Jump to content

Руска Црква ДЕЗИНФИКУЈЕ КАШИЧИЦУ после сваког причесника?

Оцени ову тему


Препоручена порука

пре 1 минут, jovanstanic рече

Ne samo to nego bi trebalo da može da se ponese i kući za dezinfekciju (makar kašika). Jer ako dezinfikuje kašičicu u hramu zašto ne bi dezinfikovalu moju kašiku kući, da me isto tako zaštiti? Jer sam ja valjda telo Hristovo i kući kada dođem. Nije valjda da se telo Hristovo isključuje čim progutam pričešće ili čim izađem iz hrama?

Ja stalno ponavljam da je pričešće Tajna i to Tajna ovaploćenja, dakle, racionalno nerešiva jer ima racionalnu materijalnu komponentu i duhovnu tajanstvenu, isto kao Hristos, i to ne možemo da spakujemo u magično razumevanje koje automatski čini čuda jer ni Hristos to nije radio nego je zavisilo od odnosa prema njemu tj. vere. A budući da mi nemamo pojma kakav je odnos prema njemu kod svih koji se pričešćuju ne možemo onda da kažemo ni da će za svakoga biti učinjeno čudo dezinfekcije. U najboljem slučaju neko to može da tvrdi za sebe i ni za koga drugog.

Ipak vidimo da ljudi tvrde da niko neće biti zaražen tj. da će za sve biti učinjeno čudo ko god da su.

I kako hrišćani onda uopšte umiru? 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 11 минута, grigorije22 рече

У Новом Завету нема ни помена о исцељујућим дејствима причешћа. Христос није користио причешће да би исцељивао болесне

Добро је што је тако јер је експериментално утврђено да када се причестиш после оболелог од Куге и сам добијаш Кугу.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 минута, Tumaralo. рече

Добро је што је тако јер је експериментално утврђено да када се причестиш после оболелог од Куге и сам добијаш Кугу.

Eh, baš eksperimentalno?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Да резимирам све опције, чисто да олакшам себи у размишљању о свему. 

Чини ми се да постоји неколико могућности:

- причешће даје вечни живот, онима који верују (= труде се), али се у вину и хлебу (који садрже дар вечности и извор духовног преображаја - ово важи једнако за све могуће опције), не мењају закони природе - они нису изузети од могућности да буду медијум инфекције;

- поред духовних енергија, вино и хлеб су апсолутно изузети од физичких закона, у смислу да не могу бити медијум инфекције, али то не значи да имају дезинфекциону улогу у додиру са другим предметима, попут кашичице (пракса руског патријарха би била у складу са овим посматрањем ваљда), 

- вино и хлеб су апсолутно изузети од закона природе, као и предмети који са њима долазе у контакт - као нпр. кашичица; у овом случају, цело причешће као чин је апсолутно изузето од природних закона (преовлађујући став код нас, а вероватно и у целом православљу), 

- вино и хлеб/причешће као чин, тј. Света тајна су условно изузети од природних закона - у зависности од тога ко приступа, да ли верује и како, те да ли је на његову корист да се разболи или не (ово ми се најмање допада јер разводњава размишљање и служи да оправда све исходе - значи ако се причестим а не разболим то је потврда да за причешће не важе природни закони, а ако се разболим, па то је опет потврда истог јер је то за моје добро).

Често се људима (и мени) замера претерана рационализација, али мислим да би било корисно да се ово разјасни једноставним речима, да се Црква сложи у шта верује по овом питању.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 1 минут, Desiderius Erasmus рече

Eh, baš eksperimentalno?

Pa da, Justinijanova kuga je jedan takav eksperiment.

Neformalan, razume se.

Ta kuga je trajala 200 godina i pobila je 50% vernog naroda.

Sigurno je da bi trajala kraće da nisu svi srkali iz iste kašike.

Jevreji su uvek bolje prolazili kod tih epidemija jer su se pridržavali karantina i higijenskih zakona iz Starog zaveta.

I u paganskom svetu kuge su bile daleko ređe.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 5 минута, Desiderius Erasmus рече

I kako hrišćani onda uopšte umiru? 

Isto kao i Hristos, a to znači da će i da vaskrsnu, kao i on, jer su isto telo, tako kaže ap. Pavle.

