Jump to content

Руска Црква ДЕЗИНФИКУЈЕ КАШИЧИЦУ после сваког причесника?

Оцени ову тему


Препоручена порука

1835563140_FireShotCapture125-(_-vidovdan_org.thumb.png.1221b533bcb805fa9d99f09df92b4533.png

И онда да ми Србин каже да је теолог! Па која је то теологија кад се професори и епископи, епископи и епископи, професеори и професори разилазе у мишљењима око темља вере! Око "арматуре" у темељима вере. Која мрча теоогија је то? 20 година прписују Зизјуласа по скриптицама, па кад дође први лахор на Цркву све се љуља.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 5 часа, Иванушка987 рече

ако хлеб и вино остају такви у свим својим физичким својствима, без икакве промене по силаску Духа Света на њих, како се онда непропадљивост тела Угодника Божијих , чије је тело спуштено у земљу и по свим законима природе је морало да се  распадне и уквари, а оно остаде миомирисно и цело, појединима је остала и кожа.... Поједине руке красе накити поједини, расте коса и нокти. То су сва пропадљива тела, подложна променама и заразама, која су требала црви и гмизавци појести, напунити се буђи, а она из земље изађоше цела и миомирисна?

Само ми молим те објасни зашто су их спуштали у земљу?

пре 6 часа, dragisa рече

mislim da ti Vlada želi da ukaže na činjenicu naše propadljivosti (a i generacija hrišćana koji su umrli, ili bili bolesni i umrli) a koja ostaje i pored toga što se pričešćujemo samim Bogom, te onda nju (dakle činjenicu propadljivosti: i nas i toga čime se pričešćujemo) traži (malo nezgrapno) u nekakvom razlikovanju Hristovaog tela (kojim se pričešćujemo) pre Vaskrsenja i posle Vaskrenja. meni je ovo razlikovanje malo na klimavim nogama, jer ako ta razlika zaista postoji onda extrapolacijom možemo doći do zaključka da naša priroda ustvari nije ni spašena nego da se pojavila neka nova... drugačija... "priroda". da ne spominjem da to ne bi bilo ni u skaldu sa onim da je Hristos isti juče dans i sutra te da se upravo tim i takvim, ne promenljivim, Hristom, mi i pričešćujemo.

Спашена је, али је и другачија бар зато што је смрт истјерана и ње, мислим и да је другачија по томе што неће бити простора у смислу дистанце ни времена каквог га знамо, "простор" ће бити пун-тјело, а предукус времена осјећамо у празнику. Да би се ово успоставило морамо да примимо једни друге као Христа, зато је потребна историја и није се могло створити Царство, Рај јесте.

...Не би било у складу буквално, али видимо да је било кад Логос није створио свјет, па је било кад се није био оваплотио, итд.Не значи то промјену Његову, али због нас су то промјене, јер било је кад те није било, сад те има, па ћеш липсат  и у смрти ћеш бити са Христом, а кад васкрснеш неће више бити промјене и неће бити Цркве него ће Јагње бити црква, па и сад је али не тако, нисмо ми још у том еону, ери, стању. У вјери и предукусу да, дакле Христом нисмо ни изван.

@Вукашин Ово око виђења, ту очигледно има динамике, неко види месо, неко јагње, неко младенца, неко огањ, безбројна чуда, некад и не знамо која и каква. Али стављати та виђења у ранг догађаја као што су оваплоћење, стварање, васксење, литургија која су установе Божије је ....

Многима није чудо сво створење, али им је чудо најмањи поремећај неког законаjoooj

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 59 минута, Hadzi Vladimir Petrovic рече

...Не би било у складу буквално, али видимо да је било кад Логос није створио свјет, па је било кад се није био оваплотио, итд.Не значи то промјену Његову, али због нас су то промјене, јер било је кад те није било, сад те има, па ћеш липсат  и у смрти ћеш бити са Христом, а кад васкрснеш неће више бити промјене и неће бити Цркве него ће Јагње бити црква, па и сад је али не тако, нисмо ми још у том еону, ери, стању. У вјери и предукусу да, дакле Христом нисмо ни изван.

previsoka je ovo teologija za mene, i pravo da ti kažem teško te razumem šta mi govoriš..

ja samo znam jedno, da pojednostavim celu priču sa tzv umiranjem (propadljivošću tvari):

Hristos je na bezbroj mesta termine smrt i život koristio u potpuno drugačijem značenju od onoga što mi u ovim diskusijama podrazumevamo i upravo zbog tog razmimoilaženja sa Njim imamo problem i neke stvari ne možemo da raspetljamo jer su ne logične.

na ime On kaže (parafraziram): "Ko moju reč sluša i veruje...prešao je iz smrti u život" ili na drugom mestu "dolazi čas i već je došao, kada će mrtvi čuti glas i čuvši ga oživeti", "dolazi čas u koji će svi koji su u grobovima čuti glas...i izaći u Vaskrsenje"...itd

dakle očigledno je da Hristos ukazuje na "okrečene grobove pune kostiju", žive ljude koji su duhom mrtvi, jer ne veruju, i proriče da će ti "mrtvaci" čuti glas Sina, odnosno da će (neki) poverovati (a neki i neće: nki će vaskrsnuti za život večni a neki za smrt večnu) i upravo taj momenat vere u Njega On označava prelaskom iz smrti u život....Vaskrsenjem mrtvog.... a mi se ovde bavimo: dal priroda ovo ili priroda ono.. a kakva je pre a kakva je nakon Vaskrsenja...itd, dok za Hrista Vaskrsenje označava ustajanje iz groba ne verja i ulazak u Život verom u Sina.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

@Hadzi Vladimir Petrovic To vidjenje je imalo znacenje za starca, odnosilo se licno na njega. 

Sveti Nikola Kavasila kaze da se ne zrtvuje Telo ponovo, jer je vec jednom probodeno i postalo neraspadljivo i besmrtno i kako je jednom Hristos umro i vaskrsao, vise ne umire.

