Jump to content

Митрополит Амфилохије на прес конференцији: Част је положити живот у одбрану светиња

Оцени ову тему


Препоручена порука

dec-2019-konferencija-za-stampu-povodom-skupa-u-niksicu-8.jpg
 
“Велике народне литије су бијег народа од политичких манипулација на миран, хришћански начин”, рекао је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије на прес конференцији која је данас уприличена на тему „Уписи православних цркава, манастира и црквеног земљишта у Катастар непокретности“ у подгоричком Прес центру. Он је нагласио да наше литије представљају лијек за братоубилачке ране које су дубок траг оставиле на тијелу народа који жели да поврати сопствено достојанство.
 
 
„Три најважније личности у држави су атеисти и то је њихово право, али они немају право да убијају Бога у народу чиме би се наставио континуитет политике подјела и братоубилаштва“, казао је Митрополит и додао да је суштна Закона о слободи вјероисповијести спој фашизма и бољшевизма.
 
Коментаришући питање законске формулације о отимању црквене имовине које су изграђене прије 1918. године, Митрополит Амфилохије је запитао како ће се то односити на значајне дјелове садашње Црне Горе, који у том периоду нису били дио нововјековне црногорске државе.
 
“Власт жели да подржави имовину из тог периода, а светиње из Метохије које су тада припадале Црној Гори без дилеме предали су у руке УЧК терористима“, рекао је Митрополит Амфилохије. Посебно се осврнуо на чињеницу да је Закон о слободи вјероисповјести дискриминаторски јер се односи само на Православну цркву.
 
„Са свима другима склопљен је уговор који штити њихова права и то је добро, али шта је са православцима“, упитао је Митрополит Амфилохије додавши да се плаши да је ријеч о обмани наше браће римокатолика и муслимана.
 
Владика је подсјетио на примјере кршења вјерских права црногорских грађана, посебно се осврнувши на примјер адвоката Бошка Чармака коме је угрожено право да, у знак протеста учини подвиг кренувши из Бара пјешке према Цетињу.
 
„Он је носио крст који је проблем за наше власти, а тај дух се пројавио и у примјеру оскрнављења православног крста на мјесту гдје су страдали туристи из Румуније у кањону Платије“, истакао је Митрополит Амфилохије. Нарочито је истакао примјер подофицира војске Црне Горе Дарка Мрваљевића, који удаљен са дужности јер је активан учесник литија, рекавши да то полако постаје пракса обрачунавања са људима у државној служби који су браниоци светиња а којих има на хиљаде.
 
Митрополит се осврнуо и на проблем регистрације СПЦ у Црној Гори. Нагласио је да је ноторна неистина да Митрополија црногорско-приморска неће да се региструје, те да је она поштовала све законске норме које су биле на снази у нашој земљи.
 
„То се чак односи и на Закон који је настао у вријеме комунизма који није захтијевао поновну регистрацију“, рекао владика Амфилохије. Примјећује да садашњи Закон жели да натјера Цркву која постоји преко 800 година на овом подручју да се поново региструје. „Тиме желе да је ставе у исти положај са новом црквом коју жели да успостави владајући ДПС и предсједник Ђукановић“, нагласио је Митрополит Амфилохије.
 
Владика Амфилохоје је прокоментарисао гласове који предлажу да он буде протјеран из Црне Горе.
 
„Нека ме протјерају, гонили су и моје претходнике и то би ми била част, чак и нека ме убију попут Митрополита Јоаникија – част је погинути ради одбране светиња“, закључио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.
 
 
ђакон Павле Божовић
 
 

View full Странице

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Данас Хришћани када размишљају о литургији они често сматрају да је Литургија тј Евхаристија једна од седам светих Тајни. Међутим ако хоћемо предајнски да говоримо о светој Литургији онда под Литургијом никако не можемо подразумевати једном од Светих Тајни. Зашто? Зато што када би нас неко питао шта је то идентитет Цркве, која је то лична карта Цркве ми не бисмо морали много да му говоримо него било само довољно да га одведемо на Свету Литургију. Управо Света Литургија јесте сама Тајна Цркве, јесте пројава и манифестација и образовање Цркве јер на Литургији налазе се сви, читава Црква. Ту је сам Христос у Светим даровима у Телу и Крви у Светом Причешћу, ту су сви верници, ту су и светитељи Божији који су и осликани на зидовима Храма у куполи Храма налази се Пантократор. Дакле Света Литургија јесте место, јесте простор на којем се остварује заједница верних и Бога и заједница верних међусобно.

