Jump to content

Biskup Ivan Šaško o euharistiji u vrijeme pandemije koronavirusa

Оцени ову тему


Препоручена порука

Biskup Ivan Šaško o euharistiji u vrijeme pandemije koronavirusa

ywLSejY.jpg

 

U jeku pandemije COVID-19 ima puno primjerenih i neprimjerenih stavova pojedinaca i skupina. Među njima me, zbog opasnosti koju u sebi kriju, privuklo i nekoliko onih koji se tiču Crkve, a izravno se odnose na pitanja o liturgiji i poglavito euharistiji, stoji u tekstu mons. Ivana Šaška, pomoćnog biskupa zagrebačkog i član BK HBK za liturgiju, a koji nam je u subotu 14. ožujka dostavio TU Zagrebačke nadbiskupije.

 

Naime, neki vjernici, a među njima i klerici, vjerojatno želeći istaknuti svoju “stamenu” vjeru i posvemašnje pouzdanje u Boga, „sve koji pozivaju na oprez i primjenu mjere za zaštitu vlastitoga života i života drugih prozivaju nevjernicima i luđacima, jer smatraju da se ne može zaraziti blagoslovljenom vodom, pričešću na jezik niti pružanjem ruke u znak mira“. Sve to iznose uz popratno prozivanje Crkve, jer je „napravila kompromis i popustila pred svjetovnim uputama o očuvanju zdravlja“, dodajući rečenicu koja zvuči i više nego uvjerljivo: “Bog odlučuje tko će umrijeti a tko živjeti.” Tko se od vjernika s time ne bi složio?

IMG_0764-1024x576.jpg

Dobro je da postoji čvrsta vjera, posebno ona koja je sposobna činiti dobro bližnjima; koja jača poštivanje i brigu za druge te plodonosno i radosno vodi prolaznim životom prema vječnosti. Takvo svjedočanstvo vjere, življeno u prvome licu, ne ugrožavajući nego spašavajući druge, oduvijek je resilo kršćansku zajednicu. Znamo dobro da trebamo biti spremni i za smrt, ali ta spremnost u kršćanstvu ne obescjenjuje dar života.

Odmah treba naglasiti i to da je jedna od najtežih odluka za Crkvu ona koja ograničuje slavljenje euharistije, otajstva iz kojega se Crkva rađa i od kojega Crkva živi. Ali, takve odluke u povijesti Crkve nisu nepoznate, tako da u sadašnjemu vremenu, pred raznim opasnostima za život ljudi treba osluškivati Božju volju i biti vođen istim Kristovim Duhom.

Na tragu euharistijske brižnosti svetoga Pavla

Neke su Crkve, pred valom epidemije, odlučile ograničiti ili čak obustaviti euharistijska slavlja s narodom, da bi se izbjeglo širenje zaraze. Svaka takva odluka, kao i sve drugo u životu kršćana, treba biti vođena ljubavlju, poglavito ljubavlju prema Crkvi, Kristovu Tijelu.

Odgovarajući na stavove slične iznesenima na početku, teolozi su i ovih dana dali odgovore vrijedne pozornosti, a među njima se nalazi i onaj koji je napisao don P. Caspani iz Milana, sadržaj kojega koristim da bih dao doprinos odgovoru za naše crkvene prilike.

Sjetimo se samo kojom je gorljivošću apostol Pavao bdio nad jedinstvom Crkve i kako je oštro prozivao najteži grijeh protiv Crkve – nejedinstvo i razdor, dijeljenje Kristova Tijela, to jest neprimjereno slavljenje euharistije (usp. 1Kor 11, gdje se nalazi izravni Pavlov tekst o euharistiji). Taj grijeh razdora nije u nevjerovanju u stvarnu Kristovu prisutnost u euharistiji (što tada nitko nije ni izdaleka dovodio u pitanje), nego u sebičnosti, u nebrizi za bližnje. Dakle, neki su sudjelovali u slavlju euharistije, to jest bili su dionici, pričesnici, ne brinući se za svoju najsiromašniju i najslabiju braću i sestre koji su se – nezbrinuti – razboljeli i umirali. Pričest ne znači samo blagovati komadić, dio posvećenoga kruha i vina te se diviti tomu čudu; to znači „razlikovati Tijelo“, prepoznati Kristovo Tijelo, Crkvu, što je – prema klasičnoj teologiji stvarnost euharistije.

Ta ista stvarnost i danas vodi pastire da se brinu o svojim vjernicima pred kušnjom zarazne bolesti. Ista vjera i ljubav traže najbolji način u brizi za povjerenu zajednicu da se izbjegne izlaganje bližnjih, poglavito najslabijih, opasnosti obolijevanja ili čak i smrti. Pritom se ne smije zaboraviti, nego cijeniti spremnost i žrtva, znanje i predanost medicinskoga osoblja koje izlaže svoje živote radi drugih.