Ne zrtvuje se ni Hleb kao slika zrtve, vec se prineseni Darovi u trenutku osvecenja pretvaraju u samo zrtvovano Telo Gospodnje. Darovi su mnogi i pretvaranja su mnoga, ali ono u sta se Darovi pretvaraju - Telo, je jedno i jedino i zaklanje je jedno.

Kod Starca nije bitan momenat - proskomidija, vec mu je dato vidjenje da je to istinska zrtva Jagnjeta Bozijeg, a ne neka slika zrtvoprinosenja, kao sto neko napisa sinoc i pomenu protestante...

O tome kako Svete Tajne izobrazavaju Crkvu Kavasila kaze da su istinska istovetnost, a ne simboli. Kada se Crkva pricescuje Telom i Krvlju, ona ih ne ptetvara u covecansko telo, kao sto biva sa ostalom hranom, vec se ona pretvara u njih, jer ono sto je vece i uzvisenije, ono i nadjacava. Kaze da ne pretvara gvozdje vatru u gvozdje, vec gvozdju u kontaktu sa vatrom postaje uzareno i njegove predjasnje osobine su iscezle. Kaze i da kada bi neko sa strane video Crkvu, sjedinjenu sa Hristom, kako se pricescuje Telom Njegovim, ne bi video nista drugo osim Tela Hristovog. Tako da vernici uistinu zacise od Glave i nose Telo i da zbog toga nije neprilicno govoriti o Crkvi kroz Svete Tajne.

Zlatoust kaze da se vaznevsi, Bogocovek uzneo do Ocevog prestola u obozenom Telu, koje je u isti mah ostavio nama. Pravi paralelu sa Ilijom, koji je Jeliseju ostavuo plast. Nama je kaze Hristos, ostavivsi svoje Telo nazad, ujedno sa njim uzneo do Oca. Kao sto Hristos ispunjava nebo i zemlju, tako sa njim sjedinjen covek se nalazi i na nebu i na zemlji - I gore Te imam i dole se sjedinjujem sa Tobom (Zlatoust). Kaze jos da svi mi koji se pricescujemo Stetim Telom Njegovim i okudamo Krv Njegovu, kusamo Onoga Koji sedi na nebeskom prestolu, Kome se andjeli klanjaju i Koji se nalazi pored Boga Oca.

Precistim i presvetim rukama Hristos samoga Sebe predaje liturgu, a preko njega svemu narodu.

Ovo imas u besedama: o statuama, na prvu poslanicu Timoteju i na poslanicu Efescima kod Zlatoustog. Od Kavasile  knjiga o tumacenju Liturgije u izdanju Besede.

Oci pisu o onome sto je uzviseno.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 1 сат, Hadzi Vladimir Petrovic рече

Само ми молим те објасни зашто су их спуштали у земљу?

Па, просто. Ми гледајући разумски на њих- не знамо да ли су свети... Бојимо се пропадљивости која следи од умртвљеног тела, па спуштамо у земљу.... Таква тела су храна црвима, буђи и разним микробима, која се на њих насељују по закону природе, али је благодат која обитава у њима, та, која им мења својства и таква тела бивају очувана. Мада имамо и одмах по упокојењу пројаву светости- имамо пример и на Синају, упокоје се на молитви и у том положају и остану, па их је немогуће и у земљу спустити... Иде се скроз против закона природе...А, имамо и пример Вазнесења- Владичца, Св Јован Богослов, сам Господ....

Исто је и са Причешћем. Ми видимо хлеб и вино, телесним очима и из страха од заразе нећемо приступати. Ко зна шта чини на пропадљивом телу благодат Божија и како телесно сједињује духовним и  пре општег Васкрсења- онда са вером приступамо свему. Дешава се (али ретко), да и када се Св Дарови чувају у Дарохранилици да се укваре, убуђају итд, али тада се то приписује немару свештеника који није водио рачуна о Св Даровима, па има даље све наведено шта и како. 

Господ је и узео обличје човека- смртну природу, да би био ближи нама. Обзиром да је он дошао у телесном облику и нама је општење у Св Тајнама и све у Цркви проткано телесним обликом - јер смо телесни. Узимајући то телесно, али освештано благодаћу Духа Светог и наша унутрашњост се полако освештава и освећујемо се и телесно и духовно.... 

Ако смо се трудили да се сачувамо од греха и молили се Господу да нам помогне у том труду, јер ми сами од себе не можемо ништа чинити и још постанемо свесни тога, цела наша унутрашњост се освештава- кости, крв, кожа, нокти и бивамо Причасници Духа Светог у пуноти- јер смо предати Вољи Његовој. У зависности од жеље наше да угодимо Господу, одрицања од свог самољубља и ослањања на Господа, спремамо се за станове у Дому Његовом којих има много. Нећемо сви на исто место, зато ап Павле и каже: ,,ревнујмо и за веће дарове."

Дакле, хлеб и вино на епиклези постају Тело и Крв Његова. Ако и нека животињица отровна уђе у Путир по освештењу, пажљиво се вади и причешће се употребљава, не баца се. А, све остало негативно што би могло са њим да буде- да се не дај Боже, уквари, да се види у Путиру истинска крв и комадићи меса или дете, зависи од свештеника и то даље решавају он и његов надлежни Епископ.

Да се у цркви дешавају чудесне ствари имамо и Св Тајну Исповести и Јелеосвећења, после које су људи и на умору устајали, лечили се од рака и сл...  Уосталом ми се сви исповедамо телесном човеку који на себи има некакву ,,крпу", коју нам стави преко главе и разреши грехе. Неко може рећи- па, то је само човек, а ово је само комад одеће, а ми знамо да је тај свештеник рукоположен и да је та иста благодат уз њега, која речју његовом нама ,,скида грехе"... Иако је он по делима, некада, све само не свештеник, али та благодат рукоположења, због нас, га не напушта.... 

