Jump to content
Драгана Милошевић

Комунисти у Црној Гори убили 185 свештеника

Recommended Posts

golgota-e1583694699379.png?resize=800,44

Прије Другог свјетског рата, у Црној Гори је било скоро 200 свештеника. Преживјело је тек 15 застрашених црквених пастира. Није преживио ни митрополит Јоаникије (Липовац) – убијен је по окончању рата, у једном потоку код Аранђеловца.

Један од првих црногорских свештеника којег ће погубити комунисти је архимандрит Никодим Јањушевић, настојатељ манастира Свети Лука у Жупи код Никшића. Убијен је у манастирском конаку јула 1941. године, да би потом његове убице опљачкале многе манастирске драгоцјености, али и личне ствари убијеног архимандрита. Тако је однешено и 16 његових одликовања.

golgota6-409x297.jpg?resize=527%2C383&ssl=1

Партизанска патрола Ловћенског одреда, чији је командант био Пеко Дапчевић, одвела је Петра Вујовића из Жупе Добрске само зато што је био поп. По кратком поступку, осудили су га на смрт и живог бацили у јаму дубоку 17 метара, у Куновом присоју, недалеко од Пековог штаба. Свједоци кажу да је пет-шест дана из јаме запомагао: „Воде, воде… Убијте ме ако сте људи!“

Ново Н. Караџић, свршени богослов из Лијеве Ријеке, пошто је побјегао са породицом из Метохије, настанио се код ујака у околини Бијелог Поља гдје је ухваћен и звјерски убијен од својих братучеда партизана Луке Жарића и његових синова.

Жртве свијетлих револуционарних традиција Дурмиторског партизаног одреда су свештеници Ново Делић из Дробњака и протојереј Богдан Церовић са Жабљака. У исто вријеме, у Боану, код Шавника, изречена је смртна пресуда проти Митру Лопушини, али је он успио да побјегне. Попа Делића су бацили у јаму у Шавнику, са још 16 угледних људи; о том злочину је Радован Бећировић испјевао гусларску пјесму.

golgota7-409x328.png?resize=529%2C424&ssl=1

 

У Црмници су комунисти опљачкали скоро све манастире, а у некима су чак и логорске ватре палили. Тако је у цркви Свете Петке у Подгори потпуно изгорио иконостас са иконама и одеждама.

За вријеме напада на Пљевља, 1. децембра 1941. године, комунисти су упали у манастир Свете Тројице. Ухватили су архимандрита Серафима Џарића, 75-годишњег старца, претходно му почупали браду, а онда га задавили.

На Бадњи дан 1942, комунисти су побили и у ријеку Тару бацили 38 људи. Међу њима су била и два свештеника из среза колашинског: Ђуро Томовић и Петар Грдинић.

Из ровачке општине убијени су и бачени у јаму Мртвица, у фебруару 1942, свештеник Крсто Бећковић и теолог Пеко Јовановић. Иста јама прогутала је још 16 Ровчана.

Кривица Сава Пејовића, свештеника из Боке Которске, била је што је јавно осуђивао комунистичко безбожништво и неморал. Зато је крајем марта 1942, убијен на путу за Поборе, гдје је ишао да служи вјерски обред.

Комунисти нијесу само убијали свештенике, већ су их на разне начине злостављали и понижавали са намјером да унизе њихов углед у народу. Прота Косарић и још једна свештеник били су упрегнути у коњске кочије, а комунисти су о том „херојском подвигу“ испјевали пјесму: „Вјерне слуге пророка Илије, упрегнуте у коњске кочије…“

golgota5-409x316.png?resize=533%2C412&ssl=1

Одмах после рата, звјерски је убијено неколико свештеника. У Кртолама код Котора, ухапшен је прота Михаило Барбић, под лажном оптужбом да је издао Њемцима неке комунисте који су касније ликвидирани. Дуго је звјерски мучен у которском затвору, гдје је и убијен, а његов леш је бачен у затворску септичку јаму.

На другој страни Црне Горе, поп Пријовић, са Чемерна код Пљеваља, убијен је децембра 1945. Претходно је нељудски мучен, бацан у воду по децембарском мразу, јахан, чупана му брада, сурово батинан. Мучитељска машта предано је радила, па је на крају везан за волове и тако вучен по прашњавом и џомбастом друму.