Stoga je pripisivanje “praktičnoga ateizma”, “popuštanja mentalitetu svijeta” pastirima koji – vođeni brižnošću i ljubavlju – donose odluku o ograničavanju ili obustavi slavlja s narodom, potpuno neprimjereno. Jer, takve odluke nisu rođene iz smatranja najsvetijih stvarnosti pukim znakovima bez sadržaja, nego iz iskrene ljubavi prema euharistiji, prema onomu što ona jest: Crkva sastavljena od lica, povijesti, osjećaja osoba koje Gospodin pritjelovljuje sebi, da bi bile njegovo Tijelo.

Tu je ljubav teško vidjeti u onima koji se – pozivajući se na veliku vjeru i euharistijsku pobožnost – nabacuju blatom na iste one pastire Crkve u zajedništvu s kojima se slavi svaka euharistija.

Teološke okosnice

No, kušnje na koje nailazimo ujedno su i prilika za produbljivanje i obnovu, pa tako i za naglašavanje katoličkoga nauka o euharistiji. U svakome vremenu se raspravlja o euharistiji. Kako i ne bi, kad je upravo ona srce naše vjere i življenja? Neka pitanja u sadašnjosti prizivaju iskustva i odgovore iz prošlosti. Iz povijesti euharistije posebno je značajno ono vrijeme u kojemu kršćanstvo prihvaćaju narodi sa svojom kulturom oblikovanom izvan židovsko-grčko-rimske baštine. Tako se, posebice od 9. stoljeća, razvija i zahtjevna i vrijedna rasprava s puno pitanja i odgovora koji nam, u nekim aspektima, mogu pomoći i danas. Ponajprije ne zaboravimo da je to bistrenje pojmova i nauka iznjedrilo, na primjer, tekst Ave verum corpus i vodilo prema bogatijoj teologiji i novoj snazi.

Kada se danas, u suočenosti s koronavirusom, govori na način optuživanja koji sam istaknuo, teško je izbjeći sličnost s pitanjima ponekoga srednjovjekovnog viteza: „Ako je euharistija pravi i živi Krist, bio bi znak nevjere smatrati da se po euharistiji (misleći pritom na posvećen kruh i vino) mogu širiti bolesti i zaraze.“

Dobro je razmotriti barem neke primjedbe s tim u vezi i tako pomoći i vjernicima i svećenicima koji su možda propustili ili zaboravili koje poglavlje tijekom temeljnoga studija teologije.

Hipostatska unija Druge božanske osobe Presvetoga Trojstva s ljudskom naravi nije imunizirala tu narav od bolesti i slabosti (što je najvidljivije u otajstvu Kristove muke koje posebnom ljubavlju razmatramo i živimo u Velikome tjednu, a sadržano je u svakoj euharistiji svakome liturgijskom slavlju). Na to se može prigovoriti da, nakon Uskrsnuća, Kristovo čovještvo postoji (subsistit) u proslavljenome obliku i potpuno je lišeno bilo kakve propadljivosti. Ako je to istina, ništa manje nije istina da sakramentalni znakovi našim osjetilima ne daju svoj supstancijalni sadržaj (ono što tomistička teologija naziva res), nego nepromijenjene elemente u svemu što ih se tiče materijalno (sacramentum).

Predmet našega vjerovanja je upravo to: u sakramentalnim znakovima nalazi se bit koja više nije pripadna kruhu i vinu, nego Kristovu tijelu i krvi. S metafizičkoga motrišta bît (substantia), njezine odlike osjetilima nisu dohvatljive.

Kada je Tridentski koncil odlučio usvojiti pojam i značenje transupstancijacije, učinio je to da bi vjernici imali određeno sredstvo za nadvladavanje manje ili više skrivenih usko fizičkih poimanja, od kojih je jedno izraženo u gore navedenoj tipiziranoj rečenici srednjovjekovnoga viteza i stavova o pričesti kao o izravnome tjelesnom lijeku za sve, kakvih ni danas ne nedostaje.

Jedan je sažetak o tome iznio o. Th. Michelet: Sakrament je milost u osjetilnome obliku znaka. Sve dok postoji znak, sve dok potpuno nije uništen, on ostaje sakramentalnim znakom. Hostija uronjena u otrov može istodobno biti posvećena hostija, to jest duši donijeti milost, i otrovana, to jest sposobna ubiti tijelo. Usko fizičko poimanje posvećenoga kruha dovodi do netočnih zaključka da se materija hostije ne može izmijeniti (na primjer, upljesniviti). To je iskustveno višestruko dokazano. Bog nam je darovao i izvanredne znakove svoga djelovanja u kojima vidimo da se ta materija ne ponaša po očekivanim zakonima fizike. No, to promatramo kao iznimku, izvanredno Božje djelo koje vodi prema poštivanju od Boga stvorene stvarnosti i njene redovitosti.

