Jump to content
Sign in to follow this  
JESSY

Mnogo je opasnije kupovanje ljubavi neprestanim poklonima, nego bilo koja strogoća

Rate this topic

Recommended Posts

Ovih dana, kada su novine prepune vesti o prebijenim, silovanim i ubijenim ženama, rasprava o zakonu protiv fizičkog kažnjavanja dece dobija epohalne razmere…

Mnogo je opasnije kupovanje ljubavi neprestanim poklonima, nego bilo koja strogoća. Kad bi roditelji imali petlju danas da nauče svoju decu da postoji „nema“ i „ne može“, stvari bi danas u ovom društvu izgledale mnogo bolje. Kada bi se u osnovne škole uveo predmet koji se zove „Život nije šoping“, stvari bi možda izgledale drugačije.

Kada bi ovo društvo smoglo snage da objasni deci da nije najveća vrednost novac, i da momci sa dvadeset i kusur godina ne treba da izigravaju pijane milijardere, i da devojke ne treba da hrle u zagrljaj generaciji svojih očeva jer su bogati i nose skupe satove na rukama, i kada bi mediji to stavili kao projekat od prvorazrednog značaja, ova rasprava bi imala smisla, i zakon bi onda možda trebalo doneti, iako bi bio suvišan.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Nasilje prema deci je, naravno, jezivo i nedopustivo, ali nasilje prema deci je samo jedna od faseta nasilja koje se neprestano promoviše u medijima. Nejasno je kako se najvatreniji zagovornici ovog zakona nisu pobunili pred šokantnom činjenicom da se u pojedinim evropskim zemljama granica dečije dobi za nekažnjivi seks sa maloletnikom iz godine u godinu sve više spušta? Milion puta veći problem je vaspitno i emocionalno zapostavljanje dece. I, naravno, planetarna seksualizacija dece.

Ključ ove teme dakle nije u tome treba li tući decu, nego, kako ih vaspitavati; ko ih vaspitava i šta su vrednosti kojima ih uče.

A mami sam odavno oprostila one varjače.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Razlika između nasilja nad decom i fizičkog kažnjavanja, to jest onoga što se u narodu zove „batine“, to jest ćuška ili šljepka po guzi, svakako da postoji, i teško da se u tome ne prepoznaje drastična razlika.

Sa druge strane, teško će i jedan zakon uspeti da spreči roditelja da svoje dete vaspitava na „starinski“ način, osim ako ova halabuka oko novog zakona sve više izgleda kao projekcija budućnosti u kojoj deca neće pripadati roditeljima, nego državi.

Kad sam ja bila mala, mama me je bila varjačom, tako da se uvek ispostavljalo da me nije tukla mama, nego varjača. Iskreno priznajem da sam i ja moju ćerku kad je bila mala, doduše retko, udarila po guzi.

Da li me to čini nasilnikom i neodgovornim roditeljem? U svakom slučaju me čini manjim folirantom od onih koji se ovih dana javno zaklinju da svoje dete nikada nisu udarili, i da je udarac po guzi nedopustivi zločin.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Mnogo je veći zločin govoriti detetu ružne reči, govoriti mu da je nesposobno, glupo i da od njega nikada ništa neće biti, mnogo je veći zločin svađa roditelja pred decom, psovanje, nedoslednost i nedostatak moralnih vrednosti.

Batina nije iz raja izašla, ali sigurno da iz raja nije izašao ni koncept da je deci sve dozvoljeno.

Deca moraju da znaju za granice, deca moraju da se vaspitaju i mora da im se usadi pristojno ponašanje.

Ako roditelj nikada nije pročitao nijednu priču svome detetu, ako dozvoli da mu dete deklamuje marke telefona, a nijednu pesmu, to je dno. Ako roditelj podmićuje učitelja, i dopusti da mu dete nepismeno završi osnovnu, i da je polupismeno, to je mnogo strašnije nego batine.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ako roditelj detetu dozvoli da po ceo dan bulji u ekran televizora, kompjutera, mobilnog telefona, ako ga vodi u igraonice umesto u parkove, ako roditelj upisuje svoje dete u privatnu osnovnu školu, i trlja ruke što ima i privatnih gimnazija, jer se tamo lakše prolazi, to je katastrofa neuporedivo veća nego bilo koja „mamina varjača“.

Nepoklanjanje pažnje detetu, nemanje vremena za dete, nezainteresovanost za bilo šta drugo osim za ocene upisane u svedočanstvu, mnogo je opasnije nego bilo koja ćuška.

Ako je roditelju njegovo dete uvek u pravu, i svi su drugi krivi – to je katastrofa. Ako roditelj dopusti da mu dete završi osnovnu školu, a da nema pojma ni o čemu iz istorije ili geografije, i da se ne kaže „bio sam kući“ nego „bio sam kod kuće“, ako roditelj ide i moli za ocenu, to je gore nego da ga udari po guzi.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ako roditelj muva zajedno sa detetom za ocene, i tako uči svoje dete da je u životu prečica jedini način, to je mnogo veća tragedija i za dete i za roditelje i za društvo, jer se tako stvaraju pokvarenjaci, muljatori i nesposobni ljudi.

Nekada su na kraju školske godine roditelji mrko gledali svoju decu zbog slabih ocena, danas, međutim, mrko gledaju učitelje.

Mnogo je opasnije kupovanje ljubavi neprestanim poklonima, nego bilo koja strogoća.

Kad bi roditelji imali petlju danas da nauče svoju decu da postoji „nema“ i „ne može“, stvari bi danas u ovom društvu izgledale mnogo bolje.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Kada bi se u osnovne škole uveo predmet koji se zove „Život nije šoping“, stvari bi možda izgledale drugačije.

Kada bi ovo društvo smoglo snage da objasni deci da nije najveća vrednost novac, i da momci sa dvadeset i kusur godina ne treba da izigravaju pijane milijardere, i da devojke ne treba da hrle u zagrljaj generaciji svojih očeva jer su bogati i nose skupe satove na rukama, i kada bi mediji to stavili kao projekat od prvorazrednog značaja, ova rasprava bi imala smisla, i zakon bi onda možda trebalo doneti, iako bi bio suvišan.