Најстравичнија судбина задесила је 76 свештеника, на челу са митрополитом Јоаникијем, који су хтјели да избјегну судбину великог броја своје браће, па су отпочели повлачење са четницима Павла Ђуришића, преко Санџака и Босне. Од 76 свештеника, само су неколицина преживјела велики комунистички злочин и енглеску подвалу: Крсто Рогановић који је успио да се пребаци у Италију, и Марко Кусовац који је пронашао неку везу у комунистичким редовима и доцније свједочио против митрополита Арсенија.

Митрополит Јоаникије и свештеници су кратко вријеме држани у једном логору у непосредној близини Цеља. Сви они су, изузев митрополита, предани у руке црногорских комуниста који су их, голе и везане телефонском жицом, спровели у Техарје код Цеља, гдје су стријељани. Радуле Ј. Остојић је свједочио: „Митрополита Јоаникија и остале свештенике су злостављали, палили им косе и браде, палили им мантије, ломили крстове и спаљивали пред њиховим очима иконице и свете књиге. Јоаникију су доносили четничку крв у чашама и приморавали га да пије.“

golgota1-640x524.jpg?resize=500%2C409&ssl=1

Митрополита Јоаникија депортовали су у Београд. После тога је спроведен у Младеновац, па у Аранђеловац. Једина кривица му је била што је био антикомуниста. Према једној верзији, Пеко Дапчевић је био наредбодавац његовог убиства, Владимир Роловић извршни пресудитељ, док је Василије Циле Ковачевић био непосредни егзекутор. По другој верзији, убио га је лично Пеко Дапчевић. Сигурно је следеће: убијен је 15. маја 1945. године, у једном потоку код Аранђеловца.

Комунисти су се обрушили и на цркве и црквену имовину, о отимању црквених имања да не причамо – ријеч је о хиљадама хектара њива, ливада и шума. У Рожајама је 1947. године порушена црква, скојевци су били ангажовани и за рушење Пивског манастира, који је у последњи час спасио једна старији вјерник. Црква Свете Тројице у Брезојевицама код Плава, после рата је била два пута у пламену, оба пута су је спалили скојевци, а црквено звоно са брда Градац бацили у Лим.

Из Цетињског манастира власт је однијела преко хиљаду књига, много значајних докумената, бројне драгоцјености. Ове књиге су већим дијелом данас у библиотеци „Ђурђе Црнојевић“ на Цетињу, а много тога је завршило у приватним собама или на аукцијама у свијету. Дио намјештаја из радног кабинета митрополита Гаврила Дожића и његових претходника, однијет је и сада се налази у Дому омладине у Подгорици.

golgota3-409x314.png?resize=501%2C385&ssl=1

Пљеваљска црква Свете Петке скрнављена је на најприземније начине; као и Манастир Морача, чија је огромна библиотека и архива, спаљена на ломачи 1952. године, у присуству колашинских партијских функционера.

За послератни однос комунистичке власти према Цркви, једна од примјера је и страдање митрополита Арсенија Брадваревића, који је наслиједио свог несрећног претходника мученика Јоаникија, 1947. године. Митрополит Арсеније је био веома посвећен обнови Цркве. То је засметало Блажу Јовановићу и осталим комунистима, па је 1953. године, на монтираном процесу, осуђен на 11 година робије под оптужбом да је радио против режима. На крају тог суђења, митрополит Арсеније је рекао: „Какав је то црни режим који један стари митрополит, са три-четири свештеника, може срушити?!“

Проти Луки Вујашу, секретару Митрополије, суђено је истовремено, јер није хтио да свједочи против митрополита Арсенија. У затвору су га жестоко мучили и толико пребијали да су му се ноге одузеле.

 

golgota2-409x330.jpg?resize=533%2C430&ssl=1

Рушење Његошеве капеле на Ловћену, комунистичка власт је замислила као последњи ударац српству и православљу у Црној Гори.