       
      Долазећи у Цркву верник он долази из света, долази на Свету Литургију и доноси са собом читав свет. Доноси са собом и сво своје искуство, све оно што он јесте и то приноси на Светој Литургији као уздарје Богу. Бог то прихвата и благодаћу својом освећује оно што му човек доноси симболи тога што је донето јесу хлеб и вино. Господ благодаћу својом претвара тај хлеб и вино у Крв и Тело Христово. Узимајући, и причешћујући се од Тела и Крви Христове сваки верник појединачно како и сама реч каже причешћује се постаје честица, постаје део тог саборног дела Христовог, постаје део Цркве Христове. Отуда као центар човековог живота, као сам смисао човековог живота овде у историји није простор у који ми долазимо да бисмо се индивидуално молили за своје појединачне духовне потребе које могу да постоје и које се испуњавају и на самој Светој Литургији. И то није коначни и примарни, најважнији циљ Свете Литургије. Заправо у Светој Литургији ми долазимо да бисмо кроз причешће потврдили и показали да припадамо Христу, да смо делови тога његовог Тела и да бисмо причешћујући се тим Телом и Крвљу Христовом примили све оно што Он носи у себи тј, пуноћу Божанства коју носи у себи.
      Многи људи имају потребу да се припреме за  Свето Причешће да би како се то каже били достојни Светих Тајни., Тела и Крви Христове. Једно такво схватање и један такав менталитет заправо не изражава православну духовност и православно предање. Јер Свето Причешће увек је и искључиво само дар Божији. Никада ми не можемо себе припремити толико, никада не можемо себе очистити толико да можемо мирне савести осећајући се достојнима примили ту Свету Тајну. Ако бисмо говорили у складу са предањем Цркве једино што нас не удостојава Светога Причешћа то је осећање да смо достојни. Другим речима ако хоћемо да се припремимо адекватно за Свету Тајну Причешћа ми морамо у свом свакодневном животу у свом подвигу да у себи будимо осећање и свет да никада нисмо достојни љубави Божије. Али да управо због тога што је Бог, Бог љубави он нас такве какви јесмо недостојни прихвата и узима кроз љубав своју у своја недра и у своје наручје.
      Разуме се да се одмах ту поставља питање, зашто пост и зашто онда Света тајна исповести унутар Цркве. Зар нису пост и исповест услови да бисмо се причестили, зар нису пост и исповест нека врста духовне припреме за Свету Тајну Причешћа? Свакако да пост и исповест јесу саставни део човековог духовног живота. Свакако да пост и исповест јесу неопходни за  човеков духовни живот, али када говоримо о том тројсву, Света Тајна Причешћа, пост и исповест, морамо знати да у складу са светоотачким духом, у складу са богословљем светих отаца који јесу једини носиоци и тумачи православнога предања никада не постоји код њих забележена узрочно – последична веза ове три димензије човековога живота. Никада не условљава ни пост ни исповест Свето Причешће нити Свето Причешће зависи од поста и исповести. У православном предању, одувек се постило онда када Црква прописује пост тј. када Црква препоручује вернима да се подвизавају и духовно узрастају у периоду поста кроз саму тајну поста. Кроз одрицање од својих страсти, од свога греха али истовремено кроз задобијање врлина и Љубави као крајњи циљ поста. Са друге стране исповест одувек постоји као Света Тајна покајања у Цркви али то је нешто што се не може програмирати тј. не можемо ми споља, вештачим и механичким путем у некоме произвести осећање покајања као осећање радосне туге због пада који нам се десио али истовремено због осећања присуства љубави Божије управо онда када нам се десио пад уколико ту љубав затражимо и уколико јој се обратимо. Дакле, не можемо насилно и споља у некоме произвести то осећање чежње за Богом. А потребу да неко то своје стање покајања то осећање радосне туге запечати и посведочи јавно изнесе пред Богом и пред свештеником не можемо произвести опет вештачки и ту потребу неко или има или нема. Онда када је има Црква постоји преко својих свештеника да би некоме ко осети ту потребу била уз њега и пружила му могућност да ту потребу своју и оствари.
      Разуме се да најкраће говорећи с обзиром да је Света Литургија центар нашег живота управо због тога и само због тога што се причешћујемо Телом и Крвљу Христовим, ми треба да се причешћујемо када се литургија служи јер се она само због тога и служи. Ако бисмо строго догматски говорили, ми можемо чак да кажемо да се доводи у питање и смисао присуства нашега на Литургији уколико се нисмо причестили. Значи ми се причешћујемо онда када се служи литургија јер се Литургија само због тога и служи. А постимо онда када је Црква препоручила да постимо. То значи, четири велика поста, среду и петак и још неколико појединачних дана. Исповедамо се онда када имамо духовну потребу и јасно се ту види да једно друго не условљава.
      Уколико бих ја као свештеник наложио некоме строжији и велики, силан и снажан пост а тај пост и та моја препорука би можда довела до тога да се потпуно да се раслаби духовно верник да он заправо више ни не жели да иде у Цркву. Или уколико бих ја некоме рекао да се причешћује једном у десет година или једанпут годишње уколико би то заправо умањило његову чежњу за  Христом онда бих ја погрешно поступио. То су врло деликатне ствари јер духовни живот се тиче нашега односа са Богом и све што чинимо као свештеници поготово када је реч о Светом Причешћу и у вези са тим и о посту и исповести морамо све да чинимо да тако да то буде на изграђивање тела Христовог, то значи на изграђивање верника као на живих икона Божијих.
      Причешће као центар нашега живота мора бити и наша стална брига и без обнове те Литургијске свести, без осећања који се темељи на нашем сједињењу са Христом кроз  Свете Тајне, кроз Причешће Телом и Крвљу Христовом, да без тог осећања не може бити ни праве Литургијске обнове и да у суштини нема ни духовног живота. Духовни живот није апстракција није својеврсно појединачно индивидуално самозатворено медитирање о некаквим духовним вредностима и медитирање о Богу, него је то један реалан живот који се темељи и извире из Светога Причешћа али се и враћа опет изнова Светом Причешћу.
       
