Jump to content

Руска Црква ДЕЗИНФИКУЈЕ КАШИЧИЦУ после сваког причесника?

Оцени ову тему


Препоручена порука

glupost ili ne uskoro ćemo biti prinuđeni da pojasnimo neke stvari, kolko vidim tvoje komentare na drugoj temi i tebi je ta situacija veoma jasna.

ukoliko ne bude odgovarajućeg objašnjenja onda priča ima šupljina, jer šta znači delimično prihvatanje uputstava (brisanje dezinfekcionim sredstvima ikona, razmak od dva metra, služenje napolju) i istovremeno istrajavanje na jednoj kašičici. 

mislim ili odbaci sva uputstva i savete države i drži se ustaljene prakse ili potpuno zabrani liturgiju.... nema treće (ukoliko se ne ponudi drugačije objašnjenje šta je to ustvari u šta mi verujemo)

ovako dolazimo do ismevanja ljudi izvan crkve koji gledaju snimak pričešća, gde svi stvarno poštuju sve nove mere, stoje napolju, razmaknuti...itd a onda se pričešćuju svi istom kašikom a postavljač snimka ironično naslovi snimak "bitno da se drži odstojanje". pa mislim ispada da je čovek stvarno u pravu. a nije

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 14 минута, Hadzi Vladimir Petrovic рече

Не може, јер трансмутација је претварање вина у крв и хљеба у месо, а пресуштављење је промјена суштине створеног која је смрт-ност, или "ни из чега" у суштину природе звану Творац, Логос, Христос, те освећена природа има суштину Христос, остаје смртна као и Христос, али је спашена и Васкснуће али није још, ми нисмо ни умрли. То је измена суштине.

Зато природа живи од литургије, јер је литургија веза са творцем и утемељење, ако стане литургија готово је, судњи дан.

Brate, moram da te nesto pitam, ti si mozda bogoslov ili nesto slicno, ili imas neke uvide u bogoslovlje i citas i bavis se time ?

Jer, ovo sto pricas meni licno je nepoznato, ....jer, koliko sam citao i koliko sam upoznat - upravo se u svetoj tajni Liturgije desava presustastvljenje (to je pravi naziv ovog termina) hleba i vina, tj. ova tvar zaista menja svoju sustinu tvari i hleba i vina .... u zaista Telo i Krv Boga. 

Samo u google :google: ukucas rec.....presustastvljenje.... i izadje sve o tome,... i ovako za jedan mali minut nadjes sta kaze na primer sv.Jovan Damaskin :

"Telo je istinski sjedinjeno sa Božanstvom, ono telo koje je od svete Djeve; ali ne tako što silazi ono telo koje se vaznelo na nebo, već što se sam hleb i vino pretvaraju u Telo i Krv Božiju. No, ako istražuješ način na koji to biva, dovoljno je da čuješ da to biva Duhom Svetim, i to upravo onako kako je Gospod za Sebe i u Sebi Duhom Svetim sazdao telo od Svete Bogorodice. I ništa više ne znamo nego da je Logos Božiji istinski delatan i svesilan, dok je način nedostupan ispitivanju“ („Tačno izloženje pravoslavne vere“, knj. 4, gl. 85, str. 315-316)

Jer, mozda je problem ovde sto kazes da ta priroda (hleb i vino) koje se osvecuje i ima sustinu Hristosa, ....ali, kazes da ostaje i smrtna kao i Hristos sto je primio nasu smrtnu prirodu u svoju Licnost i Ipostas.

Ali, brate, iako je primio smrtnu prirodu, ali, nije doslo do mesanja izmedju priroda (ali, ni razlucenja u dve razlicite licnosti i ipostasi, nego je to jedan ista Licnost Isus Hrista Boga..) ..... i, tako i kad Isus kaze, ne diraj me nisam jos uzasao Ocu, ....On time porucije da je posle Njegovog vaskrsenja sada drugacije (nego pre vaskrsenja) i da kada ode i Vaznese se svojim telom Ocu , ..... time je u stvari Hristos prineo u Sebi nasu prirodu Ocu ....i vise nema ni smrti ni truljenja u smislu Ipostasnog jedinstva kada je Isus kao Bog primio u svoju Licnost i nasu smrtnu prirodu.

Tako da, i hleb i vino kada se pretvaraju u Telo i Krv Boga, nema tu vise ni smrti u pricescu, .... u Pricescu je prisutan sam Bog po svojoj prirodi i sustastvu i to svojim Vaskrslim telom koje se Vaznelo na nebesa i sedi sa desne strane Oca.

Tako da, ne znam stvarno odakle ti ovo da smrt i trulez koja ide za smrcu,.... sapostoje u pricescu u kome je prisutan sam Bog.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 4 минута, dragisa рече

ponekad stvarno ima problema da shvatim šta pišeš, šta znači "naoružan pojam", baš nemam ideju šta hoćeš da kažeš...., ali negde iz nastavka naslućujem da se slažeš da je ovo (ok, nije simvoličko) ikonično sjedinjenje priroda. 

i sad dolazimo do toga da nemožeš prihvatiti ostatak moje misli: da nema potreba da "preko hleba i vina" već da se učestvovanjem u molitvi i ispovedanjem vere mi ustvari "direktno" pričešćujemo jer po tebi bi to značilo da nema zajedničarenje stvorene prirode i boga? jel? a šta su ljudi, verujući jedne zajednice, koja se osvećuje svojom verom i time pričešćuje? zar nisu upravo oni ona (najbolja) stvorena priroda koja tek treba da primi u sebe božanstvenost, odnosno sa druge strane zar nisu oni upravo ona priroda koja i treba i može može da zajedničari sa bogom? da li hleb i vino nude mogućnost da uzrastemo u meru rasta Hristovog ili naša ljudska priroda koja je pozvana da balagodaću ispuni tu meru?

u tom smislu vidim i molitve koje se izgovaraju, npr. zar nije mnogo logičnije da molitva pred pričešće koja počinje sa "još verujem da je ovo samo prečisto telo tvoje i ovo sama časna krv tvoja.." ukazuje na saamo telo i krv čoveka koji prilazi (dakle na njegovo sopstveno telo i krv, koje po veri onog koji prilazi postaju telo i krv samoga Hrista) te da prilazi i simvolički iskazuje jedinstvo priroda i jedinstvo vere u jednoj čaši koju svi pijemo?