Naša vjera ne uči da materija znaka izmiče fizičkim zakonima, nego jednostavno kaže da milost koristi tu materiju za pričešćivanje (za dioništvo u Kristu) na osjetilan način.

Uostalom, znamo dobro da Bog svoju milost nije ograničio na sakramentalnu milost (to također susrećemo u učenju sv. Tome Akvinskoga), odnosno: znamo da nam je on darovao Crkvu i sakramente kao darove spasenja, ali je On uvijek slobodan milost darivati na druge načine.

katedrala10.jpg

Opravdanost ograničenja

Dakle: Može li se koronavirus prenijeti posvećenom hostijom? Najprije treba reći da se u našim trenutnim okolnostima radi o prijenosu virusa pri dijeljenju, između primatelja, pričesnika i pričestitelja. Zbog toga su donesene odluke o ograničenjima, odnosno o nekorištenju oblika pričešćivanja na jezik.

Ovdje je poglavito pitanje širenja virusa putem kapljica i njihove povezanosti s očima, nosom i ustima. Mjere ograničenja koje su biskupi donijeli tiču se tih oblika prenošenja, zbog čega je istaknuto pričešćivanje u kojemu se hostija daje u ruke vjernika, da bi sami hostiju prinijeli svojim ustima.

Tamo gdje je opasnost prenošenja, o kojoj govore odgovorne medicinski stručne osobe, prevelika, pastoralna ljubav može ordinariju dati pravo da dodatno ograniči okolnosti moguće zaraze, obustavljajući na određeno ili neodređeno vrijeme euharistijska slavlja s narodom (misse cum populo), s time da se svete mise koje slave svećenici u prisutnosti jednoga ili nekoliko vjernika ne prestaju slaviti i da Crkva i dalje od njih živi.

U svezi dubljega pitanja o samoj hostiji, dostupne spoznaje nam ne potvrđuju da bi virus živio u hrani, ali se može prenijeti pri dijeljenju pričesti, a svakako je dobro imati na pameti značenje sakramentalnosti i nijanse odnosa u nauku o transupstancijaciji.

Što, dakle, sa zgražanjima koja su izražena povicima kao što su: O, dragi Bože, nema više vjere! Crkva ide prema propasti! Nekadašnji sveti svećenici okreću se u grobu! Današnji biskupi, blijedi, nedorečeni u svojoj vjeri i besmisleno uplašeni ne daju nam slaviti/primiti euharistiju onako kako mi želimo i baš kada nam je najpotrebnija!?

S druge strane: Što s mogućnostima koje predviđa Zakonik kanonskoga prava, a još više s primjerima iz povijesti Crkve koji jasno i životno svjedoče o takvim postupcima?

Primjer iz prošlosti Crkve u Lombardiji

Navodim primjer koji dolazi upravo sa sjevera Italije, iz kraja koji je danas viđen kao jedno od najvećih žarišta bolesti Covid-19, primjer o kojemu se podrobnije može pročitati u članku na internetskoj stranici: Una penna spuntata. Sažimam i djelomično preuzimam tamo napisano. U 19. stoljeću stanovništvo, pa tako i vjernici biskupije Pavia, bilo je suočeno s kolerom, s tom, kako su ju zvali, „čudnom, do tada neviđenom zvijeri“. Liječnici su ju poznavali od ranije, iz nekih drugih krajeva, ali kao nešto što ne bi trebalo doprijeti do europskih zemalja. Ipak je doprla.

Godina je 1830. Liječnici tapkaju u mraku ne shvaćajući kako se zaraza širi. Upoznao ju je i Beč 1831. Na sjeveru Italije se stvaraju sanitarni kordoni. U prvi mah je Lombardija očuvana, ali s vremenom, čini se zbog oklijevanja kuće Savoia, 1835., u samo nekoliko mjeseci kolera je zahvatila i Lombardiju. Pavia je također bila na udaru.

Tadašnji biskup Pavije Luigi Tosi (između ostaloga i duhovnik slavnoga pisca Alessandra Manzonija) osjeća kušnju; čita u njoj i Božji gnjev. On, uz duhovni poziv na povratak ljudi k Bogu, poziva vlasnike tvornica, radnji i trgovina da ne uskraćuju plaću i ne guraju ljude u neishranjenost, da ih tako ne bi dodatno oslabili u borbi s bolešću. Ujedno daje poseban oprost zdravstvenomu osoblju koje se brine za oboljele od kolere, budući da su neki liječnici bježali pred zarazom. Osim toga, dan je poseban oprost i onima koji su financijski podupirali liječnike u njihovim naporima za koje su bila potrebna i sredstva (danas bismo rekli, na primjer, za istraživanja).