На фотографијама су жртаве комунизма, снимље приликом њиховог вађења из јама у зиму 1941/42. у Црној Гори. Спашене су тако што их је енглески пуковник Вилијем Бејли, шеф британске мисије при Врховној команди генерала Драже Михаиловића, 1944. године однео из Црне Горе. Бејли је потом фотографије предао краљу Петру Другом у Лондону, а краљ Петар их је дао мајору Николи Бојовићу, команданту 1. дурмиторске бригаде, који се, по изласку из њемачког логора 1945. године, настанио у Лутону крај Лондона. Мајор Бојовић је снимке оставио свом сину, др Радмилу Бојовићу из Београда.

Извор: Седмица

TAMODALEKO.CO.RS

Пише: Донко Ракочевић Прије Другог свјетског рата, у Црној Гори је било скоро 200 свештеника. Преживјело је тек 15 застрашених црквених

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Наслов теме ваљда није довољно мрачан и трагичан па осећам потребу да се укључим, а зашто?
Треба разобличавати злочине, увек јер људи не знају и причају се одвратне бајке о "куповинама по Трсту", безбедном спавању по парковима (?!) а прећуткују се крвави злочини на коме је та лаж и изграђена а да би добила легитимитет, по неким од тих злотвора и дан данас булевари и тргови добијају имена. Случајност?

Jedna od najstrašnijih komunističkih zločina desio se na Badnji dan 1942. godine. Crnogorski partizani su kod Kolašina na desnoj obali reke Tare masakriralioko 300 ljudi i nad njihovim telima razapeli lešinu psa na krstu (dakle, ubili su i nedužnog psa, inače vernog prijatelja porodice Mandić koja je tu takođe stradala), te ostavili natpis „ovo je Pasje groblje“.

 

Читајте коментаре, у њима је највише екстрема али и највише истине, но расуђујмо браћо и сестре.

 

WWW.POLITIKA.RS

Помињан је недавно на литији у Пљевљима, сетио га се његов наследник на трону митрополита црногорско-приморских, Амфилохије. Молитвено га помиње и слави...

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 19 часа, Antonio рече

ја сам против прогона и убистава људи без правичног суђења.

Imaš pravo iznijeti svoje mišljenje. Jednako pravo imaš da sumnjaš, da se pitaš i negoduješ, ali mislim da si mašio temu.
Očekuje se bar malo poštovanja zbog žrtava koje su stradale u jednom neslavnom dijelu naše istorije, a ukoliko si uopšte pročitao postove ispod kojih si se nakačio, treba da znaš da je to samo dio tužne istine. Toliko zločina je nad tim ljudima napravljeno, i tako monstruozno su izvedeni, da najbolesnija mašta ne može to pojmiti.
Slušala sam priče o Psjem groblju. Svjedočile su o tome nesretne duše koje su gledale kako im masakriraju članove familije. Neke detalje neću zaboraviti nikada. 

Opet kažem, iznesi svoje sumnje, ali na adekvatnoj temi, a ovu zaobiđi sa ovakvim komentarima.
 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 50 минута, Ayla рече

Imaš pravo iznijeti svoje mišljenje. Jednako pravo imaš da sumnjaš, da se pitaš i negoduješ, ali mislim da si mašio temu.
Očekuje se bar malo poštovanja zbog žrtava koje su stradale u jednom neslavnom dijelu naše istorije, a ukoliko si uopšte pročitao postove ispod kojih si se nakačio, treba da znaš da je to samo dio tužne istine. Toliko zločina je nad tim ljudima napravljeno, i tako monstruozno su izvedeni, da najbolesnija mašta ne može to pojmiti.
Slušala sam priče o Psjem groblju. Svjedočile su o tome nesretne duše koje su gledale kako im masakriraju članove familije. Neke detalje neću zaboraviti nikada. 

Opet kažem, iznesi svoje sumnje, ali na adekvatnoj temi, a ovu zaobiđi sa ovakvim komentarima.
 

Ти људи у ЦГ, би без комуниста правили озбиљне проблеме, да су завладали пре другог светског рата, кад је била побуна али нису добили међународну подршку. Тада су могли да изазову нови балкански рат, то су били срби против југославије као јак покрет. па црногорски националисти који су сматрали да су већи срби од осталих срба и да црква нешто није како треба и пре комунизма.

