Jump to content

Руска Црква ДЕЗИНФИКУЈЕ КАШИЧИЦУ после сваког причесника?

Оцени ову тему


Препоручена порука

Неки су се саблажњавали кад сам говорио о буђању агнеца, али у Правилнику имамо и такве случајеве. 

2. Ако би свештеник, служећи св. Литургију, приметио, да спремљени Агнец за службу није чист, да је укварен, побуђавио и томе слично, онда да одмах узме чисту просфору, да прописно извади из ње други Агнец...
Ово и овако да уради и у том случају, ако би ма којим начином Агнеца са дискоса нестало.
3. Ако би се под 2. збило после освећења св. дарова ( тј. да је Агнец буђав или га је неким непознатим начином нестало са дискоса), онда свештеник извади прописно нов, други Агнец, како је горе под 2. већ казано; затим га пренесе на св. Престо и почне читати од молитве: Со сими и ми блаженими силами… и даље; да изговори над њим: Примите јадите… ; да се помоли Богу и прописно само Агнец освети а не и св. Крв у Путиру, пошто је она већ освећена.
Но ако је немогуће спремити други Агнец зато што нема просфоре, онда да продужи службу даље и у своје време причести се св. Крвљу, а припремљени ранији Агнец, да употреби при крају службе, као благословени хљеб, ако може. Не може ли, онда да га сагори, па пепео под св. Престо закопа.
4. Ако би се случајно догодило, да за време преноса на Великом Входу падне Агнец са дискоса, онда да свештеник најпре дигне Агнец, па ушавши у Олтар, да га пажљиво прегледа. Ако је прашљив или је се при паду сасвим раздвојио на делове, то да одмах на Проскомидији, прописно извади други Агнец, почевши од речи: в воспоминаније Господа и Бога… итд. па кад га спреми, да га правце на св. Престо однесе и даље службу продужи. – Заоставши (павши) Агнец да по служби употреби.
Но ако овај Агнец није се при паду упрљао ни распао, а међутим ни друге просфоре нема, онда да свештеник лепо очисти и прашину павшег Агнеца одува, намести на дискос и даље службу продужи.
5. Ако би при самом разламању св. Агнеца пред причешће свештеник приметио, да у њему има каква буба, или у опште тако штогод што омаловажава светињу тајне и свештенику је немогуће, да се њиме причести, онда нека одмах прописно извади други Агнец, пререже, прободе с произношењем прописних за то речи на Проскомидији...
Нема ли пак могућности, да се спреми други Агнец, онда да се свештеник причести само св. Крвљу, а са намењеним Агнецом да поступи какао је казано под тач. 3. при крају. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 7 минута, Bokisd рече

jer je u Pricescu sam Hristos koji je isti i juce i danas i sutra, tj. On je isti Bog i pre vremena i po Ovaplocenju i poske Vaskrsenja i Vaznesenja na nebo.

Боксит, дође ти на Авине жиле? :)) А у тучку је било немогуће здробити ти мозак! 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 18 минута, Bokisd рече

Nisam bas siguran da je na to mislio,  iako je Vlada lajkovao ovu tvoju poruku, voleo bih da cujem sta i kako direct od njega.

Jer, ipak na osnovu njegovih poruka nisam shvatio tako, da odozdole dolazi tvarnost i smrt u pricescu, tj. od nas samih. Pa, naravno da dolazi od nas ,jos uvek smo smrtni i trulezni, i to je i realnost na terenu :D, pa, i svetitelji koji dostizu obozenje jos u ovom zivotu, opet su jos uvek u smrtnom i truleznom telu, zato valjda i ocekujemo vaskrsenje ovih smrtnih i truleznih tela u preobrazena duhovna i nebeska i netrulezna tela (kako pise ap.Pavle), kada ce biti punina zajednistva i obozenja sa Bogom.

I, dobro si primetio :ok: i ja sam vec napisao to u jednoj svojoj predhodnoj poruci - da ne mozemo sada posle vaskrsenja Hristovog da mesamo u pricescu Njegovo telo - pre i posle Vaskrsenja -, ..... mislim, ono, pa Isus posle Vaskrsenja vise nema propadljivo i trulezno i smrtno telo (ovo sto se javaljao 40.dana je po Domostroju i promislu Bozijem) i narocito posle Njegovog vaznesenja na nebo gde sedi sa Ocem. Pre Vaskrsenja, primio je u svoji Licnost nasu prirodu i telo i nasu smrtnost, jer da nije tako, mislim, pa kako bi mogao svojim telom da umre na krstu ? :scratch_head:

Pa, to je bre sasvim prosta i logicna stvar, :laie_14:.... ima jedna lepa misao od jednog clana foruma (necu da kazem koji, .... sam ce se prepoznati.,... a, koga interesuje neka izgugla, pa ce da se iznenadi....:D).... koja glasi,.....Богословље јесте (нај)виши ниво мишљења, али логика је основа сваког мишљења.....:ok:

Tako da, apsolutno stoji sto kazes, da to sto Vlada kao nesto razlikuje i stavlja u pricesce Isusovo telo i pre i posle Vaskrsenja, jeste blago receno na klimavim nogama.

I, zakljucak ti je po mene :buba:, sasvim okey, mi licno sa ovakvom nasom smrtno i truleznom prirodom se spasavamo kroz pricesce, jer je u Pricescu sam Hristos koji je isti i juce i danas i sutra, tj. On je isti Bog i pre vremena i po Ovaplocenju i poske Vaskrsenja i Vaznesenja na nebo.

