Jump to content

Eugenio Maria Giuseppe Giovanni Pacelli - Pope Pius XII

Оцени ову тему


Препоручена порука

Arhivi o Piju XII. končno odprti

Gre za dva milijona dokumentov in pontifikat Pija XII. razumejo kot ključen za razumevanje zgodovine 20. stoletja. Materiala je 323 metrov, kar da kaže, kako živahna in razvejena je bila diplomatska dejavnost Svetega sedeža v tem času.

FOTO:Arhivi o Piju XII. končno odprti

Očitek, ki se je prijel Pija XII., je bil, da je pasivno sodeloval z nacizmom. Kritiki so namreč menili,­ da bi se med judovskim holokavstom v drugi svetovni vojni moral oglasiti in ga obsoditi ter se ne zaviti v molk, kar je dejansko storil. Nikoli namreč ni javno obsodil pregona in genocida nad Judi niti nad drugimi preganjanimi ljudmi ali skupinami ljudi.

Prefekt vatikanskega apostolskega arhiva msgr. Sergio Pagano je za Radio Vatikan povedal, da priprave na to potekajo že kakih petnajst let. Gre za veliko dokumentov in v tem obdobju so jih digitalizirali. Znanstveniki, raziskovalci in zgodovinarji bodo poslej imeli veliko nadrobnega dela.

Pagano ni skrival mnenja, da bodo dokumenti pokazali na dober in dobrodelen značaj Pija XII. in bodo na neki način spremenili zgodovinsko predsodbo, ki je nastala spontano. Da bi dan odprtja arhivov pospremili z ustrezno strokovno argumentacijo, je v Vatikanu 21. februarja potekal študijski dan. Tam so predstavili katalog dokumentov, ki so ga izdelovali zadnjih dvanajst do petnajst let.

image

Za dostop do arhivov je uspešno zaprosilo 85 raziskovalcev, je poročal francoski LaCroix. Guardian je poročal o 150. Dovoljenje se nanaša na raziskovanje obdobja med letoma 1939 in 1958. To je tudi približen okvir papeževanja Pija XII., ki je trajalo skoraj 20 let. Raziskovalci prihajajo iz najmanj dvanajstih držav, deset, je poročal LaCroix, iz ZDA, vključno z dvema, ki prihajata iz washingtonskega muzeja holokavsta (Holocaust Memorial Museum). Sedem preučevalcev bo prišlo iz Izraela, štirinajst iz Nemčije, šestnajst iz Italije, dvajset iz vzhodne Evrope in Rusije, ostali iz Francije, Španije in Latinske Amerike.

Osrednje vprašanje projekta »odpiranja arhivov« o papežu Piju XII. je v resnici njegov medvojni molk. Sergio Pagano, ki je preučeval te dokumente, že ko jih je katalogiziral, je izrazil prepričanje, da ni mogoče govoriti o pravem papeževem molku. Govoril je, kolikor je lahko, ni pa molčal, bi se lahko razumelo Paganove besede.

Sploh bi lahko »molk« Pija XII. razdelili na tri dele. Britanski Observer je citiral ameriškega poznavalca razmerja med Katoliško cerkvijo in fašizmom Davida Ketzerja – ta bo že ta teden začel preiskovati dokumente –, ki je na vatikanski strani zaznal nervozo zaradi tega, kaj bi dokumenti lahko pokazali. Prvi del enigme je v dokazanem dejstvu, da se papež nikoli ni javno oglasil ali obsodil nacističnega zločina. Drugi del je v interpretaciji, da je s tem molkom »kupoval« možnost, da je v Rimu pod fašističnimi političnimi okoliščinami po tiho rešil več kot 1000 Judov.

Razkrivanje arhivov bi lahko pokazalo, kakšni pogovori so potekali vzporedno, nad in pod mizo, kakšne so bile resnične okoliščine ter kakšni premisleki in strategija papeževega razmišljanja oziroma ukrepanja v tistem času. Tretji del bi utegnil pokazati na dodatne okoliščine dogajanja okrog komunistične internacionale in Pijevega antikomunizma, kamor bi lahko umestili tudi vzroke za politično ravnanje političnega katolicizma in slovenske Katoliške cerkve med letoma 1941 in 1945.

image

Načela proti odtenkom dogajanja


Okoliščine, ki so pogojevale ravnanje papeža Pija XII., najbrž vseeno ne odtehtajo generalnega dejstva, da je molčal, ko pravi mož ne sme molčati, in holokavst je gotovo dogodek, ob katerem se ne molči. Toda, je zapisal Observer, profesorica moderne evropske zgodovine na univerzi Sheffield Mary Vincent pravi, da kritika Pija XII. nikoli ni upoštevala »odtenkov« dogajanja.

