Jump to content

"Борбаши" - лажним вестима у служби сејања раскола у Цркви

Оцени ову тему


Recommended Posts

Сајт "Борба за веру" објавио је измишљени интервју са непостојећим. "др Србољубом Петровићем из САД" - пљување по епископима, СА Синоду и Патријаршији са циљем прављења раскола. Фотографија "др Србољуба" је заправо фотографија неког америчког професора. Ко год да стоји иза сајта "Борба за веру", није много промишљен - гуглање по задатој фотографији је могуће и овакве ствари се лако провале.

Ширење лажних вести је кривично дело по КЗ Републике Србије, а о крађи туђег идентитета да и не говорим.

FB_IMG_1582370406894.jpg

Screenshot_20200222-134009_Chrome.jpg

Screenshot_20200222-134052_Chrome.jpg

Screenshot_20200222-134132_Chrome.jpg

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

  

Разобличавају се полако и приче око "раскола" у САД изгледа. Даће Бог да се стави тачка и на то после овог Сабора у САД, а онда да сви смутљивци добију ногу у место где леђа губе своје име, па после нека раде шта им је воља, само више да не праве џумбус по СПЦ. 

Тек сад се види под коликим је и колико синхронизованим ударом СПЦ - црногорски медији и службе, лица из Цркве, овакви опскурни сајтови, медији и "интелектуалци" из Србије, а свему томе доприноси пословична неслога и клановска подељеност међу владикама која оваквим тровачима даје простора за деловање.

И кад једном СПЦ изађе из свега овога и преживи све нападе и надживи све подлаце, показаће да заиста Бог стоји иза ње.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Napisah na drugoj temi, ali niko da se javi sa podatkom koliko su ozbiljne te grupe Srba koje nikad nisu prihvatile pomirenje?

Da li je saka jada, ili ih ima prilicno? Vidim da su se i u Australiji pojavili neki raskolnici.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 8 минута, RYLAH рече

Разобличавају се полако и приче око "раскола" у САД изгледа. Даће Бог да се стави тачка и на то после овог Сабора у САД, а онда да сви смутљивци добију ногу у место где леђа губе своје име, па после нека раде шта им је воља, само више да не праве џумбус по СПЦ. 

Тек сад се види под коликим је и колико синхронизованим ударом СПЦ - црногорски медији и службе, лица из Цркве, овакви опскурни сајтови, медији и "интелектуалци" из Србије, а свему томе доприноси пословична неслога и клановска подељеност међу владикама која оваквим тровачима даје простора за деловање.

И кад једном СПЦ изађе из свега овога и преживи све нападе и надживи све подлаце, показаће да заиста Бог стоји иза ње.

Stoji dosta toga sto kazes, ima dosta onih koji se raduju podelama, ali u ovom konkretnom slucaju se ne radi samo o klevetama i podlacima, vec imamo i odluke sinoda koje treba da se sprovedu.

No da sacekamo 29. Ja sam se malo umorio od ovih tema. 

Odlicno je sto patrijarh ide tamo, njegovo prisustvo simbolise jedinstvo SPC.

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Ексклузивно: Интервју са др Србољубом Поповићем Штампај Е-пошта
петак, 21 фебруар 2020
 У Америци ће бити формирана
Слободна Српска Православна Црква

Пред нашим читаоцима је интервју, који је у име Уредништва Борбе за веру“ са господином Србољубом Поповићем направио један наш блиски сарадник. Овај угледни припадник наше дијаспоре у САД јасно упозорава какве ће далекосежне последице имати деловања епископа - издајника светосавског духа и наслеђа. Ово је последње упозорење онима који би нешто могли учинити за спасвање СПЦ од нових раскола и подела. Уредништво нашег сајта ће, ако Бог да, изаћи ускоро са својим ставом о овом питању

+ + +

         „Борба за веру: Помаже Бог, господине Поповићу. Морамо признати да смо се помучили док смо ступили у контакт са Вама. Неки су нам чак рекли да сте Ви непостојећа личност.

Др. Србољуб Поповић: Бог вам помогао. Непријатељи Српске Цркве и српског народа би свакако волели да Срби Светосавци, међу којима сматрам да је и моја маленкост, не постоје. Ми смо им трн у оку јер позивамо на буђење, а не на спавање; јер упозоравамо светосавско стадо на вукове у јагњећим кожусима који га полако али сигурно прождиру. Сада када сте се уверили у моје постојање можемо да наставимо са разговором, а наши заједнички непријатељи нека и даље верују да сам дух или утвара - још један разлог да се не осећају сигурно ни на једном месту.

Борба за веру: Господине Поповићу,  од прошлог мајског Сабора у Београду догодили су се многи немили догађаји; многи су показали своје право лице и многе карте су се откриле. Тројица америчких епископа - расколника су у правном смислу већ одвојили своје епархије од Патријаршије у Београду тајним оснивањем својих приватних корпорација. У међувремену Синод Београдске патријаршије је поништио све одлуке Црквено-народног Сабора у манастиру Нова Грачаница . Заказан је ванредни Сабор који ће се одржати на Флориди, а на којем би требало да се јавно прихвати синодска одлука. Као што знате, најављен је долазак патријарха Иринеја у пратњи једног члана Синода и митрополита Порфирија, као десне руке епископа бачког Иринеја Буловића. Каква су ваша очекивања и Ваше прогнозе у вези предстојећег Сабора?

Др. Србољуб Поповић:   Жао ми је што ћу за многе звучати као песимиста, али на основу досадашњег делања, или боље рећи не-делања Синедриона Београдске Патријаршије по питању горућих проблема у СПЦ, ми немамо много разлога да се надамо да ће се на предстојећем Сабору у Клирвотеру десити неко чудо и да ће господа синодалци успети да реше проблеме које су и сами годинама стварали, а које су тројица расколника Лонгин, Добријевић и Максим довели до усијања.

Мислим да је тај Сабор на Флориди још једна подвала, још једно замазивање народних очију, јер, да се разумемо - и Патријарх и Синод и већина архијереја су у поданичком положају према Централној Обавештајној Агенцији (ЦИА). Скоро сви су уцењени због својих марифетлука и злоупотреба, а неки су и папине прстенлије и од таквих људи се не може очекивати ништа друго сем да и даље ћутке гледају како наши непријатељи уништавају СПЦ споља и изнутра.

Мислим да је прави разлог њиховог доласка чисто козметичке природе да би се умирили усталасани духови и да би се тројици расколника пружило "вештачко дисање".  Опет ће се све завршити неким "извињењем" због неспоразума у вези Новог устава и корпорација и све ће као и до сада бити гурнуто под тепих.

   Да је Синод заиста имао искрену жељу да нешто учини, тројица поменутих расколника би после очигледног истрајавања на свом расколничком Уставу сместа били смењени са својих функција, а на њихова места постављени администратори. Сви знамо како се одлучно и брзо поступало када су били у питању владика Артемије, Георгије, Филарет, Јован и остали политички неподобни епископи.

Да је Београдска патријаршија заиста мислила добро српском народу, онда би јеретик и богохулник Максим Васиљевић био рашчињен на прошлом заседању такозваног Светог Архијерејског Сабора у Београду. Погледајте само шта се десило са митрополитом Грузијске Православне Цркве који је нанео јавну увреду патријарху Илији оклеветавши га за педофилију - одмах је рашчињен! Тако то ради озбиљна и одговорна Црква. А шта се код нас дешава? Максим већ годинама хули на Бога, проповеда дарвинизам и педерастију и тек недавно је смењен са места предавача на (некада) Православном Богословском Факултету, на којем иначе и није у могућности да држи предавања. Јака ствар!

Он клевеће Светог Саву да је био преварант и плагијатор аутокефалности Српске Цркве; отворено се ставља у службу јеретика и расколника са Фанара радећи на разбијању Српске Цркве и шта?! Ни длака му с главе није фалила!

И на крају, да су фарисеји из Београдске патријаршије заиста мислили добро Србима у Америци, они им не би послали мастер-масона, окорелог хомосексуалца, клептомана и агента ЦИА Иринеја Добријевића за епископа. А видели су шта је све починио у Аустралији - успео је да разбије и подели до сада најјачу српску заједницу у расејању. Направио је раскол и оставио своју епархију у рушевинама. И ви сада таквом злотвору и рушитељу дајете нову прилику да изнова разара и пустоши! И што је најгоре, он све то чини по већ испробаној шеми из Аустралије. Па то је сулудо! Он је овде послат по задатку и тај задатак је као што видимо обавио уз помоћ Максима и Лонгина.

Борба за веру:  Па шта онда мислите да је решење? Како изаћи из тог ковитлаца?

Др. Србољуб Поповић: Једино решење је успостављање Слободне Српске Православне Цркве која ће истински представљати већину српског народа, а већина српског народа не жели глобализам, екуменизам, издају српских националних интереса и не жели да уједињење са Ватиканом, односно са свим белосветским јеретицима. Та Слободна Српска Православна Црква већ постоји у Аустралији, а овде у САД постоји Новограчаничка Митрополија која је регистрована код државе и има све постулате легитимне црквене организације. Подсетићу Вас да је одлуком Апелационог суда Државе Илиноис Новограчаничкој Митрополији враћен у власништво манастир Нова Грачаница код Чикага са свим својим ресурсима. Иако смо на суду добили епсикопа Лонгина, ми нисмо журили у преузимању имања које нам је додељено, јер смо знали да је та наша победа само добијање тапије за будућу Слободну СПЦ и да је потребно чекати прави моменат. Тај моменат је пред нама, јер су многи увидели да од Патријашије нема наде. Морам признати да нас је то чекање коштало у шестоцифреним бројевима јер је паразит Лонгин за ових 20 година такорећи испразнио касу Новограчаничке митрополије које је тада у својим фондовима имала близу 50 милиона долара. Али, дошло је време да за то одговара пред државним судовима, али о томе ћемо другом приликом.