Biskup Tosi donosi odredbu o ujednačenome i razboritome načinu dijeljenja svete pričesti, popudbine umirućima. On piše da se u slučaju bolesnih u životnoj opasnosti, kada nije sigurno da bolest nije povezana s kolerom, ne daje popudbina, bez prethodne prosudbe liječnika koji bi otklonio takvu sumnju, to jest da se radi o nekoj drugoj bolesti.

Ta je odredba bila samo djelomice zdravstvene naravi (premda je bilo itekako opasno doći u dodir s ustima vjernika, zaraženih bolešću koja se prenosi slinom), dok je više bila povezana s vjerom. Bilo je problematično to što se Crkva bojala dati pričest bolesniku koji je često i obilato povraćao pa je i posvećena hostija bila izložena opasnosti da završi u povraćenome sadržaju.

Kako to samo zvuči neprimjereno i okrutno: da se umirućima uskraćivala mogućnost posljednje svete pričesti! No, postojala je suglasnost o činjenici da zahtjev bolesnika za popudbinom nije mogao biti iznad dužnosti čuvanja razboritosti u odnosu prema Presvetomu.

Znači li to da su u smrtnome času ti ljudi ostavljeni bez sakramentalne milosti? Nipošto. Bili su ispovijeđeni i dano im je posljednje (bolesničko) pomazanje, ali ne i popudbina.

Biskup Tosi također je odredio da se slavlje svete mise previše ne oduži; da se prostor crkava prozrači i da se uporabe sredstva koja predlaže medicinska skrb za pročišćavanje zraka. Bile su zabranjeni drugi obredi i službe, velike procesije koje biskup nije odobrio, osobito ako se radi o manjim crkvama. Nadalje, biskup je ublažio odredbe o postu, koje su u ono vrijeme bile stroge, određujući da se vjernici klone posebnih trapljenja omogućujući blagovanje mesa, što je bilo uvelike smanjeno. Te su odredbe bile na tragu onoga što je činila i Sveta Stolica dajući dispenze (oslobađajući) od odredaba o postu u onim biskupijama koje su bile zahvaćene epidemijom ili gdje su ljudi bili slaba zdravlja.

Putem koji je zacrtao biskup Tosi (nipošto tada jedini u Europi) išao je i njegov nasljednik, biskup Pavije, danas sluga Božji Angelo Ramazzotti (u tijeku je proces za proglašenje blaženim pa je i to određeni pokazatelj njegove vjere i života), pri drugome valu kolere. Pričest se i dalje nije dijelila oboljelima od kolere; mise nisu bile dokinute, ali se pazilo da u crkvama ne bude zagušljivo, zbog pretrpanosti mnoštva; izvanredna okupljanja i pobožnosti bile su dokinute; pazilo se na ishranu.

Biskup je upozoravao da kršćanska razboritost savjetuje primijeniti one mjere čistoće i higijene koje propisuje i mjerodavna vlast.

U svim tim poteškoćama i kušnjama nije zabilježena neka pobuna, prosvjedi ili negodovanje. To ne znači da nije bilo i protivnih mišljenja, ali su vjernici razumjeli da se te odluke donose radi dobra, a ne radi hira; iz vjere, a ne iz nevjere ili popuštanja mondenosti.

Zaključak nam je poznat

Nešto što u prvi mah izgleda kao vrhunska pobožnost, čistoća vjere, junačka krjepost, može u sebi nositi pokazatelje neznanja, klice bolesti nevjere ili krivovjerja, fanatizma ili besmislenoga iskušavanja Gospodina.

Zato je dobro vratiti se na ono što je sveti Pavao i cijela Crkva primila od Krista i apostola i što nam je predano u krhkim posudama naše ljudskosti, naših slabosti po kojima Bog očituje svoju jakost u ljubavi i poštivanju. Ovo iskušenje je prilika za rast u crkvenosti, to jest u Kristovu Tijelu.

Svaka stvarnost, pa tako i bolest, dana nam je da bismo s Gospodinom snažnije živjeli ljubav, sigurni da Bog „u svemu surađuje na dobro s onima koji ga ljube“ (Rim 8, 28). Život sa svim svojim kušnjama dan nam je da bi se proslavio Bog i očitovala ljubav – po nama, a Krist je došao da bismo imali život u izobilju; došao je trpjeti, sebe je ograničio, radi bezgraničnosti ljubavi. U tome nam je duhu živjeti s pouzdanjem i vjerom.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 55
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Biskup Ivan Šaško o euharistiji u vrijeme pandemije koronavirusa   U jeku pandemije COVID-19 ima puno primjerenih i neprimjerenih stavova pojedinaca i skupina. Među njima me, zbog o

Da probam da, ako je moguće, doprinesem kvalitetnoj diskusiji koju si započeo. Naglašavam da su ovo moja lična razmišljanja. Mislim da je jedna od prvih stvari oko koje bi trebalo da se složimo j

У том стању, и о томе сам писао у прошлом тексту:  Зоран Ђуровић: Оболети од Причешћа | Видовдан Магазин | Српска традиција и национални интерес VIDOVDAN.ORG

То учење да се причешћем не може прењети ни једна болест, да ли му се зна аутор или је предање?