Па то зашто је тако Христос установио на тајној вечери, да буде преко хљеба и вина... у принципу мора да има нека твар која предствља сву твар: првина, која је симбол све остале твари, јер не можеш сав космос утоварит у чашу, а има нешто и код Атанасија: објашњава да је човјек створен да једе (природу) да би близак са њом, и да неби много "одљепио" и да је једење праслика причешћа. Ако те разумијем, код те твоје замисли о човјеку има нешто, кога би издвојили као првину? Свештеника, који је опет слика Христа... али не можемо биквално да га поједемо, али "једемо" и једни друге.

Што се тиче благодати, она није ново под сунцем, била је још у Рају.

Што се тиче овог симболичко, то се схвата данас као неправо, у слици, али извирно иконично значи јединство природа, значи стварно, као у Христу или по слици Христа. Али то је друга тема, зато сам претпостављо да може доћи до забуне око тог појма

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 14 минута, Hadzi Vladimir Petrovic рече

Ако те разумијем, код те твоје замисли о човјеку има нешто, кога би издвојили као првину? Свештеника, који је опет слика Христа... али не можемо биквално да га поједемо, али "једемо" и једни друге

ne prvina u ovoj varijanti nije Sveštenik, već je prvina ujedno i obrazac, On sam, sam Čovek, dakle ako je Hristos zato što je sam sebe prineo kao Jagnje na zaklanje (na žrtvu koja se kasnije jela) isto tako i onaj koji se pričešćuje prinosi svoju čovečnost na žrtvu kako bi kušao (jeo) od Nebesnog.

da tako kažem žrtvuje (prinosi) svoju ljudskost sa svim svojim plotskim nedovoljnostima i manama, odriče zemno ne bi li se pričestio (zadobio) Nebesno.

jesti ovde imao smisao -uneti u- / -postati,zadobiti u unutrašnjosti-

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 43 минута, Bokisd рече

Brate, moram da te nesto pitam, ti si mozda bogoslov ili nesto slicno, ili imas neke uvide u bogoslovlje i citas i bavis se time ?

.... u zaista Telo i Krv Boga. 

sv.Jovan Damaskin :

"Telo je istinski sjedinjeno sa Božanstvom, ono telo koje je od svete Djeve; ali ne tako što silazi ono telo koje se vaznelo na nebo, već što se sam hleb i vino pretvaraju u Telo i Krv Božiju. No, ako istražuješ način na koji to biva, dovoljno je da čuješ da to biva Duhom Svetim, i to upravo onako kako je Gospod za Sebe i u Sebi Duhom Svetim sazdao telo od Svete Bogorodice. I ništa više ne znamo nego da je Logos Božiji istinski delatan i svesilan, dok je način nedostupan ispitivanju“ („Tačno izloženje pravoslavne vere“, knj. 4, gl. 85, str. 315-316)

Jer, mozda je problem ovde sto kazes da ta priroda (hleb i vino) koje se osvecuje i ima sustinu Hristosa, ....ali, kazes da ostaje i smrtna kao i Hristos sto je primio nasu smrtnu prirodu u svoju Licnost i Ipostas.

Ali, brate, iako je primio smrtnu prirodu, ali, nije doslo do mesanja izmedju priroda (ali, ni razlucenja u dve razlicite licnosti i ipostasi, nego je to jedan ista Licnost Isus Hrista Boga..) ..... i, tako i kad Isus kaze, ne diraj me nisam jos uzasao Ocu, ....On time porucije da je posle Njegovog vaskrsenja sada drugacije (nego pre vaskrsenja) i da kada ode i Vaznese se svojim telom Ocu , ..... time je u stvari Hristos prineo u Sebi nasu prirodu Ocu ....i vise nema ni smrti ni truljenja u smislu Ipostasnog jedinstva kada je Isus kao Bog primio u svoju Licnost i nasu smrtnu prirodu.

Tako da, i hleb i vino kada se pretvaraju u Telo i Krv Boga, nema tu vise ni smrti u pricescu, .... u Pricescu je prisutan sam Bog po svojoj prirodi i sustastvu i to svojim Vaskrslim telom koje se Vaznelo na nebesa i sedi sa desne strane Oca.

Tako da, ne znam stvarno odakle ti ovo da smrt i trulez koja ide za smrcu,.... sapostoje u pricescu u kome je prisutan sam Bog.

Нисам дипломирани теолог ни богослов, дипломирао сам на АСПЦ, висио сам на ПБФ деценију.

Па добро Боксид  заиста тјело и крв, али зашто то? Не могу сад да разлажем све то, то исто тјело и крв је добио од нас људи путем Марије, на литургији ми приносимо њему он исто то даје нама увећано за себе....Није Тјело Христово само 70кг, да тако кажем, него пуноћа Цркве.

Сад идемо на ово болдовано то је битно: Довео си себе у ситацију да тврдиш да причешће не изображава: Рођење, сав живот Христов , распеће и смрт, да то тјело није оно које је у аду, него да причест изображава само нову васкрслу твар!

Ако уопште се и причешћујемо васкрслом твари, што би значило да је само непропадива, не знам ни да ли би је путир могао држати ни да ли би више могли умирати, ни да ли би и тад убјијала вирусе.

Али мислим да нас неспашава ни таква природа, да нам није за сад дата, него о Васксењу ћемо је добити, а да нас спашава јединство са Христом, и док се није оваполотио, и оваплотивши се, и кад је умро, и наравно Васксењем.

Оно што ви хоћете, је да из причешћа искључите смрт и то на такав начин да оно буде смрт за мале животиње, а то неће да штима, ту се чита страх, иза страха чучи демон, а резултат је јерес.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 51 минута, Hadzi Vladimir Petrovic рече

Нисам дипломирани теолог ни богослов, дипломирао сам на АСПЦ, висио сам на ПБФ деценију.

Па добро Боксид  заиста тјело и крв, али зашто то? Не могу сад да разлажем све то, то исто тјело и крв је добио од нас људи путем Марије, на литургији ми приносимо њему он исто то даје нама увећано за себе....Није Тјело Христово само 70кг, да тако кажем, него пуноћа Цркве.

Сад идемо на ово болдовано то је битно: Довео си себе у ситацију да тврдиш да причешће не изображава: Рођење, сав живот Христов , распеће и смрт, да то тјело није оно које је у аду, него да причест изображава само нову васкрслу твар!

Ако уопште се и причешћујемо васкрслом твари, што би значило да је само непропадива, не знам ни да ли би је путир могао држати ни да ли би више могли умирати, ни да ли би и тад убјијала вирусе.

