Jump to content
Sign in to follow this  
JESSY

Отац Георгије Калчиу: ЧУДО СРЦА

Rate this topic

Recommended Posts

Slika-1-1024x675.jpg

 

Заборавио сам да вам кажем да у ћелијама није било прозора, није било светлости. Ноћу је једина светлост долазила из ходника, али само мали трачак светлости. Живео сам у некој полутами.

Послали су ми новог стражара. Он је био председник затворске комунистичке организације. Био је веома лош човек. Никада нисам видео таквог човека који је био лош као он. Заиста, мислим да је био ђавоиман јер је тачно знао где да ме погоди – мислим, речима, како да ме увреди. Никада ме нико није толико понижавао као овај човек. Био је прост, необразован; али ђаво га је научио како да ме погоди у душу, у веру, у осећајност. Време проведено са њим је било као дан у паклу. Са ђавољом истрајношћу, узнемиравао ме је сваки пут кад сам био на молитви, сваки пут када сам служио Литургију, и док сам размишљао. Тачно је знао време, чак и ако сам шетао по ћелији. Знао је да размишљам. Ђаво је знао да сам у додиру са Богом.

Рекао сам вам да сам добио парче хлеба као овај што једемо овде (односно, обично парче хлеба). Био је за читав дан – заправо, за два дана. Тако, ако бих добио парче хлеба у петак, сачувао бих комадић за Литургију у недељу.

Share this post


Link to post
Share on other sites

С времена на време би се дешавало да су стражари улазили у ћелију да би је претражили. То је била традиција. Ништа не би нашли; ништа нисам имао сем воде, посуде за физичке потребе, дрвене даске на зиду, јастука и неког ћебета. (Давали су ми јастук и ћебе ноћу, а ујутру сам морао да их вратим.) Све је било видљиво, тако да су претраживали ћелију само да би нас терорисали и понижавали. Било је десет или дванаест стражара; ходник их је био пун, и били смо присиљени да свучемо одело и стојимо наги пред њима. Био сам веома мршав због ситуације и они су се шалили на мој рачун да би ме увредили. ,,Види ти њега”, рекли би, ,,то је човек Божији. Види ти њега, хтео је да избаци Чаушеског из земље” и тако даље. Стајати десет-петнаест минута пред њима потпуно наг – то је било веома понижавајуће и они су то знали.

Тако, једном месечно, долазили су у ћелију да ме понизе. Користећи ту прилику, узимали су све из моје ћелије. Парченце креде или хлеба – било шта – нисам смео да имам у ћелији. Једне суботе су ми одузели хлеб који сам чувао за Литургију, да сутрадан не бих имао прилику да служим. У то време је један стражар, наручито лош, био у смени. Била ми је потребна Литургија, као најузвишенија утеха моје душе. Служење недељом ми је пружало духовну силу за остатак седмице. Неслужење Литургије је означавало да немам ништа читаве седмице, да немам средство за подршку. Мислио сам да је ђавоиман и био сам уверен да нећу добити ништа од њега. Тако сам следећа два или три сата, одмеравао последице тога да га замолим за хлеб насупрот последицама да га не замолим и да не могу да служим Литургију.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Најзад сам покуцао на врата. Обично, ако бих покуцао на врата, стражари никада нису одговарали. Приморали би те да чекаш сат времена. Због тога смо избегавали да куцамо на врата. Током тог сата чекања, ум би почео да замишља шта ће се десити, будући да је стражар могао да позове остале стражаре да уђу у ћелију и да те пребију зато што си покуцао на врата. Или су двојица или тројица могла да дођу и да те извређају и претраже ћелију, и тако даље. Наш ум би био тако узбуђен а машта тако пренапрегнута због тог чекања да ти се чинило да је боље да будеш мучен.