Господ је све премудро створио и благодаћу Својом све устројава и поредак у природи. 

Када је туберкулоза харала, молили су се сви да Господ је заустави и онда је неко приметио једну млекарицу која није била заражена и нашао лек. Он је могао сам да благодаћу Својом нареди туберкулози да стане, као што је и излечио губавце, али није. И увек када претерамо, Он нам пошаље нешто да изађемо из себе и обратимо се Њему, да Га замолимо за помоћ, као Сведржетељу све твари.

Не знам зашто покушавате да Св Тајне схватите разумски, када се то једноставно не може... Разум иде до некле, Теологија је донекле наука,а после тога иде само вера... Е, сад је питање ко је има и у ком степену...

Зато је и ова расправа око Св Причешћа крајње апсурдна и надасве нелогична...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Мало да кренемо са конкретним текстовима.... ево у ПДФ облику део текст од Св. Григорија Нисијског (празнује се 23/10 јануара види календар) као што рекох ево део текта против Еуномија.... где он конкренто објашњава покушва говорити о томе како су Господ и материја сједињени у Богочовеку Христу... поготово због овог текста неки га оптужују за монофизитизам... а неки опет кажу да је отишао на супротну страну....

Наравно, то се подразумева ми немамо овај текст преведен на Српски.... тако да ево окачићу текст на Енглеском језику... надам се да ће барем неко прочитати тако да ми неће бити жао на утрошено време на ово писаније..... има преведено и на другим језицима још... надам се да ће неко поставити...

Овај текст је битан јер је један од првих у историји Ране Цркве а који говори како су Бог и материја сједињени у Бочовеку Христу....

Народе ко Бога вас молим читајте дела Отаца Цркве... не скрипте... већ тражите текстове и читајте пажљиво и изнова и изнова...није довољно само једном да се прочита неки текст.....

Окачићу ПДФ а целу  књигу превод текста можете да преузмете овде:

 

Gregory of Nyssa Contra Eunomium III 3.pdf

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Пре сат времена, Вукашин рече

obozenom Telu

Нема спора око свега што си навео, само је питање шта све ово значи, да ли је и већ оваоплоћењем тјело обожено, да ли је мртво тјело  Христа такође обожено, или се баш мисли само на васрксло. Нама  је у нашем стању подобно живо, у њему имамо јединство са Христом, не искључујем ни остало, али већ кроз личност Христа имамо јединство и са нествореном природом, непричасно јединство, заувјек непричасно јединство. Да ли нам је сад причасно васкрскло стање природе? Ако јесте шта ће се то битно десити са нама о васксењу?

Што се тиче тог крв и тјело, мораш да мислиш, који је смисао тога да ја једем "право" месо и крв Христа, чему то? Канибализам? Домострој је јединство, остварено оваплоћењем и установљено евхаристијом.

Пре сат времена, Вукашин рече

istinska istovetnost

Опет шта значи то, не месо са генетским материјалом Исуса из Назарета, него као што је узео тјело од Марије, Духом светим он узима Хљеб и причешћем се оваполоћује у нама, Тјелу Христовом, Цркви.  Ми се освећујемо (ухристовљујемо) и липсавамо...

пре 43 минута, Иванушка987 рече

Ако и нека животињица отровна уђе у Путир по освештењу, пажљиво се вади

Штета што нисам дарвиниста, па да узвикнем: Живи сам доказ да причешће не убија животиње.12:smeha:

Link to comment
Подели на овим сајтовима

@Иванушка987 

ukoliko nemate kućno vaspitanje, da vas podsetim: vrlo je ne umesno opominjati druge da nemaju vere ili da se boje. jel treba sad svako onaj koji ovde diskutuje i ukazuje na nelogičnosti sa kojima se susrećemo, da u svakom postu teba da napiše da se upravo pričestio kašičicom i da lično nema nikakav strah? u krajnjem slučaju nije ni jevanđelski pošto Ono kaže: ko si ti da gledaš da li drugi pada ili ne pada, ako i pada pada svom gopodaru a ne tebi. smirite malo svoje strasti jer sebi štetu činite. niko ovde ne postavlja pitanje zato što je besan, nego zato što objektivno gledano imamo tektonski poremećaj koji daleko prevazilazi do sadašnje udare na veru.

sa druge strane dal ste toliko ograničeni da ne vidite totalnu katastrofu koja nam se dešava. kakva smo mi to jedna i saborna crkva... odnosno svaka crkva punoća te jedne apostolske Crkve... kada svaka crkva radi drugačije? jedne pomesne crkve ukinuše pričešće, druge uvode kašičice, treće nešto na pola kao dezinfekcija svega ali i pričešće... opšte rasulo... naši se pak vrlo "mudro" dosetili formulacije "mi nikog ne teramo"...dok drugi (arhijereji iste te naše crkve) izbacuju klipove sa totalno suprotnom porukom!?!?. dakle sve samo ukazuje da mi ustvari uopšte nemamo nikakvo jedinstvo u veri, bolje reći pitanje je u šta mi uopšte verujemo. jer odakle ove razlike ako je sve ok? da ne govorim o dubljim specifičnostima koje bi mogle da se postave kao legitimno pitanje: imaju li npr. moralno pravo na lekarsku negu (i srećom za sada dostupne ograničene resurse) oni koji ne poštuju mere?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 11 минута, dragisa рече

@Иванушка987 

ukoliko nemate kućno vaspitanje, da vas podsetim: vrlo je ne umesno opominjati druge da nemaju vere ili da se boje. jel treba sad svako onaj koji ovde diskutuje i ukazuje na nelogičnosti sa kojima se susrećemo, da u svakom postu teba da napiše da se upravo pričestio kašičicom i da lično nema nikakav strah? u krajnjem slučaju nije ni jevanđelski pošto Ono kaže: ko si ti da gledaš da li drugi pada ili ne pada, ako i pada pada svom gopodaru a ne tebi. smirite malo svoje strasti jer sebi štetu činite. niko ovde ne postavlja pitanje zato što je besan, nego zato što objektivno gledano imamo tektonski poremećaj koji daleko prevazilazi do sadašnje udare na veru.