Добро ок, имаш фул поистовјећење Тјела Христовог (оног које се родило од Дјеве, живило, умрло и васкрсло...) Тјела Христовог у Чаши, у смислу причест, и Тјела Христовог - Цркве. Али уведи и разликовање или макар не одсјецај ништа, без ваљаног разлога, наручито не ради убијања животиња.:D

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Пре сат времена, Hadzi Vladimir Petrovic рече

да ли је и већ оваоплоћењем тјело обожено, да ли је мртво тјело  Христа такође обожено, или се баш мисли само на васрксло

Hristos u dve prirode a u jednoj Ličnosti, nikada nije ostajao bez Oca.

On je potpuno slobodan, kao što su slobodni i Otac te Duh Sveti.

Vaskrsenjem Hristos projavljuje i bespocetnost i beskrajnost, jer je vreme takodjer stvorenje.

Hristova žrtva na Krstu, je podjednaka i u Adu i u Carstvu, jer je On sam Carstvo.

Nebo se Hristom poderalo, više se ne zatvara kao u starom zavetu, već je beskrajno otvoreno.

Dakle Vaskrslo Telo podrazumeva i ovaploćenje, iako postoji vremenska distanca.

Hristos je pre Krsta pričestio apostole upravo ovim vaskrslim telom, koje je isto i pre i posle vremena.

Hristos odgovara Lazarevoj sestri: "Ja sam Vaskrsenje i Život večni.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 12 минута, Zoran Đurović рече

Неки су се саблажњавали кад сам говорио о буђању агнеца, али у Правилнику имамо и такве случајеве. 

2. Ако би свештеник, служећи св. Литургију, приметио, да спремљени Агнец за службу није чист, да је укварен, побуђавио и томе слично, онда да одмах узме чисту просфору, да прописно извади из ње други Агнец...
Ово и овако да уради и у том случају, ако би ма којим начином Агнеца са дискоса нестало.
3. Ако би се под 2. збило после освећења св. дарова ( тј. да је Агнец буђав или га је неким непознатим начином нестало са дискоса), онда свештеник извади прописно нов, други Агнец, како је горе под 2. већ казано; затим га пренесе на св. Престо и почне читати од молитве: Со сими и ми блаженими силами… и даље; да изговори над њим: Примите јадите… ; да се помоли Богу и прописно само Агнец освети а не и св. Крв у Путиру, пошто је она већ освећена.
Но ако је немогуће спремити други Агнец зато што нема просфоре, онда да продужи службу даље и у своје време причести се св. Крвљу, а припремљени ранији Агнец, да употреби при крају службе, као благословени хљеб, ако може. Не може ли, онда да га сагори, па пепео под св. Престо закопа.
4. Ако би се случајно догодило, да за време преноса на Великом Входу падне Агнец са дискоса, онда да свештеник најпре дигне Агнец, па ушавши у Олтар, да га пажљиво прегледа. Ако је прашљив или је се при паду сасвим раздвојио на делове, то да одмах на Проскомидији, прописно извади други Агнец, почевши од речи: в воспоминаније Господа и Бога… итд. па кад га спреми, да га правце на св. Престо однесе и даље службу продужи. – Заоставши (павши) Агнец да по служби употреби.
Но ако овај Агнец није се при паду упрљао ни распао, а међутим ни друге просфоре нема, онда да свештеник лепо очисти и прашину павшег Агнеца одува, намести на дискос и даље службу продужи.
5. Ако би при самом разламању св. Агнеца пред причешће свештеник приметио, да у њему има каква буба, или у опште тако штогод што омаловажава светињу тајне и свештенику је немогуће, да се њиме причести, онда нека одмах прописно извади други Агнец, пререже, прободе с произношењем прописних за то речи на Проскомидији...
Нема ли пак могућности, да се спреми други Агнец, онда да се свештеник причести само св. Крвљу, а са намењеним Агнецом да поступи какао је казано под тач. 3. при крају. 

Тачно. И све ово је пре Епиклезе. А, после је већ друга прича.... Благодат.... 

Али да се разумемо иако трвдимо да се Причешћем зараза не може пренети, нити се ико други заразити, то апсолутно не значи да је Причешће амајлија која ће човека штити од заразе. Већ да сама Св Тајна Причешћа, као таква, због благодати Духа Светог која у њој  битава, не може бити нити извор заразе, нити пренос, а све остало је на нашу одговорност.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 13 минута, Zoran Đurović рече
пре 22 минута, Bokisd рече

jer je u Pricescu sam Hristos koji je isti i juce i danas i sutra, tj. On je isti Bog i pre vremena i po Ovaplocenju i poske Vaskrsenja i Vaznesenja na nebo.

Боксит, дође ти на Авине жиле? :)) А у тучку је било немогуће здробити ти мозак! 

Yep, to nam je ista zajednicka pozicija,..... ali, to sto su se apostoli pricestili i pre Vaskrsenja jeste zato sto je Isus isti Bog i pre i posle vaskrsenja (ne zbog neke vanvremenske eshatoloske perspektive ...itd,... bre Zoki valjda smo to raspravili tamo na onim proslim temam,.... vidim da imas dobro pamcenje,....imam i ja,... :D)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 1 минут, Иванушка987 рече

Тачно. И све ово је пре Епиклезе. А, после је већ друга прича.... Благодат.... 