Zato mislim da i nema mnogo smisla pitanje: da li je pričešće od rođenog ili preobraženog ili raspetog ili vaskrslog ili javljenog apostolima? Jer to je sve isti Hristos (od pre postanja sveta kako kaže Pavle), i ne može ništa od toga da se čupa i izdvaja od ostalog i posmatra zasebno jer onda postaje (teološki) besmisleno.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 23 минута, Tumaralo. рече

Pa da, Justinijanova kuga je jedan takav eksperiment.

Neformalan, razume se.

Ta kuga je trajala 200 godina i pobila je 50% vernog naroda.

Sigurno je da bi trajala kraće da nisu svi srkali iz iste kašike.

Jevreji su uvek bolje prolazili kod tih epidemija jer su se pridržavali karantina i higijenskih zakona iz Starog zaveta.

I u paganskom svetu kuge su bile daleko ređe.

@Родољуб Лазић  

Kaže da se pričešćem ništa ne prenosi i naveo je primer. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 23 часа, Иван Ц. рече

Проћи ће и ово, па ћемо да наставимо лепо да се свађамо да ли ће двери бити отворене или затворене :)

Otvorene naravski i sve molitve na-glas da verni narod moze da cuje. ?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Имамо ли већ неке податке, мислим проверљиве о томе, колико се људи тачно већ заразило короном на богослужењима/причешћу (ако не код нас, онда у већим/многољуднијим земљама - већински православним)? Наши инвестигативни теолози о овоме сигурно имају нека сзнања.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 25 минута, непросвећени рече

Имамо ли већ неке податке, мислим проверљиве о томе, колико се људи тачно већ заразило короном на богослужењима/причешћу? Наши инвестигативни теолози о овоме сигурно имају нека сзнања.

Budući da si raspoložen za duhovne šale reći ću ti: Imamo.

Rezultat je, međutim, kompleksan broj.

Izračunavanje je ovako (- = minus, / = podeljeno):

Realnu komponentu (a) tog broja dobijaš ovom formulom: (ukupno pričešćeni - (dostojni - oni kojima je dato radi očišćenja od grehova i utvrđenja vere data korona)) / (ukupno pričešćeni - (nedostnojni - oni kojima je ovaj put radi milosti progledano da ne dobiju koronu jer su još slabi)).

Imaginarnu komponentu (bi) tog broja dobijaš kada broj sveštenika koji se junače nad svojim vernicima (b) pomnožiš sa nekim brojem (i) iz knjige proroka Danila ali ne sećam se baš tačno kojim.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 59 минута, grigorije22 рече

@Родољуб Лазић  

Kaže da se pričešćem ništa ne prenosi i naveo je primer. 

Ја не желим да саветујем друге, али могу рећи из сопственог примера да никад ништа нисам закачио, никакву инфекцију, херпес или нешто слично, а готово увек се причестим међу последњих двоје-троје. Док није кренуло да се пише, никада нисам ни размишљао о овоме.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 1 минут, Вукашин рече

Ја не желим да саветујем друге, али могу рећи из сопственог примера да никад ништа нисам закачио, никакву инфекцију, херпес или нешто слично, а готово увек се причестим међу последњих двоје-троје. Док није кренуло да се пише, никада нисам ни размишљао о овоме.

Сада ћеш међу првих двоје троје!:))

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 4 часа, Zoran Đurović рече

Ти не читаш текстове. Прочитај поново да не би лупетала и поново се извињавала. 