sa druge strane dal ste toliko ograničeni da ne vidite totalnu katastrofu koja nam se dešava. kakva smo mi to jedna i saborna crkva... odnosno svaka crkva punoća te jedne apostolske Crkve... kada svaka crkva radi drugačije? jedne pomesne crkve ukinuše pričešće, druge uvode kašičice, treće nešto na pola kao dezinfekcija svega ali i pričešće... opšte rasulo... naši se pak vrlo "mudro" dosetili formulacije "mi nikog ne teramo"...dok drugi (arhijereji iste te naše crkve) izbacuju klipove sa totalno suprotnom porukom!?!?. dakle sve samo ukazuje da mi ustvari uopšte nemamo nikakvo jedinstvo u veri, bolje reći pitanje je u šta mi uopšte verujemo. jer odakle ove razlike ako je sve ok? da ne govorim o dubljim specifičnostima koje bi mogle da se postave kao legitimno pitanje: imaju li npr. moralno pravo na lekarsku negu (i srećom za sada dostupne ograničene resurse) oni koji ne poštuju mere?

Apsoluto imate sve u prethodnom postu, koji dodatak uz Trebnik, gde se jasno kaze- ko ima manje vere i vise veruje telesnim lekarima... itd...  Nema potrebe za ovakvim tonom.

I sam Gospod nas poziva na veru, vera nam je sve... 

I lepo se kaze- Gospode, pomozi mome neverju. Odkad se stidimo da to izgovorimo?

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 7 часа, Иванушка987 рече

Појавило се питање: могу ли се и треба лу се причешћивати лица, која су заражена заразним болестима: дифтеријом, венеријом, тифусом, шарлахом, богињама итд. На ово питање т. звани „учевњаци“: доктори, поједини чиновници и други, категорички захтевају, да се забрани причешће и деци и одраслима, где се која од поменутих зараза појави, јер би се веле, скупљањем и причешћивањем из једног суда (Путира) и једном лажичицом, зараза преносила од болних на здраве. Због оваквог гледишта ових световњака, чешће су изилазиле званичне забране причешћивања и здравих, у оним местима, у којима ова или она заразна болест влада.
Па шта да се рече на ово?
С гледишта науке и искуства зараза се додиром здравих са болеснима (пијење из једног суда, једење из једног чанка итд.) доиста може преносити и преноси са болних на здраве. То се дакле не може и не сме спорити.
Али, да чак и св. тајна причешћа може послужити оруђем преноса заразе са болних на здраве, апсолутно се не може примити ни усвојити. Јер по јасном учењу св. цркве Христове, св. тајна причешћа лечи и тело и душу: душу од духовних недуга – грехове, а тело од болести, јер се она даје „в сњед“ вернима, „во исцејленије души и тјела“. Разуме се, да су ови и оваки плодови св. тајне причешћа условљени спремом и достојним примањем св. тајне. Јер „јадиј и пијај недостојње, суд в себје јаст и пијет…“
А св. тајна причешћа пак сама је по себи доиста право, јединствено лекарство душе и тела: лекарство, коме нема на земљи равна.
Па следствено ни сами они сасуди, из којих се (Путир) и којима се (лажичица) преподаје св. Причешће, никако не могу бити оруђима преноса заразних бакцила, јер су и она (оруђа) освећена драгоценом крвљу Христовом.
Но у ово слабоверно доба људско и ради спокојства оних, који су на раскрсници духовној, те се у оваквим појавама колебају и незнају на коју ће страну тј. да ли уз учење свете цркве и савете свештеникове, или уз слабоверне по неке докторе и чиновнике, свештеници, по нашем и руских писаца мишљењу, могу допустити следеће

Ово нису моје речи... Е, сад како Цркву не сачињавају светитељи, но људи, који имају ,,свој став" и мишљење... Шта сад... И нека сам ја малоумна, ограничена итд.... 

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 9 часа, dragisa рече
пре 10 часа, Bokisd рече

Znaci,  hleb i vino koje u pricescu postaju (pretvaranje) istinito Telo i Krv Boga i mi i jedemo pricesce verujuci u duhu, umu i srcu da uzimamo u sebe i sjedinjujemo se sa samim Bogom. I, zato ne znam Vlado gde je tu neka smrt i truleznost (jer za smrcu ide truleznost i propadanje), ako verujemo da je istinski Bog prisutan u pricescu.

mislim da ti Vlada želi da ukaže na činjenicu naše propadljivosti (a i generacija hrišćana koji su umrli, ili bili bolesni i umrli) a koja ostaje i pored toga što se pričešćujemo samim Bogom, te onda nju (dakle činjenicu propadljivosti: i nas i toga čime se pričešćujemo) traži (malo nezgrapno) u nekakvom razlikovanju Hristovaog tela (kojim se pričešćujemo) pre Vaskrsenja i posle Vaskrenja. meni je ovo razlikovanje malo na klimavim nogama, jer ako ta razlika zaista postoji onda extrapolacijom možemo doći do zaključka da naša priroda ustvari nije ni spašena nego da se pojavila neka nova... drugačija... "priroda". da ne spominjem da to ne bi bilo ni u skaldu sa onim da je Hristos isti juče dans i sutra te da se upravo tim i takvim, ne promenljivim, Hristom, mi i pričešćujemo.

Nisam bas siguran da je na to mislio,  iako je Vlada lajkovao ovu tvoju poruku, voleo bih da cujem sta i kako direct od njega.

Jer, ipak na osnovu njegovih poruka nisam shvatio tako, da odozdole dolazi tvarnost i smrt u pricescu, tj. od nas samih. Pa, naravno da dolazi od nas ,jos uvek smo smrtni i trulezni, i to je i realnost na terenu :D, pa, i svetitelji koji dostizu obozenje jos u ovom zivotu, opet su jos uvek u smrtnom i truleznom telu, zato valjda i ocekujemo vaskrsenje ovih smrtnih i truleznih tela u preobrazena duhovna i nebeska i netrulezna tela (kako pise ap.Pavle), kada ce biti punina zajednistva i obozenja sa Bogom.

