Jump to content

ВЕРА И ЗНАЊЕ- Апофатичко и катафатичко знање о Богу - изразиво-неизразиво богословље

Оцени ову тему


Guest свештеник Иван

Препоручена порука

  • Гости
Guest свештеник Иван

У православној гносеологији о Богу су пак, присутна два приступа: апофатички
и катафатички. И један и други приступ тајни познања Бога имају основ речи јев.
Јована: Бога нико није видео никад; Јединородни Син који је у наручју Оца, Он га
објави. Речи: Бога нико није видео никад, имају апофатички значај и говоре о
недоступности и несхватљивости библијског Бога, док речи: Јединородни Син који је у
наручју Оца, Он га објави, имају катафатички значај јер указују на могућност
богопознања, будући да Син Божији „који је у наручју Очевом“ открива Бога Оца,
односно тајну Свесвете Тројице. Катафатички говор о Богу је потврдни говор или говор
шта Бог јесте.
Апофатизам одриче дефиницију Бога и користећи префикс НАД испред
атрибута Божијих указује да се знање о Њему не може сравнити ни са чим из овога
света. Без мистике апофатизам постаје пука игра речи, и без апофатизма мистика
одриче свој садржај и упада у крајњи мистицизам. Граница између православне
мистике и религиозног мистицизма је Црква. Изван искуства или доживљаја Цркве,
свако искуство је лишено поузданости и објективности и оно може постати мешавина
истине и лажи, реалности и илузије, значи мистицизам у лошем значењу те речи.
Ставови о познању Бога, на основ учења кападокијских Отаца су следећи:

а) незнање о Богу се описује као несхватљивост Бога или недокучивост Божије
суштине, кападокијци не одричу сваки вид знања, јер у том случају речи Св. Писма: Да
познају Тебе истинитог Бога, не би имале смисла.

б) одричући знање природе или суштине Божије, Св. Оци а посебно свети
Григорије Богослов, не одричу говор о Богу као Тројици. На основу Отаца Цркве, пре
свега кападокијских Отаца може се закључити да је Бога могуће познати само у
Личности или као Личност. Апофатизам постоји у односу на природу Божију, али не и
на плану личног постојања Бога.
Све што се катафатички каже о свету, за Бога се каже са поменутим префиксом,
и на тај начин се избегава било какав апофатизам. Такав говор о Богу има за циљ да
укаже да Бог не прима идентитет ни од каквог поређења са светом. О Богу се може
говорити апофатички зато што Његова суштина остаје непозната, али Га Његове
енергије чине познатим. Све што би се говорило о Богу на основу разума била би
философија о Богу указивала да постоји само нека енергија која се сагледава у
творевини, а не Бог у суштини и Трима Ипостаси.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

ЗНАЊЕ - ПОЗНАЊЕ (гр. γνωσις лат. co-gnoscere), као духовно примећивање или опажање Истине Божије откривене у Његовом Оваплоћеном Логосу. Могућност познања лежи у процесу откривања Бога као ипостасног бића и у човековој способности да уђе у дијалог са Богом. Ипак, теологијаје увек признавала ограничени карактер богопознања и познања личности уопште. И поред тога што је предмет духовног искуства, присуство Божије, као уосталом ма које личности, не може се дефинисати и ограничити, будући да је изнад сваког појма, својства и символа: "Свет, Свет, Свет си Господе, Боже наш, Који си висина неисказаних савршенстава и дубина безбројних тајни" (Акатист Пресветој Тројици, Икос 1). Ипостасност Божија остаје обавијена чак и у Његовим делима Откривања, зато се може говорити да "нико никада није видео Бога" (Јн. 1,18).

