, to znaci da sam ispostovao i napravio razliku izmedju obicnog hleba i vina i Tela i Krvi Gospodnje i nisam se razboleo zbog toga sto se nisam nedostojno pricestio - kako pise ap.Pavle..... sto ne znaci da postoje i neke druge stvari zbog kojih se nedostojno pricescujem i da treba da vodim racuna i ispitujem sebe.

Ali, ako nesto oslabim i razbolim (koje moze cesto da se zavrsi smrcu) se posle pricesca, onda to moze da bude jer se nedostojno pricescujem - opet isto po ap.Pavlu. 

Jer, zaista postoje i neke druge stvari zbog kojih se mozemo nedostojno pricestiti, jer Pavle pise odmah posle upozorenja da zbog nedostojnosti mozemo da oslabimo i razbolimo se i cak i umremo :

31  Јер кад бисмо себе расуђивали, не бисмо осуђени били.

32  Али кад смо суђени, наказује нас Господ, да се не осудимо са светом.

I, to sve kada uzmemo sve skupa, moze da znaci ovo :

http://bible.optina.ru/new:1kor:11:29#prp_anastasij_sinait

http://bible.optina.ru/new:1kor:11:32#svt_ioann_zlatoust

Moze da bude da nas Bog vise kroz popustanje bolesti i raznih drugih osuda,........da nas kroz milost vaspitava kako bi shvatili da treba da se ispravimo i dostojno pricescujemo i ispovedime sve grehe i kako bi vremenskim kaznama (ako dobro shvatimo) mogli da izbegnemo one tamo druge vecne kazne brrr .... koje su vremenske (osude) vise opomena i urazumljivanje nego osuda, vise isceljivanje nego muka, vise ispravka nego odmazda - kako kazu sveti Anastasije Sinait i Jovan Zlatoust.

Tako da,.... mislim da je ovaj model najbolji,... :stadaradim: .... salim se, cini mi se da ima tu dobrih stvari kod svih modela...0703_read

Да ли онда, када се недостојно причешћујемо (а проблем за себе је шта тачно недостојно значи, различита су тумачења):

- причешће шкоди само по себи, због тога што се човек у неодговарајућем стању бића сусреће са божанским енергијама (као што нпр., да се сликовито изразим, Сунце јесте извор добара али ћемо оштетити вид ако у њега гледамо неприпремљени = без наочара за сунце рецимо), 

- конкретно причешће које је појединац примио престаје да буде изузето од природних закона, те се недостојни причасник оставља "на милост" случају ко се све и у ком стању причестио пре њега - па ако има среће неће се разболети, ако нема хоће (потпуно исто као када би се држао за шипку у превозу, па том руком јео нпр.), или

- конретно причешће и даље бива изузето од закона природе, али Бог кроз болест опомиње недостојног причасника да размотри свој живот. 

Има ту још отворених питања (нпр. ако је Качавенда и даље жив и здрав, шта нам то говори...). 

Можда делује глупо што анализирам ово као што би анализирао законске одредбе, али је стварно битна ствар за све нас и просто желим да разумом рашчистим оне слојеве који се разумом могу захватити, да када дођемо до Тајне, која се не може разумом захватити, заиста знамо да смо дали све од себе да се правилно поставимо, да смо употребили разум који нам је Бог дао, а не били лењи и пребацивали одговорност на Бога, рачунајући на "јаку веру" којом се све наводно може решити. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 6 минута, jovanstanic рече

Ti imaš običaj da ne odgovaraš na pitanja i pišeš ogromnim slovima nešto što nema veze sa pitanjem.

Inače, zašto se sveštenici kunu kada Hristos jasno kaže da to ne smemo da radimo?

Ја ти подвукох оно желим - значи опет добровољно, а ти ако не разумеш, шта да се ради... И не куцам, него само цтрлц - цтрлв-ујем. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 10 минута, непросвећени рече

Ја ти подвукох оно желим - значи опет добровољно, а ти ако не разумеш, шта да се ради... И не куцам, него само цтрлц - цтрлв-ујем. 

Dakle, ako neko dobrovoljno želi sveštenički čin onda on nužno uvek dobrovoljno želi i da se pričesti baš kada mu je red da služi? Zvuči kao da se sveštenička dobrovoljna želja za pričešćem nekako uvek poklopi i sa redom kada služe.

A sveštenici koji su sami na selu? Oni baš na sve praznike svake godine dobrovoljno žele da se pričeste? Ili moraju da se pričeste šta god osećali jer ne može svako malo neko da ih menja ako im nije do pričešća?