Njegova teza je, da je bil Pij XII. previden, asketski in precej nepriljubljen človek, ki je poskusil krmariti Cerkev tako rekoč skozi nemogoče okoliščine. Imel je jasno predstavo o nevarnosti in nesprejemljivosti sovjetskega komunizma, precej manj kritičen pa je bil do italijanskega fašizma. Toda te odločitve ga še ne postavljajo v črno-beli svet ali ga delajo le dobrega ali slabega, je povedala Mary Vincent.

image

Pod njegovim prednikom Pijem XI. je bil državni sekretar in se je v Nemčiji kot papeški nuncij (oziroma odposlanec) leta 1933 pogajal o konkordatu med Svetim sedežem in Vatikanom. Pol leta pred izbruhom druge svetovne vojne je bil izvoljen za novega papeža, ohranjal je diplomatske stike s tretjim rajhom in ni obsodil nemškega napada na Poljsko 1. septembra 1939. Leta 1942 je brez dvoma vedel za nemško iztrebljanje Judov, to so mu poročali številni duhovniki. Njegova formula – o tej je leta 1943 pisal berlinskemu škofu, je poročal Observer – je bila, da Cerkev javno ne sme obsoditi holokavsta, da ne bi povzročila »še večjega zla«.

Z drugimi besedami povedano, je šlo v njegovem razmisleku za znano tezo o manjšem zlu. V tistem času so tudi v Sloveniji pod njegovim vplivom potekale natanko takšne debate o OF, NOB, komunistični revoluciji, obrambi vere in »dovoljeni kolaboraciji« z nacizmom v imenu manjšega zla proti večjemu, ki pa da je komunizem in ta se je polastil NOB. Posledice so poznane.

image

Tarča nacizma ali taktika ohranitve moči


Msgr. Sergio Pagano je prepričan, da bo odprtje arhiva pripomoglo k rehabilitaciji imena papeža Pija XII. Če imamo po poročanju Observerja na eni strani britanskega avtorja Johna Cornwella, ki je leta 1999 napisal knjigo Hitlerjev papež, imamo te dni na drugi Pagana, ki je zatrdil, da je Pij XII. nedolžen in svetniški. Cornwell (in mnogi z njim) je zatrdil, da je šlo za narcisistično težnjo zavarovati prednosti in moč papeštva, za idealnega papeža za Hitlerjeve načrte, Pagan je na drugi strani zatrdil, da je bil papež pojem karitativnosti, da je od njega k revežem »odtekla« reka denarja, da nikomur ni odrekel karitativne pomoči in da je reševal tudi Jude.

Zanimanje za dokument tistega časa je izjemno. STA je citirala kardinala Joséja Tolentina Calaça de Mendonça, cerkvenega arhivarja in knjižničarja v Vatikanu. Rekel je: »Odpiranje arhivov je odločilno za sodobno zgodovino cerkve in sveta«, kajti z odprtjem arhivov bodo raziskovalci lahko raziskovali najrazličnejše teme – »od verske do politične zgodovine, od cerkvene oblasti do odnosov Svetega sedeža z državami in mednarodno skupnostjo«.

image

Včeraj se je po napovedih »odprtje« arhiva tudi zgodilo. Raziskovalcem so zdaj dostopni tudi dokumenti zgodovinskega arhiva oddelka za odnose z državami vatikanskega državnega tajništva. Podrobnosti je v intervjuju za Radio Vatikan pojasnil nadškof Paul Richard Gallagher, tajnik za odnose z državami.

Gre za dva milijona dokumentov in pontifikat Pija XII. razumejo kot ključen za razumevanje zgodovine 20. stoletja. Materiala je 323 metrov, kar da kaže, kako živahna in razvejena je bila diplomatska dejavnost Svetega sedeža v tem času. Na voljo bodo tudi dokumenti službe, ki je bila v Vatikanu zadolžena za poslušanje tujih radijskih postaj. To so počele posebej izurjene redovnice.

Tudi Gallagher je osvetlil lik papeža Pija XII. med drugo svetovno vojno. Označil ga je za »branilca človeštva, pristnega Pastirja in pogumnega diplomata«. Označil ga je tarča nacizma, kajti ta je jasno izrazil sovraštvo do »katoliške Cerkve in samega papeža«. Arhivi so odprti, verjetno bo zanimivo počakati na izsledke interpretacij necerkvenih zgodovinarskih ekspertov za topiko tega obdobja.

https://www.delo.si/novice/svet/arhivi-o-piju-xii-koncno-odprti-284492.html

Link to comment
Подели на овим сајтовима

The Vatican & the Holocaust: 860,000 Lives Saved - The Truth About Pius XII & the Jews

by Robert A. Graham, S.J.

 

People often ask: why did Pius XII, Eugenio Pacelli, not speak out more forcefully against Hitler? Historian Fr Dermot Fenlon of the Birmingham Oratory looks at the facts and sets the record straight.