Али мислим да нас неспашава ни таква природа, да нам није за сад дата, него о Васксењу ћемо је добити, а да нас спашава јединство са Христом, и док се није оваполотио, и оваплотивши се, и кад је умро, и наравно Васксењем.

Оно што ви хоћете, је да из причешћа искључите смрт и то на такав начин да оно буде смрт за мале животиње, а то неће да штима, ту се чита страх, иза страха чучи демон, а резултат је јерес.

Ovo od kraja, ...pff, :sossos: mislim brate, pusti te stvari, kakve jeresi i ostala cudesa, .....brate, mislim, ono, sta ce nam takve stvari, ja djavla i jeres se plasim i da za nekog pomislim , a kamoli i da i kazem za nesto da je jeres,....jer, jeres je anatema i odvaja od Boga.

Ono sto znam, da sama liturgija u ikoni i izobrazenju i obredima i mistagogiji izobrazava sve ovo sto si naveo..... rodjenje i sav zivot i domostroj Hristov, raspece i krst i smrt i na kraju i vaskrsenje i vaznesenje. I, mi takodje tajanstveno na liturgiji prolazimo kroz sve te dogadjaje zivota Hristovog, u duhu i umu i kroz sozercanje ovih stvari u veri u Isusa Hrista.

Dok je samo pricesce, onaj cilj i svrha nase vere, sam Bog prisutan kroz hleb i vino - koje se prizivom sv.Duha pretvaraju u istinskog Boga. I, mi kroz veru i u duhu, vidimo samo Boga u pricescu, Onoga koji se vaskrslim telom uzneo na nebo i sedi sa Ocem. Vec sam postavljao od sv.Amvrosija Milanskog :

"Зато и Црква, видећи толику благодат, подстиче синове своје и ближње да приступе тајни:"Једите", вели, "и пијте пријатељи моји, напијте се браћо моја" (Песма. 5, 1). Шта једемо и шта пијемо назначио је Дух Свети преко Пророка, рекавши:"Пробајте и видите да је благ Господ. Блажен човек који се узда у њега"(Пс. 33, 9). У тој тајни је Христос, јер је она тело Христово. Према томе, храна није телесна него духовна. Зато и Апостол говори о њеној праслици:"Оци наши јели су духовну храну и пили духовно пиће" (1. Кор. 10, 3). Божије тело је духовно, наиме, Христово тело је тело Божијег духа. Христос је дух; тако читамо:"Пред лицем нашим је Господ Христос - дух" (Плач. 4, 20). Имамо и у посланици Петровој:"Христос је трпео за вас" (1. Пт. 2, 21). Та храна, на крају, јача наша срца. То пиће, како напомену Пророк - "весели срце човечије" (Пс. 103, 15)."

Znaci,  hleb i vino koje u pricescu postaju (pretvaranje) istinito Telo i Krv Boga i mi i jedemo pricesce verujuci u duhu, umu i srcu da uzimamo u sebe i sjedinjujemo se sa samim Bogom. I, zato ne znam Vlado gde je tu neka smrt i truleznost (jer za smrcu ide truleznost i propadanje), ako verujemo da je istinski Bog prisutan u pricescu.

Ne znam sta vise da kazem.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 27 минута, Bokisd рече

Znaci,  hleb i vino koje u pricescu postaju (pretvaranje) istinito Telo i Krv Boga i mi i jedemo pricesce verujuci u duhu, umu i srcu da uzimamo u sebe i sjedinjujemo se sa samim Bogom. I, zato ne znam Vlado gde je tu neka smrt i truleznost (jer za smrcu ide truleznost i propadanje), ako verujemo da je istinski Bog prisutan u pricescu.

mislim da ti Vlada želi da ukaže na činjenicu naše propadljivosti (a i generacija hrišćana koji su umrli, ili bili bolesni i umrli) a koja ostaje i pored toga što se pričešćujemo samim Bogom, te onda nju (dakle činjenicu propadljivosti: i nas i toga čime se pričešćujemo) traži (malo nezgrapno) u nekakvom razlikovanju Hristovaog tela (kojim se pričešćujemo) pre Vaskrsenja i posle Vaskrenja. meni je ovo razlikovanje malo na klimavim nogama, jer ako ta razlika zaista postoji onda extrapolacijom možemo doći do zaključka da naša priroda ustvari nije ni spašena nego da se pojavila neka nova... drugačija... "priroda". da ne spominjem da to ne bi bilo ni u skaldu sa onim da je Hristos isti juče dans i sutra te da se upravo tim i takvim, ne promenljivim, Hristom, mi i pričešćujemo.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ако би Агнец изгубио свој пређашњи вид хлеба па се уместо њега појави у виду тела, меса, или у виду детета; вино у виду крви човечије, онда свештеник тиме да се не причешћује, јер то нису право тело и крв Господња, већ чудо од Бога, које се појавило услед невјерја свештеникова или због неког другог узрока.
У овом пак случају, свештеник да пре свега пажљиво и побожно уклони на страну тај Агнец, па да узме другу просфору и прописно извади други, нови Агнец. Потом да од речи из Служебника: „Со сини и ни блаженими силами… “ све остало доврши, како је раније казано тј. освети Агнец и њиме се причести.
Равним начином, да свештеник исто тако поступи ако би се и освећено вино у св. Путиру чудно претворило у обичну природну крв људску, тј. да ту крв излије у чист суд, па у св. Путир наспе вина и мало воде, па прописно освети, како је раније казано.
Но, ако би чудно претворени Агнец у месо и вино у крв, кроз кратко време добили првашњи свој изглед – Агнец изглед хлеба а крв изглед вина, онда свештеник да не спрема други Агнец, ни освећује друго вино, но да то употреби.
Али ако би пређашњи Агнец и даље остао у виду меса а вино у виду крви, онда да поступи како је мало час казано, а потом да одмах извести своју претпостављену власт и очекује њихово даље упуство.

.... Овде је све евидентно шта се дешава.. Али читајући даљне преписке, намеће се једно врло рационално питање- ако хлеб и вино остају такви у свим својим физичким својствима, без икакве промене по силаску Духа Света на њих, како се онда непропадљивост тела Угодника Божијих , чије је тело спуштено у земљу и по свим законима природе је морало да се  распадне и уквари, а оно остаде миомирисно и цело, појединима је остала и кожа.... Поједине руке красе накити поједини, расте коса и нокти. То су сва пропадљива тела, подложна променама и заразама, која су требала црви и гмизавци појести, напунити се буђи, а она из земље изађоше цела и миомирисна?