Nasilje prema deci je, naravno, jezivo i nedopustivo, ali nasilje prema deci je samo jedna od faseta nasilja koje se neprestano promoviše u medijima. Nejasno je kako se najvatreniji zagovornici ovog zakona nisu pobunili pred šokantnom činjenicom da se u pojedinim evropskim zemljama granica dečije dobi za nekažnjivi seks sa maloletnikom iz godine u godinu sve više spušta? Milion puta veći problem je vaspitno i emocionalno zapostavljanje dece. I, naravno, planetarna seksualizacija dece.

 

https://lolamagazin.com/2020/02/25/mnogo-je-opasnije-kupovanje-ljubavi-neprestanim-poklonima-nego-bilo-koja-strogoca/

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Драшко
      NOVOSADSKIM ULICAMA: Tužna priča braće Jovandić i njihove majke Jelke 23/07/2018         Horti   Nekoliko dana uoči Bogojavljenja, Jelka Jovandić je usnila Svetog Jovana koji joj je rekao: „Došao sam po svoje stado“. Beleži tu rečenicu u svojoj knjizi o porodici Jovanović-Vakini, dr Vera Jovanović. Jelena – Jelka Jovandić je posle pričala da tada nije znala šta to znači.
      A onda 19. januar 1942. Voda je u Ujvideku bila osvećena, javio se Bog u liku Oca i Sina i Svetoga duha. Kažu u raznim rečnicima simbola da voda briše istoriju, jer uvodi u novo stanje: uranjanje se može porediti sa polaganjem Hrista u grob, posle čega On vaskrsava. Verujem da su u pravu.
      Sutradan bio je dan proslavljanja Svetog Jovana, krstitelja, proroka i preteče. Mnoge pravoslavne i srpske porodice u Ujvideku, u tišini i strahu proslavile su svog sveca-zaštitnika, koji je samo dan ranije krstio Bezgrešnog u reci i tako je učinio svetom.
      Te 1942. godine Sveti Jovan nije proslavljen onako radosno, veselo, pa i preterano glasno, kako je to uobičajeno. Već su bile izdate naredbe da od 21. januara niko ne izlazi iz kuće bez posebnog odobrenja, jer će to biti najstrože kažnjavano. Mađarske vlasti u Ujvideku su najavile raciju, policijsku akciju provere igozolvanja, pretres kuća zbog oružja i hapšenja onih čije delovanje nije u skladu sa zakonima mađarske države.
      Od Hortija nam ostao naziv racija umesto genocid – da se ubice ne naljute, da ne narušimo odnose i bolje sutra.
      Iz šajkaških militarskih, ali i okolnih prtenih sela stizale su strašne vesti o ubijanju, o bestijalnom iživljavanju nad Srbima, pre svih, a potom i nad malobrojnijim Jevrejima.
      A onda je došao 21. januar, prvi dan posle Svetog Jovana, pa 22. januar… “Racija” se, umesto provere dokumenata pretvorila u ubijanje Srba i Jevreja, kao i u celoj Šajkaškoj, najpre onih koji su živeli u centru, odnosno najbogatijih, kako bi se pljačkom namirilo lojalno mađarsko stanovništvo, a i ono drugih nacionalnosti koje se vodi pod „saradnici okupatora“. Krugovi smrti, započeti su u centru, a širili su se, kao talasi, prema udaljenijim delovima grada. Leševi pobijenih su ostavljani na ulici, veći broj još živih ljudi, uglavnom Jevreja, doveden je do Uspenskog groblja tu likvidiran i ostavljen. Zemlja je bila smrznuta i nije se moglo kopati. Pobijeni su ležali po celom gradu.
      Horti Treći dan posle Svetog Jovana, 23. januar, bio je petak, nije ni svanuo. Bilo je neverovatno hladno i celog dana je bio neki ledeni sumrak. Tadašnji Ujvidek, imao je svoj Jovanovski (ili Jovanski) kraj, koji je ime dobio po pravoslavnom groblju i kapelici posvećenoj Svetom Jovanu. Troglava Jugoslavija je srušila kapelu i kažu preselila groblje, ali je ceo kraj sa nazivom Jovanski – dočekao i doba Ujvideka. Posle Drugog svetskog rata, izgradnjom višespratnica i novom uličnom regulacijom, uklonjen, izbrisan je Jovanski kraj.
      Tužna priča majke Jelke, i zločin mađarskih fašista
      U Jovanovskom kraju, u tada Piroškoj, a posle Rumenačkoj, na broju 36, živela je sa svojih pet sinova udovica, samohrana majka Jelena Jelka Jovandić, tri dana posle Svetog Jovana.
      Posle rata je Komisiji za utvrđivanje ratnih zločina ispričala kako su se pucnji čuli od Vašarišta još od pola osam i kako su bivali sve bliži njihovoj kući. Njen muž Đurica je umro 1927, iste godine kada se rodio peti, najmlađi sin. Bili su sirotinja koja se izdržavala od zemljoradnje. Stariji novosadski sveštenici su mi posvedočili da je Jelena pripadala Bogomoljačkom pokretu – onom koji je uobličio i koji je podržavao sveti vladika Nikolaj Žički.
      Tog 23. januara u pola osam ujutro, Milorad je imao 28 godina, Sava 26 (tek se neku nedelju ranije vratio iz zarobljeništva, kraljev soldat!), Paja je imao 24, Živko 20, a najmlađi Bora 15.
       