Да ли је црква у ЦГ остала комплетно без свештеника од комуниста? ако није остала и неко је чувао веру у народу и проповедао је, онда ови нису убијени због идеологије, већ како тврде због сарадње са окупаторима и учешћа у неким можда злочинима. Да је Црква напала краља тако да стану на страни иностране монархије, па слично би се десило да победи домаћи краљ.

Ево ти пример, да ли је потомак из куће овог попа Вујовића из цетиња, који је страдао у јаму у цетиње, био секретар Црногорске цркве са МИрашем до пре неку годину? јесте и зове се Сретен, био је на ТВ више пута и давао неке изјаве! Заговарају ли они погром свих Србских свештеника у некој олуји? заговарају! А тај човек је као анти-комуниста, ишао по митинзима и туко Момира Булатовића који је атеиста да би подржао Мила Ђукановића који је тад био хришћанин у медије. Па је бежао у италију у политички егзил због тога, па постао део клира те ЦГ цркве која би пола свештеника србске цркве, прогнала или убила у олуји.

Поштујем жртве али то су све чудне ствари и има чудних људи ван сваког рационализма

Измењено од Antonio

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 минут, Antonio рече

Ти људи у ЦГ, би без комуниста правили озбиљне проблеме, да су завладали пре другог светског рата, кад је била побуна али нису добили међународну подршку. Тада су могли да изазову нови балкански рат, то су били срби против југославије као јак покрет. па црногорски националисти који су сматрали да су већи срби од осталих срба и да црква нешто није како треба и пре комунизма.

Да ли је црква у ЦГ остала комплетно без свештеника од комуниста? ако није остала и неко је чувао веру у народу и проповедао је, онда ови нису убијени због идеологије, већ како тврде због сарадње са окупаторима и учешћа у неким можда злочинима. Да је Црква напала краља тако да стану на страни иностране монархије, па слично би се десило да победи домаћи краљ.

Ево ти пример, да ли је потомак из куће овог попа Вујовића из цетиња, који је страдао у јаму у цетиње, био секретар Црногорске цркве са МИрашем до пре неку годину? јесте и зове се Сретен, био је на ТВ више пута и давао неке изјаве! Заговарају ли они погром свих Србских свештеника у некој олуји? заговарају! Тај човек је као анти-комуниста, ишао по митинзима и туко Момира Булатовића да би подржао Мила Ђукановића. Бежао је у италију у егзил политички због тога, па постао део клира те ЦГ цркве.

Ako ti znaš o čemu pričaš, ja se ne vidjela!
Rekoh ti, NE PLJUJ PO OVOJ TEMI !

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 15 минута, Ayla рече

Ako ti znaš o čemu pričaš, ja se ne vidjela!
Rekoh ti, NE PLJUJ PO OVOJ TEMI !

Не подржавам ја страдања таква, далеко било. где си то видела да ја пљујем? Лепо питам дал је била нека ревизија озбиљна, тих суђења и пресуда.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
WWW.IN4S.NET

Narodni Heroj Svetozar Vukmanović Tempo o svom bratu, dr Luki Vukmanoviću, koga su strijeljali komunisti 1945

Narodni heroj o bratu kojeg su strijeljali komunisti: Nijesam dozvoljavao majci da ga pomene

image.png.eac6660b2878a5ddbb970d712a8a2926.png

Sa majkom nijesam htio da razgovaram o Luki. Ona se nije usuđivala ni da ga pomene preda mnom. Samo jednom je pokušala da mi kaže kako nije bio sa okupatorima, ali ja sam je grubo prekinuo i rekao da ga više ne pominje u mom prisustvu ako želi da budemo zajedno. Nije ga više pominjala

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

@Antonio 

Не дозвољавам овакво понашање на теми.

Ем су били свештеници, ем су убијени; стога поштујте жртве.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Последњи снимци убијеног црногорског митрополита Јоаникија

image.png.1fcc62b1e50e4ab433c749d5751153fa.png

 

WWW.POLITIKA.RS

Приче кажу да је после заробљавања у Словенији маја 1945, митрополит црногорско-приморски Јоаникије (Липовац)...