Постоје два пута или општа начина познања:

а) Катафатички или афирмативни пут (в. КАТАФАТИКА), који указује на оно што Бог јесте у односу са створеним, видљивим реалностима, схватаним као Његов символ. Бог је, дакле, познат из Свога присуства и делања у творевини, при чему Му се приписују њена својства. Овим путем могу се идентификовати три активности Божије: стваралачка - сам свет представља очигледно сведочанство да је Бог "творац неба и земље"; промислитељска, која се огледа у природном уписаном закону у човековом разуму као и у писаном закону, а ове законе Бог слободно употребљава да би подигао човека од видљивог и временског до невидљивог и вечног; судијска - Бог се прилагођава, то јест помаже, улази и укорева, како кроз речи тако и кроз догађаје.

б) Апофатички или негативни (в. АПОФАТИКА), који покушава да покаже шта Бог није у односу на твари, узевши се као символ нестворене, интелигибилне стварности. Тим путем, Бог се познаје не из творевине и Њего вих дела у свету него из непосредног искуства Његовог неизрецивог присуства; то присуство, будући човеку приступно, превазилази створене атрибуте.

Док катафатички пут јесте познање помоћу интелектуалне, аналитичке и сукцесивне рефлексије, која се ограничава само на законе узрочности, апофатички пут јесте искуствено познање, кад субјекат стоји "пред" Богом и има очигледност Његовога присуства. То је акт директне контемплације, кроз аскезу и молитву, у којима ум, дакле ноетички орган, долази до очевидности без контрадикција, сазнавши антиномијско јединство Тајне Божије. Символ тог негативног или мистичног познања јесте Таворска светлост. Наравно, апофатички пут не треба схватати као просто негативно интелектуално познање, како вероваше Варлаам, нити као интелектуалну негацију својстава приденутих Богу; апофатичко познање хоће да истакне како однос са Богом претпоставља егзистенцијални начин познања, који измиче рационалној дефиницији. Патристичка теологија настојала је да спасе апофатику суштине и ипостаси Бога, те је зато и одбацила Евномијеву концепцију (аријански епископ у Кизику, +395), који је мислио да познаје Бога као што познаје самога себе, примењујући на Бога логичке категорије људскога знања.

Протестантски реформатори сматрали су мистичко познање за праву јерес, јер оно, по њима, своди вредност Оваплоћења, па дакле и познања, на спољашње сведочанство Библије и на унутарње сведочење Духа Светога. Начелно, протестантска теологија одбија да прихвати духовно искуство као теолошки појам.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 4 weeks later...

Наиме, како видети Творца свега видљивог и невидљивог: Сунца, Месеца, Звезда, Васионе, мириса, укуса, боја, анђела, људи, копнених животиња, птица, водених животиња, мора, ваздуха, ...

Ја ни све створено нисам видела !  хаххахахаххахааа

Бог је Свети Дух и све је створио свом Сину.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Бог је Свети Дух и све је створио свом Сину.

Шта си ово рекла? Може појашњење?

У онај ћете ви дан дознати да сам ја у Оцу свом, и ви у мени, и ја у вама.

Свето Јеванђеље од Јована  Гл. 14, 20.

И приступивши Исус рече им говорећи: Даде ми се свака власт на небу и на земљи.

Свето Јеванђеље од Матеја  Гл. 28, 18.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Евгеника,

клечећи са сузама у очима,  0110_hahaha

молим,  4chsmu1

да ми опрости, smej.gif

зато што се узнемирио разговарајући данас самном ! :)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

А земља беше без обличја и пуста, и беше тама над безданом; и дух Божји дизаше се над водом.

Прва књига Мојсијева  Гл. 1,2.

А Господ рече: Неће се дух мој до века прети с људима, јер су тело; нека им још сто двадесет година.

Прва књига Мојсијева  Гл. 6,3.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Гости
Guest свештеник Иван

Не, и даље није јасно да је свет створио Дух Свети свом Сину. Мислим да је ово врло теолошки неодређено, ако већ пишемо на једној догматској теми. Зато тражим појашњење. Ови цитати уопште не оправдавају ово што си рекла.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Бог је Свети Дух и све је створио свом Сину.