  Званична Српска Православна Црква је постала државна институција, а наша јадна држава Србија је под окупацијом јудео-глобалиста којом администрира Александар Вучић. Њени архијереји су толико отуђени од свог народа као некада злогласни Фанариоти који су заједно са Турцима тлачили српски народ.

Борба за веру: Како замишњате организацију те будуће Слободне Српске Православне Цркве?

Др. Србољуб Поповић: Ми смо интензивно радили у последњих годину дана на организацији наше Митрополије. Тај процес је био веома спор јер је морао да се одвија у најстрожијој тајности, без коришћења интернета и телефона, јер у Америци се сви телефони прислушкују. Сви контакти које смо остваривали са својим повереницима и састанци које смо имали одржавали су се лично - лицем у лице. Ми смо им пренели наша искуства из Аустралије по питању организације на парохијском нивоу и упутили их шта треба да учине да би, када дође моменат, могли несметано да се присаједине нашој Митрополији. За сада имамо 13 Црквених Општина које су не само изразиле жељу да постану део наше Слободне Митрополије, већ су и предузеле правне кораке који им омогућавају да то учине. Највећи број парохија је са средњег запада, две парохије из Западноамеричке епархије и једна из Источноамеричке, што сматрамо за велики успех с обзиром да је било мало времена и да смо све обављали неконвенционалним методама.

Борба за веру: А ко ће Вам бити епископ, односно Митрополит?

Др. Србољуб Поповић: То је дискретно питање, на које Вам , наравно, не могу одговорити. Чуће се, видеће се, све у своје време. Наш Митрополит ће бити неко ко је валидно рукоположен и његову хиротонију неће нико моћи да доведе у питање. Желим такође да истакнем да ће будућа Слободна Светосавска Црква имати више епископа и у отаџбини и у расејању, а то значи да ћемо имати свој Синод, а касније и Сабор. Наш почетак ће бити скроман, али смо потпуно уверени да ће нам се придружити још епископа, као и већина српског народа коме је стало до очувања Светосавља и националног идентитета. Што се ситуација у званичној СПЦ буде погоршавала, то ће све више људи увиђати да је Слободна Црква једини пут и једини начин да се наша православне вера очува чиста и неупрљана.

Борба за веру: Да ли очекујете да ће вас неке од Православних Цркава признати?

Др. Србољуб Поповић: Ми имамо одличне односе са грчком Старокалендарском Црквом, а што се тиче признања од осталих Православних Цркава, то нас много не забрињава. Признаће нас Свети Сава и Небеска Србија и већина српског народа, а то признање је важније од свих осталих.

Борба за веру: Да ли сте сигурни да је одлазак у раскол најбоље решење и колико ће овај раскол личити на онај из 1963 године?

Др. Србољуб Поповић: Прво треба разјаснити питање ко је у расколу? Да ли смо то ми који желимо да очувамо православну веру чисти и неупрљану, онако како су нам је предали Свети Апостоли и Свети Оци, који желимо да Цркву очистимо од јеретика, од разбојника, блудника, грабљиваца и од сваке прљавштине, или су расколници они који хрле у загрљај римском папи и његовом источном епигону Вартоломеју, они који се одричу изворног Православља, уводе новотарије у богослужење и релативизују сваку истину и изједначавају је са лажи? Они који су у Цркву унели најтеже грехове и од ње претворили разбојничку пећину!  Они су у расколу са Светим Оцима, са Светим Савом и са српским народом!

    Разлика овог раскола и оног из 1963. године је велика. Онда се нисмо слагали са Патријаршијом у вези смене епископа Дионисија која се догодила по дитектној директиви србождера Јосипа Броза, а спроведена је у дело преко епископа који су радили за Удбу. Нисмо се могли сложити да наш народ који је избегао комунизам у Југославији, овде у слободном свету буде поново под контролом комуниста и то преко Цркве. Наша подела је тада била више политичке природе, али смо и ми и они (Федералци) веровали у једног истог Бога, поштовали једног истог Светог Саву и имали смо исте Свете Литургије које су служене по нашим храмовима. А данас! Екуменисти и глобалисти се подсмевају Светом Сави, а Светог Владику Николаја и Светог Јустина Ћелијског проглашавају екуменистима. Наше литургије више нису исте, свакоме је дозвољено да верује како хоће - дакле један општи хаос. У таквој ситуацији потребно је извршити ампутацију оболелог ткива којег је захватила гангрена, да се не би проширила на цело тело.

Борба за веру: Господине Поповићу, хвала Вам на вашем времену и на овом драгоценом интервјуу.

Др. Србољуб Поповић: Хвала и Вама на указаној части и на свим надчовечанским напорима које већ годинама улажете у просвећивању српског народа и у одбрани од свих јереси и свих неподопштина којима га данас трују они који би требало да га духовно воде. Ваша интернет презентација је једини прозор кроз који пролази светлост у овом медијском мраку у којем живимо. Знамо да годинама опстајете у такорећи немогућим условима и уз веома скромне материјалне ресурсе, али са вама је Бог и ваше најјаче оружје је истина, а непријатељи српског народа се истине највише боје. Нека вас Господ укрепи на овом просветитељском путу. Хвала вам још једном.

 

У име Уредништва "Борбе за веру" разговор водио: Виктор М.

Последњи пут ажурирано ( петак, 21 фебруар 2020 )

 

BORBAZAVERU.INFO

Чување вере православне

CUErgoivy.gif
Cornell University Ergonomics Web

Brief Biographical Details: Professor Alan Hedge, PhD, CPE, C.ErgHF, FIEHF, FHFES, FIEA

 ahedge2013_small.jpg    2013 photo (click photo to enlarge). More pics below.

Alan Hedge is a Professor in the Department of Design and Environmental Analysis, Cornell University. He directs the Human Factors and Ergonomics teaching and research programs. Prior to joining Cornell,  he ran the Graduate Program in Applied Psychology and Ergonomics at Aston University, Birmingham, U.K. From 1990-1993 he was also an Honorary Research Fellow at the Institute of Occupational Health, University of Birmingham, U.K. and he has been a Research Professor  in the Departments of Biomedical Engineering and Mechanical and Aerospace Engineering at Syracuse University

His research and teaching activities have focused on issues of design and workplace ergonomics as these affect the health, comfort and productivity of workers. His research themes include workstation design and carpal tunnel syndrome risk factors for workers, alternative keyboard and input system designs, the performance and health effects of postural strain, and the health and comfort impacts of various environmental stressors, such as the effects of indoor air quality effects on sick building syndrome complaints among office workers, and the effects of office lighting on eyestrain problems among computer workers.  He has authored and edited Ergonomic Workplace Design for Health, Wellness, and Productivity, co-authored a book on  Healthy Buildings, and co-edited Advances in Ergonomics Modeling and Usability Evaluation and the Handbook of  Human Factors and Ergonomics Methods, published 40 book chapters and over 250 articles on these topics in the ergonomics and related journals and proceedings.

He received the 2003 Alexander J. Williams Jr. Design Award from the Human Factors and Ergonomics Society for "outstanding human factors contributions to the design of a major operational system".  He received the 2009 Oliver Keith Hansen Outreach Award. This award recognizes significant activities that broaden awareness of the existence of the human factors/ergonomics profession and the benefits it brings to humankind.

His professional activities are extensive. He is a Fellow of the Human Factors and Ergonomics Society (U.S.A.), of the International Ergonomics Association, of the Institute of Ergonomics and Human Factors (U.K.), a Certified Professional Ergonomist and a Chartered Ergonomist (C.ErgHF). He is a founding member of the International Society for Indoor Air Quality and Climate (ISIAQ). He is also has been an Associate Fellow of the British Psychological Society, and past member of the American Psychological Association, the Association for Psychological Science, and  the Illuminating Engineering Society of North America. He is on the editorial board of the journals Ergonomics, Theoretical Issues in Ergonomics, Journal of Environmental Psychology, Journal of Human Environment Systems, and the Journal of Architectural and Planning Research.

Since 2013 he has been the is the Program Chair for the National Ergonomics Conference. He is the Environmental Design Representative for the International Ergonomics Association and has chaired the Work Environment technical group of the International Ergonomics Association (IEA) and the Work Environment Design Technical Subcommittee of the US Human Factors and Ergonomics Society (HFES )Technical Advisory Group to the International Standards Organization, the Work Environment subcommittee of the BSR/HFES 100 Computer Workstation Standard Revision Committee, and the Work Environment subcommittee of the International Ergonomics Association.  He is a past president of the Division of Environmental Psychology of the International Association of Applied Psychology, and of the Organizational Design and Management Technical Group of the Human Factors and Ergonomics Society.  He has also served in many other professional roles.

He has given testimony on indoor air quality and indoor environment design issues to several committees of the US House of Representatives and to OSHA in Washington, D.C., to the UK House of Commons, and to the New York State Assembly.

He consults on ergonomic and indoor environment design issues and has served as a consultant and scientific adviser to a number of organizations and major corporations. He was the Senior Editorial Advisory Board of HealthyComputing.