Тако је и моја душа била у невољи због маштања, и много сам жалио што сам покуцао на врата. После сат времена, стражар је отворио визету (мали прозор на вратима) и питао ме шта хоћу. Рекао сам:,,Господине, дај ми парче хлеба, јер хоћу да служим Литургију”. Погледао ме је као лудака! Знате, био је стражар у затвору скоро двадесет година и хиљаде затвореника му је тражило хлеб зато што су гладни. Али замолити њега – ђавоиманог човека – за хлеб да бисте служили Литургију, то је било апсолутно ван памети. Тако, погледао ме је, затворио врата и изашао. Био сам веома тужан и моја машта је поново почела да ради; стварно, изгледало ми је као крај живота. Онда, после још сат времена је дошао и дао ми хлеб. Дао ми је читаво парче – не само мало парче, већ следовање за читав дан. Нисам могао да верујем. Гледао сам хлеб у руци и нисам био сигуран – можда је то само моја машта. Био сам веома срећан. Служио сам Литургију и стражар ме ниједном није прекинуо. Читав ходник – читав одељак – је био у апсолутној тишини. Никада нисам имао такву Литургију! Стварно сам осећао Божије присуство и осећао Исусово присуство. Мала салвета је била мој антиминс. Сачувао сам је. Био сам тако срећан. Молио сам се за њега. Веома касно поподне, пре него што је дошла следећа смена, дошао је поново. ,,Оче” – то је био први пут да ме позвао ,,Оче” а не ,,Попе” – ,,немој да кажеш никоме да сам ти дао хлеб. Ако мој надзорник сазна, уништиће ме”. Рекао сам: ,,Како можеш то и да замислиш? Ти си анђео Божији који ми је донео у ћелију Тело Христово. Служио си Литургију са мном! Ти си налик на свештеника”. Од тада ме никад није увредио, и за време службе док је он стражарио владала је највећа тишина тако да сам могао да се молим, да размишљам, па чак и да служим Литургију.

Дакле, можете да видите чудо у томе. Нисам тражио од Бога да учини чудо. Најважније чудо које је Бог начинио током моје затворске казне је било чудо у срцу; не то да сломи врата, да ме ослободи, да пошаље своје анђеле у моју ћелију, већ да промени срце мог мучитеља. Нема већег чуда од тога.

https://mitropolija.com/2019/11/25/otac-georgije-kalciu-cudo-srca/

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Поуке.орг инфо
      Наш саговорних на ову тему је протојереј Зоран Филиповић, старешина храма Светог Николаја Мирликијског Чудотворца  у Нишу.
       