Бог је Отац, Син и Свети Дух. Бог Отац је све створио за Сина и кроз Сина али не без учешћа друге Две Личности.

Није Бог САМО Свети Дух...и НИЈЕ Сам без учешћа у том стварању него учествују и друге две личности.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Апофатика као метода богословља данас исувише често остаје само на апстрактном одређењу. Наиме, оно што претходи и последује апофатичком искуству често се разумева као нешто што остаје (= јесте) изван апофатичког тока. Међутим, управо то што претходи као и оно што последује изнутра одређује сушту садржајност апофатике. Услед неувиђања тога као и услед занемаривања „апофатичке димензије хришћанског предања, апофатичкe осмишљености библијске, патристичке, средњовековне и нововековне хришћанске мисли“  долази и до погрешног одређивања православног мистицизма, мистичког опита, што нужно води до стагнирања богословља уопште.

Апофатика и катафатика су инхеренте светотајинском искуству Цркве, односно Тела Христовог. Хришћански мистицизам је тежња да се изрази искуство “учествовања” у апсолутној Другости која продире и евхаристолошки пресаздава човека у “нову твар”, дарујући му нешто што по својој природи није имао, уз “претрпљивање божанских стварности” .

Управо еклисиолошко разумевање апофатике и катафатике доводи нас до чињенице да катафатика јесте експилицирање апофатичког искуства, односно Црквом изражен апофатички догађај, те да је катафатички дискурс условљен апофатизмом. Тачније, да је оприсутњење различитости катафатичких дискурса могуће управо захваљујући апофатизму “као простору у који се саборно уписије разнолико духовно искуство” .

Такође, мистичко и догматско богословље су нераскидиво повезани. Основни догмати Цркве о Светој Тројици и Оваплоћењу јесу догматски изложена мистичка учења. Наиме, како истиче Ендрју Лаут, управо „мистичко богословље пружа контекст за непосредна схватања Бога који се објавио у Христу и борави међу нама кроз Духа Светога, док догматско богословље покушава да уобличи ова схватања објективно прецизним терминима...“ .

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Исихије, први пут откако је постао ваљевски архијереј, служио је у Пету недељу по Духовима, а на празник Чудотворне Иконе Богородице Тројеручице, Свету Архијерејску Литургију у Храму Вазнесења Господњег у Осечини. У молитвеном присуству верника, уз појање певнице, Епископу је саслуживало братство светиње,  затим протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик Епископа ваљевског, умировљени прота Миломир Ћосић, као и ђакони Јован Новитовић и Момчило Димитријевић из Ваљева. Тумачећи јеванђељску причу о исцељењу двојице бесомучника и пропасти свиња, Епископ је подвукао да с једне стране постоје људи који су запоседнути злим силама, али имају покајања у себи, док са друге стране има људи који су на први поглед исправни и живе по правилима Божјим, али мимо њих пролази Господ, они Га не примају, него Га терају од себе.
      Описујући бесомучнике који су страшно изгледали и од којих су сви зазирали, Епископ Исихије је нагласио да је сваки човек под утицајем нечастивог, те да нико није ослобођен од власти демона. Зато је потребно да се човек истински покаје, да уочи свој грех, затражи опроштај, као што су учинили бесомучници који су потрчали ка Господу. „Иако је лик Божји потамнео у њима, они су се покајали и похрлили ка Господу“, додао је Преосвећени. „Овде смо имали двојицу (бесомучника) у којима је било хиљаду бесова, али они су одолели тим страшним нечистим силама и успели су да потрче ка Господу и да траже од њега исцељење. Са друге стране, имамо хиљаде људи из Гергесине и довољна су два демона за све њих. Живели су у поретку, али ти демони су их у том самозадовољству одвраћали од Бога и онемогућавали их да духовно напредују, да се очишћују и да се приближавају Богу. И зато не смемо никад бити самозадовољни“, нагласио је Владика, додајући да се то посебно односи на људе који иду редовно у Цркву, посте, исповедају се и причешћују. „Нећемо као Гергесинци да живимо него треба да имамо истинско покајање и да се молимо Богу“, рекао је Преосвећени који је сабране вернике подсетио и на спомен Чудотворне Иконе Богородице Тројеручице, највеће светиње коју наш народ има и која је на чудесан начин доспела код нас.
      На крају литургијског сабрања, чији су део били и представници локалне самоуправе, Епископ Исихије је рекао да је радостан што је служио Литургију у Осечини, а затим је приређена и трпеза љубави.
       