A zašto se kunu ako ne smeju?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 56 минута, Zoran Đurović рече

"3. Ако би се под 2. збило после освећења св. дарова ( тј. да је Агнец буђав или га је неким непознатим начином нестало са дискоса)
... Ако би при самом разламању св. Агнеца пред причешће свештеник приметио, да у њему има каква буба". 

Drugim rečima, Evharistija nije izuzeta od prirodnih zakona...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Guest
Ова тема је за сада закључана и нису омогућени будући одговори.
  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је данас Свету архијерејску литургију на празник Сабора светог архангела Гаврила поводом славе манастира у Горњем Драгаљевцу.

       
      Извор: Епархија зворничко-тузланска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Осамдесет година од страдања наших архијереја у Независној Држави Хрватској

       
      Дана 6. априла 1941. године нацистичка Немачка је напала Краљевину Југославију. Уласком немачких трупа у Загреб дана 10. априла исте године проглашена је Независна Држава Хрватска (НДХ) на челу са др Антом Павелићем, седам дана пре капитулације југословенске војске (17.април 1941.). Са проглашењем нове државе почео је незапамћен прогон Срба и Српске православне цркве. 
      Само две недеље после проглашења НДХ, 25. априла 1941. године, Павелић је забранио употребу ћирилице у сваком облику. Тога истога дана изашла је наредба о ношењу плаве траке са словом „П“ (православни); Усташка власт је наредила, 3. јуна 1941. године, да се затворе све православне основне школе; 25. јуна 1941. године укинут је патријаршијски прирез од 10% који су плаћали православни; 18. јула 1941. године забрањен је назив „српска православна вера“, а 20. септембра 1941. године конфискована је сва имовина бивше Карловачке митрополије. Уместо назива „српска православна вера“, који, по објашњењу Мирка Пука, Павелићевог министра правде, „није био у складу са државним уређењем“, уведен је назив „грчко-источна вјера“.
      На подручју Павелећеве државе нашле су се Епархије: дабро-босанска, зворничко-тузланска, захумско-херцеговачка, бањалучка, горњокарловачка, загребачка, пакрачка, као и део Архиепископије београдско-карловачке (северно од Саве и Дунава). Нажалост, тројица архијереја из овох епархија завршили су мученички своје животе на свиреп начин, митрополит Петар (Зимоњић), епископи Платон (Јовановић) и Сава (Трлајић). Из својих дијацеза протерани су Митрополит загребачки Доситеј (Васић), Епископ захумско-херцеговачки Николај (Јокановић) и Епископ зворничко-тузлански Нектарије (Круљ). Умировљени Епископ пећки Јеротеј (Гавриловић), након физичких малтретирања протеран је из НДХ, а патријарховом викару Валеријану (Прибићевићу) нису дозволили повратак на Фрушку Гору. Према подацима које је изнео Свети архијерејски синод, уочи Другог светског рата на тим просторима живело је 2.403.993 православних Срба. Др Љубомир Дурковић-Јакшић наводи да је са убијањем и протеривањем епископа, убијено и протерано 844 свештеника, монаха и монахиња, а било их је на тој територији 869 пре Другог светског рата.
      Свети архијерејски сабор Српске православне цркве дана 27. маја 1998. године за свештеномученике Православне цркве прогласио је митрополита Петра (Зимоњића), епископе Саву (Трлајића) и Платона (Јовановића), а за исповедника митрополита Доситеја (Васића), који су мученички пострадали на територији Независне Државе Хрватске за време Другог светског рата.
       
      Свети свештеномученик Петар (Зимоњић) митрополит сарајевски
       
      Митрополита Петра усташе су ухапсили 12. априла 1941. године у Сарајеву и одвели у „равнатељство“. Митрополита су потом без икаквог саслушања одвели у општи затвор "Беледија" који je тих дана био препун Срба. После четири дана одведен je у затвор загребачке полиције у Петрињској улици. Ту су га фотографисали, узели му отиске прстију и у картотеци је добио бр. 29781. Смештен је у ћелију број 34. Одатле je одведен у Керестинац у близини Самобора. У Керестинцу je обријан, скинута му je мантија и ту je страшно мучен. Одатле je одведен у Копривницу, a после тога 15. јула у Госпић. Према изјавама сведока „држао се јуначки и достојанствено, и с тим својим држањем и снагом савлађивања утицао је повољно за заточенике.“ У Госпићу је „лежао у авлији на земљи. Он је у казниони много злостављан и сав испребијан од усташа, и након тога некуд одведен.“
      По сведочанству Јове Фуртуле и Јове Лубуре из сарајевског среза митрополит Петар je убијен у Јасеновцу и бачен у ужарену пећ за печење цигле.
      Божидар Брале, непосредни кривац за хапшење митрополита Петра, негирао је на процесу који му је приређен после рата, да о томе ишта зна. У процеским актима стоји записано: „...Окривљени не зна ништа о томе, шта је било са митрополитом Зимоњићем али сведоци знају, да је Зимоњића нестало послије једног телефонског разговора с окривљеним, у коме се окривљени дерао на Зимоњића и претио му да је ово усташка држава“.
       
