Jump to content
Guest свештеник Иван

ВЕРА И ЗНАЊЕ- Апофатичко и катафатичко знање о Богу - изразиво-неизразиво богословље

Оцени ову тему

Recommended Posts

Guest свештеник Иван

У православној гносеологији о Богу су пак, присутна два приступа: апофатички
и катафатички. И један и други приступ тајни познања Бога имају основ речи јев.
Јована: Бога нико није видео никад; Јединородни Син који је у наручју Оца, Он га
објави. Речи: Бога нико није видео никад, имају апофатички значај и говоре о
недоступности и несхватљивости библијског Бога, док речи: Јединородни Син који је у
наручју Оца, Он га објави, имају катафатички значај јер указују на могућност
богопознања, будући да Син Божији „који је у наручју Очевом“ открива Бога Оца,
односно тајну Свесвете Тројице. Катафатички говор о Богу је потврдни говор или говор
шта Бог јесте.
Апофатизам одриче дефиницију Бога и користећи префикс НАД испред
атрибута Божијих указује да се знање о Њему не може сравнити ни са чим из овога
света. Без мистике апофатизам постаје пука игра речи, и без апофатизма мистика
одриче свој садржај и упада у крајњи мистицизам. Граница између православне
мистике и религиозног мистицизма је Црква. Изван искуства или доживљаја Цркве,
свако искуство је лишено поузданости и објективности и оно може постати мешавина
истине и лажи, реалности и илузије, значи мистицизам у лошем значењу те речи.
Ставови о познању Бога, на основ учења кападокијских Отаца су следећи:

а) незнање о Богу се описује као несхватљивост Бога или недокучивост Божије
суштине, кападокијци не одричу сваки вид знања, јер у том случају речи Св. Писма: Да
познају Тебе истинитог Бога, не би имале смисла.

б) одричући знање природе или суштине Божије, Св. Оци а посебно свети
Григорије Богослов, не одричу говор о Богу као Тројици. На основу Отаца Цркве, пре
свега кападокијских Отаца може се закључити да је Бога могуће познати само у
Личности или као Личност. Апофатизам постоји у односу на природу Божију, али не и
на плану личног постојања Бога.
Све што се катафатички каже о свету, за Бога се каже са поменутим префиксом,
и на тај начин се избегава било какав апофатизам. Такав говор о Богу има за циљ да
укаже да Бог не прима идентитет ни од каквог поређења са светом. О Богу се може
говорити апофатички зато што Његова суштина остаје непозната, али Га Његове
енергије чине познатим. Све што би се говорило о Богу на основу разума била би
философија о Богу указивала да постоји само нека енергија која се сагледава у
творевини, а не Бог у суштини и Трима Ипостаси.

Share this post


Link to post
Share on other sites

ЗНАЊЕ - ПОЗНАЊЕ (гр. γνωσις лат. co-gnoscere), као духовно примећивање или опажање Истине Божије откривене у Његовом Оваплоћеном Логосу. Могућност познања лежи у процесу откривања Бога као ипостасног бића и у човековој способности да уђе у дијалог са Богом. Ипак, теологијаје увек признавала ограничени карактер богопознања и познања личности уопште. И поред тога што је предмет духовног искуства, присуство Божије, као уосталом ма које личности, не може се дефинисати и ограничити, будући да је изнад сваког појма, својства и символа: "Свет, Свет, Свет си Господе, Боже наш, Који си висина неисказаних савршенстава и дубина безбројних тајни" (Акатист Пресветој Тројици, Икос 1). Ипостасност Божија остаје обавијена чак и у Његовим делима Откривања, зато се може говорити да "нико никада није видео Бога" (Јн. 1,18).

Постоје два пута или општа начина познања:

а) Катафатички или афирмативни пут (в. КАТАФАТИКА), који указује на оно што Бог јесте у односу са створеним, видљивим реалностима, схватаним као Његов символ. Бог је, дакле, познат из Свога присуства и делања у творевини, при чему Му се приписују њена својства. Овим путем могу се идентификовати три активности Божије: стваралачка - сам свет представља очигледно сведочанство да је Бог "творац неба и земље"; промислитељска, која се огледа у природном уписаном закону у човековом разуму као и у писаном закону, а ове законе Бог слободно употребљава да би подигао човека од видљивог и временског до невидљивог и вечног; судијска - Бог се прилагођава, то јест помаже, улази и укорева, како кроз речи тако и кроз догађаје.