      U kuću su banuli žandarmi. Pitali su ih koje su vere. Sava je odgovorio da su pravoslavne. „Vadrac“, rekao je žandarm, „divlji Srbin“. Razdvojili su ih: majku u jednu sobu, decu u drugu. Onda su decu izveli u dvorište, majka je pokušala da izađe, ali je mađarski vojnik sa druge strane čvrsto držao kvaku, bio je jači, nije mogla. Sinovi su je zvali: „Mama, spasite nas“! Među Srbima se u ta vremena držalo do pravila da se majka i otac oslovljavaju sa Vi. Začuo se prvi pucanj. Jelka Jovandić, u Jovanovskom kraju, trećeg dana po Svetom Jovanu se obeznanila. Shvatila je šta joj je poručio Sveti Jovan, kada je rekao „Došao sam po svoje stado“. Nema toga u arhivama, jer u nauci nema Boga.
      Okamenjena u bolu, Majka Božija je stajala pod krstom na Golgoti, gde je Njen Sin prinet na žrtvu, dok su se pod krstom kockali o haljine Gospodnje. Jelena – Jelka je stajala pod pet krstova na kojima je izdisalo njenih pet sinova, nemoćna za bilo šta. Posle su nas učili da je Bogorodica opijum i da Majka Jugovića nikad nije postojala. Da treba da gledamo napred, a ne nazad.
      Grobna tišina i miris smrti
      Kad je izašla u dvorište, uz komšijsku tarabu ležalo je pet sinova, razmrskanih glava. Svima je pucano u potiljak. Još su se tu vrzmali žandarmi. Molila je da i nju ubiju, nisu hteli, samo su je naterali da im da pare koje je imala u kući. Kockali se o haljine Gospodnje, tri dana posle Svetog Jovana, a u petak. Morala je da da trinkelt majstorima za obavljen posao. Onda su otišli. Ona je zapomagala, bila je u kući i u dvorištu, zvala i budila svoje sinove, grlila ih, zazivala komšije.
      Nikog nije bilo, ledeni sumrak, ne sviće, već se stalno smrkava, a i komšije su, uglavnom, pobijene. U neko doba, pojavio se kamion sa vojnicima. Naterali su je da uđe u kuću, a njene mrtve sinove pobacali su u kamion i otišli. Kao cepanice. Kada je izašla iz kuće, dece više nije bilo u dvorištu. Ušla je u kuću, uzela je jednu praznu kutiju i izašla napolje. Tu je pronašla delove raznetih lobanja, malo kose i deliće mozgova svojih sinova i stavila ih kutiju. Leševi sinova su odneti na novosadsku plažu Štrand, tamo gde su toga dana vršene likvidacije najvećeg broja civila – Jevreja i Srba. U koloni, deca i stari su molili da ih ubiju preko reda, jer im je hladno i ne mogu više da izdrže. Vojnici su im izlazili u susret. „Bači će polako, da ne boli“ – govorio je mađarski vojnik u Čurugu dok je testerisao živo srpsko devojče na pola. Uviđavan svet,  ni nalik Vadracima.
      Gazili su po utabanom snegu, ispod koga je pesak, da bi preko dasaka, hodali po zaleđenoj vodi, desetak metara napred, do probušene rupe u ledu. Najlepša rečna plaža u Evropi – jedina plaža agonije.  Kleknuli bi, a onda bi im se metkom  u potiljak oduzimao život. Tela bi u padu, samo gurnuli pod led. Ostalo je činila reka. Polaganje u grob kao pogruženje u vodu, bio je petak, raspeće, pogruženje u grob, krštenje u svetoj vodi i promena strane: prelazak u Carstvo u kome nema zla. Sa svih mesta u gradu gde su bili leševi, donošeni su ovde i bacani u Dunav. I oni sa Uspenskog groblja. Mrtvi su bili smrznuti, vukli su ih kao kerove i bacali kao cepanice, pričala je Jelena Jovandić posle.
      Tamo gde su posle turili spomenik i gde se drže pomeni, niko nije ubijen, niko bačen pod led. Zgodno je za žive, a i kamere bolje „uvate“. Neka, nema veze, pomeni su ionako potrebniji nama, živima. Otvorili smo krug koji je Gospod sa Svetim  Jovanom zatvorio.
      Posle se pričalo, a ta se priča ustalila, kako su ubijani Srbi, Jevreji i Romi. Nema Roma među žrtvama, ali su mi pričali neki ižablja (tako se na bačkom jeziku kaže kad je neko iz Žablja, srpskog ratničkog mesta koje je ime dobilo po sablji), da soldati koji su počinili razna nepočinstva nisu bili baš skroz Mađari, a nisu svi bili ni sasvim beli. Tako su mi rekli.
      Niko ne pominje bele Ruse kao kolektivnu žrtvu, a oni to jesu, kroz ceo prošli vek, pa i u Raciji. Mala, 9-godišnja Tatjana Dronova, zaklana i mrtva pogružena u vodu, upisana je u žrtve, ali njeni roditelji, koji su likvidirani sa svojim detetom, nisu. Bele Ruse i Srbe je isplativo ubijati. A korisno je kad ubaciš Rome, tad se priznaje. Nauka u kojoj nema Boga.
      Jelka Jovandić je, potom, sa kutijom u kojoj je bilo njenih 5 sinova, ušla u kuću i zatvorila vrata. Šta se događalo iza zauvek zatvorenih vrata, zauvek zatvorenog doma Jovandića?
      Jelena Jovandić nikad nikog nije teretila za smrt svojih sinova. „Mi smo sa svima dobro živili, nikome se nismo zamerili, niti se ko nama zamerio. Svima će Gospod dati po zasluzi“,govorila je.
      Tako je mogao da govori samo onaj ko zna, vera nije dovoljna. Sveta znanja. Od kutije u kojoj su se nalazili delići moštiju njenih sinova, nikad se nije odvajala, tražila je da je sa tom kutijom sahrane. Da li je to učinjeno – ne znam. Deliće mozgova je sahranila tu, u dvorištu, iznad toga je, kažu, podigla mali spomenik. Nikad nije kanonizovana, čak se smatra i da nije žrtva, jer je ostala živa.
      Po njenoj deci se zove parče jedne ulice u Novom Sadu, pa i to od pre 20-tak godina. Negde od 1991. Ulica braće Jovandić. Blizu je ulice gde im je bila kuća. A kad je zbrisan Jovanski kraj, zbrisana je i Rumenačka, pa je nova ulica dobila novi naziv: Ulica Salvadora Aljendea. Adresa Bogorodice: Salvadora Aljendea 36, Golgota. Pišite.
      Šta je Jelena? Biće da je simbol, svedok i dokaz da ima Boga i da je život večan i da pobeđuje. I da su njena deca večno živa. Ona to zna i svedoči i dokazuje sobom. Civilizacija ove planete počiva na stradanju Nevinog Sina i nemom bolu Majke. Ovde puta 5. Nismo prepoznali. Nema veze, drugi put.
      Pričao mi je prijatelj koji je 60-ih godina prošlog veka išao u srednju Mašinsku, u neposrednoj blizini Jelkinog doma, da su njih profesori često vodili u kuću Jovandića. Ona im je govorila o svojim sinovima, o potrebi da praštaju i o Bogu. Vera Jovanović je u svojoj knjizi napisala da je Jelka posadila pet jablanova u dvorištu.
      Jelkina smrt
      Po nju je Sveti Jovan došao 1971. Promena strane, Carstvo u kome nema zla, svi Jovandići su opet skupa, ovaj put zauvek. Nebeska Srbija. Kuća je srušena, jablanovi su posečeni, na tom mestu podignute su višespratnice, čak su i ulični pravci izmenjeni. Jovanovski kraj, kao ni Jovandići, više ne postoje. Nema nikakvih obeležja koje bi govorile o njoj, ništa. Spomeničić je sklonjen, a za sahranjene delove mozgova ne znam. Možda su ostali tu, u temeljima neke novogradnje, a možda su i odneti sa šutom kad se krčilo.