 Како ћемо звати светитеље којима се клањамо који су причасници Духа Светог,чија је телесна и душевна (духовна) компонента апослутно измењена о не подлеже законима природе?

Зар то није исто хлеб и вино које се освећује и даје нама на духовну радост и уздање и доказ да је Он дошао на земљу ОВАПЛОТИВШИ СЕ од  Духа Светога и Марије Дјеве. Та иста крв и тело није се родила, Владичица је остала девственица. А, то исто Тело и Крв је трпело за нас болове да би нам показао пут Спасења. То исто Тело и Лрв у телесном облику се даје нама у сада телесном облику претходно облагодаћенон тим истим Духом Светим који је осенио утробу Пречисте Богородиц и одржао телеса Његових Угодника нетљена!

п.с. за умирање свештеника не мисли се директно на заразу од Причешћа но од контакта са болесником.

 

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Појавило се питање: могу ли се и треба лу се причешћивати лица, која су заражена заразним болестима: дифтеријом, венеријом, тифусом, шарлахом, богињама итд. На ово питање т. звани „учевњаци“: доктори, поједини чиновници и други, категорички захтевају, да се забрани причешће и деци и одраслима, где се која од поменутих зараза појави, јер би се веле, скупљањем и причешћивањем из једног суда (Путира) и једном лажичицом, зараза преносила од болних на здраве. Због оваквог гледишта ових световњака, чешће су изилазиле званичне забране причешћивања и здравих, у оним местима, у којима ова или она заразна болест влада.
Па шта да се рече на ово?
С гледишта науке и искуства зараза се додиром здравих са болеснима (пијење из једног суда, једење из једног чанка итд.) доиста може преносити и преноси са болних на здраве. То се дакле не може и не сме спорити.
Али, да чак и св. тајна причешћа може послужити оруђем преноса заразе са болних на здраве, апсолутно се не може примити ни усвојити. Јер по јасном учењу св. цркве Христове, св. тајна причешћа лечи и тело и душу: душу од духовних недуга – грехове, а тело од болести, јер се она даје „в сњед“ вернима, „во исцејленије души и тјела“. Разуме се, да су ови и оваки плодови св. тајне причешћа условљени спремом и достојним примањем св. тајне. Јер „јадиј и пијај недостојње, суд в себје јаст и пијет…“
А св. тајна причешћа пак сама је по себи доиста право, јединствено лекарство душе и тела: лекарство, коме нема на земљи равна.
Па следствено ни сами они сасуди, из којих се (Путир) и којима се (лажичица) преподаје св. Причешће, никако не могу бити оруђима преноса заразних бакцила, јер су и она (оруђа) освећена драгоценом крвљу Христовом.
Но у ово слабоверно доба људско и ради спокојства оних, који су на раскрсници духовној, те се у оваквим појавама колебају и незнају на коју ће страну тј. да ли уз учење свете цркве и савете свештеникове, или уз слабоверне по неке докторе и чиновнике, свештеници, по нашем и руских писаца мишљењу, могу допустити следеће: при свакој цркви треба да има по неколико лажичица (кашичица) за давање св. Причешћа и по 2-3 убруса. Кад се пак појави која од заразних болести онда, да свештеник при причешћивању поступи овако: чим кога причести, да спусти ту лажичицу (којом је причестио) у лонац топле воде, (који да се намести са северне стране Царских Двери у Олтару) и узме другу лажичицу. Црквењак, или кога он одреди, одмах ће избрисати спуштену лажичицу чистим, новим убрусом и држати у рукама, па свештенику одмах додати избрисану, а узети од свештеника употребљену, спустити у лонац и одмах потом избрисати итд.
Друго, други црквењак или тутор (или ђакон где га има), који буде убрисивао причаснике, да има 2 – 3 чиста убруса код себе и при убрисивању сваког причасника, да убрише сувим делом убруса, а не једним и истим крајем убруса, како то обично бива.
Треће, ове убрусе после причешћа сагорети, па пепео од њих сместити у јамицу под св. Престо.
Четврто, свештеник свагда треба најпре, да причести здраве, по обичају, па тек болесне по овон означеном начину.
Пето, где има два св. Путира и две лажичице, то би се болни могли причестити из другог св. Путира, сипавши у њега св. тајну колико треба, а из првога, односно из онога св. Путира, који је употребљен на Литургији, причешћивати здраве. (Хојнацки стр. – 110).
У осталом главно је ово: свештеник ни у ком случају не сме одбити од св. причешћа онога, који је за то достојан и спреман, па био он здрав или болестан. „Градушчаго ко мње не изжену вон“ рекао је Господ Исус Христос. А свештеник у Литургији повереник је, сатрудник је самога Господа; вршиоц воље његове, извршилац закона његовог."

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ovo od kraja, ...pff, spacer.png mislim brate, pusti te stvari, kakve jeresi i ostala cudesa, .....brate, mislim, ono, sta ce nam takve stvari, ja djavla i jeres se plasim i da za nekog pomislim , a kamoli i da i kazem za nesto da je jeres,....jer, jeres je anatema i odvaja od Boga. Ono sto znam, da sama liturgija u ikoni i izobrazenju i obredima i mistagogiji izobrazava sve ovo sto si naveo..... rodjenje i sav zivot i domostroj Hristov, raspece i krst i smrt i na kraju i vaskrsenje i vaznesenje. I, mi takodje tajanstveno na liturgiji prolazimo kroz sve te dogadjaje zivota Hristovog, u duhu i umu i kroz sozercanje ovih stvari u veri u Isusa Hrista.

Dok je samo pricesce, onaj cilj i svrha nase vere, sam Bog prisutan kroz hleb i vino - koje se prizivom sv.Duha pretvaraju u istinskog Boga. I, mi kroz veru i u duhu, vidimo samo Boga u pricescu, Onoga koji se vaskrslim telom uzneo na nebo i sedi sa Ocem. Vec sam postavljao od sv.Amvrosija Milanskog :

"Зато и Црква, видећи толику благодат, подстиче синове своје и ближње да приступе тајни:"Једите", вели, "и пијте пријатељи моји, напијте се браћо моја" (Песма. 5, 1). Шта једемо и шта пијемо назначио је Дух Свети преко Пророка, рекавши:"Пробајте и видите да је благ Господ. Блажен човек који се узда у њега"(Пс. 33, 9). У тој тајни је Христос, јер је она тело Христово. Према томе, храна није телесна него духовна. Зато и Апостол говори о њеној праслици:"Оци наши јели су духовну храну и пили духовно пиће" (1. Кор. 10, 3). Божије тело је духовно, наиме, Христово тело је тело Божијег духа. Христос је дух; тако читамо:"Пред лицем нашим је Господ Христос - дух" (Плач. 4, 20). Имамо и у посланици Петровој:"Христос је трпео за вас" (1. Пт. 2, 21). Та храна, на крају, јача наша срца. То пиће, како напомену Пророк - "весели срце човечије" (Пс. 103, 15)."