List of publications since 1987

Full c.v. for Alan Hedge

Contact Alan Hedge by email at ah29@cornell.edu

or Contact:

Professor Alan Hedge, PhD, CPE
Director, Human Factors and Ergonomics Laboratory
Cornell University
Dept. Design and Environmental Analysis
MVR Hall, Forest Home Drive
Ithaca, NY 14853-4401, USA

Phone: 607-255-1957
Mobile: 607-227-1728
Fax:  607-255-0305


2017 (July. 20) - Dr. Alan Hedge (middle)and Dr. Lynn McAtamney (left) and Kirsty Angerer (right)

Oz2017.jpg

2015 (Sept. 28) - Dr. Alan Hedge and Dr. Jonas Eyford

AH-DrJonasEyford092815.jpg

2015 photo (Dr. Alan Hedge and Candice Balobeck (nee Horne) - former graduate student)

Alan-Candice2015.JPG

2014 photo (Dr. Alan Hedge and Dr. Beiyuan Gou)

D. Ala Hedge and Dr. Beiyuan Gou

2013 photo (Dr. Alan Hedge and Dr. SoYeon Yoon)

Alan Hege & So-Yeon Yoon

2013 photo (Alan Hedge & Lynn McAtamney, Australia, October)

Alan Hedge & Lynn McAtamney

2012 photo (click to enlarge)

ahedge2013_small.jpg

2011 photo (click photo to enlarge)

alan2011_small.jpg

2010 Photos - Prof. Hedge (left), Prof. Occhipinti, Univ. Milan (center), Prof. Battevi, Univ. Milan (right) at the Italian Ergonomics Society conference.

Italian Ergonomics Society 2010

ERGO.HUMAN.CORNELL.EDU

 

Пре сат времена, Небитан Лик рече

Ширење лажних вести је кривично дело по КЗ Републике Србије, а о крађи туђег идентитета да и не говорим.

@Иван Ц. Можда би правни заступници СПЦ требали да буду упознати са овим детаљима.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

@Плаво Небо Нисам видео да је већ неко покренуо тему са овим подацима, док сам и ја одговорио на другој теми.

Да, ово је класична муљачина борбаша, тј. њихов манир да се баве лажима на свом сајту. Свако ко је нешто урадио у СПЦ се њима нашао на мети.

Мени је само много жао што знам да постоје и неки из Цркве који те расколнике подржавају и чак помажу тај сајт са информацијама и финансијски.

Зар вам није чудно да борбаши имају увек акта из архиве СПЦ, најновије информације са Сабора, акта везана за унутражње ствари СПЦ?

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 32 минута, Плаво Небо рече

Уклониће они ову вест сигуран сам. Прате они Поуке.

Нека уклоне, али овде је остао траг...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 сат, Вукашин рече

Napisah na drugoj temi, ali niko da se javi sa podatkom koliko su ozbiljne te grupe Srba koje nikad nisu prihvatile pomirenje?

Da li je saka jada, ili ih ima prilicno? Vidim da su se i u Australiji pojavili neki raskolnici.

То је питање којим треба да се баве озбиљно људи из Цркве.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 4 часа, Иван Ц. рече

Зар вам није чудно да борбаши имају увек акта из архиве СПЦ, најновије информације са Сабора, акта везана за унутражње ствари СПЦ?

Поставити себе да будеш савест Цркве? Они су "савест" целе васељенске Цркве...Господе, па постоји ли већа заблуда? Ко има храборст да Цркву Божију стави у позицију неког великог грешника, а себе стави као меру истине и као "савест" Цркве Божије? Какво је то безумље?

Ово што каже @Иван Ц. . И то је тек ствар која плаши, да такви људи, директно из патријаршије добијају информације.

Ипак, укрепи неко мало познавање историје Цркве, па то разбије сентиментални став, врати спознајју да је Црква на земљи у рату непрестаном, духовном рату са духовима зла, са оцем лажи, који преко људи чине расколе, поделе и друга зла која су Цркву увек спопадала и увек ће спопадати.

Не кажем да данас нешто знам, али се сећам времена када сам знао мање, али човеку као да "нешто" каже, осети шта није од Бога. Тако, верујем, да и неупућени људи данас, ако су доброг срца, ако неће да мењају свет него себе, ако и не знају неке ствари једноставно осете да нешто није истина. Борбаши имају и информација и теолошког знања (што је јако битно подвући), а мислим да не могу ни незналице упецати ако су ови нелицемерни. Тако да им је работа узалудна. Осећам да су на издисају, да једва тај сајт одржавају и да је то све ко лајав кер који реже иза висока плота и ништа више.

Не знам какве везе има Димитријевић са њима, а очигледно има, али чуда се не могу начудити како неко његовог интелектуалног калибра, још он се напајао код покојног владике Данила...просто ми је невероватно... и све ме то подстиче да обуздавам своје сујете, своје незнање, а све више осветљава шта је, уствари, саборност. Саборност је, поред свега осталога, колико-толико знати где је човеку место. Који је он уд у Цркву.