      Патријарх српски г. Порфирије (Перић)
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 20 јула предавање је одржао протопрезвитер-ставрофор Слободан Јокић на тему ”Свакодневни живот хришћана.”   Извор: Острог ТВ студио
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство изабрани Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије служио је у четврту недјељу по Духовима, 18. јула 2021. Свету Архијерејску Литургију, у Саборном храму Светог Василија Острошког, у Никшићу. Како досадашњи старјешина никшићке Саборне цркве, протојереј Остоја Кнежевић прелази на дужност секретара новоизабраног Митрополита црногорско-приморског Г. Јоаникија, Владика и никшићко свештенство заједно са вјерним народом се, овом приликом, захвалило свом сабрату и сатруднику, пожељевши му Божјег благослова у даљој свештеничкој служби.  

      Саслуживало је више свештенослужитеља Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке уз молитвено учешће бројних вјерника.
      Преосвећени Епископ Методије је, након причешћа, сабране поучио ријечју архипастирске бесједе. Он је казао да сви који следују за Христом имају Његову судбину, сви који хоће добровољно да крену за Њим узимају Крст свој, одричу се себе и иду за Њим.
      „Судбина Христова постаје субина наша. Крстимо се крштењем Његовим, смрћу Његовом умиремо и Њиме васкрсавамо. Сви који иду за Њим, иду тим путем. Одрећи се себе, служити Христу и служити ономе који носи Његов лик, то јесте ближњем нашем, то је наш призив. Основа нашег хришћанског живота не заснива се на логици овог свијета, логици моћи, положаја, иметка, јер је то, кроз вријеме је доказано, пропадљиво и промјењљиво. Ми храбро темељимо живот на нечему много темељнијем, стаменијем, непролазнијем, истинитијем, бољем, на истини, правди и доброти који су друго име за име Божје“, рекао је Владика.   
      Име Божје је и љубав и на томе, додао је он, заснивамо свој живот.
      „Зато треба да будемо веома храбри, а то је за овај свијет антилогика,безумље и лудост. Сви они који иду за Христом су, по логици овог свијета, луди и безумни, али оно што ћемо да добијемо, следујући Исусу и Његовом Јеванђељу, а нећемо добити иметак, јер нам то није обећано, ни моћ, ни положај, али ћемо добити близину Божју и то је једина корист коју извлачимо из овог пута ходења за Христом, одрицања од своје воље и ношења Крста, смирено идући за њим.  Близина Божја и благодат је смисао и циљ нашег живота. Сви наши преци који су ишли тим путем имали су дубоко искуство и познање близине и благодати Божје“, бесједио је Преосвећени владика Методије.
      Додао је да данас осјећамо и тугу зато што свог сабрата и старјешину Храма, оца Остоју Кнежевића испраћамо из Никшића.
      „Он просторно не иде далеко, што нам је утјеха, зато што ће бити поред нашег Владике Јоаникија, али и да оде просторно далеко ми знамо да смо духовно близу и то је главно и основно у нашем животу. Просторна одредница никад није била суштинска, близина духовна, односно Божја је суштина за којом идемо и трагамо. Духовна близина не зависи од просторне удаљености, него од наше блискости Христу Богу нашем“, поучавао је Владика.
      Захвалио је оцу Остоји Кнежевићу за сву жртву и љубав, коју је несебично давао никшићком Храму и свима који су долазили овдје, напајали се благодатним силама Божјим.
      „Ја му захваљујем и за његову храброст што иде путем Христовим и што носи Крст свој отмено, племенито и достојанствено, што је смирени слуга Божји, угледајући се на Мајку Божју, који говори: Нека ми буде, Господе, по ријечи Твојој. То треба да буде задатак сваког хришћанина и свих нас који смо се овдје окупили“, поручио је изабрани Епископ будимљанско-никшићки Методије.
      Владика је, у име никшићког свештенства и вјерног народа, о. Остоји уручио на дар икону Светог Василија Острошког, заштитника града Никшића и његових житеља.
      У своје име, у име свештенства Саборног храма и свештенства никшићког, као и вјерног народа од свештеника Остоје Кнежевића, ријечима пуним братске љубави, опростио се протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки.
      „Шта рећи о служби о. Остоје, овој десетогодишњој у Никшићу и вишегодишњој као старјешине Саборног храма? Можемо само рећи да је била благословена, пуна жеље да узраста и да се усавршава у пуноћу бескраја, пуноћу узрастања Христовог. Према колегама јасан, недвосмилен, чист, чврст, одлучан, према народу Божјем очински брижан, предусретљив да саслуша, исповједи, прочита молитву, са пуно радости и очинске одговорности. Дјецу и омладину гледао као своју дјецу, а посебно се бринуо за многољепност цркава које су му повјерене, нарочито овог светог храма, да га украси, уљепша и што је најбитније да га уљепша благословеним службама“, навео је свештеник Јокић, истакавши:
      „Ми смо сви једна Господња породица гдје не смије да буде лажи и преваре, него гдје треба да царује љубав и истина. Тако смо градили пријатељство, он своју свештеничку службу испунио богочовјечанским реализмом, а пријатељство чврстином и искреношћу. Надамо се и молимо Богу да ће оно потрајати и да ће се овај круг увијек приближавати центру, да будемо ближи Господу, једни другима, а знам да ће тако бити, јер ова веза је изграђена на бескрајној љубави Господњој“.
      На крају се обратио и протојереј Остоја Кнежевић:
      „Одлазим да вршим своју службу тамо гдје сам и започео да се за њу спремам. Данас, овдје, стојећи пред вама, на првом мјесту, имам осјећај велике благодарности, најприје Богу и Светитељу Василију Острошком, који ме је удостојио да будем служитељ овог његовог велелепног и славног Храма. Сво вријеме службе у његовом храму осјећао сам се сигурно и заштићено, и када смо сви заједно пролазили неке изазовне моменте, управо, је он био тај који нам је давао снагу, храброст и сигурност. Исти такав Светитељ је и Петар Цетињски, то најбоље зна Владика Методије, који је своје монашко и послушање игумана Цетињског манастира вршио многе године. Тако и ја одлазим одавде, укријепљен тиме да ћу своје свештеничко служење вршити у близини кивота Светог Петра Цетињског и под духовним окриљем Митрополита Јоаникија, који ме је провео кроз ову службу, кроз ђаконски и свештенички чин“, рекао је о. Остоја.
      Захвалио је никшићком свештенству, вјерном народу, свима који су му, како је казао, пуноћу части и достојанства свештеничког указивали годинама, насупрот слабостима и недостацима са којима се он као човјек свакодневно бори у животу и пастирском раду.
      „У Црној Гори се граде и градиће се још много велелепних и дивних цркава, али овај храм Светог Василија има своје посебно мјесто због жртве и љубави са којом је саграђен, звог свих ових имена која су и чије су кости уткане у слободу овог града. Зато, увијек је посебна лакоћа и љепота молитве у овој светој цркви. Ја сам сигуран да долазе године благословене за овај град и за овај Храм, да ће се овај Храм обновити, украсити и уљепшати. Данас, овдје, стојећи окружени љубављу, добротом и осмјехом Владике Методија, видимо да ћемо и у његовом лику имати велико оснажење и човјека који ће пред Богом за све нас предстојати и бити заједно са нама, у свим нашим животним вољама и невољама“, казао је протојереј Остоја Кнежевић. 
       