      Na Almaškom groblju u Novom Sadu, na mestu gde je sahranjena sa svojim mužem, podigla je za života skromni nadgrobni spomenik. Pored njene i muževljeve, tu su i slike svih pet sinova i njihova imena. Na nadgrobniku je tekst koji mnogo kazuje. Ali, ko je tu kome pisao, ne znam. Spomenik se raspada i kad se skroz sruši i nestane, nestaće i poslednji materijalni trag o njenom postojanju. Simbol Racije, svedok i dokaz da postoji Bog, simbol i svedok da je život večan i da Dobro uvek pobeđuje, a koji nismo prepoznali kao ni mnogo puta ranije i mnogo puta kasnije. Tela sinova je odneo Dunav i neko ih je negde već sahranio. Valjda. Stari Novosađani i Sremci preko puta godinama po Raciji nisu jeli ribu.
      Autor: nsuzivo.rs/nspm.rs
      Preuzeto sa NS uživo 
    • By dragisa
      Anglikanska crkva je napravila veliki iskorak u svojim stavovima i promenila svoj odnos prema marihuani, pa je tako odlučila da započne sopstveni biznis gajenja i proizvodnje te biljke.
      Crkva, naime, raspolaže investicionim budžetom od 12,6 milijardi funti, što je nešto manje od 15 milijardi evra, a svoja ulaganja će ograničiti isključivo na medicinsku marihuanu.
      Investiranje u proizvodnju, distribuciju i prodaju rekreativne marihuane, odnosno "trave", za englesku crkvu i dalje ostaje tabu tema. Iz crkve su se, tim povodom, oglasili saopštenjem:
      "Za nas postoji razlika između medicinske i rekreativne marihuane. Nemamo problem s marihuanom koja se koristi u medicinske svrhe", izjavio je glavni čovek za ulaganja Anglikanske crkve Edvard Mejson.
      U Velikoj Britaniji je, od oktobra prošle godine, dozvoljena upotreba kanabisa u medicinske svrhe i pacijenti mogu da ga dobiju na recept.
      U pojedinim državama sveta kanabis se propisuje pacijentima koji boluju od teških bolesti kao što su rak, sida, multipla skleroza, povrede kičmene moždine i epilepsija.
      Lekari u Velikoj Britaniji prvi put imaju mogućnost da pacijentima koji trpe jake bolove propišu proizvode koji sadrže kanabis.
      Crkva ima novi biznis: "Nemamo problem s marihuanom koja se koristi u medicinske svrhe"
      WWW.B92.NET Anglikanska crkva je napravila veliki iskorak u svojim stavovima i promenila svoj odnos prema marihuani, pa je tako odlučila da započne sopstveni biznis gajenja i proizvodnje te biljke.  
    • By александар живаљев
      Šta su „ljudske himere“ i kako je Japan postao prva zemlja koja dopušta naučnicima da ih uzgajaju
      Piše: BBC News na srpskom13. novembra 2019. 20.24      Getty Images Istraživači žele da ubace embrione ljudsko-životinjskih himera u miševe Ljudi su od davnina zamišljali ljudsko-životinjske hibride: Stari Grci su ih zvali „himere“.
      Himere sada mogu da postanu stvarnost, jer je japanska vlada odobrila naučnicima ne samo da uzgajaju ljudske organe unutar životinjskih embriona, već i da dopuste da se ti embrioni razviju do kraja – što je ključno.
      Istraživanje vodi Hiromicu Nakauči sa Univerziteta u Tokiju i Stenforda. Tokom postupka, naučnici će ubrizgavati ljudske matične ćelije u modifikovane embrione pacova i miševa kako bi stvorili pankreas.
      Embrioni će potom biti presađeni u surogat-životinje. Profesor Nakauči namerava da jednog dana dobije životinje sa organima čoveka – krajnji cilj je da ovi organi mogu biti presađivani u ljude.
      Do nedavno, naučnici u Japanu morali su da uništavaju životinjske embrione u koje su usađene ljudske ćelije posle 14 dana i bilo im je zabranjeno da te embrione gaje u surogat-životinjama.
      Ali ta ograničenja sada su ukinuta, a istraživači mogu da traže pojedinačne dozvole za istraživačke projekte.
      Getty Images Etička pitanja
      Istraživanje profesora Nakaučija nije prvo u ovoj oblasti: on i drugi istraživači već su uzgajali ljudske ćelije u embrionima miša, pacova, svinje, pa čak i ovce.
      Cilj naučnika jeste da obezbede ljudske organe za transplantaciju, pogotovo one kojih najviše nedostaje – poput pankreasa.
      Profesor Nakauči je 2017. godine praktično izlečio miša koji je patio od dijabetesa, uzgojivši zdrav mišji pankreas u embrionu pacova, a potom ga presadivši u bolesnog miša.
      Ali do sada su eksperimenti sa ljudskim ćelijama morali da budu obustavljeni ili zbog pravnih zahteva, ili zato što su probe bile neuspešne.
      Ovo istraživanje poteže etička pitanja o mogućnosti da ljudske ćelije završe u životinjskom mozgu, potencijalno „humanizujući“ njegovu kogniciju.
      Ali profesor Nakauči je pristao da izgradi svoj eksperiment tako da „ćelije završe samo u pankreasu“.
      U julu je panel eksperata u japanskom Ministarstvu za obrazovanje, kulturu, sport, nauku i tehnologiju odobrio njegovo istraživanje pod određenim uslovima i postupcima.
      Getty Images Veoma mali broj ljudskih ćelija završi u telu životinja, pa zato i ne mogu da dobiju ljudske karakteristike, tvrdi profesor Nakauči ‘Životinje sa ljudskim licem ‘
      Tehnika podrazumeva genetsko modifikovanje životinjskih embriona tako da se odstrane geni povezani sa proizvodnjom određenog organa – u ovom slučaju, pankreasa, ali u budućnosti možda čak i jetre i bubrega.
      Naučnici potom ubrizgaju u životinjski embrion ljudske matične ćelije. A odsada će im biti dopušteno da puste da se embrioni razviju do kraja.
      Dozvola ministarstva zahteva da eksperimenti profesora Nakaučija budu sprovođeni samo na sitnim životinjama, genetski udaljenim od ljudi, rekao je za BBC Ajako Maesava, direktor bio-etike i bio-bezbednosti pri japanskom ministarstvu.
      Uz to, tim mora pri svakom stadijumu razvoja da proverava ima li ljudskih ćelija u mozgu fetusa. Provodiće i do dve godine nadgledajući razvoj nakon što su glodari rođeni.
      Profesor Nakauči je rekao za BBC da će, kada se sva papirologija završi, moći da započne istraživanje u septembru.
      U eksperimentu sprovedenom na Univerzitetu Stenford u Kaliforniji, profesor Nakauči je prethodno stavio ljudske matične ćelije u oplođena jaja ovaca i embrione presadio u ovcu.
      Embrioni su uništeni nakon 28 dana razvoja. Sadržali su vrlo malo ljudskih ćelija i nisu razvili nikakve ljudske osobine, rekao je profesor Nakauči za list Asahi Šimbun.
      „Broj ljudskih ćelija koje su izrasle u telima ovaca bio je izuzetno mali, otprilike jedna na hiljadu ili jedna na desetinu hiljada“, rekao je on.
      „Na tom nivou, nikad se neće roditi životinja sa ljudskim licem.“
      Getty Images Neki naučnici tvrde da su pokušaji da se ljudski organi uzgajaju u genetski udaljenim vrstama besmisleni Genetska distanca
      Ali uzgojiti ljudske ćelije u sasvim drugoj vrsti nije nimalo lako.
      Jun Vu, istraživač sa Jugozapadnog medicinskog centra u Dalasu, sa Univerziteta u Teksasu, tvrdi da nema smisla dozvoliti da se razviju ljudsko-životinjski hibridni embrioni uz pomoć evolutivno dalekih vrsta kao što su svinje i ovce.
      U ovim vrstama, kaže on, ljudske ćelije će biti eliminisane iz domaćina u vrlo ranoj fazi.
      Prošlog meseca, španski dnevni list El Pai objavio je da španski naučnici tvrde da su stvorili ljudsko-majmunske embrione u laboratoriji u Kini.
      Istraživanje je predvodio profesor Huan Karlos Izpisua Belmonte, na Institutu Salk za biološke studije u Kaliforniji, koji je prethodno napravio ljudsko-svinjske embrione u laboratoriji.
      Govoreći za El Pai, naučnici su rekli da će javno biti obelodanjeno više detalja o njihovoj najnovijoj studiji kad rezultati budu objavljeni u prestižnom naučnom časopisu, što će se desiti veoma brzo.
    • By JESSY
      "NEMA VEZE ŠTO MI JE KOSA OPALA, BIĆU JA PONOVO ZLATOKOSA" Reči malene Helene koja se bori protiv opake bolesti i njene majke DIRNUĆE VAS U SRCE
          FOTO: PRIVATNA ARHIVA
      "Nema veze što mi je kosa opala, porašće, pa ću ponovo biti zlatokosa". Ovo je mala heroina Helena Gavan (4) iz Foče, koja je u svojoj borbi protiv opake bolesti ujedinila Srbiju i BiH, rekla mami nakon prve hemioterapije u Parizu, nakon što je munjevitom akcijom dobrih ljudi ove dve zemlje prikupljen novac za njeno lečenje.
        Pred njom je danas druga terapija, a narednih šest meseci sledi teška borba, za koju su Helenini roditelji sigurni da će izaći kao pobednik.