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 19 минута, Antonio рече

Не подржавам ја страдања таква, далеко било. где си то видела да ја пљујем? Лепо питам дал је била нека ревизија озбиљна, тих суђења и пресуда.

Niko nije kažnjen za masakar koji je napravljen na Badnji dan 1942.
 

 O tome je pisao i Radovan Kalabić. Evo šta Kalabić kaže o ovom monstruoznom zločinu komunista nad Srbima.

„Na Badnji dan, 6. januara 1942, sledbenici Josipa Broza Tita u Crnoj Gori počinili su jedan od najmonstruoznijih zločina u Drugom ratu, koji je po svojim razmerama i načinu izvođenja poprimio sva obeležja kolektivnog, ritualnog i satanskog smaknuća. Partizani su na taj svečani dan, uoči najradosnijeg hrišćanskog praznika po pravoslavnom kalendaru, zverski ubili 373 potpuno nedužna civila u Kolašinu. Kao tipičan primer planiranog komunističkog zločina i ubijanja najviđenih i uglednih Srba u narodu može se uzeti primer streljanja Mihaila Mandića, crnogorskog barjaktara i nosioca mnogih ordena za hrabrost u Balkanskim i Prvom svetskom ratu, koji je pozvan na razgovor u partizansku komandu u Kolašinu, a potom ubijen sa tri sina: Radosavom, Mašanom i osamnaestogodišnjim Jovom. Oni su ubijeni na Badnji dan 1942.g. u lugu pored Tare, na mestu koje se zvalo “Pasje groblje”, jer je jedan Mihailov sin, Miljan, bio u četnicima. Masakr je izvršen maljevima i tupim predmetima. Neke od umorenih naknadno su kasapili, pošto bi opljačkali sve najvrednije stvari na njima do zlatnih krunica u vilicama. Žrtve su bile oba pola, svih uzrasta i zanimanja, a najviše ih je bilo iz redova uglednih domaćina, sudija, trgovaca i zanatlija. Nisu bila pošteđena ni deca, ni najstariji. Kako bi ih dodatno ponizili, njihovi dželati ostavili su ih sve nesahranjene i niko im nije smio prilaziti. U Lugu, na desnoj obali reke Tare, pored pobijenih podigli su i jedan drveni krst, na koji su razapeli ubijenog psa. Po tome je ovo valjda jedinstveno groblje u svetu dobilo ime „Pasje“. A upravo oni komunisti koji su napravili to „pasje groblje“ jesu monstrumi i životinje. Sve je bilo brižljivo isplanirano od strane komunista na visokom položaju, jer ovaj zločin je imao i za cilj da razbukta bratoubilački rat u srpskom narodu, u čemu su i uspeli, zapisao je Kalabić.

WWW.IN4S.NET

O zločinima komunista u Crnoj Gori se ne govori, a imalo bi se šta, jer su njihovi tragovi brojni

A valja pročitati i ovo, prije nego se bilo šta pita ili kaže:

Као командант окупираног Колашина, мајор Јоксимовић је неколико месеци касније присуствовао ископавању жртава „пасјег гробља“. Он је све жртве оквалификовао као невине:

Пред тим језивим призором немо стојимо сви, нарочито родбина. Она не може да препозна лешеве својих милих и драгих, јер су страшно унакажени и без појединих делова тела. Руке и ноге су им поломљене; зуби повађени грубим клештима још док су били живи; лобање су им размрскане дрвеним маљевима, чије су ударце чули становници најближих кућа оне свете ноћи уочи Божића. Све у свему, прави пакао на земљи, у који су дотерани и у коме су страдали праведници, Срби правослане вере и национално опредељени. То су били људи из свих друштвених редова, од судије до обичног радника. 


 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 13 минута, Ćiriličar рече

Последњи снимци убијеног црногорског митрополита Јоаникија

image.png.1fcc62b1e50e4ab433c749d5751153fa.png

 

WWW.POLITIKA.RS

Приче кажу да је после заробљавања у Словенији маја 1945, митрополит црногорско-приморски Јоаникије (Липовац)...