Али да се разумемо иако трвдимо да се Причешћем зараза не може пренети, нити се ико други заразити, то апсолутно не значи да је Причешће амајлија која ће човека штити од заразе. Већ да сама Св Тајна Причешћа, као таква, због благодати Духа Светог која у њој  битава, не може бити нити извор заразе, нити пренос, а све остало је на нашу одговорност.

ok, ne može... a kako onda ikona koja se celiva može?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 8 минута, Volim_Sina_Bozjeg рече

Hristos u dve prirode a u jednoj Ličnosti, nikada nije ostajao bez Oca.

On je potpuno slobodan, kao što su slobodni i Otac te Duh Sveti.

Vaskrsenjem Hristos projavljuje i bespocetnost i beskrajnost, jer je vreme takodjer stvorenje.

Hristova žrtva na Krstu, je podjednaka i u Adu i u Carstvu, jer je On sam Carstvo.

Nebo se Hristom poderalo, više se ne zatvara kao u starom zavetu, već je beskrajno otvoreno.

Dakle Vaskrsli Telo podrazumeva i ovaploćenje, iako postoji vremenska distanca.

Hristos je pre Krsta pričestio apostole upravo ovim vaskrslim telom, koje je isto i pre i posle vremena.

Hristos odgovara Lazarevom sestrama: "Ja sam Vaskrsenje i Život večni.

Васксли је Христос у Чаши, али природа Хљеба и Вина има и пропадљивост, како то тумачити?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 3 минута, Иванушка987 рече

Али да се разумемо иако трвдимо да се Причешћем зараза не може пренети, нити се ико други заразити, то апсолутно не значи да је Причешће амајлија која ће човека штити од заразе. Већ да сама Св Тајна Причешћа, као таква, због благодати Духа Светог која у њој  битава, не може бити нити извор заразе, нити пренос, а све остало је на нашу одговорност.

Значи ако се причестимо после оболелог од короне не можемо добити корону?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 12 минута, Hadzi Vladimir Petrovic рече

Васксли је Христос у Чаши, али природа Хљеба и Вина има и пропоадљивост, како ти то тумачиш?

Pa i svetitelji imaju propadljivosti iako su u Hristu i Hristos u njima.

Ništa se od propadljivosti neće naći u Carstvu ali će na zemlji uvek biti do kraja vremena.

Ono što bi voleo da oci razumevaju a to je da Hristos ništa neće učiniti ako oni sami to ne učine.

Dakle u Čaši su vino i hleb koje se mistično pretvaraju u Telo i Krv, što ne znači da u Čašu ne može da udje otrov i ostane otrov.

I Rusi imaju teologe i oce na koje se i nas dvojica pozivamo.

Duševno telo se zasadjuje kao zrno u zemlju i ono takvo umirujući radja se za Carstvo.

Dakle i svetitelji su zakopani i sad znamo da Hristos u njima ne znači vremenska besmrtnost već Carstvo koje nema vreme (jer je i vreme propadljivo, čim je stvorenje), bespočetno i beskrajno je.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 15 минута, Volim_Sina_Bozjeg рече

Pa i svetitelji imaju propadljivosti iako su u Hristu i Hristos u njima.

Ništa se od propadljivosti neće naći u Carstvu ali će na zemlji uvek biti do kraja vremena.

Ono što bi voleo da oci razumevaju a to je da Hristos ništa neće učiniti ako oni sami to ne učine.

Dakle u Čaši su vino i hleb koje se mistično pretvaraju u Telo i Krv, što ne znači da u Čašu ne može da udje otrov i ostane otrov.

I Rusi imaju teologe i oce na koje se i nas dvojica pozivamo.

Duševno telo se zasadjuje kao zrno u zemlju i ono takvo umirujući radja se za Carstvo.

Dakle i svetitelji su zakopani i sad znamo da Hristos u njima ne znači vremenska besmrtnost već Carstvo koje nema vreme, bespočetno i beskrajno je.

Јесте, хајде да разликујемо и светитеље и причешће, ако је причешће само Васкрсло Тијело у њему је искључена пропадљивост, дакле неуквариви су, вјероватно зато  @Bokisd  тврди да нема заразе, мада и то упитно.

Сад би ту још остало, како они који су се причестли томе, остају кварљиви.

Како те апорије превазићи, покушао сам на један климав начин, мада још стоји...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 24 минута, Иванушка987 рече

Тачно. И све ово је пре Епиклезе. А, после је већ друга прича.... Благодат.... 

Али да се разумемо иако трвдимо да се Причешћем зараза не може пренети, нити се ико други заразити, то апсолутно не значи да је Причешће амајлија која ће човека штити од заразе. Већ да сама Св Тајна Причешћа, као таква, због благодати Духа Светог која у њој  битава, не може бити нити извор заразе, нити пренос, а све остало је на нашу одговорност.

Znači, čak ni oni koji nedostojno (bez vere, bez pripreme) prilaze Pričesti, čak ni oni se ne mogu zaraziti?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 5 часа, Hadzi Vladimir Petrovic рече

Да кренем и ја од краја, ако нема смрти нема је ни за вирусе, признај бар то.То што наводиш из отаца, да је то Бог, могло би неко да помисли и на природу божанску, али од отаца знамо да је она неоричасана.