        - I ne pomišljam da bi moglo da bude drugačije. Ovu bitku dobijamo! - reči su Katarine Gavran koja već mesec dana, zajedno sa suprugom Radovanom, bdi nad svojom zlatokosom ćerkicom u bolničkoj sobi u Parizu, gde se mala Helena nalazi na lečenju.
        FOTO: PRIVATNA ARHIVA Helena Gavran i njena mama Katarina
      Sa nepune četiri godine, Helena Gavran iz Foče trenutno bije najvažniju i najtežu životnu bitku. A njenoj porodici život se preokrenuo ovog leta, kada je, do tada vesela, živahna i nasmejana devojčica počela svakodnevno da povraća, bude pospana, razdražljiva, ljuta, odbijala je da jede...
        Taj 17. avgust ova porodica zauvek će pamiti, na žalost, po lošim vestima - devojčici je dijagnostikovan hidrocefalus, a onda i maligni tumor na malom mozgu. Posle prvih operacija u Beogradu, ispostavilo se da je Heleni hitno potrebna pomoć za dalje lečenje u Francuskoj.
        FOTO: PRIVATNA ARHIVA / RAS SRBIJA Ova riđokosa devojčica uvek je bila vesela, nasmejana i vrlo radoznala
      Munjevitom brzinom u Srbiji i BiH odjeknula je vest da je za Helenino lečenje na klinici "Gustav Rosi“ u Parizu neophodno 545.509,40 evra, te su udruženim snagama dobri ljudi iz ove dve zemlje uspeli da skupe novac i pomognu nastavak lečenja ove riđokose lepotice.
      Sa svojim roditeljima Helena je tako već gotovo mesec dana u Parizu, a nakon prve hemioterapije danas sledi nova. Njena mama Katarina Gavran smogla je snage da ispriča za "Blic" kako je mala Helena i kako izgleda njihova borba.
      Svakodnevne injekcije
        - Helena se sada dobro oseća. U početku joj je bila loša krvna slika, zbog čega je svaki dan morala da prima injekcije za leukocite kako bi nastavila sa terapijama. Zahvaljujući tim injekcijama krvna slika se brzo popravila. Poslednjih dana bolje jede, raspoloženija je, evo sad baš pakuje svoje stvari jer uskoro idemo u bolnicu. Ukoliko sve bude u redu danas bi trebalo da primi drugu hemioterapiju - ispričala je juč "Blic" Katarina.
        FOTO: PRIVATNA ARHIVA Helena je trenutno sa roditeljima u Parizu, uspešno je prebrodila prvu hemioterapiju i sledi joj još pet
      Majka ove riđokose lepotice svesna je da pred njima težak period, ali se ona i suprug trude da ne razmišljaju o tome šta dolazi, već da dan za danom prebrode.
      Dva meseca neće smeti da izađe iz sobe
      - Lekari su nam rekli da bi lečenje u Parizu trebalo da traje oko šest meseci. Na svaki 21 dan radi se nova hemioterapija, a Heleni je određeno šest takvih. Rekli su nam da će prve tri biti nešto blaže, dok je druga polovina znatno komplikovanija. To podrazumeva ostanak u bolnici, boravak u sterilnoj sobi pod maskom ceo dan i tako čitava dva meseca- priča nam ova hrabra majka i nastavlja:
          FOTO: PRIVATNA ARHIVA
      - Sigurno je da će to biti naročito težak period za nju, kao i za nas jer tada roditelji mogu samo preko dana da ostanu. Noću je zabranjeno zbog toga što maske moraju da se menjaju na svaka dva sata, te lekari ne dozvoljavaju da se rizikuje u slučaju da roditelj zaspi i ne promeni masku. Trudimo se da ne razmišljamo o tom periodu.
      Malena Helana, kako nam keža njena majka, nije svesna težine borbe koju trenutno vodi. Odlazak u bolnicu objasnili su joj rečima: "To je samo zbog virusa koji će brzo proći".
      - Svesna je ona da se nešto dešava, ali joj mi ne pričamo o kakvoj bolesti je reč. Svakodnevno me pita kada će da ide njenoj staroj kući, sve joj nedostaje, njene mlađe seke, baka, drugari... Mi kažemo uskoro i da će sve ovo brzo da prođe - navodi Krstina.
      Reči deteta od kojih ti kreću suze...
          FOTO: PRIVATNA ARHIVA Helena Gavran
      Nakon prve hemioterapije Heleni je opala kosa, ali je njena majka našla način da joj i to ne predstavi kao nešto strašno. "To je trenutno moderno u Parizu", priča joj majka, kako bi devojčica lakše podnela novonastalu situaciju.
      - Rekla je: "Nema veze, onda ću biti moderna. A ionako će kosa brzo da mi poraste pa ću opet biti zlatokosa". Ma ona je nestvarno hrabra, baš smo juče suprug i ja komentarisali koliko se promenila nakon ove nevolje koja nas je zadesila, toliko je sazrela iako ima malo godina - primećuje Katarina.
      Hrabrost je Helena očigledno nasledila od roditelja, koji se lavovski bore pred najvećim životnim iskušenjem, jer kako kažu, u ovoj situaciji nema izbora, samo borba.
        FOTO: PRIVATNA ARHIVA Osmeh je Helenino najjače oružje
      - Uvek smo mislili da su tako teške životne situacije daleko od nas. Znate ono, nema šansi da se to nama desi... Pre ovoga nismo ni znali šta smo sve spremni da podnesemo. Suprug je možda jači od mene, ali to je valjda normalno. Nema predaje i nema nazad. Borimo se svaki dan, i kao što je prošla prva terapija, tako će i druga, pa treća i sve do pobede! Kao što Heleni kažem: "Sve će ovo proći", to upravo svakodnevno govorim i sebi - iskrena je Helenina mama.
      Kad dobri ljudi postoje sve je neizmerno lakše
      Ona ističe da nisu verovali da će velika suma novca za Helenino lečenje biti skupljena, a još manje tolikom brzinom. Dobrih ljudi ima, kaže, a osim što im je neizmerno zahvalna na materijalnoj pomoći, naročito je dirne svaka poruka podrške koju kroz suze čita.
        FOTO: PRIVATNA ARHIVA Od rođenja njene nebo plave okice su njen zaštitni znak, kao i njena prelepa riđa kosica
      - Zaista ne postoji reč kojim bih mogla da izrazim zahvalnost svim dobrim ljudima iz Bosne i Hercegovine i Srbije koji su skupili novac za Helenu. Koristim priliku da se zahvalnim i svim divnim ljudima koji mi pišu putem društvenih mreža. Dnevno mi stigne više od 50 poruka i trudim se da svima odgovorim. Kada Helena zaspi, ja ih čitam i, verujte mi, suza suzu stiže - naglašava Katarina.
      Život u Parizu je skup, ona i suprug ne govore francuski jezik, a koliko ima dobrih ljudi govori i to što im je jedan čovek prepustio stan da u njemu borave dok su na lečenju, a koji se nalazi pet minuta od bolnice.
      - To nam neizmerno znači, jer ne znam kako bismo mogli drugačije da finansijski da izdržimo, s obzirom na to da ovde stan ne možete pronaći ispod 800 evra mesečno. Osim toga, neizmerno smo zahvalni i jednom našem mladiću koji ovde studira, a koji se ponudio da pomogne u komunikaciji sa bolnicom - navodi majka Katarina primere kako sve ima dobrih ljudi.
      Preostali novac biče preusmeren za lečenje druge dece
      Malo ljudi zna da mnoge kontrole, kao i injekcije za leukocite koje malena Helena dobija nisu uračunate u ukupan iznos treba da se uplati do kraja novembra. Roditelji se nadaju da će prikupljenim sredstvima moći da pokriju troškove, a sve što bude izvan toga biće preusmereno na drugu decu koja su bolesna.
      - Iz iskustva drugih roditelja čuli smo da se neretko na fakturu dodaju razni drugi troškovi. Nadam se da ćemo uspeti sve da uplatimo. Videla sam da i dalje pristižu poruke za Helenu na devizni račun fondacije. Hvala svima, još jednom, sve što preostane biće preusmereno na drugu decu. Takođe, saznala sam da su mnoge samostalne organizacije organizovale koncerte za Helenu, s obzirom na to da je novac prikljupljen i to ćemo preusmeriti na druge - kaže nam ova hrabra majka.Kako nam je rekla, trenutno se u istoj bolnici leči i malena Petra Đorđević, koja nakon prvog dela terapije koje je primila u Beogradu, nastavlja borbu sa malignim tumorom u Parizu.
      - Helena i Petra su postale najbolje drugarice. Prija im vreme koje zajedno provode, jer sa ostalom decom koja su na lečenju ne mogu da se druže zbog jezičke barijere. U bolnici organizuju predstave i zabavu za decu, ali Helena i Petra ne razumeju jezik pa im je to otežavajuća okolnost. Proteklih dana smo uz dozvolu lekara provodili vreme napolju u parku, sve ono što Helena inače voli i radi kod svoje kuće - kaže ona.
      Kao što je trenutno njihov jedini izbor ova borba, tako je i pobeda jedini njen ishod. Ni mi ne pomošljamo da može da bude drugačije.
    • By Милан Ракић
      Dušanova majka se obesila, progonjena traumom koju nije mogla da prevaziđe, otac se teško razboleo, postao invalid i preminuo, sestra ostala da živi sa uspomenom i tugom, dok postoji...