 

Није ми јасно ни теолошко утемељење јер је тјело Господње било подложно смрти - дакле и болести.

 

Облагодаћење природе и њену нераспадљивост ми имамо само у предукусу - икони?

 

Односно да ли се ми причешћујемо Тјелом Христовим у његовом васкрслом стању будућега вјека или у стању оваплоћења у смислу да смо савременици његовог оваплоћења као ученици?

 

Видимо да то што је Христос узео природу није још истјерало смрт, него је убило Исуса.

 

Не треба се плашити довести у питање било коју тврдњу, како објашњавамо то да се вирус не може прењети, тако да сви вирису у путиру умру - да их благодат убије? а ја вам кажем да благодат вирус као и све остало одржава у постојању.

 

Даље, ако се вируси гину од причешћа, ето љека за корона вирус, или бар православни неће обољевати, али видимо и са другим болестима да то није тако, да причешће јесте љек - јер сједињује са Христом, али није медикамент и не љечи све болести па нас на крају налази и смрт.

 

Додуше из перспективе јединства са Христом, нису важни смрт и живот. Из перспективе Христа сва је природа његово тјело, а то тјело пати.

 

Али није добро мјешати ове перспективе, крпити вјером рупе у науци и обратно.

 

 

Послато са 5026D користећи Pouke.org мобилну апликацију

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 часа, Hadzi Vladimir Petrovic рече

Односно да ли се ми причешћујемо Тјелом Христовим у његовом васкрслом стању будућега вјека

У том стању, и о томе сам писао у прошлом тексту: 

VIDOVDAN.ORG

Да ли је могуће оболети преко примања причешћа које се у Православној Цркви од 9. века обавља са кашичицом, а не...

Све остало ти је на месту. То пак Боксит не може да схвати. Коментар ти је одличан. 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
У том стању, и о томе сам писао у прошлом тексту:  spacer.png

VIDOVDAN.ORG
Да ли је могуће оболети преко примања причешћа које се у Православној Цркви од 9. века обавља са кашичицом, а не... Све остало ти је на месту. То пак Боксит не може да схвати. Коментар ти је одличан.   

 

Аво, све контам али ми не иде у главу, подразумјева се да је Тјелом Христос Васкрсао, али ми не иде у тинтару да је причешће нова твар у смислу стања тјела - природе по васкрсењу: весмтрна и нераспадљива створена природа, него наше заједничарење кроз смртну природу са Васкрслим Христом и кроз његову личност учествовање у Богу, такође и причасност нествореним енергија, али прије нашег васкрсења учествовање у новој васкрслој твари кроз причешће ми није јасно, посебно јер кажеш да се квари.Ако кажемо да Христос нема више неваскрсло Тјело јер је васкрсао, ипак остаје да су свети и ми неваскрсло Тјело Христово.

Осим тога и они који имају искуство благодати односно нестворених енергија - одбљеска божанске природе, или преображене твари, немају искуство васкрсле бесмтрне твари?, а то нису исте ствари и ако су све есхатолошке, и рајско стање, и благодат, и оваплоћење и преображење и све нам је доступно, осим за сад васкрсења, мислим и оно нам је доступно као вјера, али нова васкрсла твар није у никоме сем Христу Васкрсломе у искуству, а нас чека тек по васкрсењу.

 

Зато сам мислио да је причешће Тјело васкслог Христа, али да је васкрсло Тјело и нова твар то је за мене новост.

 

Како год било узимањем тог Тјела ја не васкрсавам и не улазим у непропадиву твар нити она у мене, него се као пропадљив охристовљујем и облагодаћујем и преображавам, а васкснућу тек по општему суду.

 

Знам, да си заузет писањем, али ако нађеш времена, појасни ми или ме упути, јасно ми је да причешће није предмет или објекат него мјесто тјелесног јединства...

 

Послато са 5026D користећи Pouke.org мобилну апликацију

 

 

 

 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 8 часа, Zoran Đurović рече

У том стању, и о томе сам писао у прошлом тексту: 

VIDOVDAN.ORG

Да ли је могуће оболети преко примања причешћа које се у Православној Цркви од 9. века обавља са кашичицом, а не...