      Извор: Епархија будимљанско-никшићка
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Прогон, па чак и физичко уништавање хришћана у низу земаља Блиског Истока и Африке, као и дискриминација верника Украјинске Православне Цркве биле су главне теме наступа митрополита волоколамског Илариона, председавајућег Одељења за спољне црквене послове Московске Патријаршије, на Међународном самиту о верским слободама у Вашингтону.

       
      На захтев водитељке програма Црква и свет Е. Грачове, говорећи о самиту који се одржао у главном граду САД-а 13. и 15. јула 2021. године, архипастир је истакао: „Сједињене Америчке Државе су земља са много лица. Упркос антируској пропаганди која тамо траје већ дуги низ година, у Сједињеним Америчким Државама постоји много људи који гаје велике симпатије, као прво, према нашој земљи, а као друго, према Руској Православној Цркви – они су спремни и желе да нас слушају. Догађај је организовала организација Open Doors која се бави истраживањем ситуација у различитим земљама које су у вези са угњетавањем одређених верских група“.
      Председавајући ОСЦП-а је изјавио да се последњих година хришћани бројних земаља блискоисточног региона и Африке налазе у трагичној ситуацији.
      „Ту спада и Ирак, где је за време Садама Хусеина живело милион и по хришћана, а сада је, у најбољем случају, остала једна десетина од тог броја. Ту спада и Либија у којој практично нема хришћана. Затим ту спада и Сирија коју су многи хришћани били приморани да напусте, и то не само због рата, већ због терористичких акција: тамо где су они били на власти систематски су прогонили, па чак и масакрирали хришћанско становништво“, подсетио је владика Иларион, наглашавајући да трагична статистика указује на то да број хришћана на Блиском истоку брзо опада. Чак је све мање и мање хришћана и у релативно просперитетним земљама као што је Либан, иако су донедавно чинили око 50% становништва.
      Део одговорности за тренутну ситуацију сносе Сједињене Америчке Државе, сматра јерарх: „Будући да су они напали Ирак, они су ти који су обећали да ће тамо успоставити ред и демократију. Но, видимо да тамо нема демократије, да је срушени режим замењен неконтролисаним хаосом, а то је изазвало масовни егзодус, чак, рекао бих, бекство хришћана“.
      Такође, он сматра да је важно да Сједињене Америчке Државе чују информације о правом стању у верској сфери у Украјини, о положају Украјинске Православне Цркве, која чува духовно јединство са Московском Патријаршијом, а која представља највећу верску организацију у тој земљи.
      „Обично чују потпуно другачије информације“, рекао је председавајући ОСЦП-а. „На пример, бивши амерички државни секретар М. Помпео, сумирајући своје активности на овој дужности, поносно је на Твитеру написао да је помогао украјинском митрополиту да се ослободи утицаја Москве. Чак и сама искоришћена формулација указује на низак ниво знања о томе шта се дешава у Украјини, што је карактеристично за неке високе америчке званичнике. Због тога је било важно испричати шта се тамо заиста догађа – како се свештеници и парохијани протерују из цркава, а људи моле на отвореном, како су цркве које су запленили расколници празне или закључане. Нека наши амерички партнери чују за то“.
       