 

U manastiru Brezovac, ispod planine Vencac, na 5 km od Arandjelovca, novosagradjena kapela posvecena je mitropolitu Joanikiju. 

Zivo je secanje na njega u tom kraju.

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
On 9.3.2020. at 13:02, Драгана Милошевић рече

Митрополита Јоаникија депортовали су у Београд. После тога је спроведен у Младеновац, па у Аранђеловац. Једина кривица му је била што је био антикомуниста. Према једној верзији, Пеко Дапчевић је био наредбодавац његовог убиства, Владимир Роловић извршни пресудитељ, док је Василије Циле Ковачевић био непосредни егзекутор. По другој верзији, убио га је лично Пеко Дапчевић. Сигурно је следеће: убијен је 15. маја 1945. године, у једном потоку код Аранђеловца.

  Вероватно је то исти Владимир Роловић, који је касније био амбасадор СФРЈ у Шведској. 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 29 минута, Тихон рече

Вероватно је то исти Владимир Роловић, који је касније био амбасадор СФРЈ у Шведској. 

Добро си приметио...сад сам гледао....и он је Црногорац....то вероватно да се докаже како је одан револуцији.

Та сатанистичка бандаје убијала људе као псе, бе остављајући трагова. Двојицу браће мога деда су убили разни непријетењи. Једног су заробили Немци, био је у Краљевој војсци, и одвели у радни логор. Али пронапао сам му гроб, податке од чега је умро и др. Сахрањен је и гроб је означен.

Другог су одвели партизани, комшија је био главни, и стрељали су га ни данас се не зна гроб.

Отуда су речи Владике Николаја (за шта га оптужују) да је бољи фашиста од комунисте. Јер много мање мртвих је било од фашиста иако су чинили сатанска злодела. Мада су то, комуњаре и фаштисти, два сина од једног оца - Сатане!

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 24 минута, Драгана Милошевић рече

@Antonio 

Не дозвољавам овакво понашање на теми.

Ем су били свештеници, ем су убијени; стога поштујте жртве.