б) Апофатички или негативни (в. АПОФАТИКА), који покушава да покаже шта Бог није у односу на твари, узевши се као символ нестворене, интелигибилне стварности. Тим путем, Бог се познаје не из творевине и Њего вих дела у свету него из непосредног искуства Његовог неизрецивог присуства; то присуство, будући човеку приступно, превазилази створене атрибуте.

Док катафатички пут јесте познање помоћу интелектуалне, аналитичке и сукцесивне рефлексије, која се ограничава само на законе узрочности, апофатички пут јесте искуствено познање, кад субјекат стоји "пред" Богом и има очигледност Његовога присуства. То је акт директне контемплације, кроз аскезу и молитву, у којима ум, дакле ноетички орган, долази до очевидности без контрадикција, сазнавши антиномијско јединство Тајне Божије. Символ тог негативног или мистичног познања јесте Таворска светлост. Наравно, апофатички пут не треба схватати као просто негативно интелектуално познање, како вероваше Варлаам, нити као интелектуалну негацију својстава приденутих Богу; апофатичко познање хоће да истакне како однос са Богом претпоставља егзистенцијални начин познања, који измиче рационалној дефиницији. Патристичка теологија настојала је да спасе апофатику суштине и ипостаси Бога, те је зато и одбацила Евномијеву концепцију (аријански епископ у Кизику, +395), који је мислио да познаје Бога као што познаје самога себе, примењујући на Бога логичке категорије људскога знања.

Протестантски реформатори сматрали су мистичко познање за праву јерес, јер оно, по њима, своди вредност Оваплоћења, па дакле и познања, на спољашње сведочанство Библије и на унутарње сведочење Духа Светога. Начелно, протестантска теологија одбија да прихвати духовно искуство као теолошки појам.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Наиме, како видети Творца свега видљивог и невидљивог: Сунца, Месеца, Звезда, Васионе, мириса, укуса, боја, анђела, људи, копнених животиња, птица, водених животиња, мора, ваздуха, ...

Ја ни све створено нисам видела !  хаххахахаххахааа

Бог је Свети Дух и све је створио свом Сину.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Бог је Свети Дух и све је створио свом Сину.

Шта си ово рекла? Може појашњење?

У онај ћете ви дан дознати да сам ја у Оцу свом, и ви у мени, и ја у вама.

Свето Јеванђеље од Јована  Гл. 14, 20.

И приступивши Исус рече им говорећи: Даде ми се свака власт на небу и на земљи.

Свето Јеванђеље од Матеја  Гл. 28, 18.

Share this post


Link to post
Share on other sites

А земља беше без обличја и пуста, и беше тама над безданом; и дух Божји дизаше се над водом.

Прва књига Мојсијева  Гл. 1,2.

А Господ рече: Неће се дух мој до века прети с људима, јер су тело; нека им још сто двадесет година.

Прва књига Мојсијева  Гл. 6,3.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest свештеник Иван

Не, и даље није јасно да је свет створио Дух Свети свом Сину. Мислим да је ово врло теолошки неодређено, ако већ пишемо на једној догматској теми. Зато тражим појашњење. Ови цитати уопште не оправдавају ово што си рекла.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Бог је Свети Дух и све је створио свом Сину.

Бог је Отац, Син и Свети Дух. Бог Отац је све створио за Сина и кроз Сина али не без учешћа друге Две Личности.

Није Бог САМО Свети Дух...и НИЈЕ Сам без учешћа у том стварању него учествују и друге две личности.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Апофатика као метода богословља данас исувише често остаје само на апстрактном одређењу. Наиме, оно што претходи и последује апофатичком искуству често се разумева као нешто што остаје (= јесте) изван апофатичког тока. Међутим, управо то што претходи као и оно што последује изнутра одређује сушту садржајност апофатике. Услед неувиђања тога као и услед занемаривања „апофатичке димензије хришћанског предања, апофатичкe осмишљености библијске, патристичке, средњовековне и нововековне хришћанске мисли“  долази и до погрешног одређивања православног мистицизма, мистичког опита, што нужно води до стагнирања богословља уопште.