      Извор: Епархија ваљевска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је данас, 07. јула 2021. године, на празник Рођења св. Јована Претече и Крститеља, свету архијерејску литургију поводом храмовне славе у Кончареву код Јагодине. Његовој Светости саслуживаo je Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован, са бројним свештенослужитељима Епархије шумадијске.
      Његова Светост Патријарх Порфирије је беседећи изразио радост због данашњег сабрања и што сви заједно имају прилику да "овде ... у храму поред храма, да се молимо Богу и да једни друге сретнемо. Да видимо погледе, да видимо лица једни другима и да разумемо шта је то што је то најдубља, најсуштинскија потреба свакога од нас појединачно и свих нас заједно, читавог нашег народа али и читавог света", рекао је Патријарх Порфирије.
      "Данас славимо празник који говори о вери, о томе да немамо разлога да без обзира на то што можда понекад логички параметри, спољашње чињенице указују на то да на бисмо требали да имамо поверења у Бога, а онда да не бисмо да имамо поверења, вере и једни у друге. Не постоји то што Господ не може учинити" нагласио је Свјатјејши. "Без вере није могуће направити ниједан корак у своме животу" рекао је Патријарх у наставку, осликавајући кроз животне примере пут одрастања и узрастања човека.
      "Али пре сваке наше људске вере и људског поверења међу нама, неопходно је да у нама проклија семе које постоји у свакоме од нас, а то је – вера у Бога, вера која је такође поверење. Поверење у то да ништа у нашем животу није случајно, да се ништа неће десити без Промисла Божијег" напоменуо је Патријарх Порфирије. Господу увек треба да благодаримо када нам је добро, да делимо плодове које од Њега добијамо са другима, поготово потребитима, али и када нам није добро - "потребно је да имамо веру, да имамо поверење у Промисао Божији, како не бисмо пали у безнађе, у очајање, јер кроз веру и поверење долази и сазнање да је Бог ту са нама увек, независно од тога да ли Га чујемо, да ли Га видимо или да ли Га осећамо – баш као што је данашње Јеванђеље посведочило о рођењу светога Јована Крститеља" рекао је Патријарх српски Порфирије.
      Свјатјејши је посебно позвао да завиримо у своје душе, у своје животе. "Станите пред икону Мајке Божије, пред икону Христову, пред икону светога Јована Крститеља, у тишини, у самоћи, ослушните своје срце и душу и сигуран сам да ће свако од вас, да ће свако од нас препознати да је Бог увек са нама и да управо онда, када најмање очекујемо да нешто може бити, када смо се ослонили на своје снаге и исцрпли сву своју енергију али нисмо изгубили веру у Христа – да тада бива управо све одједанпут и боље и савршеније него што смо могли замислити и него што смо могли пожелети. Јер вера је дакле оно што је нама потребно, из ње происходи молитва" подвукао је српски Патријарх.
      Говорећи о покајању, Патријарх Порфирије је указао да прво морамо знати шта је грех и заправо "онда када не живимо у складу са Јеванђељем Божијим - живимо погрешно, то јест, не живимо у складу са својим здрављем, са својом природом. Другим речима када не испуњавамо заповести Божије, ми смо болесни. И зато нам је потребна реч светог Јована Крститеља који нам каже – скренули сте с пута, препознајте то, погледајте у себе и у своју душу и питајте се шта Бог хоће од вас, зато што оно што Бог хоће од вас то је једино ваше здравље, ваша радост", рекао је Патријарх Порфирије.
      Разлика између оних који верују у Христа и оних који то не желе "је у томе што имамо огледало, имамо Јеванђеље, имамо Христа, имамо светога Јована и кроз то можемо да препознамо када смо пали, а онда можемо и да завапимо Богу, да се помолимо Њему кроз веру и да онда заједно са Јованом Крститељем, идући за њим већ овде и сада доживимо лепоту Царства Божијег" закључио је Патријарх Порфирије.
       