Старима је било немогуће причести се овим што имамо ми данас. Је ли нама баш дато да окусимо стање будућег вјека, јесте у вјери као што су они чекали Христа, плашим се да је то што тврдиш као да тврдиш у старо доба да се прочешћујеш Тјелом.

Духован си могао и тад бити и задобити благодат.

Буквалистички приступ погрешан и многи траже да се директно тврди.

Ево ти си устврдио да се причешћујемо васкрслом природом и само њом, од куд ти то? Од којег оца или како си ти из дошао до тога?

Немој сад да кажеш Васкрслим Христом, јер иако Кажеш да се причешћујеш Богом, природом Божијом не причешћујеш.

 

Што се тиче овог првог то је мало зачин, да се ствар уозбиљи, а не да се учење изводи из чуда. Наводе светог Јефрема Филотејског који говори о једном чуду, али није рекао то што си ти рекао: да нам је већ дата васксрла и само васкрсла природа

 

Vidi Vlado my brat,.... pa, nema je za viruse, zasto, pa ako su mnogi, svetitelji i razni 'obicni' svestenici, mogli da svojom verom pobede sve zarazne bolesti i viruse kada su pricescivali (zarazene i bolesne), onda zaista virusi ne deluje - ne da pricesce ubija viruse, nego oni postaju nedejstveni, kao neka suspenzija.

Jer, oni su ispitivali sebe i onda se pricestili (sa zarazenima )kako kaze ap.Pavle,...... i mi (ja) ispitujemo sebe i necemo da se pricestimo sa onim koji jeste tesko bolestan (ili, da neko stavi otrov u pricesce), jer mi ispitujemo sebe i vidimo da nemamo tu veru i pouzdanje u Boga (da se pricestimo direct sa bolesnima) ali mislimo i verujemo da imamo onoliko koliko je dovoljno da se pricestimo na liturgijama kako je i bilo do sad. I, opet, neki drugi ispituju sebe i nekako im je po savesti lakse da se priceste razlicitom kasicicom. I, to je po meni sve okey.

Sada, vidi, u pricescu jeste sam Bog, pa, Vlado brate moj, On sam kaze da je u pricescu Njegovo telo i krv,....ali, kako, na koji nacin, pa to vec jeste tajna i vec sam postavio od sv.Jovana Damaskina :

"Telo je istinski sjedinjeno sa Božanstvom, ono telo koje je od svete Djeve; ali ne tako što silazi ono telo koje se vaznelo na nebo, već što se sam hleb i vino pretvaraju u Telo i Krv Božiju. No, ako istražuješ način na koji to biva, dovoljno je da čuješ da to biva Duhom Svetim, i to upravo onako kako je Gospod za Sebe i u Sebi Duhom Svetim sazdao telo od Svete Bogorodice. I ništa više ne znamo nego da je Logos Božiji istinski delatan i svesilan, dok je način nedostupan ispitivanju."

Ili, sto mi pada napamet, confused1.... ucenje crkve i sv.Grigorija Palame o Bozjim nestvorenim energijama i netvarnoj svetlosti Bozijoj,..... mi se putem njih zaista i realno obozujemo, i vidimo Boga zaista kakav jeste, iako nikada ne mozemo da vidimo Njegovu sustinu i prirodu. Mozda tako nekako i u pricescu, kazem mozda,.....ali, najbitnije jeste da je sam Bog prisutan u pricecu, kako, to je tajna nad svim tajnama kako kaze sv.Damaskin.

(ne kazem da se pricescujemo samo vaskrslim telom Hristovim, nego Bogom,.... jer si ti potencirao da je Isusovo telo u pricescu na jedan nacin i pre i posle vaskrsenja i da mozemo u pricescu da imamo i dimenziju smrtnog tela Hristovog i pre vaskrsenja,....ali, i dimenziju Hristovog vaskrslog tela bez primese smti u pricescu,.....i, da bih naglasio da nema nekakve smrti u pricescu i naveo sam da sam da u pricescu imamo samo tu dimenziju vaskrslog tela Hristovog - ne i Njegovog smrtnog tela pre vaskrsenja. Jer, ne zaboravi, da iako je imao smrtno telo pre vaskrsenja, ipak je Isus svemocni Sin Boziji i Bog koji se ovaplotio i da je i vaskrsavao mrtve (Lazar) i cinio cudesa i isceljenja kao Bog i pre svog vaskrsenja,.... tako da, i pre vasksenja Hristos deluje i pokazuje svoje Bozanstvo i tako su se i apostoli pricestili jer im je kao Bog dao svoje Telo i Krv za pricescivanje.)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ne znam šta im fali da ne umoče žlicu u dezinfektivno sredstvo i ubiju virus, sve očekujemo od Gospoda, kao da ne živimo na zemlji i služimo se zemljom.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Guest
Ова тема је за сада закључана и нису омогућени будући одговори.
  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је данас Свету архијерејску литургију на празник Сабора светог архангела Гаврила поводом славе манастира у Горњем Драгаљевцу.