I, dobro si primetio :ok: i ja sam vec napisao to u jednoj svojoj predhodnoj poruci - da ne mozemo sada posle vaskrsenja Hristovog da mesamo u pricescu Njegovo telo - pre i posle Vaskrsenja -, ..... mislim, ono, pa Isus posle Vaskrsenja vise nema propadljivo i trulezno i smrtno telo (ovo sto se javaljao 40.dana je po Domostroju i promislu Bozijem) i narocito posle Njegovog vaznesenja na nebo gde sedi sa Ocem. Pre Vaskrsenja, primio je u svoji Licnost nasu prirodu i telo i nasu smrtnost, jer da nije tako, mislim, pa kako bi mogao svojim telom da umre na krstu ? :scratch_head:

Pa, to je bre sasvim prosta i logicna stvar, :laie_14:.... ima jedna lepa misao od jednog clana foruma (necu da kazem koji, .... sam ce se prepoznati.,... a, koga interesuje neka izgugla, pa ce da se iznenadi....:D).... koja glasi,.....Богословље јесте (нај)виши ниво мишљења, али логика је основа сваког мишљења.....:ok:

Tako da, apsolutno stoji sto kazes, da to sto Vlada kao nesto razlikuje i stavlja u pricesce Isusovo telo i pre i posle Vaskrsenja, jeste blago receno na klimavim nogama.

I, zakljucak ti je po mene :buba:, sasvim okey, mi licno sa ovakvom nasom smrtno i truleznom prirodom se spasavamo kroz pricesce, jer je u Pricescu sam Hristos koji je isti i juce i danas i sutra, tj. On je isti Bog i pre vremena i po Ovaplocenju i poske Vaskrsenja i Vaznesenja na nebo.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Guest
Ова тема је за сада закључана и нису омогућени будући одговори.
  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је данас Свету архијерејску литургију на празник Сабора светог архангела Гаврила поводом славе манастира у Горњем Драгаљевцу.

       
      Извор: Епархија зворничко-тузланска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Осамдесет година од страдања наших архијереја у Независној Држави Хрватској

       
      Дана 6. априла 1941. године нацистичка Немачка је напала Краљевину Југославију. Уласком немачких трупа у Загреб дана 10. априла исте године проглашена је Независна Држава Хрватска (НДХ) на челу са др Антом Павелићем, седам дана пре капитулације југословенске војске (17.април 1941.). Са проглашењем нове државе почео је незапамћен прогон Срба и Српске православне цркве. 
      Само две недеље после проглашења НДХ, 25. априла 1941. године, Павелић је забранио употребу ћирилице у сваком облику. Тога истога дана изашла је наредба о ношењу плаве траке са словом „П“ (православни); Усташка власт је наредила, 3. јуна 1941. године, да се затворе све православне основне школе; 25. јуна 1941. године укинут је патријаршијски прирез од 10% који су плаћали православни; 18. јула 1941. године забрањен је назив „српска православна вера“, а 20. септембра 1941. године конфискована је сва имовина бивше Карловачке митрополије. Уместо назива „српска православна вера“, који, по објашњењу Мирка Пука, Павелићевог министра правде, „није био у складу са државним уређењем“, уведен је назив „грчко-источна вјера“.
      На подручју Павелећеве државе нашле су се Епархије: дабро-босанска, зворничко-тузланска, захумско-херцеговачка, бањалучка, горњокарловачка, загребачка, пакрачка, као и део Архиепископије београдско-карловачке (северно од Саве и Дунава). Нажалост, тројица архијереја из овох епархија завршили су мученички своје животе на свиреп начин, митрополит Петар (Зимоњић), епископи Платон (Јовановић) и Сава (Трлајић). Из својих дијацеза протерани су Митрополит загребачки Доситеј (Васић), Епископ захумско-херцеговачки Николај (Јокановић) и Епископ зворничко-тузлански Нектарије (Круљ). Умировљени Епископ пећки Јеротеј (Гавриловић), након физичких малтретирања протеран је из НДХ, а патријарховом викару Валеријану (Прибићевићу) нису дозволили повратак на Фрушку Гору. Према подацима које је изнео Свети архијерејски синод, уочи Другог светског рата на тим просторима живело је 2.403.993 православних Срба. Др Љубомир Дурковић-Јакшић наводи да је са убијањем и протеривањем епископа, убијено и протерано 844 свештеника, монаха и монахиња, а било их је на тој територији 869 пре Другог светског рата.
      Свети архијерејски сабор Српске православне цркве дана 27. маја 1998. године за свештеномученике Православне цркве прогласио је митрополита Петра (Зимоњића), епископе Саву (Трлајића) и Платона (Јовановића), а за исповедника митрополита Доситеја (Васића), који су мученички пострадали на територији Независне Државе Хрватске за време Другог светског рата.
       
      Свети свештеномученик Петар (Зимоњић) митрополит сарајевски
       
      Митрополита Петра усташе су ухапсили 12. априла 1941. године у Сарајеву и одвели у „равнатељство“. Митрополита су потом без икаквог саслушања одвели у општи затвор "Беледија" који je тих дана био препун Срба. После четири дана одведен je у затвор загребачке полиције у Петрињској улици. Ту су га фотографисали, узели му отиске прстију и у картотеци је добио бр. 29781. Смештен је у ћелију број 34. Одатле je одведен у Керестинац у близини Самобора. У Керестинцу je обријан, скинута му je мантија и ту je страшно мучен. Одатле je одведен у Копривницу, a после тога 15. јула у Госпић. Према изјавама сведока „држао се јуначки и достојанствено, и с тим својим држањем и снагом савлађивања утицао је повољно за заточенике.“ У Госпићу је „лежао у авлији на земљи. Он је у казниони много злостављан и сав испребијан од усташа, и након тога некуд одведен.“
      По сведочанству Јове Фуртуле и Јове Лубуре из сарајевског среза митрополит Петар je убијен у Јасеновцу и бачен у ужарену пећ за печење цигле.
      Божидар Брале, непосредни кривац за хапшење митрополита Петра, негирао је на процесу који му је приређен после рата, да о томе ишта зна. У процеским актима стоји записано: „...Окривљени не зна ништа о томе, шта је било са митрополитом Зимоњићем али сведоци знају, да је Зимоњића нестало послије једног телефонског разговора с окривљеним, у коме се окривљени дерао на Зимоњића и претио му да је ово усташка држава“.
       