Колико су само они, највишњ њега, искривили и на секташки начин контестуализовали речи Св. Владике Николаја, леле. Горе него што Јехови сведоци тумаче Писмо. Да су у време Владике Николаја били људи њиховог надахнућа(?), па писали би о њему најгоре ствари.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 11. септембра 2020. године, на празник Усековања главе Светог Јована Крститеља, свету архијерејску Литургију у цркви Рођења Светог Јована на Централном гробљу у Београду.        
      Саслуживали су старешина храма протојереј-ставрофор Драган Павловић, презвитер Иван Штрбачки, протођакон Стеван Рапајић и ђакони Драган Танасијевић и Саша Глишић.   Поред многобројног верног народа, празничном богослужењу молитвено су присуствовали генерални директор ЈКП Београд мр Драган Балтовски, управник Централног гробља г. Владимир Гулишија, као и чланови Црквеног одбора.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Велико ми је задовољство што се данас, налазим међу вама. Примећујем, да у последње време расте моје задовољство када сам међу колегама, било да је реч о вероучитељима или о свештеницима и када нам се пружа могућност да у креативној атмосфери проговоримо нешто о заједничким темама. Али, позивам вас да не говоримо о нашим унутрашњим проблемима!    И то, такође, примећујем, да кад год помислимо на сам појам проблема, наше прве реакције и мисли усмерене су ка нашим унутрашњим проблемима. Подсећам вас, а подсећам и себе, да овакви и слични семинари имају за циљ да подстакну нашу одговорност и промишљање о томе шта су проблеми других, оних којима се обраћамо и шта ми то њима пружамо. Не смемо никада заборавити да смо на ову службу призвани, као и да је превасходно наша одговорност и наша обавеза да дајемо другима (нашој деци у школи или парохијанима). Тек после овога долазе наши унутрашњи проблеми, који, свакако, нису мали, нити небитни, и свакако утичу на наш рад, али је, ипак, на првом месту наша хришћанска одговорност и посвећеност општем добру.   Веронаука и парохијски катихизис   Дозволите ми да вам, још за који тренутак, задржим пажњу на важности вашег посла. Катихизација је процес који кроз целу историју прати Цркву. Незамисливо је да неко може ући у Цркву без икаквог знања или без икакве катихизације. А, ипак, искуство и реална ситуација нам говоре да је значајан проценат наших верника без икакве катихизације, или, у најбољем случају, са елементарном катихизацијом. Питамо се како је могуће, с једне стране, тврдити да је катихизација толико битан елемент, да је без њега тешко замислити функционисање Цркве, а с друге стране, уочавамо да је у наше време катихизација недовољно заступљена у Цркви? У Римокатоличкој цркви, говоре о насушној потреби за новом евангелизацијом. Руска Православна Црква говори о новој христијанизацији, о томе да је простор њене канонске јурисдикције мисионарски простор, наглашавајући важност веронауке и катихизације. Ситуација није боља ни у осталим помесним православним Црквама. Потребно је, даље, при овом разматрању, направити разлику између онога што радите ви, вероучитељи, и онога што би требало да буде посао парохијских свештеника. То нису истоветни процеси. А, ипак, можемо приметити да ми, клирици, врло радо препуштамо улогу катихете вероучитељима, лаицима, са образложењем бриге о вашем „ухљебију“. Међутим, оно што се дешава у школи, није, и не може бити, истоветно са оним што би требало да се дешава у парохији. То су комплементарни процеси, а не процеси који искључују један други. Катихетски посао у школи има додатну нијансу мисионарске делатности. Деца у школама нису у потпуности опредељена за веру – треба их за њу заинтересовати, што парохијски катихизис не подразумева јер у парохији треба радити са људима који су се јасно определили за веру и који су свесни хришћани. У једном процесу је акценат на мисионарској делатности, а у другом на увођењу у Тајну Цркве.   Обратимо сада пажњу на поменути мисионарски аспект. Катихизација се дешава у школи, у конкретном а не безваздушном простору. Деца која долазе на веронауку већ имају делимично формиране вредности, представе, које су процесом васпитања и социјализације усвојила и донела из својих породица али и из шире средине. Рад вероучитеља, стога, треба да узме у обзир два елемента: а) психологију детета и б) друштвени контекст у коме се одвија катихизација а који је и животни контекст свих нас. Постоји једна социолошка изрека која каже да сви ми много више личимо на време у коме живимо него на своје родитеље. Ово је, изгледа, начело људске егзистенције и катихета то треба да има у виду. Другим речима, наша теолошка промишљања неизоставно треба да узму у обзир друштвене и културалне околности које одређују, никада, наравно, у потпуности али, свакако, у значајној мери, свакога од нас. Зато је неопходно за наше даље излагање да кажемо нешто о друштвеном контексту у коме живимо и вредностима које усвајамо из нашег животног окружења, а тичу се религије, општих животних вредности и односа према ближњима.   Савремени друштвени контекст   Током двадесет векова Црква је прошла кроз различите периоде. Наше време карактерише оно што бисмо могли именовати као промена епохе. Наше друштво је транзиционо. Нешто смо напустили тј. још увек напуштамо и идемо ка нечем другом. Старо губи значење, а ново се још није искристалисало. У том међупроцесу нису ни вредности јасне, несумњиве и стабилне. Зато је тешко живети транзициона времена, што врло добро осећамо и ми сами али, не заборавимо то, и наша деца. У нашем садашњем српском друштву можемо идентификовати упоредо постојање елемената три епохе – предмодерне (традиционалне), модерне и постмодерне. У несигурним временима сигурно је само напуштање традиционалног, предмодерног друштва, његових (не свих) вредности и схватања што све уопштено гледајући, оставља озбиљне последице и на нашу религиозност.   Хришћанство и хришћански поглед на свет нису више нешто подразумевано, посебно не међу младима. Сигуран сам да то искуство већ имате у свом раду. Модерност значи прекид и негацију свих традиција, које су усмерене ка очувању и настављању предмодерних елемената. Модерни човек, а посебно постмодерни човек је окренут ка „промени“ и будућем. Ни хришћанство није поштеђено од таквих процеса, те се наше време, између осталог, карактерише и као постхришћанско време. Хришћанске вредности се налазе на општем „духовном“ тржишту међу осталим вредностима и нити су општеобавезне нити опште подразумеване за разлику од епохе традиционалног друштва у коме су се оне усвајале васпитањем и социјализацијом. Време више није такво! Ако бисмо желели да поредимо епохе, што је, углавном, незахвално, онда бисмо рекли да наше време много више личи на доникејски период историје Цркве, него на постконстантиновски, или на средњовековни период историје. Дакле, ништа хришћанско се више не подразумева и није саморазумљиво – појмови којима баратамо, вредности које покушавамо да пренесемо деци, све је упитно и подложно процени. Деца ништа неће примити „здраво за готово“. Ово је општа карактеристика свих модерних, плуралистичких друштава ка ком моделу се и ми крећемо. Тај историјски модел, наглашавајући човекову слободу, јасно одбија могућност да само једна космотеорија, један светоназор, било које природе он био укључујући и религиозну, може у потпуности да осмисли људску стварност.   Али, да се вратимо још за тренутак, карактеристикама транзиционих друштава. Прва од њих је несигурност. Транзициона друштва су несигурна друштва. Људи не знају шта ће се десити сутра, у смислу њихове свакодневице. Да ли ће остати на послу, хоће ли, уопште, бити посла, хоће ли моћи да отшколују децу, шта ће бити ако се разболе итд. Све је непредвидљиво. То осећају и наша деца, а то осећате и ви. Реакције на несигурност су врло различите. Једна од њих, која је шаблонски раширена и честа не само међу хришћанима, јесте бег из садашњости, са образложењем да је у прошлости све било идеално или макар боље него што је данас. Хришћани, на тај начин, чак и несвесно постају апологете прошлих времена, традиционалних друштвених система, хомогеног друштва, те, тако, стају на страну противника модерног друштва. Ја бих се, овде, усудио да вас замолим, да тако нешто никако не чините! Историја се не може вратити, ма колико замишљали да су нека друштва (византијско, античко…) била идеална. Узалуд сва наша носталгија! Негативна последица оваквог става јесте то да нас деца неће слушати јер немамо да им кажемо ништа од онога што се односи на њихов конкретан живот и на њихове проблеме. Она могу бити знатижељна и вољна да чују нешто о одређеном историјском периоду али то суштински не утиче на њихов живот. Одредица „носталгичари прошлости“, каквима нас понекад представљају у јавности, не сме да буде наша карактеристика, а то треба да препознају и наша деца. Никада не може бити спорна чињеница да се хришћанство ослања на историју. Када говоримо о Богу, о оваплоћењу и сл., говоримо о историјским догађајима и о њиховом тумачењу. Говоримо о догађајима који формирају историју спасења. Исто тако се треба односити и тумачити и различите, до сада нама познате, друштвене формације. Али, смисао историје није враћање. Смисао и циљ нашег постојања је у будућности. Унесите ту динамику ишчекивања Царства Небеског и у ваше односе са децом. Историја се није зауставила. У том смислу треба афирмативно посматрати садашњу епоху и савремено друштво. Оно је простор наше хришћанске одговорности и нашег хода ка Царству. Према њему се треба трезвено односити, као према епоси која, у односу на претходну, има и своје предности и своје мане јер свака историјска епоха има и своје добре и своје лоше стране. А идеалних епоха нити је било нити ће бити. То би бар нама, хришћанима, требало да буде кристално јасно. Сви они који остану, тј. покушају да остану, у прошлости, осуђени су на нестајање из живота у виду „музејских експоната“ прошлих времена. Такав став према вери не сме бити и наш став.   Друштво знања или друштво вредности?   Да пређемо сада на ваше конкретно школско окружење и опште циљеве образовног процеса. Запитајмо се да ли се можемо сложити око дефинисања тог циља? Сматрам да би циљ образовања требало да буде вођење појединаца и целог друштва ка Добру, а нама је потпуно јасно шта и Кога подразумевамо под тим.   Међутим, неразрешена дилема нашег школства је да ли образовни процес тежи формирању друштва знања или друштва вредности. Врло често се дешава да је образовни процес готово у потпуности усмерен ка друштву знања, а не ка друштву вредности, ка појединцу који, у најбољем случају, барата информацијама али који се тешко сналази у области чак и основних људских вредности. Друштво у транзицији му у томе ни мало не помаже јер оно само има недоумице управо у погледу вредности. Нама данас није потпуно јасно, тј. тешко нам је да се сложимо, шта је добро, а шта је лоше. Но, ствари ће доћи на своје. Ниједно друштво не може за дуго времена да буде у дилеми око кључних вредности. Равнотежа ће се пре или касније успоставити. Али то може да се деси мимо или независно од нас. У једном тренутку будуће стабилизације вредности у друштву може се показати да хришћани забављени својим унутрашњим проблемима, нису дали допринос том процесу и да су се неке нове вредности стабилизовале мимо хришћанства.   Предупређујући један такав развој догађаја, треба да се потрудимо да урадимо оно што и јесте нераскидиви део катихизације – да васпитавамо децу за вредности.   Независно од наше сагласности о циљевима образовног процеса – знање или вредности или обоје, постоји нешто у наставном процесу што бисмо могли назвати скривеним курикулумом. Другим речима, кад год уђете у разред и затворите врата за собом, ви утичете на децу, хтели то или не, па чак и ако чврсто одлучите да не желите да им пренесете никакве вредности. То се не може избећи. А што се тиче вере, тј. наше конкретне ситуације, на децу можемо утицати само аутентичношћу наше сопствене вере. Заиста је јако битно да вероучитељ не преноси само информације везане за хришћанство, него да деци преноси и своје искуство. Разлог је, како смо поменули, у потпуној упитности свега у нашем времену. Сви, па и деца, проверавају свачије ставове, па и ставове вероучитеља. Како је хришћанство само једна од животних опција ако се не излаже аутентично мале су шансе да дете прихвати баш ту опцију.   