The answer is recounted by a former inmate of Dachau, Mgr Jean Bernard, later Bishop of Luxembourg:

"The detained priests trembled every time news reached us of some protest by a religious authority, but particularly by the Vatican. We all had the impression that our warders made us atone heavily for the fury these protests evoked ... whenever the way we were treated became more brutal, the Protestant pastors among the prisoners used to vent their indignation on the Catholic priests: 'Again your big naive Pope and those simpletons, your bishops, are shooting their mouths off .. why don't they get the idea once and for all, and shut up. They play the heroes and we have to pay the bill.'"

Albrecht von Kessel, an official at the German Embassy to the Holy See during the war, wrote in 1963:

"We were convinced that a fiery protest by Pius XII against the persecution of the Jews ... would certainly not have saved the life of a single Jew. Hitler, like a trapped beast, would react to any menace that he felt directed at him, with cruel violence."

The real question is, therefore, not what did the Pope say, but what did the Pope do? Actions speak louder than words. Papal policy in Nazi Europe was directed with an eye to local conditions. It was co- ordinated with local hierarchies. Nazi policy towards the Jews varied from country to country. Thus, although anti-Jewish measures were met in France by public protest from Archbishop Saliege of Toulouse, together with Archbishop Gerlier of Lyons and Bishop Thias of Mantauban, their protest was backed by a highly effective rescue and shelter campaign. 200,000 lives were saved. In Holland, as Fr Michael O'Carroll writes, the outcome was 'tragically different'. The Jewish historian Pinchas Lapide sums it up:

"The saddest and most thought provoking conclusion is that whilst the Catholic clergy of Holland protested more loudly, expressly and frequently against Jewish persecutions than the religious hierarchy of any other Nazi-occupied country, more Jews - some 107,000 or 79% of the total - were deported from Holland; more than anywhere else in the West."

Van Kessel's view is therefore borne out by the experience of Nazi Holland: protest merely made for more reprisals.

What of Rome itself? In 1943 the German ambassador to the Holy See, Von Weizsaecker, sent a telegram to Berlin. The telegram has been cited as damning 'evidence' against Pius XII.

"Although under pressure from all sides, the Pope has not let himself be drawn into any demonstrative censure of the deportation of Jews from Rome ... As there is probably no reason to expect other German actions against the Jews of Rome we can consider that a question so disturbing to German-Vatican relations has been liquidated."

Von Weizsaecker's telegram was in fact a warning not to proceed with the proposed deportation of the Roman Jews: 'there is probably no reason to expect other German actions against the Jews of Rome'. Von Weizsaecker's action was backed by a warning to Hitler from Pius XII: if the pursuit and arrest of Roman Jews was not halted, the Holy Father would have to make a public protest. together the joint action of Von Weizsaecker and Pius XII ended the Nazi manhunt against the Jews of Rome. 7,000 lives were saved.

In Hungary, an estimated 80,000 baptismal certificates were issued by Church authorities to Jews. In other areas of Eastern Europe the Vatican escape network (organised via Bulgaria by the Nuncio Roncalli - later John XXIII) has impressed those writers who have studied the subject, with the effectiveness of the Church's rescue operation. David Herstig concludes his book on the subject thus:

"Those rescued by Pius are today living all over the world. There went to Israel alone from Romania 360,000 to the year 1965."

The vindication of Pius XII has been established principally by Jewish writers and from Israeli archives. It is now established that the Pope supervised a rescue network which saved 860,000 Jewish lives - more than all the international agencies put together.

After the war the Chief Rabbi of Israel thanked Pius XII for what he had done. The Chief Rabbi of Rome went one step further. He became a Catholic. He took the name Eugenio.

Note that the quotes in this article are take from Fr Michael O'Carroll's book, Dublin, 1980.

https://www.jewishvirtuallibrary.org/860-000-lives-saved-the-truth-about-pius-xii-and-the-jews