      Свети свештеномученик Платон (Јовановић) епископ бањалучки
       
      Крајем априла 1941. године нове државне власти су наредиле епископу Платону (Јовановићу) да напусти Епархију бањалучку.  То су мотивисали србијанским пореклом, иако се знало да су владикини родитељи из Херцеговине. На претње епископ Платон је одговорио 1. маја: "Част ми je саопштити стожеру да поменутог његовог предлога не могу прихватити, и то из ових разлога: "Ja сам канонски и законито од надлежних власти постављен за Епископа бањалучког и као такав обавезао ce пред Богом, Црквом и народом да ћу водити бригу о својој духовној пастви, истрајно и постојано, без обзира на макакве прилике и догађаје, вежући нераздвојено живот и судбину своју са животом и судбином свога духовног стада и остајући у средини његовој на духовној стражи за све време докле ме Господ у животу подржи, остајући уз своје стадо као "пастир добри, који душу своју полаже за овце своје". На то сам ce заветовао и заклео примајући епископски чин и преузимајући под своју управу епархију бањалучку, и тој својој заклетви остајем веран и непоколебљиво доследан, докле год ми буде могуће да самостално одлучујем о своме држању и да дајем израза својој вољи. Ако би ме груба сила, против које сам немоћан, ипак раставила од моје пастве и уклонила ме с подручја поверене ми епархије, тада бих по уставу Српске православне Цркве, замолио једног од суседних архијереја (сарајевског или тузланског) да ме за време мога отсутствовања заступа у вршењу строго епископских послова у епархији бањалучкој, a за остале послове овластио бих свога законито постављеног архијерејског заменика и Црквени суд, који ми и сада у великој мери помажу у обављању тих послова. То je канонски и уставни ред и пропис који важи за Српску православну Цркву и по коме само они органи које устав те Цркве предвиђа могу да врше неку власт цркви, a никако и какви други органи којих устав не познаје. Таквих незаконитих и споља наметнутих органа, у то сам најтврђе убеђен, не би признавао ни народ ни свештенство, нити би такав орган, ако би био у свештеничком чину, могао и даље остати свештеником Православне Цркве. Толико сам са своје стране сматрао нужним да узвратим као одговор на напред споменути акт тога стожера. – Епископ бањалучки Платон. Предње саопштавамо православном народу и свештенству ради знања и управљања. Епископ бањалучки Платон, с. р."
      Тада се епископ Платон налазио у болесничкој постељи, али то није сметало новој власти да га ухапсе. Они су га ноћу између 4 и 5. маја лишили слободе и отерали на обалу реке Врбања где је убијен и бачен у реку. Након 17 дана сељаци су пронашли његово тело и превезли у Бања Луку где је тајно сахрањен на војничком горбљу. Према извештају тело епископа Платона било је унакажено, брада му је била ишчупана, уши и нос исечени...
       
