Jump to content

Завршна реч Видовдана на глупости грчког калуђера: Опет бесни Иродијада, опет Роман скрибоманује

Оцени ову тему


Препоручена порука

Завршна реч Видовдана на глупости грчког калуђера: Опет бесни Иродијада, опет Роман скрибоманује

Након наше објаве “Одговора архимандриту који је опседнут епископом Иринејем Буловићем“, уважени архимандрит г. Роман Анастасиадис имао је тешку и непреспавану ноћ, истражујући историјске изворе да би на крају открио нешто што је само њему било непознато

26. фебруара 2020.

Screenshot_50-1-696x436.jpg

Анастасиадис

 
Поделите:

FacebookTwitterEmailViberFacebook Messenger

 

Након наше објаве “Одговора архимандриту који је опседнут епископом Иринејем Буловићем“, уважени архимандрит г. Роман Анастасиадис имао је тешку и непреспавану ноћ, истражујући историјске изворе да би на крају открио нешто што је само њему било непознато. Осим уобичајене испразне фразеологије и негативног етикетирања, фрустрација сајтом “Видовдан”, епископом Иринејем Бачким, школског примера спиновања и омаловажавања туђих аргумената лаконским одговорима “то је безумно, небогословски и неисторијски,” овај пут високопреподобни архимандрит Роман Анастасиадис “сајт Видовдан и навијаче Иринеја Бачког” просветитељски упућује да проуче историјски документ, који је  пронашао у трећем тому “Патријаршијских писама” која је приредио архимандрит Калиник Деликани, архиватор у Цариградској Патријаршији, у издању 1905. године, на страници 677 те љубазно поставио линк за цео документ.

 

 

Полазећи од себе и својих слабости, отац Роман “редакцији Видовдана и навијачима Буловића” учитава проданост и русофилију која помрачује ум и поништава духовно наслеђе својих предака који су признавали примат Велике Христове цркве и Мајке Цариграда у Православној цркви итд.

 

Наше духовно наслеђе, о коме мисли да ништа не знамо и на које нас гордо упућује, је следеће:

 

Писмо седморице српских епсикопа који су се обратили  цариградском патријарху Пајсију II септембра 1726. с циљем да разреши од поста оболелог митрополита београдског Мојсија Петровића. Епископи се обраћају цариградском патријарху као духовном оцу, као ономе који првенствује у пуноћи Мајке и Источне католичанске цркве, не желећи да на себе преузму одговорност него да буду синови Цркве не само именом, него и делом итд будући да су лекари архиепископу и митрополиту београдском и свег народа под Ћесаревом влашћу г.г. Мојсију саветовали прекид поста због лекова која је узимао.

 

Писмо је написано раскошним стилом, у складу са хришћанским обичајима и врлинама у којем писац унижава себе, а узвисује примаоца, монашким етосом  и духовношћу, а о којима узвишени архимандрит Роман може само да сања. Оно је доказ наше културе и писмености, те велике духовности коју смо имали у тешко доба аустријско-турских ратова, пред мучко гашење Пећке Патријаршије. Свакако само по себи писмо ништа не значи, нити је било какав доказ неког примата Цариграда. Оно нема канонску тежину, није одлука неког Сабора. Свакако, веома је чудно да седам епископа мимо свог живог и законитог Пећког патријарха Арсенија Шакабенте и мимо самог заинтересованог архиепископа и митрополита београдско карловачког Мојсија, пишу цариградском патријарху. Будући да је Мојсије Петровић имао блиске контакте са Цариградом постоји и могућност да је био у неком духовном односу и пријатељству са Пајсијем.

 

Наравно постоји и једнака могућност да су били “издајице своје Мајке и помраченог ума,” што би рекао поп Роман. Србима је познато да нам барем блесавог клира никад није недостајало. Тако су и недавно на Псевдосабору на Криту поједини епископи и поред свога Патријарха и вере сопствене Цркве и народа на званичне документе се потписивали према болесничким амбицијама и жељама фанариота, нпр. Епископ у Западној Америци. Међутим, нити је то став СПЦ, нити је то вера нашег православног народа.