Неке од вредности савременог друштва   Да се позабавимо надаље, појединачним вредностима савременог друштва. Једна од њих, преузета из сфере економије, коју деца врло рано усвоје јесте такмичарски дух, односно дух конкуренције. Ситуација конкуренција и борбе за животне позиције може у човеку да покрене многе добре, па чак и скривене снаге, могућности и таленте. Међутим, такмичарски дух има и своју негативну страну, уколико животни успех доживљавамо као победу над другим јер „на врху“ нема места за све већ само за „најбоље“. У том случају неизоставно и по сваку цену треба бити бољи од других јер је мало оних који остварују пожељни животни циљ који се састоји у томе да буду лепи, успешни, богати, познати, здрави, срећни. Глумци, забављачи, музичари и спортисти представљају иконе животне успешности. Пред вероучитељем је, дакле, врло крупан проблем: како деци говорити о Христу ако се она од почетка усмеравају ка другачијем разумевању животног успеха и животних вредности. Проблем има два аспекта. Најпре, сам Господ Исус Христос се никако не уклапа у представљену схему. Први је Он животно „неуспешан“, остављен и разапет, без иједног од поменутих атрибута животне среће. Други аспект проблема је de facto друштвена ситуација у којој је мало успешних, а много животних „looser“-a, према понуђеним критеријумима среће. А онај ко није успео у животу, ко нема довољно новца, ко нема довољно знања, ко себи не може да приушти одређени животни стандард, тај је заиста животни лузер. И како ће онај који жарко жели да „успе“ уопште моћи да прихвати Христа, а да Га не доживи као неправедног Бога, који једнима даје, а другима не?   Прочитајмо део из једног малог чланка из „Политике“ од прошлог лета (2011.), који се односи на скорашње немире у Енглеској: „Тек се назиру контуре портрета вандала осветљених ових дана ватром на Британском острву. Тај дечко (има и девојака али много мање) не мора да буде из Лондона, или из Манчестера. Он нема нацију. Може се појавити у Београду или у Лиону, у Ђенови или у Хамбургу. Носи капуљачу. Прекрива лице марамом. Куца на Blackberry-ју, или на неком другом типу мобилног телефона као да је професионални дактилограф. Зна време и место кад нови тип „Nike“ патика стиже у продају. Он не напада самопослуге, сем ако му се не нађу на путу. Не треба му хлеб, а још мање млеко. Дакле, главна мета у општини Хакни су продавнице са мобилним телефонима, као и радње са спортском одећом и обућом – фирмирана роба… Главна погонска снага бунтовника двадесет првог века јесте фрустрација зато што немају пара да купе оно што многи други већ имају… Како можеш да изгубиш веру у ред и закон, у морал, сарадњу и солидарност, у сврху битисања, а да тако чврсто верујеш у „Nike“ дуксерицу или у плазма телевизор!?“ Овом опису одговара и приличан број наше деце. То је друштвени контекст у коме живимо али у коме се одвија и црквена катихизација. Врло би погрешно било сматрати да су ово већ много пута у историји виђени знаци атеизма. А ради се заправо о специфичном и постмодернистичком саморазумевању данашњег човека. У његовом свету и друштвеном контексту који ствара и те како има места за религиозност али за специфичном врстом и типом религиозности коју називамо „new age“ или алтернативна религиозност. То је тип религиозности који је примерен савременом човеку и који се формира од седамдесетих година прошлог века. То нам даје за право да закључимо да савремени човек није нерелигиозан, и још општије да човек никада није био нерелигиозно биће. Све анкете и истраживања у свету показују врло висок степен религиозности – скоро деведесет процената у свим друштвима. Међутим, та религиозност није исто што и традиционална религиозност. Према томе, катихизација ако желимо да буде успешна, не може бити иста као пре сто или двеста година, она мора да узме у обзир поменуте чињенице о друштвеним променама али и променама у типу религиозности.   Карактеристике савремене религиозности   Карактеристика религиозности данашњег времена је заокупљеност сопственом личношћу. Савремени човек, па самим тим и савремено дете, крајње је нарцисоидно и заокупљено сопственом земаљском срећом. Верујем да сви имате проблема кад говорите деци, нпр. о Царству небеском а у дечијим очима читате мисао: „Дај ти мени сада, а пусти то шта ће бити! Хоћу сада! Хоћу овај живот да проведем на најбољи могући начин, онако како замишљам да га треба провести…“. Савремено дете хоће да ужива свој живот, да буде здрав, да што дуже буде млад и безбрижан, да буде леп и да удобно живи. Али исти такво дете, а и одрастао човек, хоће да верује уколико је могуће да веру прилагоди поменутим животним циљевима.   Ово је кључна и најопаснија тачка у процесу катихизације. Хоћемо ли ми нашу веру да прилагодимо потребама и тежњама савременог детета и савременог човека или ћемо да останемо, или да се трудимо да останемо аутентични хришћани, под условом наравно, да знамо шта је то аутентични хришћанин. Велика је разлика између некритичког прихватања духа света и прилагођавања његовим захтевима и прихватања, у љубави и са расуђивањем, савремене епохе у циљу њеног преображавања. У циљу да друштво у коме живимо буде бар за нијансу хуманије и лепше место за живот и сада и у будућности. О сатанизацији и одбацивању савремености не желим ни да говорим јер то није хришћански став.   Као илустрацију за наведени став искористићу наше савремено разумевање здравља. Здравље је свакако врло важно свакоме од нас али је оно и стање од пресудног значаја за савременог човека зато што је предуслов земаљске среће. Услед некритичког и неаутентичног тумачења вере може да нам деси да се наша вера у спасење окрене у религију здравља која је свима разумљива и одлично се уклапа у велику индустрију „производње“ здравља.   Друга илустрација је потреба савременог човека да се забавља и да све претвара у забаву. Није другачије ни са религијом. И она треба да буде у функцији забаве. Готово сваке дневне и периодичне новине имају неку врсту хороскопа. При том је мало људи који заиста верују да им је будућност записана у звездама, али, опет, доста велики проценат људи чита хороскоп из забаве.   Уколико савремени човек жели да се забавља, жели да лепо и у здрављу проведе свој живот, како ћете да му говорите о патњи, крсту и смрти? Како ћете му говорити о аскези? Оно што је опасност коју сам поменуо је да и хришћанство представимо у new age кључу, да је то вера радости, среће и задовољства, да не постоји патња, да смрт није побеђена већ да она и не постоји и представља прелазак у бољи и вечни живот. Болест и старост су, такође, појмови које савремени човек не жели да чује или да о њима разговара. Стари су негде изван живота, све више у старачким домовима, болесни су у болницама, смрт се не дешава овде и нама, већ негде на неком другом месту. А опет је све то део живота и ми не можемо да веру озбиљно преносимо деци, а да не поменемо све фазе људског живота.   Васпитање за хришћанске вредности   Желео бих да се, закључујући, вратимо на хришћанске вредности и да се запитамо које би, од читавог спектра, могле да буду оне за којима савремени човек често у потаји жуди и које би могле да му испуне срце, а што не успева духу „овога света“. Насупрот менталитету успеха и такмичења какав влада у савременом друштву и који ствара победнике и губитнике можемо да предложимо деци визију и напор у изградњи друштва солидарности. Појам солидарности све више и више налази своје место у теолошком речнику и поприма, између осталих, и хришћанска обележја.   Не мора људско друштво неизоставно да буде такмичарско. Ми га таквим чинимо, а оно може бити и друштво солидарности. При томе не мислим на целокупно друштво јер би то спадало у сферу утопије али мислим на мале заједнице, мала острвца солидарности каква би требало да буду наше парохије и да тако буду и пример за шире друштво и места наде. Формирање таквих заједница али и васпитавање за њих спада у домен хришћанске одговорности како клира тако и катихета.   Мислим да вама образлагати теолошко утемељење овог става није потребно. Једина чињеница на коју вам скрећем пажњу је новост Христове поруке - да се Бог открива у ближњему. Да не можемо, дакле, ићи директно ка Богу, већ пут ка Богу води преко ближњега, да се заједно са њим спасавамо и стојимо пред Господом. У литератури се појам хришћанске солидарности разликује од предањског појма љубави према ближњем. Солидарност се означава и као истрајно залагање хришћана за све оне који су на било који начин угрожени. Она има у савременом друштву изразито друштвену димензију.   Још једна вредност на коју бих желео да скренем пажњу, за коју исто тако сматрам да је важна и компатибилна данашњем времену и у духу је солидарности је обраћање пажње на друштвено маргинализоване групе. Већ више пута сам поменуо такмичарски дух овог времена који ствара мали број животних добитника и велики број губитника, али нисам поменуо оне људе који никако не могу да се укључе у то такмичење, који су од почетка из њега искључени, а то су различите категорије друштвено маргинализованих и хендикепираних људи. То су „мала Христова браћа“ са којима је Господ провео време свог земаљског живота, како читамо у Јеванђељима, и нама ставио на душу да се о њима старамо. Развијати осетљивост и солидарност са „малима“ је хришћанска вредност коју треба деци преносити. Господ није са силницима овога света већ са „малима и немоћнима“. Мислим да је то простор где Црква и те како може да да допринос стабилизацији друштва и што би било признато и од стране самог тог друштва, макар оних искрених, да на тај начин Црква остварује и одређену друштвену мисију.   У свом излагању сам се определио само за ове две вредности. Избор је могао да буде и другачији али, ипак, сматрам да су ове вредности важне за данашње време и за допринос који Црква, а са њом и веронаука може да да садашњем нашем друштву. Да поновим, једна је изграђивање и залагање за друштво солидарности, а друга, обраћање пажње на маргинализоване друштвене групе које немају никакву шансу у овој суровој животној утакмици каква нам се намеће.   Протопрезвитер-ставрофор др Зоран Крстић   Извор: Саборност
    • Од JESSY,
      Људи слабо долазе кад је служба радним даном. Раније је као појац увек био и бивши председник црквеног одбора, али од када је дошао нови, који не улази у цркву, свештеник служи углавном сам. „Тако ми Срби прослављамо црквене празнике", тужно закључује духовник
      Црква Свете Тројице у Мелбурну (Фото СПЦ - ЕАНЗ)
      Свештеник ме назвао и подсетио да је сутра празник Богојављење. Наравно да сам био заборавио.
      Прота ми је кратко објаснио да по веровању многих православних теолога то највећи црквени празник после Васкрсења Господњег и поручио да би било добро да дођем на службу.
      Објаснио сам му да у то време радим, али на крају сам, на његово инсистирање, обећао да ћу доћи бар на кратко да запалим свеће.  
      Ваведење пресвете Богогродице (Фото Википедија)
      Сутрадан на празник Богојављање објаснио сам газди да ћу раније узети паузу за оброк и излећем из фирме смештене у радничком предграђу Мелбурна. Одлазим право у цркву на празничну литургију.
      Мало касним, затичем само познатог ми свештеника који служи за олтаром. Црква празна, узимам свеће, палим их док траје служба, остајем још мало и одлазим назад на посао.
      Кад сам касније поново срео свештеника запитам га како је могуће да на тако велики празник нема народа, а он ми објасни да људи слабо долазе када служба падне радним данима.
      Раније са њим као појац увек био и бивши председник црквеног одбора, али од када је дошао нови преседник, који не улази у цркву, свештеник служи углавном сам.
      „Тако ми Срби прослављамо црквене празнике", тужно закључује духовник. 
      Свечани је дан када наша црква прославља своју храмовну славу, увек овај дан померимо на најближу недељу да дође више народа. Паркинг је препун, лепо је време, после службе идемо у црквену салу где после краћих говора почиње славска трпеза љубави.
      Сала пуна, чак доносимо нове столове, бар 400 људи, вредне домаћице служе за почетак масну супу, бифе ради пуном паром, домаћа ракија или хладно пиво.
      Српски вашар у Мелбурну (Видео исечак)
      Локални оркестар са атрактивном певачицом креће са националним репертоаром, долази сада сарма, па печење уз купус салату. Расположење расте, свирају се песме из ранијих ратова...
      Део оних који су дошли само да се наједу, углавном пензионери, одлазе, али најбољи гости, а има их хвала Богу доста, уз естрадну уметницу и реномирани оркестар остају до каснијих поподневних сати.
      Онда стиже фајронт и за најоданије, они сви заједно уз `армонику излазе из сале, весело се поздрављају са свештеником и захваљују се на предивној слави, посебна похвала за сарме, а локални старешина храма отпоздравља уз мудре речи: „Тако ми Срби прослављамо црквене празнике!"
      Предраг Вучинић, Мелбурн
      http://www.politika.rs/scc/clanak/459074/Svestenik-i-ja-sami-u-crkvi-na-Bogojavljenje
       