       
      Извор: Епархија зворничко-тузланска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Осамдесет година од страдања наших архијереја у Независној Држави Хрватској

       
      Дана 6. априла 1941. године нацистичка Немачка је напала Краљевину Југославију. Уласком немачких трупа у Загреб дана 10. априла исте године проглашена је Независна Држава Хрватска (НДХ) на челу са др Антом Павелићем, седам дана пре капитулације југословенске војске (17.април 1941.). Са проглашењем нове државе почео је незапамћен прогон Срба и Српске православне цркве. 
      Само две недеље после проглашења НДХ, 25. априла 1941. године, Павелић је забранио употребу ћирилице у сваком облику. Тога истога дана изашла је наредба о ношењу плаве траке са словом „П“ (православни); Усташка власт је наредила, 3. јуна 1941. године, да се затворе све православне основне школе; 25. јуна 1941. године укинут је патријаршијски прирез од 10% који су плаћали православни; 18. јула 1941. године забрањен је назив „српска православна вера“, а 20. септембра 1941. године конфискована је сва имовина бивше Карловачке митрополије. Уместо назива „српска православна вера“, који, по објашњењу Мирка Пука, Павелићевог министра правде, „није био у складу са државним уређењем“, уведен је назив „грчко-источна вјера“.
      На подручју Павелећеве државе нашле су се Епархије: дабро-босанска, зворничко-тузланска, захумско-херцеговачка, бањалучка, горњокарловачка, загребачка, пакрачка, као и део Архиепископије београдско-карловачке (северно од Саве и Дунава). Нажалост, тројица архијереја из овох епархија завршили су мученички своје животе на свиреп начин, митрополит Петар (Зимоњић), епископи Платон (Јовановић) и Сава (Трлајић). Из својих дијацеза протерани су Митрополит загребачки Доситеј (Васић), Епископ захумско-херцеговачки Николај (Јокановић) и Епископ зворничко-тузлански Нектарије (Круљ). Умировљени Епископ пећки Јеротеј (Гавриловић), након физичких малтретирања протеран је из НДХ, а патријарховом викару Валеријану (Прибићевићу) нису дозволили повратак на Фрушку Гору. Према подацима које је изнео Свети архијерејски синод, уочи Другог светског рата на тим просторима живело је 2.403.993 православних Срба. Др Љубомир Дурковић-Јакшић наводи да је са убијањем и протеривањем епископа, убијено и протерано 844 свештеника, монаха и монахиња, а било их је на тој територији 869 пре Другог светског рата.
      Свети архијерејски сабор Српске православне цркве дана 27. маја 1998. године за свештеномученике Православне цркве прогласио је митрополита Петра (Зимоњића), епископе Саву (Трлајића) и Платона (Јовановића), а за исповедника митрополита Доситеја (Васића), који су мученички пострадали на територији Независне Државе Хрватске за време Другог светског рата.
       
      Свети свештеномученик Петар (Зимоњић) митрополит сарајевски
       
      Митрополита Петра усташе су ухапсили 12. априла 1941. године у Сарајеву и одвели у „равнатељство“. Митрополита су потом без икаквог саслушања одвели у општи затвор "Беледија" који je тих дана био препун Срба. После четири дана одведен je у затвор загребачке полиције у Петрињској улици. Ту су га фотографисали, узели му отиске прстију и у картотеци је добио бр. 29781. Смештен је у ћелију број 34. Одатле je одведен у Керестинац у близини Самобора. У Керестинцу je обријан, скинута му je мантија и ту je страшно мучен. Одатле je одведен у Копривницу, a после тога 15. јула у Госпић. Према изјавама сведока „држао се јуначки и достојанствено, и с тим својим држањем и снагом савлађивања утицао је повољно за заточенике.“ У Госпићу је „лежао у авлији на земљи. Он је у казниони много злостављан и сав испребијан од усташа, и након тога некуд одведен.“
      По сведочанству Јове Фуртуле и Јове Лубуре из сарајевског среза митрополит Петар je убијен у Јасеновцу и бачен у ужарену пећ за печење цигле.
      Божидар Брале, непосредни кривац за хапшење митрополита Петра, негирао је на процесу који му је приређен после рата, да о томе ишта зна. У процеским актима стоји записано: „...Окривљени не зна ништа о томе, шта је било са митрополитом Зимоњићем али сведоци знају, да је Зимоњића нестало послије једног телефонског разговора с окривљеним, у коме се окривљени дерао на Зимоњића и претио му да је ово усташка држава“.
       