      Извор: Радио Слово љубве / Телевизија Храм
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Љубав никада није само огољена реч, она подразумева делање које врхуни у жртви. Љубав је сила Божја само када је прожета и испуњена жртвом, давањем себе за другог. Живот са смислом је позив на љубав, на служење Богу и сваком човеку као вечном брату који је саздан по лику и по подобију Божјем, истакао је катихета Бранислав Илић у разговору који је водила Анђела Раж на њеном Јутјуб каналу. 
      На почетку разговора катихета Бранислав је говорио о правилном поимању среће и сусретања у љубави. Корен речи срећа налази се у сусрету, у литургијском сусрету са Господом, али и љубављу испуњеном сусрету са ближњима. Ваистину, срећан је само онај човек чији живот је постао непрестано сусретање са Дародавцем љубави и свих добара, Господом нашим Исусом Христом. У истом духу можемо рећи да је богат само онај човек који се богати благодаћу Тројединог Бога. У природи човека је да целог живота потребује постојани мир, срећу и успех. као припадници Цркве Христове дужни смо да свој живот уоквирујумо христоликом љубављу и да све чинимо у славу Божју, а не ради личног промовисања, хвалисања и уживања, као и ради примања награде. Не заборавимо да је награда наша на небесима, поучио је катихета Бранислав Илић. 
      На питање шта нам недостаје да бисмо и ми били срећни, Бранислав Илић је одговорио: На првом месту недостаје нам спремност да истински волимо, а на другом, да без размишљања и искрено праштамо. Никада човек не може досегнути истинску висину као када воли и из љубави даје себе, јер љубав и праштање пружају човеку неизмерну радост. Велики Николај Берђајев је дивно рекао да су хришћани људи који ходају узводно, а тај ход узводно није ништа друго, до напредовање у умножавању хришћанске доброте и љубави, које за циљ има приближавање Богу.
      Поред наведених тема, у оквиру разговора је било речи о правилном схватању ближњих, као и братољубљу као мосту који нас води ка богољубљу. 
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота   
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Српски патријарх Порфирије посетио је данас цркву Лазарицу у Крушевцу, граду који обележава Видовдан и 650 година од оснивања, и поручио да на данашњи дан сви морају научити лекцију кнеза Лазара који се, како је рекао, определио за веру, а не за вечеру.
      Определио се за веру, и то не за макар какву, већ за веру у Христа распетог и васкрслог, а не за вечеру. Наравно, није презрео вечеру, није хтео да нам каже да вечера као симбол овог света није потребна, него је хтео да каже узалуд је вечера и овај свет и било која врста победе, слава, богатство и све оно што човек може да замисли, ако нема Христа, ако није утемељен на Христу, рекао је патријарх у цркви Лазарици.
      Он је објаснио да је Свети кнез Лазар посведочио да је Христос тај бисер, тај угаони камен без кога не можемо и да када је он на своме месту у нашим срцима и нашим животима све остало ће бити на своме месту.
      И вечера и успех и слава и богатство, све ће добити свој непролазни смисао ако буде прожето Христом, ако све што будемо имали и видели као дар од Бога који смо добили да бисмо делили са другима, да бисмо своју љубав кроз то потврдили у односу на ближњег, рекао је патријарх.
      Он је рекао да жели да искаже велику захвалност Граду Крушевцу и свима који у њему живе у љубави Христовој и свима онима који, како је рекао, било да то знају или не знају јесу духовни потомци кнеза Лазара.
      "Ја сам данас био на Косову И Метохији, у Грачаници и на Газиместану, служили смо литургију. Поновићу једну реченицу коју сам тамо изрекао, наша вера је вера парадокса, онај ко хоће логички да разуме јеванђеље Христово, тај је унапред осуђен на неуспех и на промашај", навео је партијарх.
      Истакао је да је православна вера љубави Божије према нама и наше према Богу и да се састоји у парадоксима јер љубав је не само нелогична, она је, каже, и антилогична.
      Ту нема места интересу, ту има места само нашој потреби да у своје срце и душу сместимо сваког човека, а ту често наилазимо на законе који су по логици овог света неприхватљиви, то јест по законима овог света многи у нашим срцима немају места, али по закону љубави, по томе да љубите једни друге препознаће вас све”, поручио је патријарх Порфирије.
       
