Jump to content
  1. RYLAH

    RYLAH

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, данас је 28.11.21021. године, дао је видео саопштење на свом Инстаграм налогу поводом јучерашњих дешавања.
      Јуче сам са тугом пратио, како су међу нама, припадницима истог народа, али и грађанима Србије, независно од тога ком народу припадају, избили физички сукоби.
      На самом уласку у божићни пост, бијемо се међусобно песницама, моткама, каменујемо аутобусе, разбијамо главе једни другима, уништавамо имовину.
      Не желим да анализирам шта је повод, а шта прави узрок сукоба; ни ко је крив, а ко је невин.
      Они који стварају конфликте и управљају кризама и сукобима у свету, али исто тако и они који код нас поларизују, деле и сваку тему политизују да би стварали раздоре из себичних, парцијалних интереса, све то добро знају.
      Могу само да молим све, да апелујем, да чувамо једни друге, а не да се бијемо. Свако је свакоме потребан. Не можемо једни без других. Свако да поштује свакога, на то нас Бог позива.
      Молим се Богу да у данима божићног поста своје мисли, жеље и молитве Христу Богу, једином миротворцу, усмеримо ка општем добру, разумевању, љубави и поштовању према  ближњем, без обзира на чињеницу да су нам, по природи ствари, идеолошки, социолошки, политички и сваки други ставови различити.
      Период поста, у који смо закорачили нас подсећа и позива на неопходни мир. Међутим, морамо знати да се истински мир не може постићи без помирења и мира са Богом, то јест, без труда да, колико год је могуће живимо у складу са Христовим, јеванђелским системом вредности, које су сажете у тајни двоједине љубави, према Богу и према ближњем, што значи према сваком човеку. Морамо знати да немири, ма колико хтели да донесу мир, неумитно производе нове и нове немире.
      У том смислу, мир са Богом истовремено и безусловно подразумева ограничавање свога егоизма, самољубља, себичности, нетрпељивости, искључивости, једном речју ограничавање своје појединачне воље, и пружање права и простора другоме да изражавајући своју слободу и своје дарове и способности, на миран, цивилизован и демократски начин допринесе добру по свим питањима од општег значаја, како за садашњост тако и за будућност народа и државе.
      Са ових неколико мисли желим срећан и благословен божићни пост, који нас води миру који јесте Христос међу нама.
       
      Извор: Телевизија Храм
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски Господин Порфирије, стигао је у уторак, 16. новембра, у прву званичну посету Епархији бачкој. Испред Саборног храма у Новом Саду, Његову Светост дочекао је Његово Преосвештенство Епископ бачки Господин Иринеј, и Његово Преосвештенство викарни Епископ мохачки Господин Дамаскин, са свештенством и верним народом.

       
      У пратњи Његове Светости стигао је и Његово Преосвештенство Епископ топлички Господин Јеротеј. Након свечаног дочека, Његова Светост началствује Светом Архијерејском Литургијом уз саслужење Преосвећене Господе Епископа, бачког Иринеја, зворничко-тузланског Фотија, крушевачког Давида, ваљевског Исихија, осечкопољског и барањског Херувима, толичког Јеротеја и мохачког Дамаскина.
      Након прочитаног Светог Јеванђеља Патријарх Порфирије се верном народу обратио беседом и између осталог рекао: "Радујем се кад идем у било коју Епархију и радујем се сусрету са сваким нашим Православним сабратом, и заиста нема разлике у слави између места и простора где год се служи Света Литургија, јер је она сабор Сина Божијег.  Света Литургија је простор у којем се пројављује и показује Црква као јединство у вери, нади и љубави свих оних који су се сабрали на једном месту, јединство са Богом.“
      И додао:  "Увек постоји посебан додатак и посебна радост за мене. Посебну радост за мене данас  представља долазак у Нови Сад, да пре свега служимо Свету Литургију, да се видимо лицем у лице, и готово све вас лично познајем и ви познајете мене, и сваки долазак у Нови Сад, нарочито у последње време за мене представља повратак у очев дом, у најбољем смислу те речи. Где год смо, свуда је Господња земља,  свуда смо на своме, али ипак кад смо удаљени од свог корена, и духовног и биолошког, осећамо извесну ноту странствовања, а ја опет, опоростите на личној ноти, све што имам, а да ипак личи на нешто што вреди потекло је из ових крајева, из Епархије бачке, из Новог Сада. Духовна је радост и посебно сам духовно ганут што ево и данас, на дан храмовне славе Господ је хтео да се заједно молимо."
       