      Iskrsne mi pred ovim danom jedan razgovor. Kao i svaki roditelj, teme smrti sam morao da se neminovno dotaknem pred ozbiljnim pubertetskim pitanjem izazvanim odlaskom bliske osobe: „Šta osećaju ljudi dok umiru?“. Dugo sam tražio odgovor, „ne znam“, rekao sam, „valjda zavisi od toga kako umiru, gde, od čega, koliko su stari kad se to desi…
      Mislim da najveći broj ljudi ne zna ili ne želi da prihvati da upravo umire“. Izgovarajući te reči, znao sam da ne zadovoljavam tinejdžersku dilemu pred tako ogromnom temom. Setim ih se danas, kad mogu da to pitanje proširim: a tek kad umire dete, pod batinama, na trotoaru, napadnuto od čopora malo starijih dečaka, šta oseća to dete…
      Čist strah? Tugu? Samo bol? Jel ima uopšte te mašte koja to može sebi da predstavi ikako?
      Udarac boli. Puno udaraca donosi mnogo patnje. A smrt od batina je strašna, ponižavajuća, najgora moguća. Skoro da ne postoji mučniji način umiranja od izdisaja na pločniku, pod šutiranjem i batinama. I još kad si dete, od tek 13 godina, nevino, nedužno.