Апофатика и катафатика су инхеренте светотајинском искуству Цркве, односно Тела Христовог. Хришћански мистицизам је тежња да се изрази искуство “учествовања” у апсолутној Другости која продире и евхаристолошки пресаздава човека у “нову твар”, дарујући му нешто што по својој природи није имао, уз “претрпљивање божанских стварности” .

Управо еклисиолошко разумевање апофатике и катафатике доводи нас до чињенице да катафатика јесте експилицирање апофатичког искуства, односно Црквом изражен апофатички догађај, те да је катафатички дискурс условљен апофатизмом. Тачније, да је оприсутњење различитости катафатичких дискурса могуће управо захваљујући апофатизму “као простору у који се саборно уписије разнолико духовно искуство” .

Такође, мистичко и догматско богословље су нераскидиво повезани. Основни догмати Цркве о Светој Тројици и Оваплоћењу јесу догматски изложена мистичка учења. Наиме, како истиче Ендрју Лаут, управо „мистичко богословље пружа контекст за непосредна схватања Бога који се објавио у Христу и борави међу нама кроз Духа Светога, док догматско богословље покушава да уобличи ова схватања објективно прецизним терминима...“ .

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Седамдесето издање емисије „Светотајинско богословљеˮ посветили смо древној Литургији Светог Апостола Јакова, брата Господњег. Поред историјата, особиту пажњу смо посветили и приближавању њеног последовања, уз посебан нагласак на важније свештене радње.     Литургија Светог Апостола Јакова припада Антиохијском литургијском типу. У многобројним богослужбеним изворима она носи назив ЈЕРУСАЛИМСКА Литургија. Као таква, она се може назвати и древном Литургијом Јерусалимске Цркве – Мајке Свих Цркава. Настала је у Јерусалиму током четвртог века. Овај период њеног настанка њу повезује са петом мистагошком  Катихезом Светог Кирила Јерусалимског где Свети Кирил управо њу и тумачи. Ова древна Литургија из јерусалимске Цркве бива проширена на крајеве Антиохијске Патријаршије и преведена на сиријски језик.   Изворни језик Јаковљеве Литургије је грчки, али она је касније ради богослужбене употребе преведена на многобројне језике. Текст Јаковљеве Литургије се на српском језику први пут појавио благословеним трудом блаженопочившег Епископа жичког Хризостома (Столића).  Владика је најпре као хиландарски јеромонах припремио и уредио чин ове Литургије за презвитерско служење и тај чин је из штампе изашао 1982. године. Такође као хиландарски јеромонах 1985. године издаје превод ове Литургије на црквенословенском језику са српским рубрикама, док касније као Епископ банатски 1992. године издаје чин јаковљеве Литургије на српском језику.   Литургија Светог Апостола Јакова, према данашњој богослужбеној пракси служи се два пута у току године. Служи се на празник Светог Апостола Јакова (5. новембра), као и у недељу по празнику Рођења Христовог – Светих Богоотаца.     Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић     Све емисије Светотајинско богословље можете пронаћи ОВДЕ     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Логос,
      Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством Свету архијерејску литургију у пјешивачкој саборној цркви Светог великомученика Георгија на Богетићима. Владика је богослужио поводом трогодишњице освећења и обнове овог храма.   Звучни запис беседе   У току литургије Митрополит Амфилохије је одликовао чином протојереја надлежног пароха свештеника Радмила Чизмовића. У чин чтеца рукопроизвео је Матију Вукићевића, Страхињу Бањевића, Илију Шкулетића, Луку Шкулетића и Стефана Радоњића. Митрополит Амфилохије је поменуо трудове проте Радмила око обнове бројних пјешивачких храмова.   Отац Радмило је заблагодарио Митрополиту Амфилохију на указаној части, подсјетивши све присутне на вријеме распећа храмова пјешивачке парохије.   У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Митрополит црногорско-приморски је рекао да је овај саборни пјешивачки храм један од свједока Христовог страдања и страдања Цркве Божије.   „Није то једино мјесто у Црној Гори и шире од Црне Горе. Ви знате да је овдје у Никшићу и Бог сахрањиван у оно вријеме“, рекао је Владика.   Подсјетио је на стотине хиљада мученика у вријеме бољшевичке револуције у Русији.   „Ви старији овдје знате да је наређивано синовима да убијају своје родитеље, кумовима да убијају своје кумове. Они који Бога убијају у себи, светињу Божју рањавају, као што је рањена ова светиња овдје, природно је да убијају и браћу своју. Зато је, нажалост, сваки рат братоубилачки“, рекао је Митрополит Амфилохије.   Владика је рекао да је насушна потреба да се вратимо љубави према Богу и ближњима.   „Јер, тај братобилачки дух још није ишчезао ни у Русији ни овдје код нас. Мноого шта што се сада ради и гради у Црној Гори ради се и гради на том богоубичаштву и братоубилаштву. Чак имамо и наставак мржње према Цркви Божјој. А они који су били носиоци те идеологије браоубилачке и богоубилачке, они сада хоће да граде некакву своју цркву. Можете замислиоти какве су то цркве које хоће да граде они који су убијали Бога. Ни крстили се нијесу, а хоће да сада граде своју цркву“, нагласио је Митрополит црногорско-приморски.   Казао је да та њихова црква није Црква Божја него сатанска ризница.   „Јер, Црква је, прије свега и изнад свега, Божја. Они то не знају. Ми исповиједамо једну, свету, саборну и апостолску Цркву. Не исповиједамо ни кинеску, ни руску, ни српску, ни црногорску, ни јапанску“, поручио је Митрополит Амилохије.   Објаснио је да свој назив Црква добија према већини својих вјерника и према мјесту у коме је настала.   „Али је она, прије свега, Божја Христова Црква. То је њено својство и њена будућност“, поручио је Митрополит Амфилохије.   На крају литургије Митрополит је освештао и пререзао славски колач.   Одликовао је Златним ликом Светог Петра Ловћенског Тајновидца многодјетну породицу господина Риста Петковског из Никшића.   Владика је архипастирским похвалницама наградио Веселина Шкулетића из Церова за изузетан труд и допринис на обнови цркве Зачећа Светог Јована Крститеља у Церову и других пјешивачких храмова, Светомира Мијушковића из Повије за несебично гостопримство и дјелатну љубав које свагда показује према црквеним потребама парохије пјешивачке, Милорада Петрова Вукићевића – Добрушког из Добруше за пјеснички подвиг којим чува памћење Пјешиваца и чува од заборава обнове пјешивачких храмова.   Отац Радмило са својим парохијанима је Владици Амфилохију подарио аргијерејску панагију.   Након литургије приређен је културно-уметнички програм, као и трпеза хришћанске љубави.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Шездесет девето издање емисије „Светотајинско богословљеˮ посветили смо великим богоносним оцима и учитељима Цркве, светом Василију Великом, архиепископу Кесарије Кападокијске и светом Јовану Златоусту. Поврх свега, наше умно путовање кроз ток овонедељне емисије било је посвећено промишљању о овим светилима Цркве и њиховом неизмерном и надасве знаменитом доприносу у састављању Анафоре.     Свети Амфилохије, епископ Ликаонске Иконије и свети Прокл, Константинопољски патријарх сматрају да постоје два разлога због којих су свети Василије Велики и свети Јован Златоуст сачинили Литургију. Према речима Светог Амфилохија, Свети Василије је молио Бога да му дâ силу духа и разума да служи Литургију својим речима. После његове шестодневне ватрене молитве Спаситељ му се јавио на чудесан начин и испунио његову молитву. Свети Прокл каже следеће: „Апостоли, и после њих учитељи Цркве вршили су Божанствену службу веома дуго, хришћани, пак, чија се побожност охладила, касније су престали да долазе на Литургију због тога што је дуго трајала. Свети Василије је, снисходећи слабости људској, скратио Литургију, а после њега свети Златоуст још више.ˮ   Ову лепу и благословену прилику искористили смо да одшкринемо врата житијâ ових јерараха који су нам остали пример и путоказ истинског богословствовања које свој извор налази у Литургији као Тајни над тајнама и као савршеној катихези.   Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић       Све емисије Светотајинско богословље можете пронаћи ОВДЕ  
        Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Логос,