      Извор: Сектор за информисање ОСЦП-а
    • Од JESSY,
      Уз Божју помоћ, браћо и сестре, почећемо помало да читамо и да анализирамо текст Свете литургије. Зашто сам за тему наших разговора изабрао Литургију? Зато што Црква све нас позива да свакодневно учествујемо у великој Тајни која се одвија на Божанској литургији, на проницање у дубоки смисао самог свештенодејства. Несумњиво, треба добро да разумемо све оно што чујемо и видимо на богослужењу, у чему учествујемо, треба да знамо на који начин се обавља Света литургија.
      Оци Цркве кажу да свет постоји док се у њему служи Света литургија. И као што је обављање Литургије највећи догађај у животу целог света, тако се и наше учествовање у Светој литургији може назвати највећим догађајем у нашем животу. Кад кажем „учествовање“ под тим не подразумевам да само стојимо у храму, слушамо, гледамо и пратимо шта се дешава на служби. Не, говорим о нашем стварном учествовању у главном догађају Литургије – о Причешћивању Светим Тајнама Христовог Тела и Крви.
      Незамисливо је да се хришћанином сматра онај ко се не причешћује Светим Телом и Крвљу. Чак постоји правило: ако хришћанин не дође на Литургију три недеље заредом, он треба да буде одсечен од тела Цркве и тек кад принесе покајање прима се назад под окриље Цркве. Зашто је Црква издала такво правило? Зашто је толико важно причешћивати се? Причешћујући се ми постајемо јединствени са Христом. Од својих прародитеља смо наследили сву немоћ пале људске природе. Обратите пажњу: нисмо наследили кривицу због греха који је пре толико хиљада година учинио Адам, већ немоћ природе оштећене грехом, последице пада наших прародитеља у грех: страственост, мешање с грехом, помраченост ума, губитак непрестаног сећања на Бога. Сад треба да постанемо деца Новог Адама – Христа. Ово се постиже захваљујући нашем крштењу и даљем сталном учествовању у Тајни Божанске Евхаристије. Међутим, да бисмо учествовали у Евхаристији треба да будемо на известан начин припремљени за то. Тако не можемо да се причешћујемо ако за то постоје неке препреке, на пример, неисповеђени грехови, злобно и непријатељско понашање у општењу с ближњима.
      Да бисмо се причестили Светим Тајнама треба да присуствујемо Литургији (бар само на њој, да не помињем друге службе). Међутим, не да присуствујемо као гледаоци или слушаоци, већ као учесници у свештеној радњи, као учесници у догађају Христовог доласка. Ми постајемо заједничари благодати која у том тренутку испуњава цео храм. Кад бисмо очима душе могли да видимо колико благодати испуњава храм за време служења Литургије трчали бисмо у храм што брже можемо, ништа нас не би спречавало да присуствујемо служби.
      Дакле, отворимо сад текст Литургије Јована Златоустог и почнимо да читамо.
      Литургија почиње од ђаконовог возгласа: „Благослови, владико.“ Ђакон у име свег окупљеног народа подстиче свештеника на то да приступи служењу Свете литургије.
      Јереј свештенодејство започиње возгласом: „Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа, сада и увек и у векове векова.“ Другим речима, нека буде прослављено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа, сад и увек и у бескрајне векове.
      Света Литургија се служи ван времена и простора и уводи нас у другу реалност, води нас право код Бога Оца. Зато ову службу почињемо тако што благосиљамо и прослављамо Царство Оца, и Сина, и Светога Духа – Царство Свете Тројице.
      Шта човек може да каже Богу? Шта може да Му принесе? Ништа. Од свега што имамо, немамо ништа своје. А ни Богу ништа наше није потребно. Шта можеш да принесеш Богу? Свећу? Кандило? Просфору? Тамјан? Богу ништа од тога није потребно. Све што чинимо, заправо не чинимо за Бога, већ за саме себе. Кад градимо храм, осликавамо га фрескама, сликамо иконе, служимо Литургију, ми то не чинимо за Бога, већ за себе. Због тога што то није потребно Богу, већ је нама самима потребно да имамо храмове за молитву, да целивамо свете иконе.
      Ипак, постоји једна-једина ствар коју можемо да принесемо Богу, иако Богу ни то није потребно. Шта је то? Расположење наше душе да прославља Бога, да Му благодари, да благосиља Његово име у све векове, по речима Псалмопојца: „И благословићу име Твоје увек и у век века“ (Пс. 144: 1). За човека нема већег дела него да благосиља име Бога. Пошто је слободан човек, на несрећу, има трагичну могућност не само да благосиља име Божје, већ и да хули ово име. Све зависи од људске воље, од тога шта човек бира за себе.
      Бог нас је створио због Своје безграничне љубави, желећи да уживамо у Његовој љубави. А како можемо да уживамо у Његовој љубави? Прослављајући Његово свето име. То је велика привилегија коју нам је Бог дао. Није случајно што се Божанска литургија назива још и Божанском Евхаристијом, односно, у преводу с грчког Благодарењем. Наш однос према Богу се може назвати правилним у случају да не само да Га молимо да нас помилује, видећи да се налазимо у дубини зала, већ ако и славословимо, и благодаримо свом Творцу. Непрестано славословљење Божјег имена је оно што нас заиста ослобађа власти греха, постепено доводи до савршенства и служи као израз наше духовне зрелости.