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од illuminated,
      Donosimo dijelove pisama koje je Alojzije Stepinac slao papi Piju XII.
      Prije nego što kažem nešto o reakcijama na posljednji intervju koji je HRT-u dao patrijarh SPC Porfirije htio bih još jednom javno izraziti svoje mišljenje o osobi koja je u glavnom gradu Hrvatske provela proteklih sedam godina u svojstvu mitropolita zagrebačko – ljubljanskog. Pritom nažalost nemam iluzija da će moje riječi doprijeti do onih zaslijepljenih nacionalizmom i isključivošću, onih koji se, da stvar bude “bolja”, nazivaju kršćanima, a koji kršćanstvo niti poznaju niti razumiju. Dakle, ako je Porfirije Perić problem hrvatsko-srpskih odnosa onda Hrvati i Srbi nemaju problema, a ako o patrijarhu Porfiriju ovisi kakvi će biti odnosi između Katoličke crkve i Srpske pravoslavne crkve onda su ti odnosi na dobrom putu da postanu bolji nego što su ikada u povijesti bili.
      Na spomenuti intervju reagiralo je nekoliko hrvatskih političara, generala, akademika, kolumnista i svećenika koji sada traže isprike i ostavke odgovornih na HTV-u, a cijeli “slučaj” čak dovode u vezu s (narušenom) nacionalnom sigurnošću. Ne pada mi na pamet ovom prilikom polemizirati s njima i njihovima stavovima jer je jasno da najveći problem u ovoj priči (njima) nisu izgovorene riječi nego činjenica da ih je izgovorio jedan Srbin i usto pravoslavni svećenik.
      Međutim, ipak bih se osvrnuo na jedan komentar, i to onaj svećenika Jurja Batelje, pošto se radi o čovjeku koji godinama proučava život zagrebačkog nadbiskupa i koji nosi titulu “postulatora kauze za kanonizaciju bl. Alojzija Stepinca”. Monsinjoru Batelji, koji u svom dugogodišnjem istraživačkom radu nikako da naleti na neka kontroverzna i problematična mjesta u Stepinčevu životu i radu, nego isključivo pronalazi misli, riječi i djela koja idu u prilog njegovoj svetosti, zasmetalo je što je u nadbiskupovim pismima papi iz perioda Drugog svjetskog rata ta problematična mjesta uočio baš patrijarh SPC-a.
      Porfirijev stav o Stepincu
      Za one koji nisu gledali intervju Porfirije je na pitanje o kanonizaciji Stepinca odgovorio ustvari vrlo odmjereno, pohvalivši angažman pape Franje, a rad zajedničke komisije predstavnika Katoličke crkve i SPC-a označio plodotvornim i korisnim. Onda je uslijedila rečenica koja je izazvala najviše reakcija:
      “U rukama imam pisma koja je Stepinac upućivao Piju XII. i iz kojih zaista mogu da se nađu mesta koja jesu duboko problematična”, ali onda i dodao nešto važno: “Što ne znači da on nije živeo u teškom vremenu i da se može sagledavati u crno-beloj tehnici”. Iz cijelog intervjua je jasno da Porfirije niti u jednom trenutku nije doveo u pitanje potrebu za daljnjim dijalogom na tu temu, niti odluku Katoličke crkve da Stepinca ipak odluči proglasiti svetim, a kamoli da je imao potrebu koristiti teške i grube riječi i tvrdnje, kao npr. da zagrebačkog nadbiskupa okvalificira zločincem.

      Spomenuti poznavatelj lika i djela Alojzija Stepinca, monsinjor Batelja, reagirao je porukom da bi bilo dobro da je patrijarh naveo mjesta koja on ocjenjuje duboko problematičnima u Stepinčevim pismima. A onda, prije nego je dopustio da mu se odgovori, ponudio svoj odgovor:
      “O sadržaju svih pisama nadbiskupa Stepinca papi Piju XII. stručnjaci su rekli svoj sud – teološki i povijesni. Ni u jednom pismu nema ništa protiv kršćanske vjere i ćudoređa. Nema u njima problematičnih mjesta; ne daju povod za prijepore – još manje za sumnju u čistu savjest i svetački značaj Alojzija Stepinca”. O Stepinčevim pogledima na NDH i položaj vjernika u njoj Batelja kaže: “Nadbiskup Stepinac je sa svojim narodom bio za uspostavu samostalne države. Nije joj određivao ni politički okvir ni ekonomski smjer, ali je tražio da se u njoj poštuju božanska i ljudska prava, da i katolici i pravoslavni imaju blizinu vlastite Crkve, svoj narod, svoje vjernike. A to je na ponos svakom katoliku, svakom dobronamjernom čovjeku.”
      Što, zapravo, stoji u Stepinčevim pismima papi Piju XII.
      Budući da sam i ja imao priliku pročitati spomenuta pisma koristim priliku, ne znajući na što je patrijarh konkretno mislio, navesti mjesta koja se meni kao povjesničaru, ali prije svega kao čovjeku, u najmanju ruku čine problematičnima.
      Pa krenimo redom.
      Po meni je problematično kada Stepinac, kao kršćanin i kao dobronamjeran čovjek, papi u pismu datiranom 16. svibnja 1941. piše o uvođenju rasnih zakona u NDH, ili kako ih on naziva “zakonima protiv Židova” (“Leggi contro gli Ebrei”), kao sredstvu da se udobrovolji naciste, pa zaključuje da je “mnogo manje zlo to što su Hrvati donijeli ovaj zakon nego da su Nijemci preuzeli svu vlast u svoje ruke”. Ako se većim zlom smatra ono koje ide na štetu hrvatskih katolika, a manjim ono koje ide na štetu hrvatskih Židova, onda se nadbiskupova kalkulacija pokazala točnom.