      Свети свештеномученик Платон (Јовановић) епископ бањалучки
       
      Крајем априла 1941. године нове државне власти су наредиле епископу Платону (Јовановићу) да напусти Епархију бањалучку.  То су мотивисали србијанским пореклом, иако се знало да су владикини родитељи из Херцеговине. На претње епископ Платон је одговорио 1. маја: "Част ми je саопштити стожеру да поменутог његовог предлога не могу прихватити, и то из ових разлога: "Ja сам канонски и законито од надлежних власти постављен за Епископа бањалучког и као такав обавезао ce пред Богом, Црквом и народом да ћу водити бригу о својој духовној пастви, истрајно и постојано, без обзира на макакве прилике и догађаје, вежући нераздвојено живот и судбину своју са животом и судбином свога духовног стада и остајући у средини његовој на духовној стражи за све време докле ме Господ у животу подржи, остајући уз своје стадо као "пастир добри, који душу своју полаже за овце своје". На то сам ce заветовао и заклео примајући епископски чин и преузимајући под своју управу епархију бањалучку, и тој својој заклетви остајем веран и непоколебљиво доследан, докле год ми буде могуће да самостално одлучујем о своме држању и да дајем израза својој вољи. Ако би ме груба сила, против које сам немоћан, ипак раставила од моје пастве и уклонила ме с подручја поверене ми епархије, тада бих по уставу Српске православне Цркве, замолио једног од суседних архијереја (сарајевског или тузланског) да ме за време мога отсутствовања заступа у вршењу строго епископских послова у епархији бањалучкој, a за остале послове овластио бих свога законито постављеног архијерејског заменика и Црквени суд, који ми и сада у великој мери помажу у обављању тих послова. То je канонски и уставни ред и пропис који важи за Српску православну Цркву и по коме само они органи које устав те Цркве предвиђа могу да врше неку власт цркви, a никако и какви други органи којих устав не познаје. Таквих незаконитих и споља наметнутих органа, у то сам најтврђе убеђен, не би признавао ни народ ни свештенство, нити би такав орган, ако би био у свештеничком чину, могао и даље остати свештеником Православне Цркве. Толико сам са своје стране сматрао нужним да узвратим као одговор на напред споменути акт тога стожера. – Епископ бањалучки Платон. Предње саопштавамо православном народу и свештенству ради знања и управљања. Епископ бањалучки Платон, с. р."
      Тада се епископ Платон налазио у болесничкој постељи, али то није сметало новој власти да га ухапсе. Они су га ноћу између 4 и 5. маја лишили слободе и отерали на обалу реке Врбања где је убијен и бачен у реку. Након 17 дана сељаци су пронашли његово тело и превезли у Бања Луку где је тајно сахрањен на војничком горбљу. Према извештају тело епископа Платона било је унакажено, брада му је била ишчупана, уши и нос исечени...
       