Све остало ти је на месту. То пак Боксит не може да схвати. Коментар ти је одличан. 

 

, molicu da se taguje moja licnost .... :nene:....  znaci, sad sam samo ja ostao, nema Ivana,... :D

Pravo da ti kazem ni ne ulazim u to sta vas dvoje pisete, neka eshatologija, a pricesce u real time,... kada se dogovorite izmedju sebe sta i kako sa pricescem,.....e, onda cu da iznesem neke svoje primedbice i zapazanja i konstatacije i zakljucke,.... Just_Cuz_19  :D

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
, molicu da se taguje moja licnost .... :nene:....  znaci, sad sam samo ja ostao, nema Ivana,... [emoji3]
Pravo da ti kazem ni ne ulazim u to sta vas dvoje pisete, neka eshatologija, a pricesce u real time,... kada se dogovorite izmedju sebe sta i kako sa pricescem,.....e, onda cu da iznesem neke svoje primedbice i zapazanja i konstatacije i zakljucke,.... Just_Cuz_19  [emoji3]
Боксид изнеси ти слободно, није ово приватна преписка

Послато са 5026D користећи Pouke.org мобилну апликацију

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 8 минута, Hadzi Vladimir Petrovic рече

Боксид изнеси ти слободно, није ово приватна преписка
 

Neka Vlado, ajd nekom drugom prilikom,,.... ili, ukratko, mislim i verujem zasad onako kako se opisuje za pricesce u molitvama posle pricesca.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 10 минута, Богомислић рече

Наравно да ће да се заразе, јер од 1054-те немају благодати и њихова вода није освећена.

 

 

Па пре неку годину су се руси у сибиру потровали од богојављенске воде, ваљда је цистерна била прљава, или тако нешто!

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

нема појма ваљда ови руси од патријарха Кирила, не знам шта су ови други?

 

WWW.BLIC.RS

Više od 100 ruskih pravoslavnih vernika je smešteno u bolnicu pošto su pili svetu vodicu tokom proslave Bogojavljanja u...

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 13 часа, Hadzi Vladimir Petrovic рече

То учење да се причешћем не може прењети ни једна болест, да ли му се зна аутор или је предање?

А да ли ти знаш, шта си питао овде? И које би то тачно болести могле да се пренесу Светим Причешћем? Па кад на то одговориш, да будеш и љекар Христов.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг инфо,
      Foto: Sisačka nadbiskupija SISAČKI biskup Vlado Košić u nedjelju je održao misno slavlje u spomen na 443. obljetnicu pada utvrde Gvozdansko 1578. godine.
      U homiliji biskup je rekao kako su branitelji Gvozdanskog svijetli primjer ljubavi prema Domovini i žrtve za nju, prenosi sisačka nadbiskupija.
      "Poznato nam je kako su pred jačom turskom silom hrabro tri mjeseca odolijevali i nisu prihvaćali nekoliko poziva na predaju, čime su mogli spasiti vlastite živote. No, oni su radije ostali na braniku utvrde Gvozdansko i na braniku Domovine negoli se pokoriti neprijatelju i njegovoj sili. Ta borba do kraja resila je i resi naš hrvatski narod, bilo da su nas tlačili Turci, bilo komunisti, bilo Srbi. Sve smo te zulume, progone i agresije hrabro odbijali jer smo imali pojedince koji su nas vodili u tom otporu i borbi za svoju zemlju“, kazao je Košić.
      "Potres je teško predvidiv, ne možemo se protiv njega boriti kao protiv Turaka, komunista ili Srba"
      Onda je kazao kako je danas najveći neprijatelj potres.
          "On pustoši, zavija u crno, ruši kuće i crkve, tjera nas s naših stoljetnih ognjišta i prijeti da nestanemo, da u ovim dijelovima Lijepe naše više ne žive Hrvati. Prije toga nas je pogodila pandemija, koja doduše nije zaratila samo protiv nas nego protiv cijeloga svijeta i svih ljudi. I treći je, već 25 godina prisutan neprijatelj koji je u nama samima, a zove se izumiranje: ne rađaju se djeca, sve nas je manje i nestajemo", kaže biskup Košić.
      "Koji je naš odgovor, kako se poput branitelja Gvozdanskog hrabro boriti – i pobijediti te današnje neprijatelje? Potres je teško predvidiv, ne možemo se protiv njega boriti kao protiv Turaka, komunista ili Srba. On je podmukao neprijatelj koji sve napada, ne gleda tko je tko niti dolazi najavljen, nikad ne znamo kada će udariti i što će srušiti, koga protjerati iz njegova doma, kome će se doslovno oduzeti tlo pod nogama. Međutim, ima lijeka toj pošasti. To je naša kršćanska ljubav", navodi Košić.
      Biskup Košić: Potres je teško predvidljiv, ne možemo se boriti kao protiv Srba - Index.hr
      WWW.INDEX.HR SISAČKI biskup Vlado Košić u nedjelju je održao misno slavlje u spomen na 443. obljetnicu pada utvrde Gvozdansko 1578. godine.  
    • Од Родољуб Лазић,
      У недељу, 10. јануара, у месту Гвозденско, сисачки бискуп Владо Кошић је одржао мису поводом одбране тог места и тврђаве од напада Турака 1578. године.
      На сајту сисачке бискупије је објављена и његова беседа коју је том приликом одржао, а у којој је, између осталог, рекао: 
      "...Poznato nam je kako su pred jačom turskom silom hrabro tri mjeseca odolijevali i nisu prihvaćali nekoliko poziva na predaju, čime su mogli spasiti vlastite živote. No, oni su radije ostali na braniku utvrde Gvozdansko i na braniku Domovine negoli se pokoriti neprijatelju i njegovoj sili. Ta borba do kraja resila je i resi naš hrvatski narod, bilo da su nas tlačili Turci, bilo komunisti, bilo Srbi. Sve smo te zulume, progone i agresije hrabro odbijali jer smo imali pojedince koji su nas vodili u tom otporu i borbi za svoju zemlju...  
      ...Potres je teško predvidiv, ne možemo se protiv njega boriti kao protiv Turaka, komunista ili Srba. On je podmukao neprijatelj koji sve napada, ne gleda tko je tko niti dolazi najavljen, nikad ne znamo kada će udariti i što će srušiti, koga protjerati iz njegova doma, kome će se doslovno oduzeti tlo pod nogama. Međutim ima lijeka toj pošasti. To je naša kršćanska ljubav. Koliko li je samo tona, šlepera, vagona hrane, tople odjeće, sredstava za higijenu, grijalica došlo ovih 12 dana u Sisak, Petrinju, Glinu, Hrvatsku Kostajnicu, Dvor, Pokupsko i druge naše župe, mjesta i gradove došlo od dobrih ljudi, osoba i ustanova koje su se same osjetile pozvane i potaknute velikom našom nevoljom učinile sve što su mogle da pomognu najpotrebnijima."
      https://www.biskupija-sisak.hr/index.php/arhiv/6044-spomen-na-branitelje-gvozdanskog
       