      Свети свештеномученик Сава (Трлајић) епископ горњокарловачки
       
      У поподневним часовима дана 17. јула 1941. године, усташе су упале у владичански двор у Плашком и ухапсиле Епископа горњокарловачког Саву (Трлајића). Он је заједно са секретаром црквеног суда Богољубом Гаговићем, вероучитељем из Плашког Ђорђом Станојевићем  и парохом из Личке Јасенице Станиславом Насадилом, одведен у кућу усташе Јосипа Томљеновића, који је до рата био индустријалац у Плашком. Епископ Сава са тројицом свештеника био је затворен у штали која је припадала поменутој кући.
      Након два, три дана, епископ Сава везан ланцима спроведен је на железничку станицу у Плашком са поменутим свештеницима одакле је одведен у непознатом правцу. Сматра се да су одведени у казнени затвор или у логор Јадовно на Велебиту код Госпића. Од тада ништа се више није знало о судбини затворених.
      Манојло Ковачевић, званичник црквеног суда Епархије горњокарловачке, доставио је Светом архијерејском синоду следећи извештај: „Преосвећени Епископ Горњокарловачки Г.Сава ухапшен је у Плашком у свом двору 17.VII 1941.године, око четри сата после подне. Одведен је у усташки логор у Плашком, а одатле, заједно са три свештеника и десет цивила, везани отпраћени су у Госпић дана 19.VII 1941.године. У двору у Плашком, остала му је само стара и болесна мајка од 82 године, без икакве опскрбе и неге, пошто су усташе из двора поред свега намештаја побрали и оно нешто намирница“.
      Јелисавета Попов, супруга пензионисаног свештеника Петра Попова из Поникве (Огулин-Хрватска), избегла је из Хрватске у Београд и јавила се Светом архијерејском синоду. У извештају она је рекла „да се у њеном крају који је недалеко од Плашког, резиденције епископа горњокарловачког, говори да је Преосвећени Епископ горњокарловачки Г. Сава убијен, са њим да су убијени и протојереј Ђуро Алагић, парох из Горњих Дубрава, срез Огулин и протојереј Владимир Дујић, парох у Српским Моравицама, срез Огулин.“
      На основу прикупљених података Епископ моравички Арсеније (Брадваревић) администратор Епархије горњокарловачке (1945-1947) извештава Свети архијерејски синод о судбини епископа Саве: „Прилаже се списак свештеника, који су изгинули за вријеме рата. То су болне и велике жртве – њих 72 (свештена лица), које је дала ова Епархија. Међу њима је и жртва блаженопочивши eпископ Сава (Трлајић), а тим болнија што се до данас није могло тачно установити, где је, када је и како је изгубио eпископ Сава свој живот. Само се толико могло утврдити, да је ухапшен 17. јула 1941. године пред вече у својој резиденцији, да је везан одведен у кућу највећег усташког злочинца, разбојника и кољача Јосипа Томљеновића у Плашком, да је ту малтретиран, тучен, да је за време пребијања и мрцварења на грамофону опљачканом у Двору епископском, била навијена плоча и непрестано је свирало: „Јелици Во Христа...“. Дана 19. јула епископ је везан са још тројицом свештеника: секретаром Црквеног суда Богољубом Гаковићем, вероучитељом из Плашког Ђорђем Стојановићем и парохом из Личке Јасенице Станиславом Насадилом, и  са још 11 мирјана (верника), одведен из куће Јосипа Томљеновића на жељезничку станицу у Плашком. Воз, који полази из Плашког за Госпић у 11 сати у вече, тога је дана закаснио и дошао је истом 20. јула у 5 сати ујутро. Дотле је епископ непрестано био везан у ланце с других једанест људи пред улазом у саму станицу. Дана 20. јула 1941. године пред вече пешице са жељезничке станице у Госпићу, епископ са горе поменутим људима, везани су два и два, доведени у Казнени завод у Госпићу, монах Мирић из Плашког однио је у Госпић епископу нешто веша и креветски хаљина. Епископ је на једној цедуљици, писаној латиницом његовом руком, потврдио пријем тих ствари. Дана 8. августа 1941. г. виђен је епископ у дворишту Казненог завода у Госпићу, где су га усташе поставили на кишу, која се на њега ту излила. Епископ је ту тортуру мирно и стојићки поднио. – Неколико дана после 8. августа, неустановљеног дана, извучено је око 2.000 Срба из Казненог завода у Госпићу, везани жицом два и два, међу њима и епископ Сава. Сви су ти људи одведени из Госпића цестом према Велебиту, наводно у Карлобаг на мору, односно на острво Паг. То је последње виђење епископа Саве и задња вест о њему. По свој прилици епископ је убијен на Велебиту, на путу између Брушана и Карлобага, јер је на том путу убијено, по причању неких италијанских новинара, око 8.000 Срба у августу 1941. године. Може бити да ће се послије штогод поближе сазнати о судбини ових људи и еписопа Саве. Ако се сазнају какве поузданије и детаљније вијести о епископу Сави, ми ћемо о том извјестити Св. Архијерејски Синод.“ 
       
      Свети исповедник Доситеј (Васић) митрополит загребачки
       
      Проглашење НДХ-а априла 1941. године митрополита Доситеја (Васића) затекао је у његовој резиденцији у Дежанићевој улици бр. 14 у Загребу. Према документима немачке војске митрополит Доситеј ухапшен је 7. маја 1941. године у Загребу заједно са својим протођаконом Лазаром Живадиновићем и одведени су у затвор у Петрињској улици. Према изјавама сведока, „на сликање и узимање отисака прстију у затвору, митрополита су водили заједно са најгорим олошем и криминалцима. Један очевидац каже: „Страшно ми је било гледати старог,  болесног, немоћног и потпуно испребијаног митрополита Доситеја, који је, иако
      испребијан, усправно стајао у полицијском ходнику међу криминалцима“. По причању стражара, међу онима који су се нарочито истицали у злостављању митрополита била је студенткиња Стилиновићева из Госпића. Она га је тукла револвером по глави и рукама, чупала му браду и косу и пљувала у лице. Страшно су изгледале од удараца натечене руке седога старца. Такође и прота Димитрије Витковић сведочи да га је мучила нека женскиња: „Сведоци су дојавили да је страховито био тучен, нарочито нека женска ваљда усташкиња да га је ударала батином, што и он сам то потврђује. Сведоци наводе и речи Г. Митрополита да је рекао ’децо зашто то радите.’ И још кажу, да су се сами редари на то згражали и ваљда они су и успели да још остане жив послије оваквог мучења од стране усташа, од којих су неки и у стану код преметачине ноћу ногом по поду гурали архијерејску митру са крстом.”
      Тешко болестан митрополит је премештен у болницу Милосрдних сестара. По сведочењу Божидара Церовског, шефа усташке полиције у Загребу, “Митрополит је био тако страшно измрцварен да је једва жив утрпан у воз за Београд”. У Земуну из теретног вагона болесног митрополита преузимају Немачке окупационе власти и спроводе га у Београд месеца маја 1941. године.
      На седници Светог архијерејског синода у Београду одржаној 9. јула/26. јуна 1941. године под представништвом Епископа бачког др Иринеја (Ћирића) донета је Одлука: „За заменика оболелом Митрополиту загребачком Господину Доситеју одредити Његово Високопреосвештенство Епископа горњокарловачког Господина Саву с правом на награду према одлуци Светог архијерејског сабора АСБр.24/зап. 32 од 29.маја/11. јуна 1938. године.“ Нажалост, неколико дана касније, тачније 17. јула, епископ Сава ухапшен је у својој резиденцији у Плашком и након тога му се губи сваки траг.
      Митрополит загребачки Доситеј упокојио се у суботу 13. јануара 1945. године у манастиру Ваведење у Београду, где је и сахрањен.
       
      *Објављено у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије, бр. 1303, 1. јул 2021.
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У понедељак, 12. јула 2021. године, када наша Света Црква молитвено прославља свете апостоле Петра и Павла, а поводом манастирске славе и позива настојатељнице ове свете обитељи монахиње Агапије, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Господин Давид, служио је свету архијерејску Литургију у манастиру светих апостола Петра и Павла у селу Грабово- Архијерејско намесништво ћићевачко.