      Свети свештеномученик Сава (Трлајић) епископ горњокарловачки
       
      У поподневним часовима дана 17. јула 1941. године, усташе су упале у владичански двор у Плашком и ухапсиле Епископа горњокарловачког Саву (Трлајића). Он је заједно са секретаром црквеног суда Богољубом Гаговићем, вероучитељем из Плашког Ђорђом Станојевићем  и парохом из Личке Јасенице Станиславом Насадилом, одведен у кућу усташе Јосипа Томљеновића, који је до рата био индустријалац у Плашком. Епископ Сава са тројицом свештеника био је затворен у штали која је припадала поменутој кући.
      Након два, три дана, епископ Сава везан ланцима спроведен је на железничку станицу у Плашком са поменутим свештеницима одакле је одведен у непознатом правцу. Сматра се да су одведени у казнени затвор или у логор Јадовно на Велебиту код Госпића. Од тада ништа се више није знало о судбини затворених.
      Манојло Ковачевић, званичник црквеног суда Епархије горњокарловачке, доставио је Светом архијерејском синоду следећи извештај: „Преосвећени Епископ Горњокарловачки Г.Сава ухапшен је у Плашком у свом двору 17.VII 1941.године, око четри сата после подне. Одведен је у усташки логор у Плашком, а одатле, заједно са три свештеника и десет цивила, везани отпраћени су у Госпић дана 19.VII 1941.године. У двору у Плашком, остала му је само стара и болесна мајка од 82 године, без икакве опскрбе и неге, пошто су усташе из двора поред свега намештаја побрали и оно нешто намирница“.
      Јелисавета Попов, супруга пензионисаног свештеника Петра Попова из Поникве (Огулин-Хрватска), избегла је из Хрватске у Београд и јавила се Светом архијерејском синоду. У извештају она је рекла „да се у њеном крају који је недалеко од Плашког, резиденције епископа горњокарловачког, говори да је Преосвећени Епископ горњокарловачки Г. Сава убијен, са њим да су убијени и протојереј Ђуро Алагић, парох из Горњих Дубрава, срез Огулин и протојереј Владимир Дујић, парох у Српским Моравицама, срез Огулин.“
      На основу прикупљених података Епископ моравички Арсеније (Брадваревић) администратор Епархије горњокарловачке (1945-1947) извештава Свети архијерејски синод о судбини епископа Саве: „Прилаже се списак свештеника, који су изгинули за вријеме рата. То су болне и велике жртве – њих 72 (свештена лица), које је дала ова Епархија. Међу њима је и жртва блаженопочивши eпископ Сава (Трлајић), а тим болнија што се до данас није могло тачно установити, где је, када је и како је изгубио eпископ Сава свој живот. Само се толико могло утврдити, да је ухапшен 17. јула 1941. године пред вече у својој резиденцији, да је везан одведен у кућу највећег усташког злочинца, разбојника и кољача Јосипа Томљеновића у Плашком, да је ту малтретиран, тучен, да је за време пребијања и мрцварења на грамофону опљачканом у Двору епископском, била навијена плоча и непрестано је свирало: „Јелици Во Христа...“. Дана 19. јула епископ је везан са још тројицом свештеника: секретаром Црквеног суда Богољубом Гаковићем, вероучитељом из Плашког Ђорђем Стојановићем и парохом из Личке Јасенице Станиславом Насадилом, и  са још 11 мирјана (верника), одведен из куће Јосипа Томљеновића на жељезничку станицу у Плашком. Воз, који полази из Плашког за Госпић у 11 сати у вече, тога је дана закаснио и дошао је истом 20. јула у 5 сати ујутро. Дотле је епископ непрестано био везан у ланце с других једанест људи пред улазом у саму станицу. Дана 20. јула 1941. године пред вече пешице са жељезничке станице у Госпићу, епископ са горе поменутим људима, везани су два и два, доведени у Казнени завод у Госпићу, монах Мирић из Плашког однио је у Госпић епископу нешто веша и креветски хаљина. Епископ је на једној цедуљици, писаној латиницом његовом руком, потврдио пријем тих ствари. Дана 8. августа 1941. г. виђен је епископ у дворишту Казненог завода у Госпићу, где су га усташе поставили на кишу, која се на њега ту излила. Епископ је ту тортуру мирно и стојићки поднио. – Неколико дана после 8. августа, неустановљеног дана, извучено је око 2.000 Срба из Казненог завода у Госпићу, везани жицом два и два, међу њима и епископ Сава. Сви су ти људи одведени из Госпића цестом према Велебиту, наводно у Карлобаг на мору, односно на острво Паг. То је последње виђење епископа Саве и задња вест о њему. По свој прилици епископ је убијен на Велебиту, на путу између Брушана и Карлобага, јер је на том путу убијено, по причању неких италијанских новинара, око 8.000 Срба у августу 1941. године. Може бити да ће се послије штогод поближе сазнати о судбини ових људи и еписопа Саве. Ако се сазнају какве поузданије и детаљније вијести о епископу Сави, ми ћемо о том извјестити Св. Архијерејски Синод.“ 
       