      -Прослављено шест година од освећења Саборног храма у Подгорици-   Поводом шест година од освећења и славе Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, Његово Преосвештенство викарни Епископ Диоклијски г. Методије је са свештенством и вјерним народом одслужио данас, 5. октобра, 2019. године Свету архијерејску литругију. Током службе, Преосвећени Епископ Диоклијски г. Методије миропомазао је новокрштену дјевојчицу Магдалену Радовић.   Звучни запис беседе Владике Методија   Повезана вест:   Свечаним концертом у крипти Саборног храма у Подгорици отпочела прослава шесте годишњице његовог освећења   Владика Методије је у свом епископском обраћању првенствено свима сабранима и свештеном братству Саборног храма честитао празник и јубилеј освећења. Он је на самом почетку своје бесједе протумачио прочитана зачала из Светог Јеванђеља, осврнувши се овом приликом на исповједање вјере Светог апостола Петра, нагласивши ријечи Господње, да ће на камену те вјере у Њега као Сина Божијега, сазидати Цркву Своју, коју ни паклена врата неће надвладати. Он је затим повукао паралелу наводећи управо и народ у Црној Гори, у Подгорици, у Саборном храму, као живе свједоке тих Господњих ријечи:   ,,А ево, ко је већи свједок тих истинитих и нелажних Господњих ријечи, него управо ми данас овдје који смо се сабрали у овоме дивноме Храму. Ми знамо да физички вријеме не можемо зауставити и знамо да вријеме немилице носи и све гази и знамо да нас вријеме може прегазити, али, исто тако и ми знамо да смо у могућности вријеме прегазити.   Стара пословица каже да нема људскога дјела које вријеме није у стању разорити. Али, ипак је Јеванђеље свједок томе да има дјела људских које ипак вријеме не може разорити, у ствари, има људских дјела која су ванвременска и надвременска, која се све своје савременике преживјела и која су све епохе преживјела."   Владика Методије је указао и на битност свијести о оном истинском и непролазном богатству, а то је бескрајно велико Богом дано људско и хришћанско достојанство, наводећи љубав као ону која побјеђује вријеме, пролазност, смртност, бивајући свевремена и надвремена:   ,,Заиста, велико је људско и хришћанско достојанство. Зато је врло важно да сви ми овдје данас сабрани спознамо ту велику и важну истину у своме животу. Крх је овај сасуд у коме ми носимо земаљски живот, али, љубав је она која ће побиједити вријеме и која ће нас извести у једну другу духовну димензију надвремену и којим ми у ствари побјеђујемо пролазност."   Преосвећени владика Методије је нагласио да је нада садржана управо тамо гдје је пречесто свијет не тражи, гдје по расуђивању свијета који у злу лежи смисао људског живота јесте одбачен, а гдје је покопана будућност и гдје нема изгледа а ни наде у васкрсење и преображај.    ,,А нада је управо тамо гдје је нема и гдје је одбачен смисао људскога живота и гдје је покопана будућност. Јер само прије 25 година на овом мјесту овдје, било је баш такво вријеме. Вријеме одбаченог смисла живота и наизглед покопане  будућности.''   Владика Методије се у другом дијелу свог обраћања присјетио и својих дана ране младости, када је још као средњошколац корачао једном стазом која је пролазила управо на мјесту гдје је сада изграђени Саборни храм Васкрсења Христовог у Подгорици, евоцирајући притом успомене на своје прве почетке и духовне кораке које је направио и које су га учиниле дијелом једне тада мале али ревношћу и дјелима богате хришћанске заједнице у Подгорици из које се Божијим благословом и благословом и трудом Високопреосвећеног Митрополита г. Амфилохија изродила сада велика и плодоносна хришћанска заједница, заједно са прелијепим Храмом Васкрсења Христовог у Подгорици:   ,,Овдје на овом мјесту, на мјесту овог Храма је била једна ливада са асфалтном стазом преко које сам и ја ишао у гимназију. И једном приликом прескакао сам раскопани канал и видио неке за мене тада чудне људе симпатичне и радосне у том каналу који копају, а видио сам и једног свештеника који је данас овдје међу нама и ја сам се придружио тој групи чудних људи који су радили нешто што нико у том времену није разумио. И хтио сам, желио сам, да постанем један од њих, један од те групе и заједнице личности међу којима је владала љубав.   Управо та љубав, љубав те заједнице и та вјера Петрова на коју је Христос саздао Цркву Свију подигли су ове велелепне зидове.     