 

Но без обзира на све, чак и кад бисмо веровали да су потписани епископи заиста веровали и исповедали примат Цариграда по питању разрешења поста и другим духовним стварима, опет остаје чињеница да канонско предање, пуноћа целе Православне цркве и пракса није познавала Примат Цариграда како га данас  форсирају. Не треба напомињати да је тај исти Цариград ни једну генерацију касније нетрепнувши укинуо Пећку Патријаршију, у кооперацији са силницима и душманима српског народа и Цркве.

 

Ипак, чињеница да је неко некоме разрешио да доручкује јаја и сланину са кајмаком, у односу духовник и послушник, нема никакве везе са самоумишљеним правом, да се поништи једна цела и жива Христова црква у Кијеву и њен епископ само обавести да од сутра више није епископ, као што је нпр урадио патријарх Вартоломеј прошле године митрополиту Онуфрију. Примат у Цркви носи одговорност да се понашаш боље него сви други, нпр да будеш мање националиста него други, а не да говориш да твој народ и раса има првенство над Словенима. Чак ни Папа нема примат и непогрешивост, мимо догмата и вере. Примат не значи да имаш право да радиш глупости и говориш “то је моје право”. Управо такво схватање примата је најбржи пут за губљење примата, што се и десило.

 

Архимандриту Роману, и другим фанариотима, није јасно да се Срби не боје историје, не боје се докумената и мртвог слова на папиру, јер ми Православље живимо у срцу, а у срцу нема примата за продане душе. Исто тако, Срби су увек и безрезервно признавали првенство части и велику љубав давали свим патријарсима, било цариградским било московским, кад год су то делима и речима заслуживали.

Срби немају проблем са приматом Цариграда какав је био у Цркви, понављамо, Цариград има проблем са историјом и са самим собом. Да нема, не би Вартоломеј морао да мења одлуку Синода из 1686. Да ли је ико на Фанару свестан колико ово смешно и промашено звучи?

 

Ако Фанар жели да му српски епископи опет пишу да им разреши пост, или неки критски архимандрити да им дозволи да живе са дечком и мачком, онда ће Цариград морати много више да поради на свом угледу, интегиртету, отпору силама мрака, држању речи и обећања и другим аспектима чојства и јунаштва, у којима је сада, на нашу жалост, толико омануо. Нико од Срба не би био срећнији да сад цариградски патријарх Вартоломеј има неки углед личности од поштења и духовности, све карактерне особине хршћанина, па да нас подржи у овим тешким и смутним временима. Нико му не би више клицао и одавао поштовања и почасти од нас. Ми смо жалосни што он није такав.

 tomos2.jpg

И за крај, просто знања ради, архимандрит Роман би требало да зна да  Српска црква није никаква кћер Цариграду него Сестра што јасно пише у Томосу Уједињене Српске цркве из 1922. Ако већ нема поштовања према СПЦ требало би да има према својим прецима који су то веровали, исповедали и потписали, јер је то онај лек који препоручује нама.

 tomos1.jpg

Свој трактат уважени архимандрит Роман завршава речима апостола Павла како се треба клонити свадљивог човека јеретика, што ћемо и послушати.

Видовдан

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Празник Рођења Светог Јована Претече традиционално свечано је прослављен у манастиру Јовања, чији му је храм посвећен. Светом Архијерејском Литургијом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Исихије, уз саслуживање епархијских свештенослужитеља и протојереја Виталија Тарасјева, старешине Подворја Московске Патријаршије у Београду, као и појање Хора Руске Православне Цркве и молитвено учешће бројних верника. Овогодишњи домаћини славе били су популарни глумац Милош Биковић и прослављени српски кошаркаш Мирослав Радуљица, а колач је за наредну годину преузео Огњен Вујичић, боксер из Београда.