      Spominje u istom pismu Stepinac i vjerska preobraćenja, ali on u njima prepoznaje nešto drugačije motive od onih stvarnih: “Pošto je vlast katolička, osjeća se veliki porast obraćenja Židova i pravoslavnih šizmatika (tim terminom Stepinac naziva pravoslavne Srbe) u katoličanstvo. Moramo biti vrlo pažljivi prilikom njihova primanja, pošto su u pitanju materijalni interesi“. Svoje obraćanje papi Stepinac završava riječima: “Na kraju, potpuno iskren, mogu primijetiti da u krugovima vlasti postoji najbolja želja da se Hrvatska pretvori u katoličku zemlju. Ratni ministar (Slavko Kvaternik) mi je apsolutno garantirao: ili će Hrvatska biti katolička zemlja, ili neka nestane”, te zaključuje: “Želja onih koji trenutno vladaju Hrvatskom da provedu u djelo učenje Katoličke crkve stavlja nam obavezu da im pomognemo i da ih podržimo sa svom lojalnošću i snagom kojom raspolažemo“.
      Prije nego što prijeđem na sljedeće pismo samo jedno pojašnjenje za sve one koji ovo čitaju, a nisu povjesničari, ili nisu upoznati s razvojem događaja nakon proglašenja NDH 10. travnja 1941. godine. U trenutku kada Stepinac piše ovo pismo već nekoliko tjedana postoji logor Danica pokraj Koprivnice u koji ustaše odvode stotine (a uskoro i tisuće) nevinih Srba i Židova. Dva tjedna prije Stepinčeva pisma, 28. travnja, ustaše su poubijale dvjestotinjak seljaka srpske nacionalnosti iz sela Gudovca kraj Bjelovara, a samo tri dana prije Stepinčeva pisma (12./13. svibnja) blizu 400 Srba iz Gline i okolice. Naravno to nisu i jedine nevine, civilne žrtve ustaškog režima u spomenutom periodu. I naravno, o svim navedenim, i ovdje nenavedenim slučajevima, nadbiskup Stepinac je bio odmah obaviješten.
      O ‘duši poglavnika Pavelića’
      U pismu upućenom papi mjesec dana kasnije, 14. lipnja 1941., Stepinac se zalaže da Sveta Stolica prizna NDH te piše o razočaranju državnog vodstva jer se to još nije dogodilo. Spominjući izjave predstavnika vlasti koji podsjećaju na milijune hrvatskih života palih u obrani katoličanstva nadbiskup pomalo lirski nastoji omekšati papu: “Ovo su Najblaženiji Oče osjećanja koja ispunjavaju dušu poglavnika Pavelića i drugih članova njegove vlade.” Zagrebački nadbiskup koristi priliku da još jednom naglasi o kakvoj se borbi u novostvorenoj hrvatskoj državi ustvari radi: “Ne sumnjam Sveti Oče da se ovdje vodi očajna borba na život ili smrt između šizme koja je predstavljena u srpstvu i katoličanstva predstavljenog u Hrvatima”.
      Zanimljivo je i kako Stepinac doživljava razvoj događaja vezan uz ponašanje članova, do rata najjače hrvatske političke stranke, HSS-a: “Činjenica je da dr. Maček ima još pristaša u Hrvatskoj. Neki od pristaša su pobjegli iz zemlje, neki su članovi jugoslavenske vlade u emigraciji. Ali zdrav dio Mačekove stranke pridružio se odmah u poglavnikove redove“. Postupak ovog “zdravog dijela” HSS-a za Stepinca je garancija uspjeha nove države, jer: “iako je očito da među poglavnikovim pristašama nije sve onako kako bi se željelo, mora se uzeti u obzir i vrednovati činjenica da je Pavelić istinski katolički praktični vjernik, i da želi stvoriti, usprkos ogromnim problemima, jednu katoličku državu u Hrvatskoj.”
      Kao i u prethodnom, i u ovom pismu Stepinac piše papi o namjeri Nijemaca da određeni broj Slovenaca protjeraju iz Slovenije i nasele u Makedoniju. S tim u vezi zanimljivo je čuti kako zagrebački nadbiskup i poglavnik NDH gledaju na taj problem: “Već me je ranije poglavnik pitao što ja mislim, ako on odluči zamoliti njemačke vlasti da promijeni sudbinu Slovenaca te da ih kao katolike prebaci u Hrvatsku, među katolike, a da iz Hrvatske prebaci isto toliko Srba šizmatika u Makedoniju. Ja sam odgovorio poglavniku da bi jedno takvo rješenje za nesretne Slovence bilo bolje…”. Zanimljiv pogled na ljudska i vjernička prava Srba, za koja se, kako kaže monsinjor Batelja, uvijek zalagao zagrebački nadbiskup.