Онај човјек који је по Божијем благослову и промислом Божијем дошао овдје у ове крајеве да крштава као што се данас крстила мала Магдалена и да  васкрсава душе, као што је и Васкрснуо и овај Храм, баш као што и то име носи и призива нас и позива на васкрсење наших душа. Е тај човјек је обишавши претходно цијели свијет, под својим трепавицама сачувао све оне најљепше храмове које је походио и којима се Богу молио.   Од Европе, Грчке, Русије, па до Свете Горе и истресао из тих својих трепавица оно најљепше што је сабрао и скаупио и објединио, што и јесте садржано и што заиста доживљава тај прњсјек овдје у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици.'' - истакао је Преосвећени владика Методије, алудирајући на лик и дјело Високопреосвећеног Митрополита г. Амфилохија.   Он је додао да  оно што држи Цркву Божију нису арматуре и бетон, ни темељи земаљски већ су то тврда Божија вјера и љубав међусобна и љубав према Богу:   ,,Хвала Богу што је на овако дивном мјесту овај Храм саздан. Али, треба да знамо да она вјера у љубав, нашу љубав међусобну и ону према Богу ће бити једина која ће очувати ове зидове да се не стропоштају. Јер ови зидови и ова дивна купола не стоје на бетону и арматурама или на темељима земаљским, него на оним најдубљим темељима које је она претходно поменута групица људи са својим  Митрополитом копала у блатњавом каналу. А ту групицу су гледали околни суграђани и сународници, а тада нису разумјевали шта о и у том тренутку раде, у шта се уграђују и шта се изграђује." - подсјетио је он.     ,,Нека нас Господ укријепи и уразуми и дај Боже да спознамо оно што је најважније а то је људско и хришћанско достојанство које почива и темељи се на љубави према Богу и ближњима и нашој међусобној љубави." - пожелио је на самом крају свог пастирског обраћања владика Методије.   Након Литругије освештан је и пререзан славски колач а заједничарење је настављено уз славску трпезу љубави у крипти Саборног храма, гдје је уприличен и богат културни програм. Домаћин овогодишње славе био је Влатко Иванишевић са породицом, а кумови славе за следећу годину су Милан Мраковић и Иван Никитовић.   Храм Христовог Васкрсења у Подгорици освештан је 7. октобра 2013. у оквиру обиљежавања 17 вјекова (1,700 година) од доношења Миланског едикта-слободе вјероипсовједања Хришћанске вјере на територији Римског царства од стране Светог Цара Константина.     Наиме, када је 1993. године Митрополит Амфилохије заједно са свештенством и вјерним народом благословио и започео градњу Саборног Храма Христовог Васкрсења, мало је ко вјеровао да ће за тако кратко вријеме овај Храм постати украс Подгорице и Црне Горе. Вријеме рата, санкција, економске и духовне кризе деведестих година није давало наде да се Храм могао градити и изградити. Али Митрополит је овај Храм утемељио на некополебљивом темељу – Христу Богу који прегаоцима и даје махове. Од када су Васељенски патријарх Вартоломеј и Блаженог спомена патријарх српски Павле поставили и благословили камен темељац овај храм постаје благословени мравињак у коме су људи гладни и жедни Бога Живога приносили своју љубав. Градећи храм људи су се и сами духовно уздизали и храм изграђивао њих и цијелу Црну Гору.     Извор: Саборни храм Васкрсења Христова у Подгорици
    • Од Логос,
      На који начин су наследници светих славних и свехвалних апостола савршавали божанствену Евхаристију у другом и трећем веку, говорили смо у шездесет осмом издању емисије „Светотајинско богословљеˮ.      Древни учитељ Цркве свети Јустин мученик и философ, описује савршавање Евхаристије у овом периоду и каже: „У дан сунца, тј. недељу сви становници градова и села сабирају се и заједно читају апостолске (посланице) или пророке, колико време допусти. По завршетку читања предстојатељ даје поуке и подстиче на добра дела; после овога сви устајемо и молимо се; онда доносе хлеб, вино и воду; предстојатељ изговара молитву и благодарење, што је могуће гласније, народ кличе: “Амин”. Тада се присутни причешћују Даровима над којима су узнете молитве, а одсутнима се Дарови шаљу преко ђакона.ˮ У овом кратком опису види се исти поредак и иста дејства, са којима су свету Евхаристију савршавали сâми апостоли.    Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић       Све емисије Светотајинско богословље можете пронаћи ОВДЕ     Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...