      Славословљење Бога је изузетно важно за људе данашњице кад човечанство пати од бича чамотиње и неуропатија. Сви смо ми врло нервозни, чим се нешто деси одмах вичемо: „Не дирајте ме!“, „Оставите ме на миру!“. Желим да знате: сад су чак и научници доказали следећу духовну истину. Ако човек научи да у свом животу непрестано понавља: „Слава Теби, Боже! Слава Теби, Боже!“ – живот оваквог човека се из корена мења, чак и ако он има на хиљаде разних проблема, невоља и несрећа. Реченица „Слава Теби, Боже!“ на душу делује попут лековитог балзама, који горчину и сирће који испуњавају нашу душу, претвара у неизрециву сласт. Сирће се претвара у слатко вино. И обрнуто: роптање, незадовољство, чамотиња и чемер, кад почињемо да говоримо: „Ох, како је код мене све ужасно лоше. Не могу више. Немам више снаге. Боље ми је да умрем него овако да живим...“ доводе до тога да ће се, чак и ако се у нашој души нађе мало слатког вина, оно врло брзо претворити у сирће. Зато је за човека врло значајно да ли је расположен да славослови Бога.
      Црквени устав налаже да се Света литургија служи стојећи – за време Литургије и свештеник и људи који се моле стоје усправно. Ми не падамо ничице на земљу, ка што се то ради у другим религијама, већ стојимо усправно и као деца гледамо у свог Оца лицем у лице. Бог жели да ми будемо Његова деца, а не слуге, зато се на Литургији молимо стојећи, клечећи само у појединим изузетним моментима службе.
      Ми славословимо Бога, а Он нам на наше славословље одговара Својом благодаћу.
      Понављам, ми, хришћани, имамо највећу привилегију да благосиљамо име Божје, Царство Оца, и Сина, и Светога Духа. Овакво славословље нас изводи из стихија овог света и уводи у нову реалност – у реалност Бога.
      „Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа.“ Зашто се говори о Царству, зашто се Бог назива Царем? Зато што је у стара времена цар, долазећи на царство у неком граду, царевао над свим што у њему постоји. Све што је постојало у граду припадало је њему и сви становници су били његови поданици. Тако и кад се Христос зацари у нашој души, све што имамо – ум, срце, тело, цело наше биће – све припада Њему. Све се освећује кад Бог царује у човековој души. У мом животу нема и не сме бити ничега што је ван капије Царства Оца, и Сина, и Светога Духа. Ми треба пажљиво да пазимо на то да све у нашем животу, од почетка до краја, буде обасјано светлошћу овог Царства. Наша савест треба да сведочи о томе да над нама царује Христос, да пребивамо у Његовом Царству.
      Сећам се једног догађаја из нашег монашког живота. Наш блаженопочивши отац Јосиф Ватопедски је причао о себи да је, док је био искушеник код преподобног Јосифа Исихасте сваке вечери, кад би се братија разишла по келијама да обаве ноћно правило, самом себи постављао питање: „Да ли је оно што сам данас помислио, рекао и учинио запечаћено благословом Божјим? Да ли носи на себи благослов мог старца? Да нема нешто што сам сакрио од старца, можда чак и нехотице?“ И ако би му савест посведочила да ништа није сакрио од старца, да је све учинио по старчевом благослову, могао је мирно да се прихвати молитве. Ако би га савест прекоревала за неку самовољу, он је одмах журио да оде код старца и да му све исприча, тако да ништа не спречава благодат да дође код њега за време правила. Треба рећи да су сви оци Цркве уопште били крајње пажљиви и строги према чистоти савести.
      Испричаћу вам још два догађаја из живота једног великог савременог подвижника за којег је у то време мало људи знало, пошто није примао посетиоце. Познавали су га само малобројни монаси, укључујући наше братство, пошто је он био духовни брат нашег старца. Говорим о преподобном Јефрему Катунакијском, овом великом духовном гиганту који се прославио посебно строгим чувањем савести. Он је заиста био невероватно строг према својој савести. Није с њом ступао ни у најмањи компромис, није дозвољавао себи ни за јоту да скрене од закона савести, поштовао је и његов дух и слово. И због тога га је Бог удостојио обилне благодати.
      Једном је отац Јефрем дошао из Катунака у Нови Скит где смо ми живели, поразговарао је с нашим старцем и пре него што су се растали хтео је нешто да запише. Наш старац му је дао оловку. То је била најобичнија хемијска оловка, не неки модерни „Parker“, већ обичан „Bic“. Истина, у то време су хемијске оловке тек улазиле у широку употребу. Отац Јефрем је нешто написао и враћајући оловку рекао: „Оче Јосифе, како ти је лепа оловка!“ Наш старац је на то одмах одговорио: „Узми је, оче. Имам још једну. Кад одем послом у свет могу још да купим.“ (Треба рећи да отац Јефрем никад није излазио у свет.) Отац Јефрем је узео оловку, опростио се од нас и вратио се на Катунаке. Кад је одлазио од нас већ је падао мрак. Пут није био пријатна шетња по морској обали, већ су то биле планинске стазице које су водиле горе-доле. Ако је време било лепо и ако човек брзо хода требало му је најмање сат и по – два.
      Пала је ноћ. Ми смо по обичају обављали ноћно правило молећи се по бројаницама. Негде око поноћи зачули смо куцање на вратима наше колибе. Ко ли лута у ово време? Отварамо врата – на прагу стоји отац Јефрем. Улази и каже обраћајући се нашем старцу:
      – Оче Јосифе, враћам ти оловку. Не треба ми.
      – Шта ти се десило?
      – Молим те, узми је. Узео сам је без благослова. А пошто сам поступио самовољно сад не могу да служим Литургију. Осећам да ми је то препрека да служим.
      Убедио је оца Јосифа да узме оловку. Видите, отац Јефрем је дошао код нас, после је отишао на Катунаке, па се вратио код нас, онда је опет отишао на Катунаке. Израчунајте колико је времена потрошио на пут. Практично целу ноћ. Други човек би на његовом месту могао да каже себи: „Па добро, сутра ћу вратити оловку. Није страшно ако једну ноћ остане код мене у колиби. Нећу је користити.“