    • Од Иван Ц.,
      Интервју са јерејем Владимиром Марковићем, старешином Храма Светих апостола Петра и Павла у Топчидеру и секретаром Верског добротворног старатељства АБК
      ПН: „Тада ће рећи Цар онима што му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања свијета. Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и примисте ме; Наг бијах, и одјенусте ме; болестан бијах, и посјетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми.“ (Мт 25, 34–37)

         
      Небојиша: Оче Владимире, да ли можете на почетку нашег разговора да кажете нешто о изазовима који стоје пред Црквом на плану социјалне подршке појединцима и породицама, а који су у нашем народу дошли као последица ратних дешавања на просторима бивше Југославије 90-тих година, Светске економске кризе од почетка 2008. г. и овим најновијим ратним збивањима на Блиском истоку и мигрантском кризом проистеклом из тих ратних збивања? Да ли Црква има снаге и могућности да одговори овим изазовима?
      О. Владимир:
      Веома ми се допада питање које сте ми поставили јер сте у њему поменули три кључна, историјска тренутка на која ми као народ и Црква нисмо били спремни. Ни ја лично, наравно. То су ситуације из којих морамо да се научимо зарад будућности. Када се ради о деведесетим годинама сећам се свог одрастања у богословији Св. Саве и почетног волонтирања у Верском добротворном старатељству. Неколико година касније када сам био на Богословском факултету десило ми се нешто што је определило моју жељу за активнијим учешћем у несрећама које су нас сналазиле. На неком испиту ме је владика Атанасије (Ракита) питао: А шта си ти радио тада? (мислећи на време рата у Босни)…Ја сам био збуњен питањем. Међутим он је инсистирао да одговорим: Шта си ти радио? Шта си радио? Ја сам онако лакомислено и без довољно поштовања одговорио да сам ја тада био дете, мислећи да владика није знао добро да срачуна године. А онда ми је он рекао да и дете може у данима рата много да учини, може да се моли Богу, да рат престане, да нема жртава итд. Изашао сам са испита са одличном оценом али постиђен потпуно. Стидео сам се јер сам знао да је владика сасвим био у праву. Тада сам научио једну од најбитнијих лекција на факултету. Схватио сам да ми православни хришћани не смемо бежати од своје одговорности за активно и исправно сведочења наше вере и од Бога нам дароване љубави од ситуација у друштву у коме живимо јер ћемо можда на тај начин учинити највише, можда померимо и коју гору својом вером, можда спречимо рат, или просто обришемо коју сузу, определимо нечији живот кроз благу реч и осмех.
      Тако сматрам да ни наша Црква није била спремна за све несреће које су сналазиле наш народ. Црква је тих година доживљавала својеврсну унутрашњу катарзу. Стидљиво је грабила слободу коју је осетила али није имала организацију која је тај дах слободе могла адекватно да дели са народом који је очекивао одговоре, поуке, утехе и изнад свега пример. Не добијених одговора, лоше схваћених поука многи су се тада саблазнили у Цркви. Велика прилика је пропуштена и бојим се да данас још увек у нашем црквеном животу осећамо последице те пропуштене шансе. Број наших верника се смањује брже него што као народ нестајемо, а нестајемо као народ биолошки јер смо заборавили да смо и духовна бића. Док се боримо за присутност у медијском простору друштва бригу о духовном животу свог народа смо олако препустили телевизијским и медијским магнатима и проповедницима новог доба и разним учитељима јоге и фитнеса. Ово говорим јер ме ситуација неодољиво подсећа на те деведесете.
      Што се тиче светске економске кризе некако је мој утисак да се та криза код нас најмање осетила будући да никада није ни прошла, ми смо на њу били потпуно навикнути. Десило се међутим да се појавило много више људи на улицама, дестабилизованих породица, психички оболелих људи и оно што нас највише боли све више болесне деце. Многе банке су намамиле лаковерне да им верују, многе фирме су приватизоване и уништене, многи су остали без посла у позним годинама и у Београду су се одједном појавили многи гладни људи. То је постао и тренд свуда по Србији само се крије, није популарно и руши ружичасту слику. Ми смо били приморани да отворимо Црквену кухињу и она до данас ради близу десет година. Да ли смо поред овога спремни да помажемо мигрантима који долазе са Истока? Требало би али сматрам нереалним тако нешто очекивати од нас када нисмо у стању да о нашим људима бринемо адекватно. Када немамо нити један старачки дом, вртић, немамо један кревет у Београду где би могли да кажемо човеку путнику, намернику да се окупа и одмори од пута. Као што сматрам да немамо право да говоримо ни о абортусу, да је лицемерно некоме говорити о томе а не понудити му алтернативу, то држава може да ради јер има сиротишта. Ми требамо свој добар однос са државом да користимо у заједничким пројектима и заједничким интересима а то је свакако здрава нација, и духовно и физички, то је социјална брига и старање где држава не може сама. Пример је манастир Ковиљ, Земља живих и њихова брига за болесне од зависности. Други пример је присутност нашег братства манастира Високи Дечани на Косову и Метохији који представља стожер опстанка нашег многобројног народа тамо. Братија манастира обавља посао Владе и свих министарстава у малом, а са друге стране чини духовну тврђаву чију снагу и ми одавде дођемо да доживимо јер је исцелитељска.
      Небојиша: Да ли Црква има организоване социјалне службе и да ли можете набројати неке од њих? (ВДС – Београд, Зајечар, Ниш…) О. Владимир:
      Наша Црква има у свом уставу и у његовом 178. члану, установу која је основана: „За ширење верске црквене свести и хришћанског милосрђа, као и за друге послове унутрашње црквене мисије, постоји у свакој црквеној општини Верско добротворно старатељство“. Патријарх Варнава је био велики визионар и он је на време схватио значај и снагу организоване Цркве и у том смислу је уредио многе области рада наше Цркве које и данас постоје. Ипак ВДС је заживео тек у време патријарха Германа 1967. године и то у форми различитих секција, више налик на неко културно уметничко друштво него на институцију каква ће касније да се развије и каква је замишљена.
      Тек је благословом Његове Светости блаженопочившег Патријарха српског Господина Павла 1996. године обновљен рад Верског добротворног старатељства са протојереј-ставрофором Љубодрагом Петровићем на челу који је мало по мало постао средишња установа духовног и социјалног старања у Архиепископији београдско-карловачкој.
      Тада је у нашој Цркви основано и Човекољубље, добротворна организација СПЦ. Организација која је и у самом свом имену имала тежак задатак да постане кровна хуманитарна организација наше Српске православне цркве. Они су пак наишли на проблем саме организације наше Цркве по епархијама а својим системом рада нису успели да се наметну у свим епархијама, тако да данас функционишу као невладине организације. Имају увек неколико епископа у управном одбору али сем тога никако не представљају органски и организациони део свеукупне Српске Православне Цркве. А наша Црква треба једну своју кровну организацију, која ће помагати све епархијске и о којој ће Црква да се стара и да финансира њен рад. Пример за то налазимо у добро организованим црквама: Руској православној Цркви и Гркој Цркви.
      Битно је истаћи да многе епархије наше цркве имају различите фондове у оквиру својих граница назване по различитим светитељима. Делокруг и начин рада је мање више сличан, црквен, под контолом Епархијских управних одбора и у многоме налик нашем ВДС-у у Београду. Једино сматрам да је штета што не носе исти назив јер би се тако свеукупно ангажовање цркве у овој области лакше препознало и легитимисало у друштву.
      У тимочкој и нишкој епархији је основано Верско добротворно старатељство у братској сарадњи са ВДС-ом из Београда. Већ је спроведено више заједничких акција на велику корист локалног становништва. Те епархијске организације и њихов плодан рад највише зависе у овом случају од добре воље и способности самих Епископа. Треба бити искрен и признати да у овој области као Црква заиста јако споро напредујемо а ово је по мом мишљењу кључна област мисије Цркве и уколико се присетимо речи из Матејевог јеванђеља са почетка овог разговора, управо ћемо о томе бити испитани на Страшном суду.
      Небојиша: Поменули сте Верско добротворно старатељство у којем сте као Генерални секретар задужени, између осталог, за координацију свих ресора. Уз Његову Светост Патријарха српског Г. Иринеја предводите ову установу целу деценију. Шта нам можете рећи о мисији и циљевима ВДС-а?

      О. Владимир:
      Наша мисија је одувек иста. Трудимо се да сведочимо своју хришћанску љубав кроз дела милосрђа према свима који су у некој потреби, који страдају или пате. Покушавамо да свима улијемо наду да кроз веру и трпљење следи награда духовног мира и спокоја у овоме свету и место за свакога у Царству Божијем. Како се време мења тако и наш начин и прилаз човеку али је увек искрен и реалан. Слабо верујемо у виртуелну ставрност, виртуелно мисионарење, пре смо за сусрет у реалности и поглед очи у очи.
      Сведоци смо разних препуцавања на интернету, новинама, медијима сваке врсте где сви нешто једни другима доказују, започињу разне акције и иницијативе а у стварности не знају ни ком храму припадају, беже од своје парохије, од своје заједнице. А ми у ту живу заједницу верујемо.  Верујемо и да је циљ нашег рада (ово сам рекао када сам прима дужност секретара 2008. године) да сами себе укинемо. Да сви наши храмови један по један препознају лепоту давања и да преузимају бригу о установама социјалне заштите које се налазе на њиховој парохији. Да те живе заједнице посведоче своју живост. И заиста у овом нашем делу велика подршка и најближи сарадници су нам неколико београдских живих заједница и све их је више, Богу хвала.
       