1. Ако би мува или што друго упало у св. Путир до освећења дарова, онда да се то извади, завије у артију и сагори, па пепео баци на какво место, које се не гази, или у умиваоник у зиду (до Проскомидије).
Но ако ли је упао паук, или у опште отровна животињица, онда да вино излије из св. Путира у какав други суд, па да у св. Путир сипа чисто вино и воду с произношењем речи: „Једин от војин копијем Јему ребра прободе… “ и даље, а потом да продужи св. Литургију. По свршетку св. Литургије да заоставше вино проспе у текућу воду или у умиваоник, или да излије под св. Престо.
2. Али ако би се то догодило после освећивања св. дарова, онда да животињицу тако пажљиво извади из св. Путира, да не би с ње канула св. Крв; затим да животињицу опере свежим вином и кад то уради исту завије артијом па је по свршетку службе саагории пепео саспе у јамицу под св. Престо, или у умиваоник ако га има, а вино, којим је животињица опрана да такође саспе у умиваоник или у јамицу под св. Престо.
3. Ако би се у зимње доба смрзнула св. Крв у св. Путиру, онда да свештеник добро нагреје над ватром покривач, дарак или воздух и њиме обмота св. Путир. Не помогне ли то, онда да пажљиво спусти св. Путир у какав суд, у коме је врућа вода пазећи при том да се ова не би прелила у св. Путир.
4. Ако би кап св. Крви због небрежљиваости свештеникове, канула где, или би се из св. Путира пљоснула по Антиминсу, или ма куда било, то свештеник да овако уради: да језиком добро олиже оно место, где је св. Крв канула. Но ако је канула на патос – даску, онда да губом избрише, па потом даску добро, оштрим ножем иструже, па струготине баци у ватру и пепео закопа у јамицу под св. Престо. Ако ли је патос цигљани или камени, онда да неколико пута најпре водом добро опере оно место где је пречиста крв канула, па ту воду покупи сунђером и исцеди је под св. Престо, а сунђер кад се просуши спали. Затим да исто место на патосу такође иструже и прах у ватру баци или под св. Престо закопа.
Ако би св. Крв канула на Антиминс или Индитију, или на какву другу црквену утвар, онда да свештеник најпре језиком оближе то место, потом да добро истрља Антиминсном губом, а по свршетку св. Литургије, да то поливено место три пута чистом водом пропере и воду излије у текућу реку или под св. Престо.
Но ако би св. Крв канула на ћилим, или простирач, или на чију хаљину (напр. при причешћивању детета) онда да се то место губом пажљиво избрише, потом над каквим судом добро водом опере, а затим то парче аљине или простирача одсече и сагори, па пепео у јамицу под св. Престо саспе а вода у умиваоник или текућу реку – излије.
5. Ако би се, недај Боже, догодило, да се сва пречиста Крв из св. Путира проспе, или само неколико капи остане, онда у првом случају, да свештеник налије у св. Путир вино и воде, почевши од проскомидијиних речи: „Једин от војин… “ итд. па потом да прописно освети, како је већ раније казано а затим се причести.
У другом пак случају тј. ако је остало неколико капи св. Крви, онда да не долива нити изнова освећује, већ да се тиме што је остало причести и службу по реду доврши.
Ако би се наведено под тачком 4 и 5 догодило услед непажње, расејаности или немарности светштеника, он би тиме веома тешко сагрешио и суду Божјему подвргнут био. С тога, ако би се што сличнога десило, да пре свега оплакује своју немарност; да у сузама моли Бога за опроштај; да се исповеди духовнику своме а затим, да достави до знања епархијском Архијеју (Хојнацки стр. 91).

Дужни сте извињење.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 3 часа, Tumaralo. рече

Добро је што је тако јер је експериментално утврђено да када се причестиш после оболелог од Куге и сам добијаш Кугу.

Није тачно, Куга се преносила капљичним путем, добићеш је прлазећи болеснику неависно од Причешћа. А, ко је Причешћивао болесног, с обзиром да је то било у терминалној фази, јер си по зарази умирао у току 3 дана, углавном би умро после тога. Умро би и да га није причестио, само да је нагео над њим кашичицом, па повукао је назад....

Како научно доказано- неко је намерно сипао Јериснију у освећене дарове и тиме причешћивао и посматрао пацијенте? 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Guest
Ова тема је за сада закључана и нису омогућени будући одговори.
  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је данас Свету архијерејску литургију на празник Сабора светог архангела Гаврила поводом славе манастира у Горњем Драгаљевцу.