       
      У данашњем дану славимо долазак на свет Светог Јована Претече, „највећег рођеног од жене“, подсетио је у празничној проповеди Владика Исихије на речи Господа Христа о највећем пророку, који је најавио долазак Спаситеља и први Га посведочио. Свети Јован је и последњи међу пророцима, јер се управо њиме завршава епоха Старог завета, отпочиње новозаветна историја, благодат и закон Господа Христа.
      – Свети Јован је Претеча не само зато што је  својим пророчанствима, већ и својим животом указивао на Христа, ишао право испред Њега и пројављивао  Га. Као кад цар долази у неки град и испред себе шаље највише војводе да га најаве, тако је Господ послао Свог Претечу Јована. Он се родио шест месеци пре Господа, а такође Га је најавио крстивши Га на Јордану после тридесет година од њиховог рођења, затим је пострадао пре Господа и својим страдањем најавио крсно и спасоносно страдање Господа Исуса Христа. Такође, пре Њега је сишао у ад, проповедао Га и чекао да избави све душе, које су тамо боравиле од почетка века – поучавао је Владика Исихије о значају личности Светог Јована Претече у хришћанској историји.
      Између Светог Јована и Господа Христа постоји подударност и у погледу чудесне благе вести о рођењу,које Свети архангел Гаврило доноси Дјеви Марији и првосвештенику Захарији. Пресвета Богородица, чувши речи гласника, одмах бива уверена и његову реч слуша беспоговорно. Праведни Захарија, пак, тражи знак да се у њих увери. Анђео му саопштава да ће бити нем док се то не догоди и благослови да дете назове Јован, што значи „милост од Бога“. Пресвета Богородица рађа Сина Јединороднога овде на земљи, а Који се у вечности вечно рађа, док првосвештеник Захарија и супруга му праведна Јелисавета добијају сина и дају му име Јован. Доласком Спаситеља, Стари завет се испуњава и благодат Божја долази на људски род, што су они показали као родитељи Претече. Зато, указао је Владика Исихије, сви ми треба да се трудимо да слушамо реч Божју.
      Не мора да нам се јави Свети архангел Гаврило да бисмо чули реч Божју. Имамо Свето писмо у коме је реч Божја на најјаснији начин изложена. Имамо безброј Светих отаца који реч Божју тумаче и њихова дела су нам свима доступна. Имамо и безброј сведока, мученика и свих осталих врста светих личности, које су испуниле реч Божју и које су нама сведоци, јер нам казују како живети у Христу, како живети за Христа и, ако је потребно, страдати за Њега. Зато, слушајмо са поверењем као што је Пресвета Богородица слушала и примила реч Божју и развијајмо њене плодове. Све оно што разумемо у Светом јеванђељу, трудимо се да применимо у свом животу – закључио је Владика Исихије, узмоливши Господа да се молитвама Пресвете Богородице и Светог Јована и ми уподобимо Господу и прославимо Га.
      У име обитељи манастира Јовања, Владики Исихију је заблагодарио и сабране поздравио архимандрит Михаило (Биковић), старешина ове светиње. Он је изразио посебну радост што народ Ваљевске епархије, након више од годину од престављења Епископа Милутина, поново има свог духовног оца да га молитвено предводи. Владика Исихије је узвратио благодарјем, истакавши да је епископ тај који возглављује Цркву, али да су све службе у њој такође важне. Стога, истакао је он, радује га што смо се сви данас овде сабрали и да Бог да још много оваквих сабрања у времену које долази.
      Након Литургије, уприличен је трократни литијски опход око храма,  одслужена молитва за упокојене и преломљен славски колач. Братство манастира Јовања приредило је пригодну трпезу за све који су дошли да празник њиховог небеског заштитника са њима прославе.
       
      Извор: Епархија ваљевска
    • Од obi-wan,
      Еви да и једну овакву тему отворимо, мислим да је већ добро време.
      Овде, `нако форумски, можемо да све то непроцењиво благо мало по мало сакупљамо и њиме гостимо душу.
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У московском Донском ставропигијалном мушком манастиру 25. марта 2021. године служен је свечани молебан и литија за борце грчког ослободилачког покрета 1821-1823. године, који су своје последње земаљско уточиште пронашли у древном московском манастиру.