      Небојиша: У Београду је приметан све већи број социјалних случајева. Да ли Црква има људства  и средстава да помогне тим људима и њиховим породицама? (волонтери, добротвори, потреба за новим пунктовима…)
      О. Владимир:
      Београд је престоница, велики град и у њему многи покушавају да пронађу егзистенцију. Када не успеју тешко се враћају у своју средину да признају пораз и радије остају у Београду по цену да буду социјални случајеви. Ми и о њима бринемо, комуницирамо са околним епархијама, надлежним свештеницима, трудимо се да помогнемо. И ту врло често нису проблем ни средства ни добри људи. Проблем је обично у човеку који,  како наш народ каже, не жели сам себи да помогне. Човек уроњен у блато материјалног света и потрошачке свакодневнице губи из вида да га Бог и даље воли и да га васпитава понекад мало суровијим методама, јер му је спасење човеково крајњи циљ. Па у немаштини почиње да завиди онима који имају више. Много смо таквих људи до сада упознали. Мањи је број, али не занемарљив, оних људи од којих успемо да доживимо искрену повратну захвалност и осетимо људскост. Онда знамо да смо на правом путу чињења добра.
      Управо тај доживљај пружамо и онима који дођу код нас да учине добро, да буду добротвори. Подсетимо их на блаженост давања и искреног доживљаја љубави када је давање лично. Обилазимо са њима потребите и различите установе и зато се наша породица добротвора стално шири. Не прослеђујемо жиро рачун него кажемо дођите, видите, стварне људе и њихова лица. Као што рекох стварно а не виртуелно.
      Небојиша: Како је организован рад Верског добротворног старатељства?
      О. Владимир:
      Укратко то је један велики систем са 10 свакодневно присутних, запослених људи и преко 300 волонтера који пружају помоћ на недељном нивоу. Наш рад је подељен у седам области-ресора. Просветни обухвата различиту бесплатну наставу, најзаступљенијих светских језика, додатну и припремну наставу за студенте и средњошколце. Милосрдни обухвата посете свим установама социјалне заштите града Београда (домови за децу без родитељског старања, домови за старе, деције болнице, стационари за децу са сметњама у развоју…). Правно саветовалиште обезбеђује бесплатну правну помоћ у најразличитијим ситуацијама. Здравствено саветовалиште кроз нашу Амбуланту и нашу Апотеку обезбеђује бесплатну здравствену заштиту из скоро свих медицинских специјалности. Породица, брак и васпитање је ресор где многе породице добијају различите врсте помоћи, материјалне и саветодавне. Посебно преко стотину вишедетних породице подржавамо кроз финансијску помоћ, породичне пакете и помоћ за огрев и школски прибор. Црквена кухиња пружа подршку сиромашним суграђанима у храни и прехрамбеним намирницама. Са две потпуно професионалне кухиње, једном трпезаријом и још четири пункта свакодневно хранимо 2.000 људи. Кординација и мисија је ресор у оквиру кога редовно штампамо мисионарску литературу и биоетичку која се бави духовно-социјалном подршком коју користиму у Милосрдном ресору.
       
      Небојиша: Да ли постоји сарадња међу помесним Црквама и у чему се она огледа?
      О. Владимир:
      Благословом Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја и Митрополита китруског Г. Георгија већ пету годину за редом наставља се сарадња Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке са Митрополијом Китруса, Катаринија и Платамона у Грчкој. И ове године плод те сарадње је бесплатно летовање у Катеринију испод планине Олимп.
      Митрополија китруска поседује интернат за живот ученика у насељу Зворонос, делу Катеринија, где су богословци били смештени. Поред зграде интерната на поседу се налази прелепа црква посвећена Св. Мученици Софији и њеним ћеркама Вери, Нади и Љубави, старачки дом са преко 30 корисника и ресторан-кухиња где су се хранила деца из Србије. Све ово нам је било на располагању месец дана за три групе деце: за ученике српских богословија, вишедетне породице и студенте.
      Летовање је осмишљено тако да ученицима буде и одмор и прилика за учење. Сваки слободни тренутак се користи да се ученици опусте, оду до мора, на плажу, да се баве спортовима у води, на песку и да се лепо упознају и здруже укидајући разлике које постоје међу њима, да осете да су део једне Саборне Цркве и једне породице.
      Гајимо одличну сарадњу и са о. Игњатијем Шестаковим, са којим смо неколико догађаја заједнички организовали, турнир Цара Николаја у шаху и изложбе посвећене Руском Цару у београдским домовима за старе. Велику част нам је учинила издавачка кућа Бернар са којом смо објавили књигу: Анђео у олтару, и узели учешћа у дочеку оца Андреја Ткачова који је одржао врло запажено предавање у храму Св.Саве.
      У децембру 2017. године смо посетили и Сретењски манастир и видели начина на који Руска православна црква брине о потребитима а имали смо прилике 2015. године да упознамо и рад организације Апостоли у Грчкој под руководством Г. Константина Димцаса, садашњег Гувернера Св. Горе. Тамо смо обишли црквене кухиње, вртиће, домове за старе и видели на који начин црквене радио станице извештавају о свему томе.

      Небојиша: Која би била Ваша порука за крај овог интервјуа?
      О. Владимир:
      Волео бих да ове године када славимо 800 година од аутокефалности наше Свете Цркве помислимо пре свега на свога духовног оца Св. Саву. Он је поставио здрав однос старања о људима тиме што је Христа ставио у центар живота тадашње Србије. Где је данас Христос у српском друштву, у друштву које не може да оздрави без Христа, он треба да је главни носилац јавног оздрављења. То старање је Свети Сава имао када је оснивао прву школу и прву болницу. Имао је свест не да гради државу него да извршава јеванђелску заповест Христову. Тако ни ми данас не смемо да пристанемо и да одустанемо од те свете обавезе и дужности да нам други васпитавају нашу децу у Просвети без Христа и да нас туђинци трују својим отровима у Здравству без Истинског Лекара. Као да се игра утакмица а ми седимо на клупи. Ако не оздравимо свој народ наш лек бесмртности остаће негде у запећку неће имати ко да га прими.
      Интервју водио Небојиша Мишевић
      Православни мисионар

      View full Странице
    • Од Иван Ц.,
      Интервју са јерејем Владимиром Марковићем, старешином Храма Светих апостола Петра и Павла у Топчидеру и секретаром Верског добротворног старатељства АБК
      ПН: „Тада ће рећи Цар онима што му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања свијета. Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и примисте ме; Наг бијах, и одјенусте ме; болестан бијах, и посјетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми.“ (Мт 25, 34–37)