       
      Извор: Епархија зворничко-тузланска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Осамдесет година од страдања наших архијереја у Независној Држави Хрватској

       
      Дана 6. априла 1941. године нацистичка Немачка је напала Краљевину Југославију. Уласком немачких трупа у Загреб дана 10. априла исте године проглашена је Независна Држава Хрватска (НДХ) на челу са др Антом Павелићем, седам дана пре капитулације југословенске војске (17.април 1941.). Са проглашењем нове државе почео је незапамћен прогон Срба и Српске православне цркве. 
      Само две недеље после проглашења НДХ, 25. априла 1941. године, Павелић је забранио употребу ћирилице у сваком облику. Тога истога дана изашла је наредба о ношењу плаве траке са словом „П“ (православни); Усташка власт је наредила, 3. јуна 1941. године, да се затворе све православне основне школе; 25. јуна 1941. године укинут је патријаршијски прирез од 10% који су плаћали православни; 18. јула 1941. године забрањен је назив „српска православна вера“, а 20. септембра 1941. године конфискована је сва имовина бивше Карловачке митрополије. Уместо назива „српска православна вера“, који, по објашњењу Мирка Пука, Павелићевог министра правде, „није био у складу са државним уређењем“, уведен је назив „грчко-источна вјера“.
      На подручју Павелећеве државе нашле су се Епархије: дабро-босанска, зворничко-тузланска, захумско-херцеговачка, бањалучка, горњокарловачка, загребачка, пакрачка, као и део Архиепископије београдско-карловачке (северно од Саве и Дунава). Нажалост, тројица архијереја из овох епархија завршили су мученички своје животе на свиреп начин, митрополит Петар (Зимоњић), епископи Платон (Јовановић) и Сава (Трлајић). Из својих дијацеза протерани су Митрополит загребачки Доситеј (Васић), Епископ захумско-херцеговачки Николај (Јокановић) и Епископ зворничко-тузлански Нектарије (Круљ). Умировљени Епископ пећки Јеротеј (Гавриловић), након физичких малтретирања протеран је из НДХ, а патријарховом викару Валеријану (Прибићевићу) нису дозволили повратак на Фрушку Гору. Према подацима које је изнео Свети архијерејски синод, уочи Другог светског рата на тим просторима живело је 2.403.993 православних Срба. Др Љубомир Дурковић-Јакшић наводи да је са убијањем и протеривањем епископа, убијено и протерано 844 свештеника, монаха и монахиња, а било их је на тој територији 869 пре Другог светског рата.
      Свети архијерејски сабор Српске православне цркве дана 27. маја 1998. године за свештеномученике Православне цркве прогласио је митрополита Петра (Зимоњића), епископе Саву (Трлајића) и Платона (Јовановића), а за исповедника митрополита Доситеја (Васића), који су мученички пострадали на територији Независне Државе Хрватске за време Другог светског рата.
       
      Свети свештеномученик Петар (Зимоњић) митрополит сарајевски
       
      Митрополита Петра усташе су ухапсили 12. априла 1941. године у Сарајеву и одвели у „равнатељство“. Митрополита су потом без икаквог саслушања одвели у општи затвор "Беледија" који je тих дана био препун Срба. После четири дана одведен je у затвор загребачке полиције у Петрињској улици. Ту су га фотографисали, узели му отиске прстију и у картотеци је добио бр. 29781. Смештен је у ћелију број 34. Одатле je одведен у Керестинац у близини Самобора. У Керестинцу je обријан, скинута му je мантија и ту je страшно мучен. Одатле je одведен у Копривницу, a после тога 15. јула у Госпић. Према изјавама сведока „држао се јуначки и достојанствено, и с тим својим држањем и снагом савлађивања утицао је повољно за заточенике.“ У Госпићу је „лежао у авлији на земљи. Он је у казниони много злостављан и сав испребијан од усташа, и након тога некуд одведен.“
      По сведочанству Јове Фуртуле и Јове Лубуре из сарајевског среза митрополит Петар je убијен у Јасеновцу и бачен у ужарену пећ за печење цигле.
      Божидар Брале, непосредни кривац за хапшење митрополита Петра, негирао је на процесу који му је приређен после рата, да о томе ишта зна. У процеским актима стоји записано: „...Окривљени не зна ништа о томе, шта је било са митрополитом Зимоњићем али сведоци знају, да је Зимоњића нестало послије једног телефонског разговора с окривљеним, у коме се окривљени дерао на Зимоњића и претио му да је ово усташка држава“.
       