      Међутим, отац Јефрем није могао тако да поступи – осетио је у себи да се веза с Божанском благодаћу у његовој души прекинула због тога што је дозволио себи оно што је по његовом мишљењу било самоугађање, самовоља. Оцу Јосифу је објаснио да није добио благослов од свог старца за то да узме оловку. Међутим, у то време је његов старац, отац Нићифор, већ патио од старачког слабоумља (Алцхајмерове болести). Отац Јефрем је био савршени послушник због чега је и постао велики светац данашњице.
      Други пут је отац Јефрем сишао из Каруље у пристаниште да би послао писмо. Кад је чамац пришао пристаништу отац Јефрем је ускочио у њега. Чамџија је у том тренутку разговарао с другим монахом и није приметио оца Јефрема. Отац Јефрем је дао писмо једном путнику, али није стигао да изађе из чамца, а чамџија је већ испловио с пристаништа. „Благословени, пусти ме да изађем,“ – молио је отац Јефрем. Чамџија је био мирјанин, прост, груб човека који је падао у гнев. Наљутивши се на оца Јефрема зато што мора да се врати на обалу чамџија је почео да виче и да га грди. Кад се отац Јефрем вратио у своју келију на Катунаке савест је почела да га прекорева због тога што је наљутио чамџију. „Наљутио сам га и саблазнио, како сад да служим Литургију?“ – размишљао је. И у дубоку ноћ је кренуо с Катунака у скит Свете Ане где је чамџија живео. Пут који води до тамо је опасно стрм, човек се уплаши кад помисли на њега. А после је још требало да се пење у повратку. Без обзира на то отац Јефрем је дошао до места где је живео чамџија и начинио је метанију:
      – Опрости ми. Наљутио сам те јутрос.
      Овим примерима желим да покажем да Божји људи увек желе само једно – да Бог буде Цар над свим поступцима у њиховом животу, над самим њиховим бићем. Они не подносе да било шта у њиховом животу буде ван капије Царства Божјег. И ми, живећи у свету, треба да обратимо пажњу на то. Понекад стичем утисак да је код многих од нас душа на неки начин подељена унутрашњим преградама, да има неколико одвојених соба. Једна соба је соба наше побожности, нашег црквеног живота. Друга соба је соба нашег световног живота. У овој соби се понашамо потпуно другачије у поређењу с оном првом, као да стављамо другу маску. Трећа соба је соба нашег посла. Дешава се да видиш човека у храму – он је благ, миран и пријатан у разговору. После га видиш на послу – неприступачан је, мрачан и намрштен. Просто пожелиш да му кажеш: „Па осмехни се? Шта ти се десило? У храму си био потпуно другачији.“ Човек се сасвим другачије понаша код куће, у кругу породице. Другачије се понаша за воланом аутомобила. Аутомобил је такође својеврсна соба наше душе. Колико пута сам имао прилике да чујем на исповести: „Оче, кад возим кола често псујем и грдим друге возаче.“ Није могуће да човек жели да се благодат Божја зацари у његовој души ако је она подељена на делове, на мноштво соба. Пре свега треба да стекне унутрашњу целовитост, унутрашње јединство. И твоја уста, и твој ум, и твоји поступци – све у теби треба да буде осењено благодаћу Божјом.
      Човек који је стекао благодат Божју не мења се кад се промени атмосфера и окружење. Све у њему – мисли, речи, поступци, како тајни тако и јавни, како они које чини насамо, тако у они које чини пред другима – остају исти, не мењају се. Оци Цркве су инсистирали на томе да не смемо бити непостојани и променљиви ко год да се нађе пред нама, где год да се нађемо. И ако будеш пред милионском гомилом људи треба да останеш исти, да се понашаш исто. Кад си сам осећај се као да те гледа цео свет. А кад те гледа цео свет осећај се као да си сам. Свуда и увек осећај присуство Бога и ничег другог осим Њега.
      Пред моћницима овог света, пред онима од којих зависи твоје спољашње благостање или пред онима којих се бојиш немој бити ласкавац, немој мењати своје понашање, него се према свима једнако опходи – буди смирен. Не говорим о комплексу ниже вредности, већ о племенитом смирењу деце Божје.
      Овакво понашање на мене оставља изузетно снажан утисак. Видео сам ово смирење код светих подвижника данашњице код којих су на састанке долазила различита лица на високим дужностима: премијери, председници, људи чија су имена позната целом свету. Приликом општења с оваквим посетиоцима у понашању подвижника није се могла запазити ни сенка промене, ни сенка улизиштва или сервилности. Они су с духовном племенитошћу примали сваког посетиоца и разговарали су с њим без обзира ко је то био. Сервилност им је била непозната. Због тога је Бог царовао у њиховој души, у целом њиховом бићу. Могло се видети како су били испуњени благодаћу. Сећам се, кад сам посматрао ове свете људе видео сам да је чак и њихова одећа одисала благодаћу. Носили су најпростију, стару и похабану одећу. Међутим, и ова одећа, и келија подвижника, и њихове ствари – све је одисало великом багодаћу.
      Исто је било и с древним свецима. За светитеља Василија Великог се каже, на пример, да је приликом ходања незнатно храмао. Исто се говори и о земљацима светитеља, Кападокијцима (Кападокија је завичај светитеља Василија): сви су помало храмали. Толико су се угледали на свеца! Тако огроман утисак је на њих остављала његова личност! Светитељ Василије је био хром због болести ногу, а Кападокијци су храмали по угледу на њега, пошто је благодат скривена у његовој души на њих остављала такав утисак да су се угледали и на спољашње понашање свеца.