      Papa Pio XII.
      O Srbima i katoličanstvu
      Naposljetku, je li odnos Alojzija Stepinca prema građanima srpske nacionalnosti i pravoslavne vjeroispovijesti bio na ponos svakom katoliku i svakom dobronamjernom čovjeku, ili u tom odnosu ipak ima ponešto problematično, prepustit ću da čitatelji sami procijene citirajući završetak pisma papi Piju XII. datiranom 14. lipnja 1941. godine.
      “Veliki je interes Srba šizmatika da uđu u Katoličku crkvu. Sigurno to čine pod dojmom da vlast podržava katoličanstvo. Ali ne može se poreći niti da ih tjera i sva bijeda šizmatičke crkve… Vjerujem, kada bi poglavnik Pavelić bio 20 godina na čelu vlade, šizmatici bi bili posve likvidirani iz Hrvatske.” S obzirom na to da su po pitanju prijevoda bitne nijanse, a da ne bi bilo zabune, za sve zainteresirane evo originala posljednje rečenice: “Credo, se il Poglavnik Pavelić restasse 20 anni a capo del Governo, gli scismatici in Croazia sarebbero del tutto liquidati“. Neka mi bolji poznavatelji talijanskog jezika jave može li se glagol “liquidare” ipak i nekako drugačije prevesti.
      Eto, nisam ovom prilikom htio pisati o ostalim stavovima koje je zagrebački nadbiskup Stepinac iznosio prije i tijekom Drugog svjetskog rata. Niti sam htio spominjati sve one brojne katoličke svećenike koji su pristupili ustaškom pokretu, a koji se čak i u ovim pismima spominju (npr. stotinjak franjevaca koji su položili ustašku prisegu). Niti sam htio spominjati sve one svećenike koji su do samoga kraja rata od poglavnika Ante Pavelića bili odlikovani za zasluge u borbi za NDH.
      Cilj ovog teksta bio je tek pokazati da među ljudima doista postoje razlike. Ali te razlike nisu uvjetovane hrvatstvom, srpstvom, katolicizmom, pravoslavljem ili ateizmom. Razlikujemo se u prvom redu po tome što neki od nas vide problematične stvari tamo gdje ih drugi ne vide. Ili ne žele vidjeti. Ne bi li bilo razumno da napokon o tim razlikama počnemo pričati, naravno s argumentima, a bez prijetnji i uvreda.
       