Видим да и данас доле има сукоба неких око цркве. Ја сам ту неку хронологију хтео да видим од пре рата... И нисам знао какав је статус правни страдалих свештеника. Нисам у току, па ми је Ајла показала што је објавио Радован Калабић. И где она оком, ту ја скоком. мсм. верујем јој и не подржавам ова ритуална убиства. Иако ми није рекла, чиме сам ја то омаловажио страдале? Ја нисам тај тип да идем на комеморације у јасеновац или негде друго, али никад ја не омаловажавам наше жртве намерно нешто.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од mario beloti,
      На многаја љета за Владику.    За личне неуспјехе, посртања и падове најлакше је оптужити неког другог. Побјећи од себе је најлакше, али се тиме проблем не рјешава. Напротив! Потребно је суочити се са собом, али то је најтеже, јер је лакше видјети трун у оку брата свога, неголи брвно у оку своме (Лк. 6, 41).   Није на православном епископу да се бави политиком, по најмање оном партијском, али на скрнављење реда и поретка државе коју волимо, без чије помоћи не можемо, није могуће ћутати а гријех је прећутати, јер би то значило давати индиректну подршку онима који дјелом и ријечима желе да зацари општа анархија и безвлашће, да се Србима опет понови братоубилачка прошлост.   Нереди испред прелијепог здања Народне Скупштине Републике Србије пријали су оку само оних који Србији не желе добро, као и онима који би да без изборне воље закораче у српски парламент, јер једино тако могу прескочити народ који их напросто не жели за своје представнике.   Под плаштом жеље за ред и поредак производе се немири и анархија, а они који оптужују власт за ширење короне позивају грађане на окупљање, не би ли се тако, ваљда, стекао колективни имунитет на било какву одговорност за учињена недјела која смо имали прилике гледати у директном преносу.   Наравно, за све је окривљен Вучић, како од опозиције (чији представници народном вољом нису ни ушли у парламент), тако и од свих оних који би да стану на пут напретку Србије, јер им, очигледно, смета што Србија данас има свега више него јуче и што помаже свом народу у региону и дијаспори.   Без жеље да предсједника Вучића учиним већим него што јесте, морам нагласити да до његовог избора за предсједника Република Србија није ни знала да постоје Срби у овом дијелу Крајине. Тачније је рећи да је знала, али је нису занимали.   Знају Дрварчани колико је предсједник Вучић учинио за овај град, знају посебно они који раде у дрварском Јумку, у дрварском Дому здравља, али знају и они у Петровцу, Грахову и Гламочу. Тужно је рећи, али овдашњи Срби се по први пут у својој прошлости данас могу поуздати у Србију, јер је она тек ових година постала наша истинска матица.   У немирима испред Скупштине видјели смо и једног „свештеника“ који се сукобљавао са полицијом. Ријеч је о бившем монаху Антонију, који је лишен монашког чина прије више од десет година, али и даље злоупотребљава мантију, прљајући је својим поступцима. Дакле, није ријеч о било каквом свештенику (још мање о монаху), већ о преступнику о црквене и државне законе. Црква је одувијек поштовала легално изабране државне органе, сагласно њеним црквеним заповјестима.   Видјели смо током немира да они који тобоже воле и брину се за Косово, без стида и срама лупају свој и наш Београд, палећи аутомобиле своје полиције и нападајући саму полицију. Ако је то љубав према Србији, онда не желим да је такви „родољуби“ воле.   На крају, предсједник Вучић испаде крив за све! Ако је ту лаж могуће замислити као истину онда смо ми најсрећнији народ на планети, јер је предсједник Србије понио кривицу нас „безгрешних“.   Умјесто да сједињени гледамо како помоћи нашем народу на Косови и Метохији, Црној Гори, Македонији и српским Крајинама, ми ћемо у директном преносу опет гледати како се међусобно сукобљавамо, док наши освједочени непријатељи ликују, желећи опет видјети Београд у пламену.   Није до Вучића, до нас је, јер је питање колико наш нараштај заслужује земљу коју су нам оставили преци, да је чувамо чинећи је бољом, а не да је палимо, мрзећи браћу своју.     Извор: Епархија бихаћко-петровачка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      За личне неуспјехе, посртања и падове најлакше је оптужити неког другог. Побјећи од себе је најлакше, али се тиме проблем не рјешава. Напротив! Потребно је суочити се са собом, али то је најтеже, јер је лакше видјети трун у оку брата свога, неголи брвно у оку своме (Лк. 6, 41).   Није на православном епископу да се бави политиком, по најмање оном партијском, али на скрнављење реда и поретка државе коју волимо, без чије помоћи не можемо, није могуће ћутати а гријех је прећутати, јер би то значило давати индиректну подршку онима који дјелом и ријечима желе да зацари општа анархија и безвлашће, да се Србима опет понови братоубилачка прошлост.   Нереди испред прелијепог здања Народне Скупштине Републике Србије пријали су оку само оних који Србији не желе добро, као и онима који би да без изборне воље закораче у српски парламент, јер једино тако могу прескочити народ који их напросто не жели за своје представнике.   