      Свети свештеномученик Платон (Јовановић) епископ бањалучки
       
      Крајем априла 1941. године нове државне власти су наредиле епископу Платону (Јовановићу) да напусти Епархију бањалучку.  То су мотивисали србијанским пореклом, иако се знало да су владикини родитељи из Херцеговине. На претње епископ Платон је одговорио 1. маја: "Част ми je саопштити стожеру да поменутог његовог предлога не могу прихватити, и то из ових разлога: "Ja сам канонски и законито од надлежних власти постављен за Епископа бањалучког и као такав обавезао ce пред Богом, Црквом и народом да ћу водити бригу о својој духовној пастви, истрајно и постојано, без обзира на макакве прилике и догађаје, вежући нераздвојено живот и судбину своју са животом и судбином свога духовног стада и остајући у средини његовој на духовној стражи за све време докле ме Господ у животу подржи, остајући уз своје стадо као "пастир добри, који душу своју полаже за овце своје". На то сам ce заветовао и заклео примајући епископски чин и преузимајући под своју управу епархију бањалучку, и тој својој заклетви остајем веран и непоколебљиво доследан, докле год ми буде могуће да самостално одлучујем о своме држању и да дајем израза својој вољи. Ако би ме груба сила, против које сам немоћан, ипак раставила од моје пастве и уклонила ме с подручја поверене ми епархије, тада бих по уставу Српске православне Цркве, замолио једног од суседних архијереја (сарајевског или тузланског) да ме за време мога отсутствовања заступа у вршењу строго епископских послова у епархији бањалучкој, a за остале послове овластио бих свога законито постављеног архијерејског заменика и Црквени суд, који ми и сада у великој мери помажу у обављању тих послова. То je канонски и уставни ред и пропис који важи за Српску православну Цркву и по коме само они органи које устав те Цркве предвиђа могу да врше неку власт цркви, a никако и какви други органи којих устав не познаје. Таквих незаконитих и споља наметнутих органа, у то сам најтврђе убеђен, не би признавао ни народ ни свештенство, нити би такав орган, ако би био у свештеничком чину, могао и даље остати свештеником Православне Цркве. Толико сам са своје стране сматрао нужним да узвратим као одговор на напред споменути акт тога стожера. – Епископ бањалучки Платон. Предње саопштавамо православном народу и свештенству ради знања и управљања. Епископ бањалучки Платон, с. р."
      Тада се епископ Платон налазио у болесничкој постељи, али то није сметало новој власти да га ухапсе. Они су га ноћу између 4 и 5. маја лишили слободе и отерали на обалу реке Врбања где је убијен и бачен у реку. Након 17 дана сељаци су пронашли његово тело и превезли у Бања Луку где је тајно сахрањен на војничком горбљу. Према извештају тело епископа Платона било је унакажено, брада му је била ишчупана, уши и нос исечени...
       