       
      Уз благослов Његове Светости патријарха московског и целе Русије Кирила, богослужење је предводио митрополит волоколамски Иларион, председавајући Одељења за спољне црквене послове Московске патријаршије, коме су саслуживали архиепископ каширски Теогност, председавајући Синодског одељења за манастире и монаштво, настојатељ Донског манастира, и викар Најсветијег патријарха, епископ дмитровски Теотилакт, протојереј Николај Балашов, заменик председавајућег ОСЦП-а, протојереј Игор Јакимчук, секретар ОСЦП-а за међуправославне односе, протојереј Сергиј Звонарјов, секретар ОСЦП-а за иностране послове.
      Служби посвећеној двестагодишњици од почетка грчког ослободилачког покрета присуствовали су гђа Екатерина Насика, изванредни и опуномоћени амбасадор Републике Грчке у Руској Федерацији, грчке дипломате, представници Московског друштва Грка, удружења грчких жена АГАПИ, других грчких јавних организација, грчка дијаспора, бројни филхелени, као и председник одбора Државне думе за јавна удружења и верске организације, С. А. Гаврилов, председник Међупарламентарне скупштине православља и Валериј Пирогов, генерални директор Института руског Атоса.
      На крају свечаног молебана, председавајући ОСЦП-а прочитао је честитке Његове Светости патријарха московског и целе Русије Кирила председнику Републике Грчке поводом двестагодишњице од почетка ослободилачке борбе грчког народа.
      Затим се присутнима обратио изванредни и опуномоћени амбасадор Републике Грчке у Руској Федерацији. Захваливши се свима на присуству, госпођа Екатерина Насика је посебно истакла да је руски хеленизам одиграо важну улогу у припреми, вођењу и успешном исходу грчке револуције.
      Према њеним речима, борба за слободу, након векова османске владавине, базирала се на чврстим темељима: националним – заснованим на језику Византијског царства, верским – на православној вери и политичко-социјалним – на принципима европског просветитељства и демократије.
      „Као представник Грчке, велика ми је част да изразим захвалност Русији и руском народу, јер су Русија и руски народ вековима стварали повољне услове за многе генерације наших сународника, такве да су у прилици да живе у просперитету, а да заузврат својој другој домовини много дају у свим областима – политици, уметности, економији и трговини, образовању и доброчинству. Пре неколико дана у Таганрогу, поново сам се уверила у то какав су историјски траг Грци оставили у Русији и осетила на својој кожи снажно пријатељство које уједињује наша два народа“, посебно је нагласила шефица грчке дипломатске мисије у Москви.
      Затим је митрополит волоколамски Иларион повео литију на место где су сахрањени Грци који почивају у некропољу Донског манастира.
      Узнете су молитве за упокојење ерсекијског митрополита Антима, палеопатрског митрополита Партенија, архимандрита Натанаила и других представника грчког друштва и грчке културе, као и бораца грчког ослободилачког покрета 1821-1823. године.
      На крају литургије митрополит Иларион је разговарао са изванредним и опуномоћеним амбасадором Републике Грчке у Руској Федерацији.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Братство манастира Буково је трећи дан Божића, када наша света Црква празнује Светог првомученика и архиђакона Стефана, свечано прославило светом архијерејском Литургијом.

       
      Звучни запис беседе
       
      У току свете Литургије преломљен је славски колач и освештано кољиво које је принео архимандрит Козма прослављајући Светог Стефана као своју крсну славу.
      По завршетку Литургије Епископ тимочки произнео је празничну беседу. Говорећи о Светом архиђакону Стефану, владика Иларион је подсетио сабрани народ да је овај велики светитељ први пострадао за Христа када је каменован до смрти јер је проповедао Христово јеванђеље. Као што су онда устали на архиђакона Стефана под изговором да он руши веру отачку, тако се и данас поново диже аждаја на Цркву Христову под изговором да су хришћани који се причешћују ризик и опасност за здравље овога света, да су хришћани, како скарадно кажу „лижачи кашичице“. Каква срамота и какво безумље за људе који су створени по лику Божјем! А Христова наука нам дарује не само реч већ и живот, Истину, светлост и показује нам пут. Христова наука није само религиозна филозофија и некакав систем, него је то најнепосредније заједничарење са самим Богом у Светој тајни причешћа, рекао је Преосвећени Епископ.
      За крај, владика тимочки пожелео је свима апостолску веру, јединство у молитви и труд у испуњавању сваке  хришћанске врлине.
       
      Извор: Епархија тимочка
×
×
  • Креирај ново...