      ОВДЕ ПОСЛУШАЈТЕ
       
      Радио глас
    • By Логос
      У Републици Србији на снази је ванредно стање, уведено у циљу спречавања ширења короновирусне заразе. Епархија бачка Српске Православне Цркве позвала је вернике да се телефонским путем јаве својим свештеницима ради савета и духовног укрепљења, као и за помоћ свима онима који су сами и нису у могућности да се у овим тешким данима старају о себи и својим основним потребама.    Звучни запис разговора   У овим изазовним тренуцима, Епархија бачка преко својих црквених општина и парохија, Катихетског одбора и Добротворне службе Платон Атанацковић пружа помоћ свима којима је помоћ потребна.   Како је организована харитативна делатност у архијерејском намесништву жабаљском питали смо, 27. марта 2020. године, у Јутарњем програму Радио-Беседе, протопрезвитера Миладина Бокорца, архијерејског намесника жабаљског.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • By Логос
      Актуелна пандемија вируса корона поставила је пред нас, између осталог, нека суштински важна питања нашег црквено-богослужбеног живота, превасходно питања (не)оправданости причешћивања вјерних током трајања пандемије. Протеклих дана објављено је неколико текстова посвећених том проблему чији су аутори имали различита и често потпуно супротна гледишта, а ни црквена јерархија није била унисона у свом ставу. Овај текст представља скромни прилог овој веома важној теми, а значајно је подстакнут и тезама које је г. Владимир Латиновић изнио у чланку Од хране до лека: Ефекти причешћа на телесно здравље.     Основна теза коју Латиновић образлаже јесте да није оправдан став и позив појединих архијереја и свештеника на причешћивање народа за вријеме епидемије вируса корона, будући да носи потенцијални ризик преношења и ширења заразе на велики број људи. Осим филантропских мотива, и социјална одговорност јесте један од аргумената којим се брани овакав став. Аутор карактерише као ретроградно поимање Причешћа као „Лијека бесмртности“, пошто, наводно, оно може итекако да буде преносилац или чак извор заразе. И јесте у праву када каже да исцјелитељско дејство вјере не смије да буде пасивно. Погрешан је и погубан сваки вид магијског приступа Светим Тајнама, па тако и вјера да Причешће, као по неком аутоматизму односи и лијечи сваку болест код људи. Међутим, такво гледиште нико од архијереја и свештенослужитеља у званичним саопштењима, колико ми је познато, није износио. Оно на чему се, заправо, заснива жеља истинског вјерника за причешћивањем, није доживљај Причешћа превасходно као лијека (од тјелесне болести) већ као извора његовог хришћанског и црквеног идентитета. Отуда и неприхватање уздржавања од Причешћа из страха од потенцијалне заразе вирусом.   Аутор наводи како у Светом Писму нема говора о исцјелитељском дејству Причешћа и као примјер наводи, између осталог, то да Христос „никога није исцијелио Причешћем“, што је веома необична констатација ако знамо да је Евхаристија установљена на Тајној вечери, непосредно пред Христово страдање. И уопште, стиче се утисак да Латиновић једино исправно поимање и описивање Причешћа види у прва три вијека историје Цркве. Ако изузмемо свједочанства Игњатија Богоносца и Кипријана Картагинског који (ваљда неопрезно) приписују Причешћу и исцјељитељско дејство, аутор каже да се „тек“ од четвртог вијека помињу љековита дејства Причешћа, да би нешто касније такво поимање добило и теолошко утемељење. Да ли то значи да искуство отачке теологије од четвортог вијека до данас носи у себи једну заблуду о Причешћу као нечем што има исцјелитељско дејство на вјерујуће?   Да ли због недостатка простора или нечега другог, Латиновић изоставља христолошки аспект, који је неизоставан када је у питању проблем Литургије, односно Евхаристије. Основна мисао еклисиологије Апостола Павла јесте да је Црква – Тијело Христово. На тој основи се развија цјелокупна потоња евхаристијска еклсиологија отацâ која води ка Евхаристији као заједници Тијела и Крви Христове. Та истина је садржана већ у бесједи Господњој у Капернуаму (Јн. 6) гдје Он себе назива „хљебом живота“ који даје живот свијету, те ко не једе од Тијела и Крви Његове, нема живота у себи. Без тог „хљеба живота“ дариваног у Евхаристији, нема живота (ни здравља, цјеловитости) за Цркву и њене чланове. Христос се Оваплоћењем обукао у тијело и у сву творевину, тако да и сва творевина буде (постане) тијело Божије. У Евхаристији се причешћујемо Богочовјеком који има, како божанску тако и људску природу. Евхаристијско Тијело Богочовјека није само Његово есхатолошко тијело, већ и оно историјско (реално човјечанско) у којем је ишао међу губавце и које, иако подложно болести, зарази а у коначном и смрти, могло је да се не зарази (а и након смрти да васкрсне), јер је у Његовој Личности оно непрекидно било у јединству с Божанством. Зато сваки онај који се причешћује, заједничари и учествује у божанској природи Христовој, кроз то сједињење бива освећен и исцијељен. У конкретном случају, човјек који је заражен вирусом корона, у светом Причешћу бива исцијељен самим учешћем у преображеној и обновљеној људској природи Богочовјека, иако ће можда и послије тог литургијског сабрања он остати заражен вирусом. Исто као што и након Христовог Васкрсења и уништења смрти, ми и даље умиремо (биолошком смрћу), истовремено знајући и вјерујући да смрт више нема коначну ријеч над нама.   Овдје се долази до најпроблематичнијег момента: питања одговорности према осталој браћи којима пријети да се кроз заједничко причешће са зараженим, такође заразе. И као по неком правилу се истиче и питање социјалне одговорности и људске солидарности, као категорија које су изнад нашег учешћа у Литургији Цркве. Али, зар није заједничко причешћивање здравих и болесних узвишенији израз човјекољубља и братољубља од оног које се испољава и препоручује кроз уздржавање од Причешћа. Аргументи социјалне одговорности су немоћни пред небоземном тајном Цркве.   Поражавајуће дјелује то што аргументи у корист непричешћивања народа за вријеме епидемије чешће долазе из теолошких, него из медицинских кругова. Заправо, велики је број љекара (епидемиолога, микробиолога) који признају научно необјшњиву чињеницу да се нико никада није заразио причешћивањем истом кашичицом (овај став заступа, између осталих, један од најпознатијих епидемиолога у Србији, проф. др Братислав Тиодоровић). Доказ је и вишевијековно искуство Цркве. Научно јесте рећи да постоји могућност и пријетња да се то деси, и савјесни љекари су и дужни да на то укажу и упозоре, али неријетко и они исповиједе своју немоћ пред Тајном, пред оним што је умом немогуће обухватити. Проблем настаје у покушају да се осталих, у потрази за вирусима и бактеријама на евхаристијском хљебу.   Јасно је да предложени хљеб и вино у Литургији, не престају да у својој суштини буду хљеб и вино. И као такви, могу да се убуђају и ускисну. Дакле, подложни су физичким и биолошким процесима и промјенама. Али управо зато што смо и ми подложни истим таквим промјенама – труљењу и пропадљивости – ми и предлажемо и приносимо хљеб и вино да би преко њих, у тајни евхаристијског приноса, окусили од нетрулежног и живототворног хљеба, те тако примили залог бесмртности.     Извор: Теологија.нет
      View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...