      Свети свештеномученик Платон (Јовановић) епископ бањалучки
       
      Крајем априла 1941. године нове државне власти су наредиле епископу Платону (Јовановићу) да напусти Епархију бањалучку.  То су мотивисали србијанским пореклом, иако се знало да су владикини родитељи из Херцеговине. На претње епископ Платон је одговорио 1. маја: "Част ми je саопштити стожеру да поменутог његовог предлога не могу прихватити, и то из ових разлога: "Ja сам канонски и законито од надлежних власти постављен за Епископа бањалучког и као такав обавезао ce пред Богом, Црквом и народом да ћу водити бригу о својој духовној пастви, истрајно и постојано, без обзира на макакве прилике и догађаје, вежући нераздвојено живот и судбину своју са животом и судбином свога духовног стада и остајући у средини његовој на духовној стражи за све време докле ме Господ у животу подржи, остајући уз своје стадо као "пастир добри, који душу своју полаже за овце своје". На то сам ce заветовао и заклео примајући епископски чин и преузимајући под своју управу епархију бањалучку, и тој својој заклетви остајем веран и непоколебљиво доследан, докле год ми буде могуће да самостално одлучујем о своме држању и да дајем израза својој вољи. Ако би ме груба сила, против које сам немоћан, ипак раставила од моје пастве и уклонила ме с подручја поверене ми епархије, тада бих по уставу Српске православне Цркве, замолио једног од суседних архијереја (сарајевског или тузланског) да ме за време мога отсутствовања заступа у вршењу строго епископских послова у епархији бањалучкој, a за остале послове овластио бих свога законито постављеног архијерејског заменика и Црквени суд, који ми и сада у великој мери помажу у обављању тих послова. То je канонски и уставни ред и пропис који важи за Српску православну Цркву и по коме само они органи које устав те Цркве предвиђа могу да врше неку власт цркви, a никако и какви други органи којих устав не познаје. Таквих незаконитих и споља наметнутих органа, у то сам најтврђе убеђен, не би признавао ни народ ни свештенство, нити би такав орган, ако би био у свештеничком чину, могао и даље остати свештеником Православне Цркве. Толико сам са своје стране сматрао нужним да узвратим као одговор на напред споменути акт тога стожера. – Епископ бањалучки Платон. Предње саопштавамо православном народу и свештенству ради знања и управљања. Епископ бањалучки Платон, с. р."
      Тада се епископ Платон налазио у болесничкој постељи, али то није сметало новој власти да га ухапсе. Они су га ноћу између 4 и 5. маја лишили слободе и отерали на обалу реке Врбања где је убијен и бачен у реку. Након 17 дана сељаци су пронашли његово тело и превезли у Бања Луку где је тајно сахрањен на војничком горбљу. Према извештају тело епископа Платона било је унакажено, брада му је била ишчупана, уши и нос исечени...
       
      Свети свештеномученик Сава (Трлајић) епископ горњокарловачки
       
      У поподневним часовима дана 17. јула 1941. године, усташе су упале у владичански двор у Плашком и ухапсиле Епископа горњокарловачког Саву (Трлајића). Он је заједно са секретаром црквеног суда Богољубом Гаговићем, вероучитељем из Плашког Ђорђом Станојевићем  и парохом из Личке Јасенице Станиславом Насадилом, одведен у кућу усташе Јосипа Томљеновића, који је до рата био индустријалац у Плашком. Епископ Сава са тројицом свештеника био је затворен у штали која је припадала поменутој кући.
      Након два, три дана, епископ Сава везан ланцима спроведен је на железничку станицу у Плашком са поменутим свештеницима одакле је одведен у непознатом правцу. Сматра се да су одведени у казнени затвор или у логор Јадовно на Велебиту код Госпића. Од тада ништа се више није знало о судбини затворених.
      Манојло Ковачевић, званичник црквеног суда Епархије горњокарловачке, доставио је Светом архијерејском синоду следећи извештај: „Преосвећени Епископ Горњокарловачки Г.Сава ухапшен је у Плашком у свом двору 17.VII 1941.године, око четри сата после подне. Одведен је у усташки логор у Плашком, а одатле, заједно са три свештеника и десет цивила, везани отпраћени су у Госпић дана 19.VII 1941.године. У двору у Плашком, остала му је само стара и болесна мајка од 82 године, без икакве опскрбе и неге, пошто су усташе из двора поред свега намештаја побрали и оно нешто намирница“.
      Јелисавета Попов, супруга пензионисаног свештеника Петра Попова из Поникве (Огулин-Хрватска), избегла је из Хрватске у Београд и јавила се Светом архијерејском синоду. У извештају она је рекла „да се у њеном крају који је недалеко од Плашког, резиденције епископа горњокарловачког, говори да је Преосвећени Епископ горњокарловачки Г. Сава убијен, са њим да су убијени и протојереј Ђуро Алагић, парох из Горњих Дубрава, срез Огулин и протојереј Владимир Дујић, парох у Српским Моравицама, срез Огулин.“
      На основу прикупљених података Епископ моравички Арсеније (Брадваревић) администратор Епархије горњокарловачке (1945-1947) извештава Свети архијерејски синод о судбини епископа Саве: „Прилаже се списак свештеника, који су изгинули за вријеме рата. То су болне и велике жртве – њих 72 (свештена лица), које је дала ова Епархија. Међу њима је и жртва блаженопочивши eпископ Сава (Трлајић), а тим болнија што се до данас није могло тачно установити, где је, када је и како је изгубио eпископ Сава свој живот. Само се толико могло утврдити, да је ухапшен 17. јула 1941. године пред вече у својој резиденцији, да је везан одведен у кућу највећег усташког злочинца, разбојника и кољача Јосипа Томљеновића у Плашком, да је ту малтретиран, тучен, да је за време пребијања и мрцварења на грамофону опљачканом у Двору епископском, била навијена плоча и непрестано је свирало: „Јелици Во Христа...“. Дана 19. јула епископ је везан са још тројицом свештеника: секретаром Црквеног суда Богољубом Гаковићем, вероучитељом из Плашког Ђорђем Стојановићем и парохом из Личке Јасенице Станиславом Насадилом, и  са још 11 мирјана (верника), одведен из куће Јосипа Томљеновића на жељезничку станицу у Плашком. Воз, који полази из Плашког за Госпић у 11 сати у вече, тога је дана закаснио и дошао је истом 20. јула у 5 сати ујутро. Дотле је епископ непрестано био везан у ланце с других једанест људи пред улазом у саму станицу. Дана 20. јула 1941. године пред вече пешице са жељезничке станице у Госпићу, епископ са горе поменутим људима, везани су два и два, доведени у Казнени завод у Госпићу, монах Мирић из Плашког однио је у Госпић епископу нешто веша и креветски хаљина. Епископ је на једној цедуљици, писаној латиницом његовом руком, потврдио пријем тих ствари. Дана 8. августа 1941. г. виђен је епископ у дворишту Казненог завода у Госпићу, где су га усташе поставили на кишу, која се на њега ту излила. Епископ је ту тортуру мирно и стојићки поднио. – Неколико дана после 8. августа, неустановљеног дана, извучено је око 2.000 Срба из Казненог завода у Госпићу, везани жицом два и два, међу њима и епископ Сава. Сви су ти људи одведени из Госпића цестом према Велебиту, наводно у Карлобаг на мору, односно на острво Паг. То је последње виђење епископа Саве и задња вест о њему. По свој прилици епископ је убијен на Велебиту, на путу између Брушана и Карлобага, јер је на том путу убијено, по причању неких италијанских новинара, око 8.000 Срба у августу 1941. године. Може бити да ће се послије штогод поближе сазнати о судбини ових људи и еписопа Саве. Ако се сазнају какве поузданије и детаљније вијести о епископу Сави, ми ћемо о том извјестити Св. Архијерејски Синод.“ 
       