      Свети свештеномученик Сава (Трлајић) епископ горњокарловачки
       
      У поподневним часовима дана 17. јула 1941. године, усташе су упале у владичански двор у Плашком и ухапсиле Епископа горњокарловачког Саву (Трлајића). Он је заједно са секретаром црквеног суда Богољубом Гаговићем, вероучитељем из Плашког Ђорђом Станојевићем  и парохом из Личке Јасенице Станиславом Насадилом, одведен у кућу усташе Јосипа Томљеновића, који је до рата био индустријалац у Плашком. Епископ Сава са тројицом свештеника био је затворен у штали која је припадала поменутој кући.
      Након два, три дана, епископ Сава везан ланцима спроведен је на железничку станицу у Плашком са поменутим свештеницима одакле је одведен у непознатом правцу. Сматра се да су одведени у казнени затвор или у логор Јадовно на Велебиту код Госпића. Од тада ништа се више није знало о судбини затворених.
      Манојло Ковачевић, званичник црквеног суда Епархије горњокарловачке, доставио је Светом архијерејском синоду следећи извештај: „Преосвећени Епископ Горњокарловачки Г.Сава ухапшен је у Плашком у свом двору 17.VII 1941.године, око четри сата после подне. Одведен је у усташки логор у Плашком, а одатле, заједно са три свештеника и десет цивила, везани отпраћени су у Госпић дана 19.VII 1941.године. У двору у Плашком, остала му је само стара и болесна мајка од 82 године, без икакве опскрбе и неге, пошто су усташе из двора поред свега намештаја побрали и оно нешто намирница“.
      Јелисавета Попов, супруга пензионисаног свештеника Петра Попова из Поникве (Огулин-Хрватска), избегла је из Хрватске у Београд и јавила се Светом архијерејском синоду. У извештају она је рекла „да се у њеном крају који је недалеко од Плашког, резиденције епископа горњокарловачког, говори да је Преосвећени Епископ горњокарловачки Г. Сава убијен, са њим да су убијени и протојереј Ђуро Алагић, парох из Горњих Дубрава, срез Огулин и протојереј Владимир Дујић, парох у Српским Моравицама, срез Огулин.“
      На основу прикупљених података Епископ моравички Арсеније (Брадваревић) администратор Епархије горњокарловачке (1945-1947) извештава Свети архијерејски синод о судбини епископа Саве: „Прилаже се списак свештеника, који су изгинули за вријеме рата. То су болне и велике жртве – њих 72 (свештена лица), које је дала ова Епархија. Међу њима је и жртва блаженопочивши eпископ Сава (Трлајић), а тим болнија што се до данас није могло тачно установити, где је, када је и како је изгубио eпископ Сава свој живот. Само се толико могло утврдити, да је ухапшен 17. јула 1941. године пред вече у својој резиденцији, да је везан одведен у кућу највећег усташког злочинца, разбојника и кољача Јосипа Томљеновића у Плашком, да је ту малтретиран, тучен, да је за време пребијања и мрцварења на грамофону опљачканом у Двору епископском, била навијена плоча и непрестано је свирало: „Јелици Во Христа...“. Дана 19. јула епископ је везан са још тројицом свештеника: секретаром Црквеног суда Богољубом Гаковићем, вероучитељом из Плашког Ђорђем Стојановићем и парохом из Личке Јасенице Станиславом Насадилом, и  са још 11 мирјана (верника), одведен из куће Јосипа Томљеновића на жељезничку станицу у Плашком. Воз, који полази из Плашког за Госпић у 11 сати у вече, тога је дана закаснио и дошао је истом 20. јула у 5 сати ујутро. Дотле је епископ непрестано био везан у ланце с других једанест људи пред улазом у саму станицу. Дана 20. јула 1941. године пред вече пешице са жељезничке станице у Госпићу, епископ са горе поменутим људима, везани су два и два, доведени у Казнени завод у Госпићу, монах Мирић из Плашког однио је у Госпић епископу нешто веша и креветски хаљина. Епископ је на једној цедуљици, писаној латиницом његовом руком, потврдио пријем тих ствари. Дана 8. августа 1941. г. виђен је епископ у дворишту Казненог завода у Госпићу, где су га усташе поставили на кишу, која се на њега ту излила. Епископ је ту тортуру мирно и стојићки поднио. – Неколико дана после 8. августа, неустановљеног дана, извучено је око 2.000 Срба из Казненог завода у Госпићу, везани жицом два и два, међу њима и епископ Сава. Сви су ти људи одведени из Госпића цестом према Велебиту, наводно у Карлобаг на мору, односно на острво Паг. То је последње виђење епископа Саве и задња вест о њему. По свој прилици епископ је убијен на Велебиту, на путу између Брушана и Карлобага, јер је на том путу убијено, по причању неких италијанских новинара, око 8.000 Срба у августу 1941. године. Може бити да ће се послије штогод поближе сазнати о судбини ових људи и еписопа Саве. Ако се сазнају какве поузданије и детаљније вијести о епископу Сави, ми ћемо о том извјестити Св. Архијерејски Синод.“ 
       