      Još uvek mogu da se dobro setim oktobra 1997. godine. Šta sam radio u to vreme, gde sam išao, s kim… Bila je to neka tek malo bolja godina u toj previše lošoj deceniji, rat u Bosni se završio, huškačka histerija kroz medije se kao bila slegla, na beogradskim ulicama više nije bilo svakakvih uniformi i oružja, delovalo je da je jedna ogromna teskoba ostala negde iza nas… Kako smo naivni bili samo.
      Radeći u kancelariji na Vračaru, često sam pešačio Njegoševom i dobro se sećam radnje na ćošku sa Beogradskom. Zapamtio sam je, između ostalog, što je radila i noću jer se često dešavalo da na poslu ostanem dugo i onda bih tu svratio za poneku sitnicu u vreme kad sve drugo usput nije bilo otvoreno, ali, i zbog ekipe koja je tu često gluvarila.
      Skins klinaca koji su često uveče stajali ispred, pili pivo i posmatrali prolaznike. Nisam ih nikad percipirao kao neku opasnost niti čak neprijatnost, nisam razumeo da nose neku opasnost u sebi, čak ni na nivou ulične čarke.

      Odrastajući u Beogradu osamdesetih i ranih devedesetih imao sam prilike da se više puta obrem u lošim situacijama i znao sam relativno pouzdano kako mogu da izgledaju oni sa kojima su šanse za problem prilično velike, i bio sam siguran da namrštene klince obrijane do glave ni u jednoj opciji ne vidim kao pretnju. Doduše, eto mene u to vreme sa 30-ak godina, 92 kilograma i već nekoliko godina u sali kik boks kluba gde se teško i ne baš pomirljivo vežbalo.
      Dušan Jovanović je imao 13 godina, bio je dete, mali detlić iz dvorišta u Beogradskoj.
      On nije bio velik, krupan, jak. Za njega je grupa ispred prodavnice značila opasnost. Smrtnu opasnost. U vreme dok sam ja sedeo i radio par ulica dalje, u sumrak tog 18. oktobra 1997, njega su sačekali i ubili, od batina, udarajući ga i gazeći tako malog. Dete. Tako, što je Rom. I onda su to malo telo iz koga je život već izašao kad mu je udarcem čizmom slomljen vratić, još tukli metalnim olukom odvaljenim sa susedne kuće, iz obesti, iz demonske strasti, iz nekog poriva koji normalni ljudi ne mogu da sebi predoče kao što ne mogu da predoče ni to šta misli i oseća onaj koji upravo umire, taj jedan dečačić, mali detlić iz obližnjeg dvorišta u Beogradskoj, umlaćen, prebijen, slomljen, zgažen. Jer je bio Rom. Te ogavne jesenje večeri pre dugih i davnih 22 godine.
      U 22 godine stane mnogo toga, prođu epohe, iščeznu imperije, stvore se nove, čitav svet se globalno promeni, u toliki period stane čitavo jedno poglavlje istorije. Pre 22 godine, nije bilo interneta, mreža, virtuelnog, govana raznih, nije bilo ko zna čega još sa čim se danas život čini nemogućim. Ali je bilo nasilja. Mnogo nasilja. Nasilje koje smo viđali godinama pre toga sa televizora bilo je ubilačko nasilje iz Vukovara, Gospića, Prijedora, Sarajeva, Mostara, iz tih nekih gradova gde su ljudi uzeli oružje i počeli besomučno da ubijaju one do sebe zato što su bili – „drugačiji“.
      "Drugačijost" je postala najopasnija osobina koju je neko u to zlo vreme na Balkanu mogao da ima.
      Biti drugačiji značilo je da ćeš opako nastradati prijatelju, samo kad bude tvoj red da naiđu oni od tebe drugačiji, da ih bude više, da budu uvereni u ispravnost svoje drugačijosti u odnosu na tvoju i da imaju konsenzus u toj formaciji da sa tobom i tvojom drugačijošću nešto treba da urade. Zlo i ubilačko, naravno. Bio ti civil iz Vukovara, vojnik JNA u Lori, žena iz sela u Bosni, ko god. Ili, tek i samo, mali Rom iz centra Beograda.
      Mnogo je smrti prošlo beogradskim ulicama i pre, i posebno posle, 18. oktobra 1997. godine, i od tad smo se nagledali svega. Smrt Dušana Jovanovića je imala svoj odjek tada kad se desila, mediji su izveštavali o tome, ubice su pronađene i procesuirane, i do sada su već odavno izašle iz zatvora.
      Zakon i sud su rekli da ih je bilo dvojica, iako je bilo puno tvrdnji da je čopor ubica brojao znatno više ruku i nogu koje su tukle, ko će ga znati, zemaljska pravda je zadovoljena, i to je to. Ništa dalje, ništa više. Ponekad se na godišnjicu pojavi neki tekst o samom događaju, kako je dete Dušan Jovanović izašao iz bezbednosti sobe i dvorišta u kome je živeo, da kupi „koka kolu“ u toj prodavnici na ćošku, mrestilištu velikih belih ajkula koje su stajale i čekale da rastrgnu plen, dete koje će vođeno željom da popije sok, nevino, sa očima izvan svake strave, zagaziti u smrtonosne vode.