Znaci,  hleb i vino koje u pricescu postaju (pretvaranje) istinito Telo i Krv Boga i mi i jedemo pricesce verujuci u duhu, umu i srcu da uzimamo u sebe i sjedinjujemo se sa samim Bogom. I, zato ne znam Vlado gde je tu neka smrt i truleznost (jer za smrcu ide truleznost i propadanje), ako verujemo da je istinski Bog prisutan u pricescu.

Ne znam sta vise da kazem.

 

Да кренем и ја од краја, ако нема смрти нема је ни за вирусе, признај бар то.То што наводиш из отаца, да је то Бог, могло би неко да помисли и на природу божанску, али од отаца знамо да је она неоричасана.

Старима је било немогуће причести се овим што имамо ми данас. Је ли нама баш дато да окусимо стање будућег вјека, јесте у вјери као што су они чекали Христа, плашим се да је то што тврдиш као да тврдиш у старо доба да се прочешћујеш Тјелом.

Духован си могао и тад бити и задобити благодат.

Буквалистички приступ погрешан и многи траже да се директно тврди.

Ево ти си устврдио да се причешћујемо васкрслом природом и само њом, од куд ти то? Од којег оца или како си ти из дошао до тога?

Немој сад да кажеш Васкрслим Христом, јер иако Кажеш да се причешћујеш Богом, природом Божијом не причешћујеш.

 

Што се тиче овог првог то је мало зачин, да се ствар уозбиљи, а не да се учење изводи из чуда. Наводе светог Јефрема Филотејског који говори о једном чуду, али није рекао то што си ти рекао: да нам је већ дата васксрла и само васкрсла природа.

 

Послато са 5026D користећи Pouke.org мобилну апликацију

 

 

 

 

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

(Тако то раде организоване Цркве и државе. Ми Срби смо се поклали око завесе и двери, бабе почеле да устају на владике, а владике између се' почеле да се оптужују, па 2 Србина 3 мишљења. Руска црква је издала саопштење са јасним препорукама свештенству и народу како се спрема за Причешће и др., скоро без речи решили проблем. Обнова литургијског живота кренула да се народ скоро сваке литургије причешћује. Ал' не би Србин био Србин да није паметнији од самог себе)

 

Руска црква формирала радну групу за борбу против вируса корона

 

Руска православна црква формирала је радну групу при патријарху московском и целе Русије Кирилу, ради координисања активности црквених установа у условима ширења вируса корона, саопштено је данас на сајту Московске патријаршије.

Циљ ове радне групе је, између осталог, сарадња са руским властима, које се боре против ширења КОВИД-19.

Како се наводи у саопштењу, овa сарадњa поверена је управнику Московске патријаршије митрополиту Воскресенском Дионисију, као и портпаролу РПЦ Владимиру Легојди.

Подсетимо, раније је патријарх Московски и целе Русије Кирил дао инструкције о санитарним мерама за спречавање ширења инфекције вирусом короне током богослужења.

У Русији је од новог коронавируса КОВИД-19 до сада оболело 438 особа.

Према најновијим подацима у свету је заражено више од 372 хиљаде људи, око 101 хиљадe се опоравило, а више од 16 хиљада је умрло.

 

RS.SPUTNIKNEWS.COM

Руска православна црква формирала је радну групу при патријарху московском и целе Русије Кирилу, ради...

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Guest
Ова тема је за сада закључана и нису омогућени будући одговори.
  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је данас Свету архијерејску литургију на празник Сабора светог архангела Гаврила поводом славе манастира у Горњем Драгаљевцу.

       
      Извор: Епархија зворничко-тузланска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Осамдесет година од страдања наших архијереја у Независној Држави Хрватској

       
      Дана 6. априла 1941. године нацистичка Немачка је напала Краљевину Југославију. Уласком немачких трупа у Загреб дана 10. априла исте године проглашена је Независна Држава Хрватска (НДХ) на челу са др Антом Павелићем, седам дана пре капитулације југословенске војске (17.април 1941.). Са проглашењем нове државе почео је незапамћен прогон Срба и Српске православне цркве. 
      Само две недеље после проглашења НДХ, 25. априла 1941. године, Павелић је забранио употребу ћирилице у сваком облику. Тога истога дана изашла је наредба о ношењу плаве траке са словом „П“ (православни); Усташка власт је наредила, 3. јуна 1941. године, да се затворе све православне основне школе; 25. јуна 1941. године укинут је патријаршијски прирез од 10% који су плаћали православни; 18. јула 1941. године забрањен је назив „српска православна вера“, а 20. септембра 1941. године конфискована је сва имовина бивше Карловачке митрополије. Уместо назива „српска православна вера“, који, по објашњењу Мирка Пука, Павелићевог министра правде, „није био у складу са државним уређењем“, уведен је назив „грчко-источна вјера“.
      На подручју Павелећеве државе нашле су се Епархије: дабро-босанска, зворничко-тузланска, захумско-херцеговачка, бањалучка, горњокарловачка, загребачка, пакрачка, као и део Архиепископије београдско-карловачке (северно од Саве и Дунава). Нажалост, тројица архијереја из овох епархија завршили су мученички своје животе на свиреп начин, митрополит Петар (Зимоњић), епископи Платон (Јовановић) и Сава (Трлајић). Из својих дијацеза протерани су Митрополит загребачки Доситеј (Васић), Епископ захумско-херцеговачки Николај (Јокановић) и Епископ зворничко-тузлански Нектарије (Круљ). Умировљени Епископ пећки Јеротеј (Гавриловић), након физичких малтретирања протеран је из НДХ, а патријарховом викару Валеријану (Прибићевићу) нису дозволили повратак на Фрушку Гору. Према подацима које је изнео Свети архијерејски синод, уочи Другог светског рата на тим просторима живело је 2.403.993 православних Срба. Др Љубомир Дурковић-Јакшић наводи да је са убијањем и протеривањем епископа, убијено и протерано 844 свештеника, монаха и монахиња, а било их је на тој територији 869 пре Другог светског рата.
      Свети архијерејски сабор Српске православне цркве дана 27. маја 1998. године за свештеномученике Православне цркве прогласио је митрополита Петра (Зимоњића), епископе Саву (Трлајића) и Платона (Јовановића), а за исповедника митрополита Доситеја (Васића), који су мученички пострадали на територији Независне Државе Хрватске за време Другог светског рата.
       