      Свети исповедник Доситеј (Васић) митрополит загребачки
       
      Проглашење НДХ-а априла 1941. године митрополита Доситеја (Васића) затекао је у његовој резиденцији у Дежанићевој улици бр. 14 у Загребу. Према документима немачке војске митрополит Доситеј ухапшен је 7. маја 1941. године у Загребу заједно са својим протођаконом Лазаром Живадиновићем и одведени су у затвор у Петрињској улици. Према изјавама сведока, „на сликање и узимање отисака прстију у затвору, митрополита су водили заједно са најгорим олошем и криминалцима. Један очевидац каже: „Страшно ми је било гледати старог,  болесног, немоћног и потпуно испребијаног митрополита Доситеја, који је, иако
      испребијан, усправно стајао у полицијском ходнику међу криминалцима“. По причању стражара, међу онима који су се нарочито истицали у злостављању митрополита била је студенткиња Стилиновићева из Госпића. Она га је тукла револвером по глави и рукама, чупала му браду и косу и пљувала у лице. Страшно су изгледале од удараца натечене руке седога старца. Такође и прота Димитрије Витковић сведочи да га је мучила нека женскиња: „Сведоци су дојавили да је страховито био тучен, нарочито нека женска ваљда усташкиња да га је ударала батином, што и он сам то потврђује. Сведоци наводе и речи Г. Митрополита да је рекао ’децо зашто то радите.’ И још кажу, да су се сами редари на то згражали и ваљда они су и успели да још остане жив послије оваквог мучења од стране усташа, од којих су неки и у стану код преметачине ноћу ногом по поду гурали архијерејску митру са крстом.”
      Тешко болестан митрополит је премештен у болницу Милосрдних сестара. По сведочењу Божидара Церовског, шефа усташке полиције у Загребу, “Митрополит је био тако страшно измрцварен да је једва жив утрпан у воз за Београд”. У Земуну из теретног вагона болесног митрополита преузимају Немачке окупационе власти и спроводе га у Београд месеца маја 1941. године.
      На седници Светог архијерејског синода у Београду одржаној 9. јула/26. јуна 1941. године под представништвом Епископа бачког др Иринеја (Ћирића) донета је Одлука: „За заменика оболелом Митрополиту загребачком Господину Доситеју одредити Његово Високопреосвештенство Епископа горњокарловачког Господина Саву с правом на награду према одлуци Светог архијерејског сабора АСБр.24/зап. 32 од 29.маја/11. јуна 1938. године.“ Нажалост, неколико дана касније, тачније 17. јула, епископ Сава ухапшен је у својој резиденцији у Плашком и након тога му се губи сваки траг.
      Митрополит загребачки Доситеј упокојио се у суботу 13. јануара 1945. године у манастиру Ваведење у Београду, где је и сахрањен.
       
      *Објављено у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије, бр. 1303, 1. јул 2021.
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У понедељак, 12. јула 2021. године, када наша Света Црква молитвено прославља свете апостоле Петра и Павла, а поводом манастирске славе и позива настојатељнице ове свете обитељи монахиње Агапије, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Господин Давид, служио је свету архијерејску Литургију у манастиру светих апостола Петра и Павла у селу Грабово- Архијерејско намесништво ћићевачко.

       
      Звучни запис беседе
       
      Епископу су саслуживали Архијерејски намесник ражањски протојереј Владица Столић, парох бошњански протојереј Александар Лукић, парох крушевачки јереј Андрија Јелић, парох витошевачко-подорачки јереј Дејан Савић, епархијски ђакон Ненад Матић, ђакони темнићки Иван Петронијевић, ђакон ћићевачки Андрија Лазаревић и ђакон Борис Симоновић.
      Велики број присутних верника узео је живог учешћа у светој Литургији и причестио се Телом и Крвљу Христовом.
      Епископ је након прочитаног Јеванђеља верном народу упутио Архипастирску поуку, као и по завршетку Свете Литургије.
      У току Свете Литургије Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Господин Давид је у чин презвитера рукоположио ђакона Бориса Симоновића, док је теолога Дарка Несторовића рукоположио у чин ђакона.
      Након свете Литургије, Владика Давид је осветио и пререзао славски колач у част светих апостола Петра и Павла, те се славље и радосна атмосфера наставила Трпезом љубави у манастирској трпезарији у чијој су припреми узели учешћа данашњи колачари и игуманија манастира мати Агапија.
      Молитвама Светих Апостола Петра и Павла нека би нас Господ утврдио и сачувао у њиховој науци и у Својој благодати, а тиме нека би утврдио и сачувао и саму Цркву Своју у векове векова.
       