      Neposredno nakon zločina javnost je proključala ogorčenjem i besom, delovalo je da je surovo ubistvo deteta kap koja je prepunila čašu mnogih ljudi prethodno primoranih da punih sedam godina gledaju orgiju mržnje, pozivanja na nasilje i, na kraju, i samo nasilje, koje se do juče dešavalo tamo negde, preko Drine i Save, i koje je, odjednom, prikazalo svoje strašno lice na ćošku Njegoševe i Beogradske ulice, na Vračaru, tu, tik uz nas.
      O tome šta se posle dešavalo, o toj daljoj stravi koja se nije okončala ubistvom, povremeno su pisale novine, gotovo kao svojevrstan kuriozitet: majka deteta se obesila, progonjena traumom koju nije mogla da prevaziđe, otac se teško razboleo, postao invalid i preminuo, sestra ostala da živi sa uspomenom i tugom, dok postoji.

      Jedan od ubica je dao neki intervju, izrazio kajanje, ne znam, nikada nisam imao snage da to čitam, niti me je zanimalo šta je imao da kaže. Danas je to čovek od nekih četrdesetak godina, negde živi, možda ima decu, šta god, i to je to. Nikad nisam mogao da se stavim u ulogu sudije u ovom slučaju, i da pokušam da stvari „sagledam“ i „sklopim sliku“. Od sekunde kad je javljeno šta se desilo, da je tik do naše kancelarije ubijeno dete od batina na trotoaru, nisam do danas mogao da savladam tu činjenicu, tu stravu čopora koji batina i gazi dečkića do smrti jer je taman, jer je Rom, jer je, ne znam šta, drugačiji.
      Ono demonsko u tom zločinu me je paralisalo tada kao i što me danas parališe, posle toliko godina i dodatnog nasilja kome svedočimo gotovo svaki dan kroz monstruoznu nekrofiliju tabloida svaki put kad se nešto zlo desi. Zbog tog demonskog me nikada nije zanimalo šta je ubica imao da kaže, ni tad ni posle. Svoj sud sam odmah doneo i od mučnine te spoznaje mi dugo nije bilo dobro, kao što mi nije ni sad, dok prebiram po sećanjima na taj nepojamni užas.
      Ono o čemu je tek mali broj novinara pisao, kako je Tema posustajala pred novim dnevnim vestima, je to da su mesto zločina na kome su ljudi dolazili i palili sveće više puta bilo oskrnavljeno, da su po njemu pljuvali i crtali skaradnosti, dolazili noću i šutirali sveće i cveće. Onda su otkrivani novi detalji koji su sklapali piramidu nasilja na čijem vrhu je stajala smrt deteta, a u onom ogromnom nevidljivom delu, ispod površine fokusa javnosti, stajali ti neki nezanimljivi podaci, da je otac ubijenog deteta nekoliko dana ranije na istom mestu dobio batine od iste grupe, da su mu tu šamarali i majku, da je u noći kad je Dušan ubijen nedaleko odatle na Tašmajdanu bilo još jedno prebijanje „drugačijosti“, pa da je u toku tih meseci neposredno pred ubistvo i posle njega, po beogradskim ulicama od batina bilo povređeno još mnogo ljudi, iz istog razloga.
      Jer su imali tamniju boju kože.
      Sva ta svedočanstva i detaljne opise svedoka prikupljao je Evropski centar za prava Roma, ERRC (European Roma rights center) koji je nepunih godinu dana kasnije objavio izveštaj o nasilju koje je vladalo na beogradskim ulicama u nedeljama kada je ubijen Dušan Jovanović, i od čijeg čitanja i danas ne bude dobro, iako neki odbrambeni mehanizam u ljudskoj psihi, taj osigurač koji želi da zaštiti od onoga što se teško podnosi, neprestano pred tim redovima govori "ma to je bilo pre dvadeset i nešto godina, davno, toga više nema…“

      I možda zaista i nema, na taj način, tako eksplicitno i surovo. U međuvremenu smo se naučili mnogim stvarima, ratovi su konačno prestali, pozivi na mržnju i linč se strogo kažnjavaju iako tu i tamo iskoči poneki, lizne kao plamen odnekud, pa pred kažnjivošću odmah umine, kao siguran znak da i dalje ima loših misli i osećanja ali da je zakon možda uspeo da ih zauzda, koliko je to moguće.
      Strave i ubistva su postala lična, u porodici, među rođacima i komšijama, ili na parkinzima, eksplozivom, zbog mutnih poslova, čopori mladih ubica više ne idu i ne gaze drugačiju decu do smrti, ili bar tako mediji kažu, ne znam da li ERRC ili neka srodna monitoring organizacija ima neki svoj izveštaj sa drugačijim podacima, duboko se nadam da takvo nešto ne može da se danas i ovde sklopi.

      Na ćošku Beogradske i Njegoševe ulice već dugo nema one prodavnice, tu je odavno neka druga delatnost. Maloletne skinse takođe ne viđam po gradu već godinama, izgleda da je ta moda prošla ili se ugasila, ko zna. Nema ni malog Dušana. Tako, ne postoji više. Danas bi to bio čovek od 35 godina, imao bi svoju decu, neki posao, nečim bi se zanimao. Njegov sin bi iz tog dvorišta izlazio da kupi „koka kolu“ u supermarket na vrhu ulice, malo gore uzbrdo, i vraćao bi se uvek kući. Ispred tog supermarketa ne gluvari i ne pije pivo niko, kupci ulaze i izlaze, niko ih ne presreće i ne ubija batinama. I to je to.
      Jesen, oktobar…

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...