    • Од J_a_n_a,
      Da li se vaš život promenio usled korona situacije? Ako jeste, na koji način? Nedostaju li vam drugi ljudi?  usamljenost kao posedica nedostatka ili smanjenog socijalnog života…
      Pijete li kafu na Zoom-u? Vi koji radite od kuće kako izdržavate rad od kuće?  Vi koji ne radite kako izdržavate rad pod maskama ili zaštitnim odelima? (zavisno od profesije)    
      Da li ste naučili nešto novo o sebi i drugima? I da li su vas neki bliski ljudi razočarali, tj. zahvaljujući izolaciji ste otkrili neke njihove osobine za koje ranije niste znali?
      Uopšteno, jedan iskren osvrt i vaše viđenje cele situacije. Sam virus kao takav nije preterano bitan već kako se mi osećamo povodom toga, tako da, kako ste? Jeste li anksiozni i koliko? Šta vam stvara najviše anksioznosti i šta radite povodom toga? Ili ste pak preterano opušteni? Jeste li zadržali posao, ostali bez posla, našli novi? 
    • Од JESSY,
      „Ako Vaš Bog postoji, pokažite nam ga! Gde je on? Gde stanuje? Gde je Njegovo mesto? Nigde! Ni jedan mikroskop ga nije otkrio. Ni iz jednog teleskopa se ne da videti. Nije li zato bolje prekinuti slične brbljarije?“.
      Na ovako izazovno pitanje treba neizostavno dati odgovor – odgovor jednostavan, jasan, naučan i tačan. Dovoljno dugo smo oklevali.
      Gde se nalazi naš Bog?… Ako pod tim „gde“ pretpostavimo određeno mesto u prostoru, onda se On nalazi nigde. Ali, vi, gospodo bezbožnici, morate, tim pre, da priznate postojanje realnosti kojima se bavi i pozitivna nauka, ali koje u prostoru ne zauzimaju mesto. To su predmeti bez „gde“, bez rezidencije, bez mesta prebivanja i stanovanja; primeniti na njih mikroskop i teleskop, atomsku energiju i hemijsku formulu besmisleno je; ali njima se, ne manje, bave čitavi univerziteti. Pokušajte, gospodo, sa vašim „gde“, da se obratite pravnicima (upravo tako: kroz mikroskop valja gledati kupoprodaju, ugovore o najamnini, pravo na odabir); ili, pokušajte da dobijete savet od matematičara (na primer: „Gde se nalazi mesto diferencijala ili čiste veličine u prostoru?“); obratite se psiholozima i pitajte ih za tačnu težinu duše, namučite logičara pitanjem može li se kroz teleskop videti pojam. Rezultat tog vašeg pokušaja za vas može biti samo postiđe, a za svakog drugog – besmislica. Dakle, prekinite svoje brbljanje o „gde“!
      I spasavajte se, gospodo moja! Promenite što pre svoje neoprezno pitanje. A, tako? Imate bolje pitanje: pitate ne proističe li poznanje Gospoda iz određenog iskustva, i da li je to iskustvo dostupno svima?
      Da, naravno, takvo iskustvo postoji; i, kao o svakom iskustvu, o njemu se treba starati i razvijati ga. Zato je ono nedostupno svima. Baš kao u nauci i umetnosti, tri, četiri, pet godina zaredom valja slušalac visoke škole da se stara o svojoj veštini i da je razvija kako bi ponešto pravilno primio i razumeo; a vi biste sad, odmah, da sudite o Bogu? Ko vas je naučio prevrtničkome mišljenju, ko vas je naučio da snagom prosuđivanja ovladava svaki čovek? Ko je taj koji zna sve? Ko se oseća u svakoj oblasti kao kod kuće? Moraju učiti i truditi se jedan limar i jedan čizmar, a vi biste u toj, najdubljoj i najprfinjenijoj, oblasti duha hteli odmah s neba pa u rebra?!