      Извор: Епархија крушевачка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Једна хришћанска заједница, када је истинска, забија се као трн у тело света, намеће се као знак, говори свету као место где човек сусреће Бога; где свет ступа у додир са хришћанском чињеницом; где човек дође, види и живи; као хришћанска присутност у служби свету.

       
      Имају ли људи Цркве поштено знање о друштвеној средини и о конкретним условима људског живота, имају ли довољно разумевања, да би сваком човеку могли рећи који је тачан смисао његовог постојања, његовог рада, које је његово место у свету?
      Благовесник се не постаје импровизацијом. Прићи једном човеку, модерном човеку, велико је умеће. Основно у овој чудесној способности је: поставити се на своје место, гледати свет својим очима, мерити ствари својим укусом и лагано извлачити на површину оно што дрема, заједништво, причешће. Тада се уклонити и оставити да говори Христос.
       
      Павле Евдокимов, “Цркви Христовој“
    • Од Поуке.орг - инфо,
      “Црква позива све људе да се саберу око Бога, око светиње, и никаква земаљска подјела не би смјела да се испријечи на путу тог позива. Цркви није мјесто у политичком и међустраначком животу, више пута ћемо то поновити ако треба, јер можда свима нама треба још времена да схватимо да је неумјесно и неукусно Цркву позивати у простор гдје њој није мјесто”, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског.

      Гостујући у емисији „У жижи“ на ТВ А1, о. Гојко је нагласио да су избори 30. августа 2020. године били својеврсни референдум грађана Црне Горе о ондашњем антицрквеном и антиуставном закону о слободи вјероисповјести и да су литије биле суштински цивилизацијски порив да се раздвоји држава и Црква, што тадашњи закон није имао намјеру да уради: “Све партије које чине садашњу парламентарну већину на овај или онај начин су подржале литије. На један начин су то радили људи из Демократског фронта, на други начин људи из Демократа, на трећи начин људи из УРЕ, али сви су они нашли неки угао како би рекли да они разумеју и подржавају тежњу Цркве да се онај лош закон промјени. И то се десило”.
      Објашњавајући да више не постоји разлог да Црква на било који начин утиче на политичка збивања, као што је то имала када је био у питању тај антиуставни закон и намјера прошле власти да стави Цркву под своју државну управу, прота је нагласио да “живимо у грађанском, секуларном, демократском друштву и морамо да се навикавамо, и ми као Црква а и политичари, да свак свој посао ради”.
      Даље је, одговарајући на питања о актуелним дневно-политичким дешавањима у Црној Гори, рекао да политика има своје токове и да рад Владе и Скупштине треба препустити законитостима које уређују тај дио друштвеног живота те да он као свештеник само може да се моли Богу да људи буду разумни и да се не љуте и олако не свађају.
      “Нек свак ради како мисли да је најпаметније. Пошто се принципијелно залажем за секуларно друштво и вјерујем да је оно могуће, и знам да оно постоји у другим земљама које имају дуготрајно искуство демократије, мислим да Цркви није просто мјесто у тим темама.”
      Иако живимо један тренутак у Црној Гори када над нама лебде неки авети подјела, наша је дужност, како је казао, да тражимо оне тачке које су тачке додира а не тачке раздвајања. Као свијетли примјер навео је Свјатјешег Патријарха наше помјесне Српске православне цркве г. Порфирија који је нашао начин, смогао снаге, имао умјећа да каже да је Хрватска његова друга отаџбина управо због тога што је он митрополит загребачко-љубљански, да честита градоначелнику Загреба, а знамо ако постоји парадигма за сукоб то су Срби и Хрвати на Балкану.
      “Али Патријарх будући да је епископ Христове цркве у Загребу, он добро зна шта значи бити Христов свештеник и Христов митрополит. И ако је то тако са Србима и Хрватима, и ако наш Патријарх шаље такву поруку, и треба да је шаље, какву ми поруку треба да шаљемо свештеници у Црној Гори него управо такву: да нема тих разлика.”
      Позивајући народ на слогу и братску љубав препознатљивим слоганом “слога биће пораз врагу” и подсјећајући да ђаво хоће да посвађа брата са братом како би људи једни на друге гледали са неподношљивошћу, завишћу, љубомором, протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског, на крају је поручио да сваког дана треба радити на слози и молити се Богу за њу и вјеровати да је слога могућа – слога у Богу: “Добри Бог који нас је створио и који нас држи, даће снаге и наћи ће начина да нас окупи око своје Трпезе у свом дому, да будемо у срцима једни другима браћа као што смо увијек били”.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...