      Извор: Телевизија Храм
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У новом издању емисије "Читаоница" на таласима Радија Епархије нишке "Глас", представљен је нови септембарско-октобарски 381. број "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Садржај наведеног броја представио је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора задужен за односе са медијима. Разговор је водила Маријана Прокоповић, новинар. 
       
      Звучни запис разговора
       
      Сваки нови број "Православног мисионара" обрадује нас значајним темама које у сваком човеку побуђују делање, покрећу нас да све поуке, савете и духовне смернице одмах и сада применимо у свом хришћанском етосу и животу, истакао је катихета Бранислав Илић. 
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 7. новембра 2021. године светом архијерејском Литургијом у топчидерском храму Светих апостола Петра и Павла. Саслуживали су Преосвећена Господа Епископи далматински Никодим и топлички Јеротеј. Након великог входа, патријарх Порфирије је рукоположио чтеца Србољуба Остојића у чин ђакона.
      Повезана вест:
      Патријарх Порфирије поделио радост поводом рукоположења ђакона Србољуба Остојића

       
      Тумачећи прочитани део светог Јеванђеља патријарх Порфирије је поучио свештенство и верни народ о смислу чуда описаног у Јеванђељу по Луки: „Наин значи лепота и живот. То је било место свежине, место у које су долазили на неку врсту одмора и предаха људи из Назарета. И ево, у том месту живота, у том месту лепоте и свежине, видимо једну драматичну слику, видимо контраст. С једне стране тужна поворка иде да сахрани дете удовице, која је већ чињеницом да је удовица већ прошла претходно кроз тугу, кроз жалост због тога што јој је муж умро. И ево сада, онај син који јој је био утеха и по свој прилици нека врста наде за будући живот и он је умро. У том дакле месту, које се зове Наин, место живота, у месту лепоте и свежине, без обзира што је оно спољашње тако саткано, реалност људска јесте реалност смрти, реалност пролазности, реалност туге, бола и уздисања. Са друге, пак, стране, видимо Господа који у својој пратњи има своје ученике, апостоле, и који је извор живота, који сведочи и проповеда живот и то не само биолошки живот који има свој почетак и крај, не само живот који је искуство пролазног света, него проповеда, сведочи и дарује живот вечни“.
      „Апостол и јевађелист Лука је хтео да покаже историјску димензију живота Господа Исуса Христа, да покаже да Син Божји, наша вера у њега, није напросто нека апстрактна теорија, идеја, идеологија, философија, а и да јесте најбоља могућа, она би била само једна од постојећих људских творевина, једна од философија и наука антропоцентричних, наука по човеку. Апостол и јеванђелист Лука хоће да покаже да ништа није из живота Христовог фикција и да не постоји оно што наш чека тамо негде у другом будућем веку и свету, а да није доступно нама људима као предокус, али истинска и права реалност, реалност не само о којој можемо само да мислимо, него реалност у којој и можемо и морамо и позвани смо да учествујемо“, појаснио је патријарх Порфирије разлог зашто је апостол Лука придао важност приказивању историјских чињеница које је Господ Христос чинио.
      „Овај догађај, у којем Господ, буди из сна, називајући смрт сном и на другим местима у Јевнађељу, хоће да покаже да без обзира на то у ком месту жививо, да ли је то место свежина и да ли се то место назива место живота, сами себе, по себи, људским својим силама. ми смо само тужна поворка која испраћа из овога света једнога по једнога“, истакао је Патријарх наглашавајући:
      „Са друге стране - љубав Божја, са друге стране - Сам Бог који јесте љубав, Он је дошао и остао са нама и међу нама као Извор живота, као Носилац живота, као Дародавац живота. Пре свега силом своје љубави, Он побеђује смрт. Побеђује смрт не само као биолошку чињеницу и не само као последицу греха отуђења човека од Бога, његове аутономизације, помисли да може без Бога која га је одвела у смрти. Господ побеђује смрт не само као резултат греха, него побеђује смрт као пролазност, као стварност, чини од онога што је створено капацитетом који може да учествује у нествореном и да тако постане парадоксално, надумно, надлогично, бескрајан. Чини од човека, који има свој почетак и самим тим по својој природи да може бити бесконачан и ка напред и ка назад, и ка почетку и ка крају. Чини човека да све оно што је њему логично, што је рационално, што је самим тим ограничено постане надлогично, надумно и самим тим неограничено“.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Срби не воле растанке, па чак ни оне краткотрајне, на дан, два, на мјесец или годину. Нарочито не воле када се на пут оде без поздрава, када неизмирени одступимо једни од других, када нас помрчина смрти трајно удаљи. Тада се преиспитујемо да ли смо могли другачије, боље, да ли је у нама превладала хришћанска љубав или горка сујета овога свијета? Тако размишљамо када смо суочени са одласком оних које волимо, али и оних које волимо нешто мање.