      Свети исповедник Доситеј (Васић) митрополит загребачки
       
      Проглашење НДХ-а априла 1941. године митрополита Доситеја (Васића) затекао је у његовој резиденцији у Дежанићевој улици бр. 14 у Загребу. Према документима немачке војске митрополит Доситеј ухапшен је 7. маја 1941. године у Загребу заједно са својим протођаконом Лазаром Живадиновићем и одведени су у затвор у Петрињској улици. Према изјавама сведока, „на сликање и узимање отисака прстију у затвору, митрополита су водили заједно са најгорим олошем и криминалцима. Један очевидац каже: „Страшно ми је било гледати старог,  болесног, немоћног и потпуно испребијаног митрополита Доситеја, који је, иако
      испребијан, усправно стајао у полицијском ходнику међу криминалцима“. По причању стражара, међу онима који су се нарочито истицали у злостављању митрополита била је студенткиња Стилиновићева из Госпића. Она га је тукла револвером по глави и рукама, чупала му браду и косу и пљувала у лице. Страшно су изгледале од удараца натечене руке седога старца. Такође и прота Димитрије Витковић сведочи да га је мучила нека женскиња: „Сведоци су дојавили да је страховито био тучен, нарочито нека женска ваљда усташкиња да га је ударала батином, што и он сам то потврђује. Сведоци наводе и речи Г. Митрополита да је рекао ’децо зашто то радите.’ И још кажу, да су се сами редари на то згражали и ваљда они су и успели да још остане жив послије оваквог мучења од стране усташа, од којих су неки и у стану код преметачине ноћу ногом по поду гурали архијерејску митру са крстом.”
      Тешко болестан митрополит је премештен у болницу Милосрдних сестара. По сведочењу Божидара Церовског, шефа усташке полиције у Загребу, “Митрополит је био тако страшно измрцварен да је једва жив утрпан у воз за Београд”. У Земуну из теретног вагона болесног митрополита преузимају Немачке окупационе власти и спроводе га у Београд месеца маја 1941. године.
      На седници Светог архијерејског синода у Београду одржаној 9. јула/26. јуна 1941. године под представништвом Епископа бачког др Иринеја (Ћирића) донета је Одлука: „За заменика оболелом Митрополиту загребачком Господину Доситеју одредити Његово Високопреосвештенство Епископа горњокарловачког Господина Саву с правом на награду према одлуци Светог архијерејског сабора АСБр.24/зап. 32 од 29.маја/11. јуна 1938. године.“ Нажалост, неколико дана касније, тачније 17. јула, епископ Сава ухапшен је у својој резиденцији у Плашком и након тога му се губи сваки траг.
      Митрополит загребачки Доситеј упокојио се у суботу 13. јануара 1945. године у манастиру Ваведење у Београду, где је и сахрањен.
       
      *Објављено у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије, бр. 1303, 1. јул 2021.
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У понедељак, 12. јула 2021. године, када наша Света Црква молитвено прославља свете апостоле Петра и Павла, а поводом манастирске славе и позива настојатељнице ове свете обитељи монахиње Агапије, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Господин Давид, служио је свету архијерејску Литургију у манастиру светих апостола Петра и Павла у селу Грабово- Архијерејско намесништво ћићевачко.

       
      Звучни запис беседе
       
      Епископу су саслуживали Архијерејски намесник ражањски протојереј Владица Столић, парох бошњански протојереј Александар Лукић, парох крушевачки јереј Андрија Јелић, парох витошевачко-подорачки јереј Дејан Савић, епархијски ђакон Ненад Матић, ђакони темнићки Иван Петронијевић, ђакон ћићевачки Андрија Лазаревић и ђакон Борис Симоновић.
      Велики број присутних верника узео је живог учешћа у светој Литургији и причестио се Телом и Крвљу Христовом.
      Епископ је након прочитаног Јеванђеља верном народу упутио Архипастирску поуку, као и по завршетку Свете Литургије.
      У току Свете Литургије Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Господин Давид је у чин презвитера рукоположио ђакона Бориса Симоновића, док је теолога Дарка Несторовића рукоположио у чин ђакона.
      Након свете Литургије, Владика Давид је осветио и пререзао славски колач у част светих апостола Петра и Павла, те се славље и радосна атмосфера наставила Трпезом љубави у манастирској трпезарији у чијој су припреми узели учешћа данашњи колачари и игуманија манастира мати Агапија.
      Молитвама Светих Апостола Петра и Павла нека би нас Господ утврдио и сачувао у њиховој науци и у Својој благодати, а тиме нека би утврдио и сачувао и саму Цркву Своју у векове векова.
       
      Извор: Епархија крушевачка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Једна хришћанска заједница, када је истинска, забија се као трн у тело света, намеће се као знак, говори свету као место где човек сусреће Бога; где свет ступа у додир са хришћанском чињеницом; где човек дође, види и живи; као хришћанска присутност у служби свету.