Под плаштом жеље за ред и поредак производе се немири и анархија, а они који оптужују власт за ширење короне позивају грађане на окупљање, не би ли се тако, ваљда, стекао колективни имунитет на било какву одговорност за учињена недјела која смо имали прилике гледати у директном преносу.   Наравно, за све је окривљен Вучић, како од опозиције (чији представници народном вољом нису ни ушли у парламент), тако и од свих оних који би да стану на пут напретку Србије, јер им, очигледно, смета што Србија данас има свега више него јуче и што помаже свом народу у региону и дијаспори.   Без жеље да предсједника Вучића учиним већим него што јесте, морам нагласити да до његовог избора за предсједника Република Србија није ни знала да постоје Срби у овом дијелу Крајине. Тачније је рећи да је знала, али је нису занимали.   Знају Дрварчани колико је предсједник Вучић учинио за овај град, знају посебно они који раде у дрварском Јумку, у дрварском Дому здравља, али знају и они у Петровцу, Грахову и Гламочу. Тужно је рећи, али овдашњи Срби се по први пут у својој прошлости данас могу поуздати у Србију, јер је она тек ових година постала наша истинска матица.   У немирима испред Скупштине видјели смо и једног „свештеника“ који се сукобљавао са полицијом. Ријеч је о бившем монаху Антонију, који је лишен монашког чина прије више од десет година, али и даље злоупотребљава мантију, прљајући је својим поступцима. Дакле, није ријеч о било каквом свештенику (још мање о монаху), већ о преступнику о црквене и државне законе. Црква је одувијек поштовала легално изабране државне органе, сагласно њеним црквеним заповјестима.   Видјели смо током немира да они који тобоже воле и брину се за Косово, без стида и срама лупају свој и наш Београд, палећи аутомобиле своје полиције и нападајући саму полицију. Ако је то љубав према Србији, онда не желим да је такви „родољуби“ воле.   На крају, предсједник Вучић испаде крив за све! Ако је ту лаж могуће замислити као истину онда смо ми најсрећнији народ на планети, јер је предсједник Србије понио кривицу нас „безгрешних“.   Умјесто да сједињени гледамо како помоћи нашем народу на Косови и Метохији, Црној Гори, Македонији и српским Крајинама, ми ћемо у директном преносу опет гледати како се међусобно сукобљавамо, док наши освједочени непријатељи ликују, желећи опет видјети Београд у пламену.   Није до Вучића, до нас је, јер је питање колико наш нараштај заслужује земљу коју су нам оставили преци, да је чувамо чинећи је бољом, а не да је палимо, мрзећи браћу своју.     Извор: Епархија бихаћко-петровачка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије говорио је у емисији Радио-телевизије Републике Српске “Актуелно” о ситуацији која је настала у Црној Гори усвајањем безаконог закона о слободи вјероисповијести.   ВИДЕО ЗАПИС РАЗГОВОРА   “Ово што се данас догађа у Црној Гори само је наставак онога што се у њој догађало у вријеме Светог Петра Цетињског, а и након њега. Црква кроз сву своју историју, па и данас позива на братску слогу, на љубав, на мир и помирење браће, а не на сукобе. Али, опет, с друге стране, Црква штити свој идентитет, с обзиром на тај закон, који није закон него безакоње”, казао је Митрополит црногорско-приморски.   У емисији су, поред Митрополита Амфилохија, на ову тему говорили: адвокат Велибор Марковић из Подгорице, проф. др Миливоје Радовић са подгоричког екониомског факултета, извршни директор НВО “Не дамо Црну Гору” проф. др Здравко Кривокапић, др Марко Митровић, специјалиста оториноларингологије из Никшића, Мато Уљаревић, студент ФЛУ Цетиње, предсједник ДНП Милан Кнежевић, посланик ДФ Милутин Ђукановић и новинар Марко Вешовић.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од JESSY,
      ВОДА ЖИВА
      Кад би ти знала дap Божји, и ко је тај који ти говори: дaj Mи да Пијем, ти би тражила oд Њега и дao би ти воду живу. (Јн. 4, 10)
      Кад би ти знала! Да, често у животу, када се налазимо у тешким околностима, када нам се догађа да се свим силама противимо ономе што нам предстоји да извршимо, кад бисмо само знали да се баш у томе састоји извор живота за нас, ми бисмо наравно, спремно примили све што нам се шаље. Зато немојмо никада да занемарујемо ниједну, чак ни најтежу обавезу. Ако она долази пред нас, значи да је Господ Сам нама шаље, и не без циља. И можда никада нећемо добити велико духовно благо, које се састоји управо у испуњавању те обавезе, ако пропустимо прилику да урадимо оно што Господ очекује од нас.
      Неретко нам се дешава да трпимо увреде, неправде од наших ближњих, и смућујући се због таквог односа према нама, говоримо да је лакше покорити се искушењу које шаље Господ, него поднети толико бола од људи. Али није ли и то искушење од Бога? Ако Он допушта, значи да Он и шаље, и шаље ради нашег усавршавања. Примајмо све са љубављу и покорношћу, као да је директно из руку Самог Спаситеља и биће нам лакше. Молимо Га да нам да воду живу, чак и ако она за нас извире из горког извора.
      http://manastirpodmaine.org/voda-ziva/
       

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...