      Извор: РТВ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Читајући свештено Еванђеље, видимо да су Господа нашег Исуса Христа, током Његовог земаљског живота и служења, пратиле жене чији је значај изузетно истакнут. Неке од жена која се спомињу у Светоме Писму сведоче о Месији (Јелисавета, пророчица Ана, жена Самарјанка), друге представљају образац дубоке вере (Хананејка, крвоточива жена), треће Му указују почасти помазујући Га за служење и за смрт, четврте добијају исцељење и самим тим укрепљују веру присутних. 

       
      Текст у pdf формату
       
      Прва међу женама које се спомиње је Јелисавета, мајка Светога Јована, Пророка, Претече и Крститеља Господњег. Она је прва међу људима дознала за долазак Господа Који се тада налазио у утроби Пресвете Дјеве: И повика узвишеним гласом и рече: Благословена си Ти међу женама и благословен плод утробе Твоје (Лк 1; 42) У светлим ликовима праведнога Симеона Богопримца и пророчице Ане, Господ се јавио Израиљу и Ана је прослављала Господа, и говораше о Њему свима који чекаху избављење у Јерусалиму (Лк 2; 38). Тако је она постала друга, после Јелисавете, која је посведочила о доласку Месије. 
      Поред овога, не заборавимо да је жена Самарјанка, са којом је Спаситељ наш разговарао, прва која је Господа Исуса Христа препознала као Месију и вечног Учитеља и Спаситеља.  У пету недељу по Пасхи Господњој, заоденути Пасхалном радошћу, а у попразништву празника Преполовљења Педесетнице, Црква у овај недељни дан празнује догађај сусрета Господа Христа са женом Самарјанком крај кладенца (бунара) Јаковљевог. Дошавши са вером Самарјанка на бунар, виде Те као Воду Премудрости, којом си је напојио изобилно: И Царство Небеско наследи вечно, као свеславна, појемо у кондаку овог недељног дана. Дакле, жена Самарјанка примивши од Христа воду живота вечнога, испунила је себе истином, а врхунац њене вере и жртве била је њена мученичка кончина. Света мученица Фотина (жена Самарјанка), која је на бунару први пут била обасјана светлошћу истине, према тексту њеног житија, бачена је у бунар, где је мученички пострадала и од Господа овенчана неувелим венцем мучеништва. У календару њен спомен савршавамо 2/20. марта. 
      У недељу седамнаесту по Педесетници на Литургији се чита свештено зачало о великој и непоколебивој вери жене Хананејке. Иако припадница незнабожачког народа, жена Хананејка, чији је сусрет са Господом Христом описан у Еванђељу по Матеју (зач. 62, 15, 21 – 28), истрајна је у својој вери да управо Он може исцелити њену ђавоиману кћер. Као таква, пример је свима, од ученика Господњих до нас савремених хришћана, да су, ваистину, истините речи Светога Апостола Павла који громогласно даје дефиницију вере и каже да је: Вера основ свега чему се надамо, и потврда ствари невидљивих. 
      При спомену снажне вере жене Хананејке, у наш ум долази и предивни пример жене која је више година боловала од течења крви, а коју је исцелио једини истински Лекар душе и тела. Велика је била вера ове жене која је већ дванаест година патила и боловала од ове тешке и мучне болести и није могла да се исцели, због чега је у маси народа пришла Господу и дотакла крај Његове одеће. Христос је упитао ко Га је дотакао, са жељом да жена посведочи о свом исцељењу. Жена Му је пришла у страху и трепету и пала на колена пред Њим, али је тада зачула Спаситељеве речи: Не бој се, кћери, вера твоја спасла те је (Лк 8; 48). 