       
      Имају ли људи Цркве поштено знање о друштвеној средини и о конкретним условима људског живота, имају ли довољно разумевања, да би сваком човеку могли рећи који је тачан смисао његовог постојања, његовог рада, које је његово место у свету?
      Благовесник се не постаје импровизацијом. Прићи једном човеку, модерном човеку, велико је умеће. Основно у овој чудесној способности је: поставити се на своје место, гледати свет својим очима, мерити ствари својим укусом и лагано извлачити на површину оно што дрема, заједништво, причешће. Тада се уклонити и оставити да говори Христос.
       
      Павле Евдокимов, “Цркви Христовој“
    • Од Поуке.орг - инфо,
      “Црква позива све људе да се саберу око Бога, око светиње, и никаква земаљска подјела не би смјела да се испријечи на путу тог позива. Цркви није мјесто у политичком и међустраначком животу, више пута ћемо то поновити ако треба, јер можда свима нама треба још времена да схватимо да је неумјесно и неукусно Цркву позивати у простор гдје њој није мјесто”, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског.

      Гостујући у емисији „У жижи“ на ТВ А1, о. Гојко је нагласио да су избори 30. августа 2020. године били својеврсни референдум грађана Црне Горе о ондашњем антицрквеном и антиуставном закону о слободи вјероисповјести и да су литије биле суштински цивилизацијски порив да се раздвоји држава и Црква, што тадашњи закон није имао намјеру да уради: “Све партије које чине садашњу парламентарну већину на овај или онај начин су подржале литије. На један начин су то радили људи из Демократског фронта, на други начин људи из Демократа, на трећи начин људи из УРЕ, али сви су они нашли неки угао како би рекли да они разумеју и подржавају тежњу Цркве да се онај лош закон промјени. И то се десило”.
      Објашњавајући да више не постоји разлог да Црква на било који начин утиче на политичка збивања, као што је то имала када је био у питању тај антиуставни закон и намјера прошле власти да стави Цркву под своју државну управу, прота је нагласио да “живимо у грађанском, секуларном, демократском друштву и морамо да се навикавамо, и ми као Црква а и политичари, да свак свој посао ради”.
      Даље је, одговарајући на питања о актуелним дневно-политичким дешавањима у Црној Гори, рекао да политика има своје токове и да рад Владе и Скупштине треба препустити законитостима које уређују тај дио друштвеног живота те да он као свештеник само може да се моли Богу да људи буду разумни и да се не љуте и олако не свађају.
      “Нек свак ради како мисли да је најпаметније. Пошто се принципијелно залажем за секуларно друштво и вјерујем да је оно могуће, и знам да оно постоји у другим земљама које имају дуготрајно искуство демократије, мислим да Цркви није просто мјесто у тим темама.”
      Иако живимо један тренутак у Црној Гори када над нама лебде неки авети подјела, наша је дужност, како је казао, да тражимо оне тачке које су тачке додира а не тачке раздвајања. Као свијетли примјер навео је Свјатјешег Патријарха наше помјесне Српске православне цркве г. Порфирија који је нашао начин, смогао снаге, имао умјећа да каже да је Хрватска његова друга отаџбина управо због тога што је он митрополит загребачко-љубљански, да честита градоначелнику Загреба, а знамо ако постоји парадигма за сукоб то су Срби и Хрвати на Балкану.
      “Али Патријарх будући да је епископ Христове цркве у Загребу, он добро зна шта значи бити Христов свештеник и Христов митрополит. И ако је то тако са Србима и Хрватима, и ако наш Патријарх шаље такву поруку, и треба да је шаље, какву ми поруку треба да шаљемо свештеници у Црној Гори него управо такву: да нема тих разлика.”
      Позивајући народ на слогу и братску љубав препознатљивим слоганом “слога биће пораз врагу” и подсјећајући да ђаво хоће да посвађа брата са братом како би људи једни на друге гледали са неподношљивошћу, завишћу, љубомором, протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског, на крају је поручио да сваког дана треба радити на слози и молити се Богу за њу и вјеровати да је слога могућа – слога у Богу: “Добри Бог који нас је створио и који нас држи, даће снаге и наћи ће начина да нас окупи око своје Трпезе у свом дому, да будемо у срцима једни другима браћа као што смо увијек били”.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...