      Свети свештеномученик Петар (Зимоњић) митрополит сарајевски
       
      Митрополита Петра усташе су ухапсили 12. априла 1941. године у Сарајеву и одвели у „равнатељство“. Митрополита су потом без икаквог саслушања одвели у општи затвор "Беледија" који je тих дана био препун Срба. После четири дана одведен je у затвор загребачке полиције у Петрињској улици. Ту су га фотографисали, узели му отиске прстију и у картотеци је добио бр. 29781. Смештен је у ћелију број 34. Одатле je одведен у Керестинац у близини Самобора. У Керестинцу je обријан, скинута му je мантија и ту je страшно мучен. Одатле je одведен у Копривницу, a после тога 15. јула у Госпић. Према изјавама сведока „држао се јуначки и достојанствено, и с тим својим држањем и снагом савлађивања утицао је повољно за заточенике.“ У Госпићу је „лежао у авлији на земљи. Он је у казниони много злостављан и сав испребијан од усташа, и након тога некуд одведен.“
      По сведочанству Јове Фуртуле и Јове Лубуре из сарајевског среза митрополит Петар je убијен у Јасеновцу и бачен у ужарену пећ за печење цигле.
      Божидар Брале, непосредни кривац за хапшење митрополита Петра, негирао је на процесу који му је приређен после рата, да о томе ишта зна. У процеским актима стоји записано: „...Окривљени не зна ништа о томе, шта је било са митрополитом Зимоњићем али сведоци знају, да је Зимоњића нестало послије једног телефонског разговора с окривљеним, у коме се окривљени дерао на Зимоњића и претио му да је ово усташка држава“.
       
      Свети свештеномученик Платон (Јовановић) епископ бањалучки
       
      Крајем априла 1941. године нове државне власти су наредиле епископу Платону (Јовановићу) да напусти Епархију бањалучку.  То су мотивисали србијанским пореклом, иако се знало да су владикини родитељи из Херцеговине. На претње епископ Платон је одговорио 1. маја: "Част ми je саопштити стожеру да поменутог његовог предлога не могу прихватити, и то из ових разлога: "Ja сам канонски и законито од надлежних власти постављен за Епископа бањалучког и као такав обавезао ce пред Богом, Црквом и народом да ћу водити бригу о својој духовној пастви, истрајно и постојано, без обзира на макакве прилике и догађаје, вежући нераздвојено живот и судбину своју са животом и судбином свога духовног стада и остајући у средини његовој на духовној стражи за све време докле ме Господ у животу подржи, остајући уз своје стадо као "пастир добри, који душу своју полаже за овце своје". На то сам ce заветовао и заклео примајући епископски чин и преузимајући под своју управу епархију бањалучку, и тој својој заклетви остајем веран и непоколебљиво доследан, докле год ми буде могуће да самостално одлучујем о своме држању и да дајем израза својој вољи. Ако би ме груба сила, против које сам немоћан, ипак раставила од моје пастве и уклонила ме с подручја поверене ми епархије, тада бих по уставу Српске православне Цркве, замолио једног од суседних архијереја (сарајевског или тузланског) да ме за време мога отсутствовања заступа у вршењу строго епископских послова у епархији бањалучкој, a за остале послове овластио бих свога законито постављеног архијерејског заменика и Црквени суд, који ми и сада у великој мери помажу у обављању тих послова. То je канонски и уставни ред и пропис који важи за Српску православну Цркву и по коме само они органи које устав те Цркве предвиђа могу да врше неку власт цркви, a никако и какви други органи којих устав не познаје. Таквих незаконитих и споља наметнутих органа, у то сам најтврђе убеђен, не би признавао ни народ ни свештенство, нити би такав орган, ако би био у свештеничком чину, могао и даље остати свештеником Православне Цркве. Толико сам са своје стране сматрао нужним да узвратим као одговор на напред споменути акт тога стожера. – Епископ бањалучки Платон. Предње саопштавамо православном народу и свештенству ради знања и управљања. Епископ бањалучки Платон, с. р."
      Тада се епископ Платон налазио у болесничкој постељи, али то није сметало новој власти да га ухапсе. Они су га ноћу између 4 и 5. маја лишили слободе и отерали на обалу реке Врбања где је убијен и бачен у реку. Након 17 дана сељаци су пронашли његово тело и превезли у Бања Луку где је тајно сахрањен на војничком горбљу. Према извештају тело епископа Платона било је унакажено, брада му је била ишчупана, уши и нос исечени...
       