      Свети исповедник Доситеј (Васић) митрополит загребачки
       
      Проглашење НДХ-а априла 1941. године митрополита Доситеја (Васића) затекао је у његовој резиденцији у Дежанићевој улици бр. 14 у Загребу. Према документима немачке војске митрополит Доситеј ухапшен је 7. маја 1941. године у Загребу заједно са својим протођаконом Лазаром Живадиновићем и одведени су у затвор у Петрињској улици. Према изјавама сведока, „на сликање и узимање отисака прстију у затвору, митрополита су водили заједно са најгорим олошем и криминалцима. Један очевидац каже: „Страшно ми је било гледати старог,  болесног, немоћног и потпуно испребијаног митрополита Доситеја, који је, иако
      испребијан, усправно стајао у полицијском ходнику међу криминалцима“. По причању стражара, међу онима који су се нарочито истицали у злостављању митрополита била је студенткиња Стилиновићева из Госпића. Она га је тукла револвером по глави и рукама, чупала му браду и косу и пљувала у лице. Страшно су изгледале од удараца натечене руке седога старца. Такође и прота Димитрије Витковић сведочи да га је мучила нека женскиња: „Сведоци су дојавили да је страховито био тучен, нарочито нека женска ваљда усташкиња да га је ударала батином, што и он сам то потврђује. Сведоци наводе и речи Г. Митрополита да је рекао ’децо зашто то радите.’ И још кажу, да су се сами редари на то згражали и ваљда они су и успели да још остане жив послије оваквог мучења од стране усташа, од којих су неки и у стану код преметачине ноћу ногом по поду гурали архијерејску митру са крстом.”
      Тешко болестан митрополит је премештен у болницу Милосрдних сестара. По сведочењу Божидара Церовског, шефа усташке полиције у Загребу, “Митрополит је био тако страшно измрцварен да је једва жив утрпан у воз за Београд”. У Земуну из теретног вагона болесног митрополита преузимају Немачке окупационе власти и спроводе га у Београд месеца маја 1941. године.
      На седници Светог архијерејског синода у Београду одржаној 9. јула/26. јуна 1941. године под представништвом Епископа бачког др Иринеја (Ћирића) донета је Одлука: „За заменика оболелом Митрополиту загребачком Господину Доситеју одредити Његово Високопреосвештенство Епископа горњокарловачког Господина Саву с правом на награду према одлуци Светог архијерејског сабора АСБр.24/зап. 32 од 29.маја/11. јуна 1938. године.“ Нажалост, неколико дана касније, тачније 17. јула, епископ Сава ухапшен је у својој резиденцији у Плашком и након тога му се губи сваки траг.
      Митрополит загребачки Доситеј упокојио се у суботу 13. јануара 1945. године у манастиру Ваведење у Београду, где је и сахрањен.
       
      *Објављено у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије, бр. 1303, 1. јул 2021.
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У понедељак, 12. јула 2021. године, када наша Света Црква молитвено прославља свете апостоле Петра и Павла, а поводом манастирске славе и позива настојатељнице ове свете обитељи монахиње Агапије, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Господин Давид, служио је свету архијерејску Литургију у манастиру светих апостола Петра и Павла у селу Грабово- Архијерејско намесништво ћићевачко.