       
      Звучни запис беседе
       
      Епископу су саслуживали Архијерејски намесник ражањски протојереј Владица Столић, парох бошњански протојереј Александар Лукић, парох крушевачки јереј Андрија Јелић, парох витошевачко-подорачки јереј Дејан Савић, епархијски ђакон Ненад Матић, ђакони темнићки Иван Петронијевић, ђакон ћићевачки Андрија Лазаревић и ђакон Борис Симоновић.
      Велики број присутних верника узео је живог учешћа у светој Литургији и причестио се Телом и Крвљу Христовом.
      Епископ је након прочитаног Јеванђеља верном народу упутио Архипастирску поуку, као и по завршетку Свете Литургије.
      У току Свете Литургије Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Господин Давид је у чин презвитера рукоположио ђакона Бориса Симоновића, док је теолога Дарка Несторовића рукоположио у чин ђакона.
      Након свете Литургије, Владика Давид је осветио и пререзао славски колач у част светих апостола Петра и Павла, те се славље и радосна атмосфера наставила Трпезом љубави у манастирској трпезарији у чијој су припреми узели учешћа данашњи колачари и игуманија манастира мати Агапија.
      Молитвама Светих Апостола Петра и Павла нека би нас Господ утврдио и сачувао у њиховој науци и у Својој благодати, а тиме нека би утврдио и сачувао и саму Цркву Своју у векове векова.
       
      Извор: Епархија крушевачка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Једна хришћанска заједница, када је истинска, забија се као трн у тело света, намеће се као знак, говори свету као место где човек сусреће Бога; где свет ступа у додир са хришћанском чињеницом; где човек дође, види и живи; као хришћанска присутност у служби свету.

       
      Имају ли људи Цркве поштено знање о друштвеној средини и о конкретним условима људског живота, имају ли довољно разумевања, да би сваком човеку могли рећи који је тачан смисао његовог постојања, његовог рада, које је његово место у свету?
      Благовесник се не постаје импровизацијом. Прићи једном човеку, модерном човеку, велико је умеће. Основно у овој чудесној способности је: поставити се на своје место, гледати свет својим очима, мерити ствари својим укусом и лагано извлачити на површину оно што дрема, заједништво, причешће. Тада се уклонити и оставити да говори Христос.
       
      Павле Евдокимов, “Цркви Христовој“
    • Од Поуке.орг - инфо,
      “Црква позива све људе да се саберу око Бога, око светиње, и никаква земаљска подјела не би смјела да се испријечи на путу тог позива. Цркви није мјесто у политичком и међустраначком животу, више пута ћемо то поновити ако треба, јер можда свима нама треба још времена да схватимо да је неумјесно и неукусно Цркву позивати у простор гдје њој није мјесто”, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског.

      Гостујући у емисији „У жижи“ на ТВ А1, о. Гојко је нагласио да су избори 30. августа 2020. године били својеврсни референдум грађана Црне Горе о ондашњем антицрквеном и антиуставном закону о слободи вјероисповјести и да су литије биле суштински цивилизацијски порив да се раздвоји држава и Црква, што тадашњи закон није имао намјеру да уради: “Све партије које чине садашњу парламентарну већину на овај или онај начин су подржале литије. На један начин су то радили људи из Демократског фронта, на други начин људи из Демократа, на трећи начин људи из УРЕ, али сви су они нашли неки угао како би рекли да они разумеју и подржавају тежњу Цркве да се онај лош закон промјени. И то се десило”.
      Објашњавајући да више не постоји разлог да Црква на било који начин утиче на политичка збивања, као што је то имала када је био у питању тај антиуставни закон и намјера прошле власти да стави Цркву под своју државну управу, прота је нагласио да “живимо у грађанском, секуларном, демократском друштву и морамо да се навикавамо, и ми као Црква а и политичари, да свак свој посао ради”.
      Даље је, одговарајући на питања о актуелним дневно-политичким дешавањима у Црној Гори, рекао да политика има своје токове и да рад Владе и Скупштине треба препустити законитостима које уређују тај дио друштвеног живота те да он као свештеник само може да се моли Богу да људи буду разумни и да се не љуте и олако не свађају.
      “Нек свак ради како мисли да је најпаметније. Пошто се принципијелно залажем за секуларно друштво и вјерујем да је оно могуће, и знам да оно постоји у другим земљама које имају дуготрајно искуство демократије, мислим да Цркви није просто мјесто у тим темама.”
      Иако живимо један тренутак у Црној Гори када над нама лебде неки авети подјела, наша је дужност, како је казао, да тражимо оне тачке које су тачке додира а не тачке раздвајања. Као свијетли примјер навео је Свјатјешег Патријарха наше помјесне Српске православне цркве г. Порфирија који је нашао начин, смогао снаге, имао умјећа да каже да је Хрватска његова друга отаџбина управо због тога што је он митрополит загребачко-љубљански, да честита градоначелнику Загреба, а знамо ако постоји парадигма за сукоб то су Срби и Хрвати на Балкану.
      “Али Патријарх будући да је епископ Христове цркве у Загребу, он добро зна шта значи бити Христов свештеник и Христов митрополит. И ако је то тако са Србима и Хрватима, и ако наш Патријарх шаље такву поруку, и треба да је шаље, какву ми поруку треба да шаљемо свештеници у Црној Гори него управо такву: да нема тих разлика.”
      Позивајући народ на слогу и братску љубав препознатљивим слоганом “слога биће пораз врагу” и подсјећајући да ђаво хоће да посвађа брата са братом како би људи једни на друге гледали са неподношљивошћу, завишћу, љубомором, протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског, на крају је поручио да сваког дана треба радити на слози и молити се Богу за њу и вјеровати да је слога могућа – слога у Богу: “Добри Бог који нас је створио и који нас држи, даће снаге и наћи ће начина да нас окупи око своје Трпезе у свом дому, да будемо у срцима једни другима браћа као што смо увијек били”.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...