      И савремени свети подвижници су на посетиоце остављали тако дубок утисак да се могло видети како људи почињу да се угледају на њих и у неким спољашњим стварима. Узрок оваквог утиска је била огромна благодат која се није изливала само од светих подвижника, већ и од свега што је било око њих: од њихове одеће, тачније од рита које су носили, од њихове келије, од трупаца које су користили уместо столица, од свега осталог. Ово сведочи о томе да човек за Цара у свом животу има Христа Који царује над целим човековим бићем – његовим умом, срцем, речима и делима. Зато се дешавало да људи попију чашу воде код старца Пајсија, па после кажу да никад и нигде нису пили тако укусну воду. Или, на пример, ходочасници често хвале манастирско јело и како је укусно спремљено. А како је спремљено? Без уља, на води. Управо благодат све чини дивним.
      Понекад имам прилике да одем на различите манифестације у богате куће или луксузне хотеле. Човек ту види луксуз као из бајке и мисли: „Сав овај луксуз се ни по чему не може упоредити с убогом келијом старца Паисија.“ А каква је била његова келија? Собица са земљаним подом. Кревет је сам склепао од дасака и више је личио на ковчег него на кревет. Столицу је такође сам направио. А за писање је уместо стола користио комад даске који је стављао на колена. Имао је још и стари сат да пази на време и неколико папирних икона причвршћених за зид. Све то је било поцрнело од дима из пећи и од свећа које су код њега стално гореле.
      За време једног од наших путовања по Русији посетили смо Ермитаж и видели одаје царице Катарине. Боже мој, каквим се луксузом окружила ова жена! Не могу да схватим како је могла да живи у свему томе. Међутим, рекао сам: „Кад би ме неко на једну ноћ закључао у ове одаје ја бих полудео!“
      Кад нема благодати Божје све је мртво, све је заморно. Узмите најлепши дворац – ако у њему нема Бога, то није дворац него гробље. Живот у таквом дворцу ће те убити. Сместите Бога у најпростију колибу каквих је у прошлости било много, која се састојала од једне заједничке собе у којој су људи и кували, и јели, и спавали – ставите у њу икону, окачите кандило, почните да се молите и ова колиба ће се претворити у рај. Тако диван рај да ћете узвикнути: „О, кад би сви људи спознали радост и благослов какви постоје у овој колиби!“ Кад је Бог присутан све постаје благослов, зато што Бог влада над свим.
      „Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа“ – Царство Свете Тројице у Чије име смо се крстили – „сада и увек и у векове векова.“ Овај други део реченице често чујемо на богослужењу, између осталог, и на Светој литургији. Зашто тако често понављамо ове речи? Зашто што све што се дешава на Светој литургији нема крај, него је вечно. На Литургији се не дешава нешто обично и земаљско, већ вечно и непролазно. Кад отворим уста и благосиљам име Бога, ово благосиљање Бога је вечно и бескрајно. Реч која излази из мојих уста не умире, ничим се не ограничава.
      Један мој друг јеромонах је поделио са мном духовно искуство које је доживео. Причао ми је шта му се десило кад га је Бог удостојио да добије велики дар свештенства и кад је почео да служи своју прву Литургију. Стао је испред престола у малој светогорској цркви (у скитовима на Атосу храмови су по правилу врло мали, престоли у њима су такође мали и најчешће се налазе у апсиди олтара) и изговорио возглас: „Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа, сада и увек и у векове векова.“ Чим је изговорио овај возглас по благодати Божјој се у духу удостојио да види како се отворио кров храма и како су се речи које је изговорио прострле у векове векова.
      У том тренутку је доживео вечност. Замислите да се пред вама одједном отворио прозор у вечност који нема крај, али коју ви ипак можете сву да сагледавате. Не онако као што обично видимо предмете испред себе само до одређеног места, већ даље од свега што је скривено од нашег погледа пошто је моћ вида ограничена. Мој друг је осетио свештени страх: колико је велико изговарати реч која се простире у векове векова.
      Реч је нетрулежна, бесмртна и бесконачна. Благослов имена Бога садржи велику благодат. Хајде, ипак, да размислимо о следећој ствари: не само да се благослов имена Божјег простире на читаве векове, већ се и све наше друге речи (празнословље, псовке, шале) такође простиру у векове векова. Како пажљиви треба да будемо према својим речима!
      Врло брзо након што ми је друг испричао овај догађај прочитао сам како је један научник доказивао да реч коју човек изговори не нестаје. Могуће је, говорио је, изумети апарат који ће хватати све речи које су икад изговорене тако да ћемо моћи да чујемо речи које је Сам Христос изговорио пре две хиљаде година. Мислим да неће бити ништа чудно ако овакав апарат заиста једном буде изумљен и ако чујемо Христов глас. Међутим, за нас није од нарочите важности хоће ли га изумети или не. Важна је друга ствар: захваљујући томе што се наше прослављање Бога простире у бесконачност, ми и сами постајемо бесконачни и то нас наводи на то да будемо свесни колико је за нас важно да имамо могућност да благосиљамо Бога и да ступамо у другу реалност – реалност Свете литургије. Као што сам већ рекао Света литургија је главно дело Цркве која постоји због тога да би се служила Литургија. Литургија је дело цркве од првостепене важности. Све остало је секундарно и чини се само да би нас довело до Свете литургије, до служења Богу. Све остало, ако се остварује је добро, ако се не остварује – свет без тога неће пропасти. Свет не може да постоји једино без Свете литургије.
      https://srpska.pravoslavie.ru/139983.html
       
×
×
  • Креирај ново...