      Извор:
      Pisma Alojzija Stepinca papi Piju XII koja spominje Porfirije
      NET.HR Donosimo dijelove pisama koje je Alojzije Stepinac slao papi Piju XII. Prije nego što kažem nešto o reakcijama na posljednji...  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Добар рат ратовах. Трку сврших. Вјеру одржах- ријечи су апостола народа Павла, које наш отац Момо изговара пред лицем Господњим.   Звучни запис емисије   Преко пет деценија је, као свештенослужитељ Олтара Христовог, водио духовни рат и трчао, са свим искушењима, храбро и непоколебиво, зато га никада нијесу стигла, престигла, омела ни зауставила, јер је вјером ратовао, вјером трчао и вјеру сачувао.   Постао је свештеник у вријеме када је то звање у Црној Гори било омражено и понижено, а отишао кад је поново постало цијењено, достојанствено и узвишено. Својим ревносним служењем он је један од свештеника који су томе највише допринијели. Зато је био и остао образац правог Христовог свједока, кога се неће застидјети не само његови преци, него ни Свети Петар Цетињски ни Василије Остршки.   Као што написа један од његових ученика прве генерације обновљене Цетињске богословије: “Отац Момо је био спој Јована Кронштатског, Његоша, Владике Николаја и Александра Шмемана.   Путем таласа Радија ,,Светигора“ ријеч оца Мома просвећивала је Хришћане широм свијета. Био је један од најомиљенијих, најелоквентнијих и најзахвалнијих саговорника. Својим гостовањима и аутентичним јеванђелским наступима оставио је дубок и неизбрисив траг на души на сваког ко га је макар једном чуо.   Наредних чертдесет дана, сваког дана у 12: 30 часова емитоваћемо емисију ,,И ријеч и дјела“ кроз коју ћемо се подсјетити на богонадахнуте бесједе и духовне савјете нашег оца Мома.   У име свих трудбеника Радија “Светигора“ и стотине хиљада вјерних слушалаца нека је проти Момчилу вјечна слава и хвала.   Бог да му подари Царство небеско за које се цио живот спремао, које је свједочио и за које нас је непрекидно призивао.     Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!     Извор: Радио Светигора
    • Од александар живаљев,
      TVRTKO JAKOVINA: Stepinac je bio klasičan vojnik Pia XII što današnji hrvatski biskupi nisu papi Franji
        ShareTweetGoogle++ Odnosi Vatikana s Jugoslavijom, posebno stav Svete Stolice prema područjima koja su nekad bila talijanska, nakon 1945. ušla u Jugoslaviju, a danas pripadaju Hrvatskoj, silno je interesantan i u sada dostupnim dokumentima sigurno nešto ima o toj temi. Ne vjerujem da će to u Hrvatskoj biti ugodna priča za one koji bi pod svaku cijenu rehabilitirali Pacellija
      Od prije dva tjedna, istraživači zainteresirani za pontifikat pape Pija XII imaju u vatikanskom Apostolskom arhivu pristup dokumentima vezanim za to razdoblje između 1939. i 1958. Papa Franjo prošle godine je, u skladu sa svojim stavom još iz vremena kada je bio nadbiskup Buenos Airesa, donio odluku o otvaranju arhiva o njegovom prethodniku, kojem se zamjera što nije reagirao na holokaust i općenito izostanak osude njemačkog nacističkog režima.
      Ta je pasivnost Eugeniju Pacelliju priskrbila čak i naziv Hitlerov papa. Stoga nije iznenađenje da su povjesničari, koji su se od listopada mogli prijavljivati, popunili već sve termine u arhivu do srpnja ove godine. Ti su dokumenti, zbog toga što se pontifikat Pije XII preklapao i s četverogodišnjim trajanjem NDH, zanimljivi i Hrvatima.
      Povjesničar Tvrtko Jakovina procjenjuje da se među njima neće pronaći ništa prekretničkog karaktera, ali svejedno važnom smatra odluku pape Franje.
      Prevelika šutnja
      – On je tu dokumentaciju učinio dostupnom i prije nego što je prošlo 70 godina od Pacellijeve smrti, imajući pretpostavljam na umu veliki interes javnosti, i taj je njegov potez važan za komunikaciju Vatikana sa svijetom, židovsku zajednicu i za znanstvenike. To je nesumnjivo dobra stvar, a još bi bolje bilo kad bi ovaj papu slijedile i pojedine katoličke crkve kojima je on nadređen, kako bi i one napravile nešto slično. Arhiv Katoličke crkve u Zagrebu sigurno spada među najzatvorenije.
      Mi vjerojatno, na temelju drugih arhiva ili izjava svjedoka, znamo puno toga što se nalazi u dokumentaciji koja je od 2. ožujka otvorena istraživačima, ali bit će zanimljivo saznati određene nijanse, što su papa Pio XII i njegovi suradnici zaista mislili u nekim konkretnim situacijama. Makar, revolucionarnih, spektakularnih otkrića neće biti. Vrlo je malo moguće da će ovi dokumenti otkriti da je rijeka tekla jednim sasvim drugim koritom nego što se to godinama vjerovalo.
      Za pretpostaviti je da se papa Franjo ne bi odlučio na ovakvu što kad bi iz toga moglo proizaći nešto uistinu štetno za Vatikan i uzdrmati samu Katoličku crkvu.
      – U tom se kontekstu onda može posumnjati da je netko u ovih šezdesetak godina nakon Pacellijeve smrti najdelikatnije dokumente već izlučio iz tog arhiva. Ne bi to bilo čudno, događa se to i u mnogim civilnim arhivima. Naravno, možda u ovom slučaju nije dirano ništa. Instituciji koja se poziva na Božju riječ valjda bi istina trebala biti najsvetija.
      Zašto je papa Pio XII toliko kontroverzan?