      Свети свештеномученик Сава (Трлајић) епископ горњокарловачки
       
      У поподневним часовима дана 17. јула 1941. године, усташе су упале у владичански двор у Плашком и ухапсиле Епископа горњокарловачког Саву (Трлајића). Он је заједно са секретаром црквеног суда Богољубом Гаговићем, вероучитељем из Плашког Ђорђом Станојевићем  и парохом из Личке Јасенице Станиславом Насадилом, одведен у кућу усташе Јосипа Томљеновића, који је до рата био индустријалац у Плашком. Епископ Сава са тројицом свештеника био је затворен у штали која је припадала поменутој кући.
      Након два, три дана, епископ Сава везан ланцима спроведен је на железничку станицу у Плашком са поменутим свештеницима одакле је одведен у непознатом правцу. Сматра се да су одведени у казнени затвор или у логор Јадовно на Велебиту код Госпића. Од тада ништа се више није знало о судбини затворених.
      Манојло Ковачевић, званичник црквеног суда Епархије горњокарловачке, доставио је Светом архијерејском синоду следећи извештај: „Преосвећени Епископ Горњокарловачки Г.Сава ухапшен је у Плашком у свом двору 17.VII 1941.године, око четри сата после подне. Одведен је у усташки логор у Плашком, а одатле, заједно са три свештеника и десет цивила, везани отпраћени су у Госпић дана 19.VII 1941.године. У двору у Плашком, остала му је само стара и болесна мајка од 82 године, без икакве опскрбе и неге, пошто су усташе из двора поред свега намештаја побрали и оно нешто намирница“.
      Јелисавета Попов, супруга пензионисаног свештеника Петра Попова из Поникве (Огулин-Хрватска), избегла је из Хрватске у Београд и јавила се Светом архијерејском синоду. У извештају она је рекла „да се у њеном крају који је недалеко од Плашког, резиденције епископа горњокарловачког, говори да је Преосвећени Епископ горњокарловачки Г. Сава убијен, са њим да су убијени и протојереј Ђуро Алагић, парох из Горњих Дубрава, срез Огулин и протојереј Владимир Дујић, парох у Српским Моравицама, срез Огулин.“
      На основу прикупљених података Епископ моравички Арсеније (Брадваревић) администратор Епархије горњокарловачке (1945-1947) извештава Свети архијерејски синод о судбини епископа Саве: „Прилаже се списак свештеника, који су изгинули за вријеме рата. То су болне и велике жртве – њих 72 (свештена лица), које је дала ова Епархија. Међу њима је и жртва блаженопочивши eпископ Сава (Трлајић), а тим болнија што се до данас није могло тачно установити, где је, када је и како је изгубио eпископ Сава свој живот. Само се толико могло утврдити, да је ухапшен 17. јула 1941. године пред вече у својој резиденцији, да је везан одведен у кућу највећег усташког злочинца, разбојника и кољача Јосипа Томљеновића у Плашком, да је ту малтретиран, тучен, да је за време пребијања и мрцварења на грамофону опљачканом у Двору епископском, била навијена плоча и непрестано је свирало: „Јелици Во Христа...“. Дана 19. јула епископ је везан са још тројицом свештеника: секретаром Црквеног суда Богољубом Гаковићем, вероучитељом из Плашког Ђорђем Стојановићем и парохом из Личке Јасенице Станиславом Насадилом, и  са још 11 мирјана (верника), одведен из куће Јосипа Томљеновића на жељезничку станицу у Плашком. Воз, који полази из Плашког за Госпић у 11 сати у вече, тога је дана закаснио и дошао је истом 20. јула у 5 сати ујутро. Дотле је епископ непрестано био везан у ланце с других једанест људи пред улазом у саму станицу. Дана 20. јула 1941. године пред вече пешице са жељезничке станице у Госпићу, епископ са горе поменутим људима, везани су два и два, доведени у Казнени завод у Госпићу, монах Мирић из Плашког однио је у Госпић епископу нешто веша и креветски хаљина. Епископ је на једној цедуљици, писаној латиницом његовом руком, потврдио пријем тих ствари. Дана 8. августа 1941. г. виђен је епископ у дворишту Казненог завода у Госпићу, где су га усташе поставили на кишу, која се на њега ту излила. Епископ је ту тортуру мирно и стојићки поднио. – Неколико дана после 8. августа, неустановљеног дана, извучено је око 2.000 Срба из Казненог завода у Госпићу, везани жицом два и два, међу њима и епископ Сава. Сви су ти људи одведени из Госпића цестом према Велебиту, наводно у Карлобаг на мору, односно на острво Паг. То је последње виђење епископа Саве и задња вест о њему. По свој прилици епископ је убијен на Велебиту, на путу између Брушана и Карлобага, јер је на том путу убијено, по причању неких италијанских новинара, око 8.000 Срба у августу 1941. године. Може бити да ће се послије штогод поближе сазнати о судбини ових људи и еписопа Саве. Ако се сазнају какве поузданије и детаљније вијести о епископу Сави, ми ћемо о том извјестити Св. Архијерејски Синод.“ 
       
      Свети исповедник Доситеј (Васић) митрополит загребачки
       
      Проглашење НДХ-а априла 1941. године митрополита Доситеја (Васића) затекао је у његовој резиденцији у Дежанићевој улици бр. 14 у Загребу. Према документима немачке војске митрополит Доситеј ухапшен је 7. маја 1941. године у Загребу заједно са својим протођаконом Лазаром Живадиновићем и одведени су у затвор у Петрињској улици. Према изјавама сведока, „на сликање и узимање отисака прстију у затвору, митрополита су водили заједно са најгорим олошем и криминалцима. Један очевидац каже: „Страшно ми је било гледати старог,  болесног, немоћног и потпуно испребијаног митрополита Доситеја, који је, иако
      испребијан, усправно стајао у полицијском ходнику међу криминалцима“. По причању стражара, међу онима који су се нарочито истицали у злостављању митрополита била је студенткиња Стилиновићева из Госпића. Она га је тукла револвером по глави и рукама, чупала му браду и косу и пљувала у лице. Страшно су изгледале од удараца натечене руке седога старца. Такође и прота Димитрије Витковић сведочи да га је мучила нека женскиња: „Сведоци су дојавили да је страховито био тучен, нарочито нека женска ваљда усташкиња да га је ударала батином, што и он сам то потврђује. Сведоци наводе и речи Г. Митрополита да је рекао ’децо зашто то радите.’ И још кажу, да су се сами редари на то згражали и ваљда они су и успели да још остане жив послије оваквог мучења од стране усташа, од којих су неки и у стану код преметачине ноћу ногом по поду гурали архијерејску митру са крстом.”
      Тешко болестан митрополит је премештен у болницу Милосрдних сестара. По сведочењу Божидара Церовског, шефа усташке полиције у Загребу, “Митрополит је био тако страшно измрцварен да је једва жив утрпан у воз за Београд”. У Земуну из теретног вагона болесног митрополита преузимају Немачке окупационе власти и спроводе га у Београд месеца маја 1941. године.
      На седници Светог архијерејског синода у Београду одржаној 9. јула/26. јуна 1941. године под представништвом Епископа бачког др Иринеја (Ћирића) донета је Одлука: „За заменика оболелом Митрополиту загребачком Господину Доситеју одредити Његово Високопреосвештенство Епископа горњокарловачког Господина Саву с правом на награду према одлуци Светог архијерејског сабора АСБр.24/зап. 32 од 29.маја/11. јуна 1938. године.“ Нажалост, неколико дана касније, тачније 17. јула, епископ Сава ухапшен је у својој резиденцији у Плашком и након тога му се губи сваки траг.
      Митрополит загребачки Доситеј упокојио се у суботу 13. јануара 1945. године у манастиру Ваведење у Београду, где је и сахрањен.
       