       
      Звучни запис беседе
       
      Епископу су саслуживали Архијерејски намесник ражањски протојереј Владица Столић, парох бошњански протојереј Александар Лукић, парох крушевачки јереј Андрија Јелић, парох витошевачко-подорачки јереј Дејан Савић, епархијски ђакон Ненад Матић, ђакони темнићки Иван Петронијевић, ђакон ћићевачки Андрија Лазаревић и ђакон Борис Симоновић.
      Велики број присутних верника узео је живог учешћа у светој Литургији и причестио се Телом и Крвљу Христовом.
      Епископ је након прочитаног Јеванђеља верном народу упутио Архипастирску поуку, као и по завршетку Свете Литургије.
      У току Свете Литургије Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Господин Давид је у чин презвитера рукоположио ђакона Бориса Симоновића, док је теолога Дарка Несторовића рукоположио у чин ђакона.
      Након свете Литургије, Владика Давид је осветио и пререзао славски колач у част светих апостола Петра и Павла, те се славље и радосна атмосфера наставила Трпезом љубави у манастирској трпезарији у чијој су припреми узели учешћа данашњи колачари и игуманија манастира мати Агапија.
      Молитвама Светих Апостола Петра и Павла нека би нас Господ утврдио и сачувао у њиховој науци и у Својој благодати, а тиме нека би утврдио и сачувао и саму Цркву Своју у векове векова.
       
      Извор: Епархија крушевачка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Једна хришћанска заједница, када је истинска, забија се као трн у тело света, намеће се као знак, говори свету као место где човек сусреће Бога; где свет ступа у додир са хришћанском чињеницом; где човек дође, види и живи; као хришћанска присутност у служби свету.

       
      Имају ли људи Цркве поштено знање о друштвеној средини и о конкретним условима људског живота, имају ли довољно разумевања, да би сваком човеку могли рећи који је тачан смисао његовог постојања, његовог рада, које је његово место у свету?
      Благовесник се не постаје импровизацијом. Прићи једном човеку, модерном човеку, велико је умеће. Основно у овој чудесној способности је: поставити се на своје место, гледати свет својим очима, мерити ствари својим укусом и лагано извлачити на површину оно што дрема, заједништво, причешће. Тада се уклонити и оставити да говори Христос.
       
      Павле Евдокимов, “Цркви Христовој“
    • Од Поуке.орг - инфо,
      “Црква позива све људе да се саберу око Бога, око светиње, и никаква земаљска подјела не би смјела да се испријечи на путу тог позива. Цркви није мјесто у политичком и међустраначком животу, више пута ћемо то поновити ако треба, јер можда свима нама треба још времена да схватимо да је неумјесно и неукусно Цркву позивати у простор гдје њој није мјесто”, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског.

      Гостујући у емисији „У жижи“ на ТВ А1, о. Гојко је нагласио да су избори 30. августа 2020. године били својеврсни референдум грађана Црне Горе о ондашњем антицрквеном и антиуставном закону о слободи вјероисповјести и да су литије биле суштински цивилизацијски порив да се раздвоји држава и Црква, што тадашњи закон није имао намјеру да уради: “Све партије које чине садашњу парламентарну већину на овај или онај начин су подржале литије. На један начин су то радили људи из Демократског фронта, на други начин људи из Демократа, на трећи начин људи из УРЕ, али сви су они нашли неки угао како би рекли да они разумеју и подржавају тежњу Цркве да се онај лош закон промјени. И то се десило”.
      Објашњавајући да више не постоји разлог да Црква на било који начин утиче на политичка збивања, као што је то имала када је био у питању тај антиуставни закон и намјера прошле власти да стави Цркву под своју државну управу, прота је нагласио да “живимо у грађанском, секуларном, демократском друштву и морамо да се навикавамо, и ми као Црква а и политичари, да свак свој посао ради”.
      Даље је, одговарајући на питања о актуелним дневно-политичким дешавањима у Црној Гори, рекао да политика има своје токове и да рад Владе и Скупштине треба препустити законитостима које уређују тај дио друштвеног живота те да он као свештеник само може да се моли Богу да људи буду разумни и да се не љуте и олако не свађају.
      “Нек свак ради како мисли да је најпаметније. Пошто се принципијелно залажем за секуларно друштво и вјерујем да је оно могуће, и знам да оно постоји у другим земљама које имају дуготрајно искуство демократије, мислим да Цркви није просто мјесто у тим темама.”
      Иако живимо један тренутак у Црној Гори када над нама лебде неки авети подјела, наша је дужност, како је казао, да тражимо оне тачке које су тачке додира а не тачке раздвајања. Као свијетли примјер навео је Свјатјешег Патријарха наше помјесне Српске православне цркве г. Порфирија који је нашао начин, смогао снаге, имао умјећа да каже да је Хрватска његова друга отаџбина управо због тога што је он митрополит загребачко-љубљански, да честита градоначелнику Загреба, а знамо ако постоји парадигма за сукоб то су Срби и Хрвати на Балкану.
      “Али Патријарх будући да је епископ Христове цркве у Загребу, он добро зна шта значи бити Христов свештеник и Христов митрополит. И ако је то тако са Србима и Хрватима, и ако наш Патријарх шаље такву поруку, и треба да је шаље, какву ми поруку треба да шаљемо свештеници у Црној Гори него управо такву: да нема тих разлика.”
      Позивајући народ на слогу и братску љубав препознатљивим слоганом “слога биће пораз врагу” и подсјећајући да ђаво хоће да посвађа брата са братом како би људи једни на друге гледали са неподношљивошћу, завишћу, љубомором, протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског, на крају је поручио да сваког дана треба радити на слози и молити се Богу за њу и вјеровати да је слога могућа – слога у Богу: “Добри Бог који нас је створио и који нас држи, даће снаге и наћи ће начина да нас окупи око своје Трпезе у свом дому, да будемо у срцима једни другима браћа као што смо увијек били”.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...