      Kakav je to nauk? Morao bih odmah da vas uvedem u predsoblje, gde ću vas i naputiti, jer upravo tamo počinju samostalan život i promisao; tamo treba predati samoga sebe, otvoriti širom svoje srce, otvoriti duhovno oko, osetiti, usvajati, osvajati, graditeljski stvarati… Tamo je neophodno starati se o svojoj duši i pročišćavati je.
      To iskustvo otpočinje od ljubavi. Ko njome ne ovlada, ko propoveda jedino mržnju, taj ostaje pred vratima. Međutim, ljubav mora da bude istinska, duševna i iskrena; ovde ne pomaže mlako licemerje. Ta ljubav mora da ima dodira sa karakterom, istinskim, nepodeljenim karakterom, sa usavršavanjem; u svemu – u prirodi, u umetnosti, u odnosima čoveka sa čovekom, u nauci, u socijalnom poretku. Tamo gde se ukrštaju ljubav i karakter, gde ljubav prema savršenstvu postaje plamen, tamo počinje religiozno iskustvo, tamo se čovek nahodi u zračenju Gospodnjem, tamo on sme da pređe iz predsoblja u unutrašnje odaje spokoja. I nija nam dozvoljeno da mu otkrijemo ono što će morati da proživi u njemu.
      Ako to ne želite, gospodo, onda idite svojim putem; ali budite barem toliko korektni da ne sudite o onome čemu niste dorasli. Inaće će vas opet postići stid.
      baštabalkana.com
    • Од JESSY,
      FOTO: STRINGER / EPA; Društvenim mrežama se širi snimak koji navodno pokazuje situaciju u jednoj bolnici u Vuhanu, gradu od 11 miliona ljudi odakle je krenula epidemija koronavirusa.
        Kako piše CNN, koji je takođe objavio snimak, autentičnost iste se ne može utvrditi. Ipak, CNN-ovi novinari su analizirali snimak i dijalekte ljudi na njoj te veruju da bi mogao da bude autentičan.
      Takođe, ono što se vidi na snimku je u skladu s onim što objavljuju kineski mediji u vezi sa epidemijom koronavirusa.Na njemu se vidi hodnik krcat pacijentima. Jedna radnica bolnice viče: "Svi prestanite pričati, slušajte me. Tišina." Ona daje instrukcije drugim radnicima da poređaju sve ljude koji dolaze po rezultate - Svi koji dolaze po rezultate testiranja neka prate ovog mladog čoveka do ulaza i poređaju se. Ne budite nervozni - govori radnica.U međuvemenu je broj žrtava porasto na 26, a broj zaraženih je oko 850.Singapur je danas potvrdio još dva slučaja zaraženih od novog koronavirusa, saopštilo je ministarstvo zdravlja te zemlje, dan nakon što je zabeležen prvi slučaj.Ministarstvo navodi da se očekuje još slučajeva zbog razvijenih turističkih veza, prenosi Rojters.Ukupan broj obolelih od koronavirusa u Singapuru je tri. Prethodno su, osim u Kini, primećeni slučajevi zaraze u Japanu, Vijetnamu, Južnoj Koreji, Tajvanu, SAD, Saudijskoj Arabiji. blob:https://pulsembed.eu/e4e3edf8-ff45-4f92-9834-0959d7f0481f
×
×
  • Креирај ново...