       
      Ових дана навршава се годину дана од блаженог уснућа митрополита Амфилохија. Година је прошла као трен, као трептај ока. Чини се, само смо старији за једну годину, док је око нас све остало исто или бар слично. У сивилу суморне свакодневице, он – којег нема у нашем погледу, засијао је у нашој души, али сада као небески пастир који своје стадо сабира и са оне друге стране.
      Без имало патетике у ријечима, с правом можемо рећи да нас митрополит Амфилохије и даље окупља као добри отац. Неки кажу да је Црна Гора незамислива без њега, али он, чврсто вјерујем, није ни напустио Црну Гору, већ је, као мудри отац, пустио своју дјецу да живе без његовог свакодневног надзора. Пустио је дјецу да одрасту, али и даље бдије над сваким њиховим кораком. У то сам сигуран, у то вјерујем и то знам, јер знам шта је он значио Црној Гори и шта је она значила њему.
      Ипак, носећи у себи честитог Црногорца, митрополит Амфилохије надрастао је Црну Гору и својом личношћу освојио је сво српство, па и више од тога. И данас га помињу у Светој Гори и у Русији, у Грчкој и на Кипру, и ко зна гдје још?! Није митрополит био цвијет бесплодни, већ је његово духовно сјеме никло у душама многих, па га срећемо на лицима других и драгих људи, у којем видимо бар одсјај његовог небеског лика који, протоком временом, постаје све видљивији.
      Отишао је без растанка, а његова дјеца и данас га дозивају, призивају, моле се за њега и моле се њему, обраћају му се, тражећи од њега очинску утјеху и савјет, питајући се на свакој од животних раскрсница: Шта би учинио Амфилохије?
      Налазећи у себи мудрог митрополита, свако од нас хита својом стазом, борећи се са злом у себи и око себе, и никада не губећи лик онога коме је Лик Христов сада пред очима нетварним. То је наш Ђедо којег смо познавали, који нас је обогатио својим присуством у животу свакога од нас.
      Са неким је провео многе године, а са неким је размјенио тек по коју ријеч, али је на свакога оставио утисак којег кише времена не могу испрати. Зна то вјерни народ, зна то и добри митрополит Јоаникије, којег нам је Ђедо оставио, да га одмјени у старости, онога трена кад вријеме замјени вјечношћу. У тој и таквој Црној Гори, која љуби своје митрополите, вриједи удисати ваздух, вриједи и живјети и умирати.
      Година је прошла, а као да је прошао само један трен. Најприсутнији су управо оних којих нема међу нама, јер душа чезне за њима, јер нам недостају да их загрлимо, да их тварним очима видимо, да се у осмијеху препознамо, да се у молитви сјединимо. Зато сам, истовремено, и радостан и тужан, док оживљавам успомене на драгог митрополита који је у молитвама свагда присутан. Нека то његово небеско присустно оплемени свакога од нас, па и мене, да бисмо сачували у себи онај лик Христов по којем смо знали блаженопочившег митрополита Амфилохија.
      Са чврстом надом и неупитном вјером да ћемо се поново срести, лицем к лицу, у Небеском Јерусалиму, молитвено га поздрављамо из мученичке Крајине, вапијући му да нас не заборави као што ни ми њега нисмо заборавили!
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...