      *Објављено у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије, бр. 1303, 1. јул 2021.
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У понедељак, 12. јула 2021. године, када наша Света Црква молитвено прославља свете апостоле Петра и Павла, а поводом манастирске славе и позива настојатељнице ове свете обитељи монахиње Агапије, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Господин Давид, служио је свету архијерејску Литургију у манастиру светих апостола Петра и Павла у селу Грабово- Архијерејско намесништво ћићевачко.

       
      Звучни запис беседе
       
      Епископу су саслуживали Архијерејски намесник ражањски протојереј Владица Столић, парох бошњански протојереј Александар Лукић, парох крушевачки јереј Андрија Јелић, парох витошевачко-подорачки јереј Дејан Савић, епархијски ђакон Ненад Матић, ђакони темнићки Иван Петронијевић, ђакон ћићевачки Андрија Лазаревић и ђакон Борис Симоновић.
      Велики број присутних верника узео је живог учешћа у светој Литургији и причестио се Телом и Крвљу Христовом.
      Епископ је након прочитаног Јеванђеља верном народу упутио Архипастирску поуку, као и по завршетку Свете Литургије.
      У току Свете Литургије Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Господин Давид је у чин презвитера рукоположио ђакона Бориса Симоновића, док је теолога Дарка Несторовића рукоположио у чин ђакона.
      Након свете Литургије, Владика Давид је осветио и пререзао славски колач у част светих апостола Петра и Павла, те се славље и радосна атмосфера наставила Трпезом љубави у манастирској трпезарији у чијој су припреми узели учешћа данашњи колачари и игуманија манастира мати Агапија.
      Молитвама Светих Апостола Петра и Павла нека би нас Господ утврдио и сачувао у њиховој науци и у Својој благодати, а тиме нека би утврдио и сачувао и саму Цркву Своју у векове векова.
       
      Извор: Епархија крушевачка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Једна хришћанска заједница, када је истинска, забија се као трн у тело света, намеће се као знак, говори свету као место где човек сусреће Бога; где свет ступа у додир са хришћанском чињеницом; где човек дође, види и живи; као хришћанска присутност у служби свету.

       
      Имају ли људи Цркве поштено знање о друштвеној средини и о конкретним условима људског живота, имају ли довољно разумевања, да би сваком човеку могли рећи који је тачан смисао његовог постојања, његовог рада, које је његово место у свету?
      Благовесник се не постаје импровизацијом. Прићи једном човеку, модерном човеку, велико је умеће. Основно у овој чудесној способности је: поставити се на своје место, гледати свет својим очима, мерити ствари својим укусом и лагано извлачити на површину оно што дрема, заједништво, причешће. Тада се уклонити и оставити да говори Христос.
       
      Павле Евдокимов, “Цркви Христовој“
    • Од Поуке.орг - инфо,
      “Црква позива све људе да се саберу око Бога, око светиње, и никаква земаљска подјела не би смјела да се испријечи на путу тог позива. Цркви није мјесто у политичком и међустраначком животу, више пута ћемо то поновити ако треба, јер можда свима нама треба још времена да схватимо да је неумјесно и неукусно Цркву позивати у простор гдје њој није мјесто”, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског.

      Гостујући у емисији „У жижи“ на ТВ А1, о. Гојко је нагласио да су избори 30. августа 2020. године били својеврсни референдум грађана Црне Горе о ондашњем антицрквеном и антиуставном закону о слободи вјероисповјести и да су литије биле суштински цивилизацијски порив да се раздвоји држава и Црква, што тадашњи закон није имао намјеру да уради: “Све партије које чине садашњу парламентарну већину на овај или онај начин су подржале литије. На један начин су то радили људи из Демократског фронта, на други начин људи из Демократа, на трећи начин људи из УРЕ, али сви су они нашли неки угао како би рекли да они разумеју и подржавају тежњу Цркве да се онај лош закон промјени. И то се десило”.
      Објашњавајући да више не постоји разлог да Црква на било који начин утиче на политичка збивања, као што је то имала када је био у питању тај антиуставни закон и намјера прошле власти да стави Цркву под своју државну управу, прота је нагласио да “живимо у грађанском, секуларном, демократском друштву и морамо да се навикавамо, и ми као Црква а и политичари, да свак свој посао ради”.
      Даље је, одговарајући на питања о актуелним дневно-политичким дешавањима у Црној Гори, рекао да политика има своје токове и да рад Владе и Скупштине треба препустити законитостима које уређују тај дио друштвеног живота те да он као свештеник само може да се моли Богу да људи буду разумни и да се не љуте и олако не свађају.
      “Нек свак ради како мисли да је најпаметније. Пошто се принципијелно залажем за секуларно друштво и вјерујем да је оно могуће, и знам да оно постоји у другим земљама које имају дуготрајно искуство демократије, мислим да Цркви није просто мјесто у тим темама.”
      Иако живимо један тренутак у Црној Гори када над нама лебде неки авети подјела, наша је дужност, како је казао, да тражимо оне тачке које су тачке додира а не тачке раздвајања. Као свијетли примјер навео је Свјатјешег Патријарха наше помјесне Српске православне цркве г. Порфирија који је нашао начин, смогао снаге, имао умјећа да каже да је Хрватска његова друга отаџбина управо због тога што је он митрополит загребачко-љубљански, да честита градоначелнику Загреба, а знамо ако постоји парадигма за сукоб то су Срби и Хрвати на Балкану.
      “Али Патријарх будући да је епископ Христове цркве у Загребу, он добро зна шта значи бити Христов свештеник и Христов митрополит. И ако је то тако са Србима и Хрватима, и ако наш Патријарх шаље такву поруку, и треба да је шаље, какву ми поруку треба да шаљемо свештеници у Црној Гори него управо такву: да нема тих разлика.”
      Позивајући народ на слогу и братску љубав препознатљивим слоганом “слога биће пораз врагу” и подсјећајући да ђаво хоће да посвађа брата са братом како би људи једни на друге гледали са неподношљивошћу, завишћу, љубомором, протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског, на крају је поручио да сваког дана треба радити на слози и молити се Богу за њу и вјеровати да је слога могућа – слога у Богу: “Добри Бог који нас је створио и који нас држи, даће снаге и наћи ће начина да нас окупи око своје Трпезе у свом дому, да будемо у срцима једни другима браћа као што смо увијек били”.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...