      – Zato što je bio papa u vrijeme Drugog svjetskog rata, kada je stradalo 60 milijuna ljudi, a on je do završetka svog pontifikata tvrdokorno provodio politike koje su bile norma u Vatikanu. Zadržao je srednjovjekovne obrasce ponašanja, titule, način oblačenja, protokole. Nadalje, njegova istočna politika faktično nije postojala, papa Pio XII i Crkva prepoznavali su isključivo katolike, dijaloga s pravoslavnima, kojeg je danas dio i proces kanonizacije kardinala Stepinca, nije bilo. Promijenilo se to tek s njegovim odlaskom, s Drugim vatikanskim koncilom. Papa takvog svjetonazora, koji je toliko zazirao od svega što se događalo u Sovjetskom savezu i marksizma generalno, ostao je više u strahu od Istoka, od komunizma, nego od Hitlerove Njemačke. I to je bio razlog njegove šutnje. Nisu bitni pojedinačni slučajevi spašavanja Židova, kakvih je bilo i kod Stepinca, nego je li crkvena institucija, poput civilnih vlasti nekih država, grmjela protiv svega što se zbivalo ili je čekala. Ta je šutnja bila prevelika.
      Nije li Pija XII ipak možda preteško nazivati Hitlerovim papom?
      – Možda jest, mogao bi se za njega naći neki blaži termin, premda je dio američkih povjesničara vrlo oštar prema Pacelliju. Ali, ponavljam, ne treba se koncentrirati samo na papu nego na čitavu instituciju u vrijeme kada je prosječno 20 tisuća ljudi dnevno stradalo. Moje je mišljenje da je ta institucija naprosto morala biti glasnija.
      Naročito zato što je bilo klerika koji su se ponašali posve suprotno poslanju za koje se tvrdi da oni inače imaju. Nadam se da ćemo iz otvorenog arhiva saznati nešto baš o ovim stvarima, je li u Vatikan netko dojavljivao o postupcima klerika o kojima govorim i kakve su bile papine reakcije na to. Recimo, Sveta Stolica nije odmah prekinula odnose s Kraljevinom Jugoslavijom i možemo pretpostaviti da je nuncij akreditiran kod njezine vlade u Londonu imao informacije o događajima na području NDH. Odjeci počinjenih zločina sigurno su došli do Svete Stolice i mogli su progovoriti. Čak i kad bi ih do ugrozilo, radili bi u skladu s dobrom koje bi Crkva trebala činiti.
      Što bi se to u ovom arhivu moglo pronaći, a ticalo bi se izravno Hrvatske?
      – Sarajevski Židov Haris Avdić Pejčić, koji je pobjegao od tamo za posljednjeg rata, studirao je kod mene, a u svom magistarskom radu analizirao je ponašanje Vatikana prema NDH, koju nisu priznali. Jedan od otvorenih izvora bile su mu vatikanske novine L’Osservatore Romano i u njima je od 1941. do 1945. broj vijesti o NDH i Nedićevoj Srbiji bio potpuno jednak. Izvještavali su o, primjerice, žetvi u Nedićevoj Srbiji, prenosili poruke jugoslavenskog kralja 1942. iz Kaira.
      Odnosi Vatikana s Jugoslavijom, posebno stav Svete Stolice prema područjima koja su nekad bila talijanska, nakon 1945. ušla u Jugoslaviju, a danas pripadaju Hrvatskoj, silno je interesantan i u sada dostupnim dokumentima sigurno nešto ima o toj temi. Ne vjerujem da će to u Hrvatskoj biti ugodna priča za one koji bi pod svaku cijenu rehabilitirali Pacellija. Kad je riječ o Stepincu, on je po mnogo čemu bio klasičan vojnik pape Pacellija, što današnji hrvatski svećenici nisu papa Franji. Stepinac se ponašao u dlaku isto kao papa Pio XII.
      Pio XII primio je Antu Pavelića, iako Vatikan nije priznao NDH.
      – Primio ga je u privatnu posjetu i Pavelić je pokopan s krunicom koju mu je papa tada darovao. Svakako bi zanimljivo bilo znati o čemu s njih dvojica razgovarali. Pavelić nikad nije službeno posjetio Vatikan, makar je to nastojao. Logična mi je ta Pacellijeva opreznost.
      Kanonizacija Stepinca tretira se u Hrvatskoj kao jako važna stvar, bi li dokumenti o pontifikatu Pije XII mogli ubrzati ili još više usporiti, čak prekinuti zaj proces?
      – Moći ćemo, nadam se, vidjete što je Stepinac javljao u Vatikan i od koga je drugog papa još dobivao informacije o stanju u NDH. S tim u vezi, zanimljiva je uloga biskupa u Beogradu za vrijeme Drugog svjetskog rata, on je sigurno imao saznanja o događanjima u NDH, ona za Vatikan nisu mogla biti tajna. Ali, nešto dramatično novo o ulozi Stepincu u NDH nećemo doznati, mi o tome praktično sve znamo. Znamo u kakvim je odnosima on bio sa šefom te države i kako se ponašao ukupan katolički kler u NDH. Sam proces kanonizacije dio je istočne politike Vatikana, papa Franje, i nije hrvatska priča. Stepinac kao svetac nije pitanje odnosa Vatikana i Zagreba ili Katoličke crkve u Hrvatskoj nego odnosa Vatikana i ostatka kršćanskog svijeta, koji bi trebao imati sveca kojeg će kao svetog prihvaćati svi kršćani, kojeg će svi moći jednako cijeniti kao mučenika i svetu osobu. A ne samo jedan minijaturan segment Katoličke crkve. Stepinčeva kanonozacija nije povezana s povijesnim istraživanjima.
      No, ne slažem se s povjesničarima koji govore da je proces istraživanja Stepinčevog života, njegovih čuda, okončan, teško to može biti tako ako tek sada dobivamo na raspolaganje milijune stranice novih materijala o papi koji je bio kardinalov istovremenik. Ne vjerujem u Stepinčeva čuda koja je on navodno činio i ne fokusiram se na njegovu kanonizaciju, ali povjesničari će o njemu imati što za reći i za toliko godina koliko je do sada proteklo od njegove smrti.
      U pitanju je drukčiji tip procesa. Problem je hrvatske desnice da ne mogu pronaći nekomuniste koji su se borili protiv NDH, jer Stepinac to sigurno nije. Što se kanonizacije tiče, zadaća hrvatske Crkve, pa i hrvatske politike koja se u to petlja, bila bi objasniti u kojem se kontekstu ona odvija, što je istočna politika Vatikana, sama logika kršćanstva. O dijalogu s pravoslavnim i židovskim svijetom trebalo bi se razgovarati u Hrvatskoj, ali to nije lako ako vam je pogled sužen na ono što se vidi sa Sljemena.

      Izvor: Novi list, Foto: YouTube
×
×
  • Креирај ново...