      Јасно је да су оквири једног чланка малени и није могуће да се на захтевне и важне теме, као што је ова, спомене и објасни све. Ово скромно казивање о предивним примерима жена које се спомињу у Светоме Писму, а чији благословени пример је за нас од изузетног значаја, крунисаћу указивањем на значај светих жена мироносица. 
      Сва четири еванђелиста наводе Марију, рођену у галилејском граду Магдала, то је Марија из које је Господ истерао седам демона. Друга мироносица, Марија Јосијина, мајка Јакова и Јосије, следила је за Спаситељем до самог гроба. Саломија је била мајка Заведејевих синова, апостола Јована и Јакова. Осим Марије Магдалине и Марије Јаковљеве, Свети апостол Лука наводи жене мироносице – Јовану, као и друге, не називајући их по именима (Лк. 24, 10). Мироносица Јована, била је жена Хузе, Иродовог домоуправитеља коју је Господ такође исцелио од тешке болести. Према речима Светог апостола и еванђелиста Луке, међу женама су несумњиво биле Сусана (Лк.8, 1-3) и многе друге које су служиле Христу. Наравно, женама мироносицама су припадале сестре праведнога Лазара, Марија и Марта, које су биле верне сапутнице Христове. За време Страсне (страдалне) недеље Црква нас води кроз искуство Гроба и тајну смрти Богочовекове, и учи нас библијском смислу ових догађаја – благословене суботе, седам дана стварања и одмора Божјег. У трећу недељу по Пасхи, коју називамо недељом мироносица, Црква богослужбено прославља све „споредне“ личности, оне људе који су положили Исуса у гроб, да бисмо могли да се дивимо њиховој храбрости. То је храброст оних који делају далеко од очију света и који су непознати јавности. Посебну пажњу богослужење ове седмице усмерава на жене мироносице наглашавајући њихову веру и љубав, али посебно храброст коју су имале. Иако су, према речима Светог апостола Павла „слабији сасуд“, жене мироносице су биле истрајне и у потпуности верне, и због тога их је Васкрсли Господ удостојио да прве приме и благовесте вест о Његовом славном Васкрсењу. После Пресвете Богородице у хришћанској традицији жене мироносице постале су образац свакој Православној хришћанки, јер су својим животом сведочиле еванђелску делатну љубав, али и чврсту веру у најтежим тренуцима када Спаситељ себе предаваше на жртву и када се апостоли од страха разбежаше, оне су остале верне Господу до краја. Ово нам потврђује и знаменити протојереј Александар Шмеман речима: излазак мироносица нас стално подсећа на то да су једино њихова љубав и верност сијали у безнадежној тами Страсне седмице. Тај излазак нас непрестано подсећа на то да у овом свету нису умрли и ишчезли ни верност, ни љубав. Тај њихов излазак суди нашем малодушју, нашем страху, нашем вечитом и ропском самооправдавању. Тајанственом Јосифу, Никодиму и тим женама мироносицама, које су пре свитања изашле на гроб Христов, посвећено је тако мало места у Еванђељу. А управо се ту, у њиховој верности решава вечна судбина свакога од нас. 
       
      Катихета Бранислав Илић
       
      *Објављено у мајско-јунском 379. броју Православног мисионара (стр. 35-37)
       
       
×
×
  • Креирај ново...