         
      Небојиша: Оче Владимире, да ли можете на почетку нашег разговора да кажете нешто о изазовима који стоје пред Црквом на плану социјалне подршке појединцима и породицама, а који су у нашем народу дошли као последица ратних дешавања на просторима бивше Југославије 90-тих година, Светске економске кризе од почетка 2008. г. и овим најновијим ратним збивањима на Блиском истоку и мигрантском кризом проистеклом из тих ратних збивања? Да ли Црква има снаге и могућности да одговори овим изазовима?
      О. Владимир:
      Веома ми се допада питање које сте ми поставили јер сте у њему поменули три кључна, историјска тренутка на која ми као народ и Црква нисмо били спремни. Ни ја лично, наравно. То су ситуације из којих морамо да се научимо зарад будућности. Када се ради о деведесетим годинама сећам се свог одрастања у богословији Св. Саве и почетног волонтирања у Верском добротворном старатељству. Неколико година касније када сам био на Богословском факултету десило ми се нешто што је определило моју жељу за активнијим учешћем у несрећама које су нас сналазиле. На неком испиту ме је владика Атанасије (Ракита) питао: А шта си ти радио тада? (мислећи на време рата у Босни)…Ја сам био збуњен питањем. Међутим он је инсистирао да одговорим: Шта си ти радио? Шта си радио? Ја сам онако лакомислено и без довољно поштовања одговорио да сам ја тада био дете, мислећи да владика није знао добро да срачуна године. А онда ми је он рекао да и дете може у данима рата много да учини, може да се моли Богу, да рат престане, да нема жртава итд. Изашао сам са испита са одличном оценом али постиђен потпуно. Стидео сам се јер сам знао да је владика сасвим био у праву. Тада сам научио једну од најбитнијих лекција на факултету. Схватио сам да ми православни хришћани не смемо бежати од своје одговорности за активно и исправно сведочења наше вере и од Бога нам дароване љубави од ситуација у друштву у коме живимо јер ћемо можда на тај начин учинити највише, можда померимо и коју гору својом вером, можда спречимо рат, или просто обришемо коју сузу, определимо нечији живот кроз благу реч и осмех.
      Тако сматрам да ни наша Црква није била спремна за све несреће које су сналазиле наш народ. Црква је тих година доживљавала својеврсну унутрашњу катарзу. Стидљиво је грабила слободу коју је осетила али није имала организацију која је тај дах слободе могла адекватно да дели са народом који је очекивао одговоре, поуке, утехе и изнад свега пример. Не добијених одговора, лоше схваћених поука многи су се тада саблазнили у Цркви. Велика прилика је пропуштена и бојим се да данас још увек у нашем црквеном животу осећамо последице те пропуштене шансе. Број наших верника се смањује брже него што као народ нестајемо, а нестајемо као народ биолошки јер смо заборавили да смо и духовна бића. Док се боримо за присутност у медијском простору друштва бригу о духовном животу свог народа смо олако препустили телевизијским и медијским магнатима и проповедницима новог доба и разним учитељима јоге и фитнеса. Ово говорим јер ме ситуација неодољиво подсећа на те деведесете.
      Што се тиче светске економске кризе некако је мој утисак да се та криза код нас најмање осетила будући да никада није ни прошла, ми смо на њу били потпуно навикнути. Десило се међутим да се појавило много више људи на улицама, дестабилизованих породица, психички оболелих људи и оно што нас највише боли све више болесне деце. Многе банке су намамиле лаковерне да им верују, многе фирме су приватизоване и уништене, многи су остали без посла у позним годинама и у Београду су се одједном појавили многи гладни људи. То је постао и тренд свуда по Србији само се крије, није популарно и руши ружичасту слику. Ми смо били приморани да отворимо Црквену кухињу и она до данас ради близу десет година. Да ли смо поред овога спремни да помажемо мигрантима који долазе са Истока? Требало би али сматрам нереалним тако нешто очекивати од нас када нисмо у стању да о нашим људима бринемо адекватно. Када немамо нити један старачки дом, вртић, немамо један кревет у Београду где би могли да кажемо човеку путнику, намернику да се окупа и одмори од пута. Као што сматрам да немамо право да говоримо ни о абортусу, да је лицемерно некоме говорити о томе а не понудити му алтернативу, то држава може да ради јер има сиротишта. Ми требамо свој добар однос са државом да користимо у заједничким пројектима и заједничким интересима а то је свакако здрава нација, и духовно и физички, то је социјална брига и старање где држава не може сама. Пример је манастир Ковиљ, Земља живих и њихова брига за болесне од зависности. Други пример је присутност нашег братства манастира Високи Дечани на Косову и Метохији који представља стожер опстанка нашег многобројног народа тамо. Братија манастира обавља посао Владе и свих министарстава у малом, а са друге стране чини духовну тврђаву чију снагу и ми одавде дођемо да доживимо јер је исцелитељска.
      Небојиша: Да ли Црква има организоване социјалне службе и да ли можете набројати неке од њих? (ВДС – Београд, Зајечар, Ниш…) О. Владимир:
      Наша Црква има у свом уставу и у његовом 178. члану, установу која је основана: „За ширење верске црквене свести и хришћанског милосрђа, као и за друге послове унутрашње црквене мисије, постоји у свакој црквеној општини Верско добротворно старатељство“. Патријарх Варнава је био велики визионар и он је на време схватио значај и снагу организоване Цркве и у том смислу је уредио многе области рада наше Цркве које и данас постоје. Ипак ВДС је заживео тек у време патријарха Германа 1967. године и то у форми различитих секција, више налик на неко културно уметничко друштво него на институцију каква ће касније да се развије и каква је замишљена.
      Тек је благословом Његове Светости блаженопочившег Патријарха српског Господина Павла 1996. године обновљен рад Верског добротворног старатељства са протојереј-ставрофором Љубодрагом Петровићем на челу који је мало по мало постао средишња установа духовног и социјалног старања у Архиепископији београдско-карловачкој.
      Тада је у нашој Цркви основано и Човекољубље, добротворна организација СПЦ. Организација која је и у самом свом имену имала тежак задатак да постане кровна хуманитарна организација наше Српске православне цркве. Они су пак наишли на проблем саме организације наше Цркве по епархијама а својим системом рада нису успели да се наметну у свим епархијама, тако да данас функционишу као невладине организације. Имају увек неколико епископа у управном одбору али сем тога никако не представљају органски и организациони део свеукупне Српске Православне Цркве. А наша Црква треба једну своју кровну организацију, која ће помагати све епархијске и о којој ће Црква да се стара и да финансира њен рад. Пример за то налазимо у добро организованим црквама: Руској православној Цркви и Гркој Цркви.
      Битно је истаћи да многе епархије наше цркве имају различите фондове у оквиру својих граница назване по различитим светитељима. Делокруг и начин рада је мање више сличан, црквен, под контолом Епархијских управних одбора и у многоме налик нашем ВДС-у у Београду. Једино сматрам да је штета што не носе исти назив јер би се тако свеукупно ангажовање цркве у овој области лакше препознало и легитимисало у друштву.
      У тимочкој и нишкој епархији је основано Верско добротворно старатељство у братској сарадњи са ВДС-ом из Београда. Већ је спроведено више заједничких акција на велику корист локалног становништва. Те епархијске организације и њихов плодан рад највише зависе у овом случају од добре воље и способности самих Епископа. Треба бити искрен и признати да у овој области као Црква заиста јако споро напредујемо а ово је по мом мишљењу кључна област мисије Цркве и уколико се присетимо речи из Матејевог јеванђеља са почетка овог разговора, управо ћемо о томе бити испитани на Страшном суду.
      Небојиша: Поменули сте Верско добротворно старатељство у којем сте као Генерални секретар задужени, између осталог, за координацију свих ресора. Уз Његову Светост Патријарха српског Г. Иринеја предводите ову установу целу деценију. Шта нам можете рећи о мисији и циљевима ВДС-а?

      О. Владимир:
      Наша мисија је одувек иста. Трудимо се да сведочимо своју хришћанску љубав кроз дела милосрђа према свима који су у некој потреби, који страдају или пате. Покушавамо да свима улијемо наду да кроз веру и трпљење следи награда духовног мира и спокоја у овоме свету и место за свакога у Царству Божијем. Како се време мења тако и наш начин и прилаз човеку али је увек искрен и реалан. Слабо верујемо у виртуелну ставрност, виртуелно мисионарење, пре смо за сусрет у реалности и поглед очи у очи.
      Сведоци смо разних препуцавања на интернету, новинама, медијима сваке врсте где сви нешто једни другима доказују, започињу разне акције и иницијативе а у стварности не знају ни ком храму припадају, беже од своје парохије, од своје заједнице. А ми у ту живу заједницу верујемо.  Верујемо и да је циљ нашег рада (ово сам рекао када сам прима дужност секретара 2008. године) да сами себе укинемо. Да сви наши храмови један по један препознају лепоту давања и да преузимају бригу о установама социјалне заштите које се налазе на њиховој парохији. Да те живе заједнице посведоче своју живост. И заиста у овом нашем делу велика подршка и најближи сарадници су нам неколико београдских живих заједница и све их је више, Богу хвала.
       
      Небојиша: У Београду је приметан све већи број социјалних случајева. Да ли Црква има људства  и средстава да помогне тим људима и њиховим породицама? (волонтери, добротвори, потреба за новим пунктовима…)
      О. Владимир:
      Београд је престоница, велики град и у њему многи покушавају да пронађу егзистенцију. Када не успеју тешко се враћају у своју средину да признају пораз и радије остају у Београду по цену да буду социјални случајеви. Ми и о њима бринемо, комуницирамо са околним епархијама, надлежним свештеницима, трудимо се да помогнемо. И ту врло често нису проблем ни средства ни добри људи. Проблем је обично у човеку који,  како наш народ каже, не жели сам себи да помогне. Човек уроњен у блато материјалног света и потрошачке свакодневнице губи из вида да га Бог и даље воли и да га васпитава понекад мало суровијим методама, јер му је спасење човеково крајњи циљ. Па у немаштини почиње да завиди онима који имају више. Много смо таквих људи до сада упознали. Мањи је број, али не занемарљив, оних људи од којих успемо да доживимо искрену повратну захвалност и осетимо људскост. Онда знамо да смо на правом путу чињења добра.
      Управо тај доживљај пружамо и онима који дођу код нас да учине добро, да буду добротвори. Подсетимо их на блаженост давања и искреног доживљаја љубави када је давање лично. Обилазимо са њима потребите и различите установе и зато се наша породица добротвора стално шири. Не прослеђујемо жиро рачун него кажемо дођите, видите, стварне људе и њихова лица. Као што рекох стварно а не виртуелно.
      Небојиша: Како је организован рад Верског добротворног старатељства?
      О. Владимир:
      Укратко то је један велики систем са 10 свакодневно присутних, запослених људи и преко 300 волонтера који пружају помоћ на недељном нивоу. Наш рад је подељен у седам области-ресора. Просветни обухвата различиту бесплатну наставу, најзаступљенијих светских језика, додатну и припремну наставу за студенте и средњошколце. Милосрдни обухвата посете свим установама социјалне заштите града Београда (домови за децу без родитељског старања, домови за старе, деције болнице, стационари за децу са сметњама у развоју…). Правно саветовалиште обезбеђује бесплатну правну помоћ у најразличитијим ситуацијама. Здравствено саветовалиште кроз нашу Амбуланту и нашу Апотеку обезбеђује бесплатну здравствену заштиту из скоро свих медицинских специјалности. Породица, брак и васпитање је ресор где многе породице добијају различите врсте помоћи, материјалне и саветодавне. Посебно преко стотину вишедетних породице подржавамо кроз финансијску помоћ, породичне пакете и помоћ за огрев и школски прибор. Црквена кухиња пружа подршку сиромашним суграђанима у храни и прехрамбеним намирницама. Са две потпуно професионалне кухиње, једном трпезаријом и још четири пункта свакодневно хранимо 2.000 људи. Кординација и мисија је ресор у оквиру кога редовно штампамо мисионарску литературу и биоетичку која се бави духовно-социјалном подршком коју користиму у Милосрдном ресору.
       
      Небојиша: Да ли постоји сарадња међу помесним Црквама и у чему се она огледа?
      О. Владимир:
      Благословом Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја и Митрополита китруског Г. Георгија већ пету годину за редом наставља се сарадња Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке са Митрополијом Китруса, Катаринија и Платамона у Грчкој. И ове године плод те сарадње је бесплатно летовање у Катеринију испод планине Олимп.
      Митрополија китруска поседује интернат за живот ученика у насељу Зворонос, делу Катеринија, где су богословци били смештени. Поред зграде интерната на поседу се налази прелепа црква посвећена Св. Мученици Софији и њеним ћеркама Вери, Нади и Љубави, старачки дом са преко 30 корисника и ресторан-кухиња где су се хранила деца из Србије. Све ово нам је било на располагању месец дана за три групе деце: за ученике српских богословија, вишедетне породице и студенте.
      Летовање је осмишљено тако да ученицима буде и одмор и прилика за учење. Сваки слободни тренутак се користи да се ученици опусте, оду до мора, на плажу, да се баве спортовима у води, на песку и да се лепо упознају и здруже укидајући разлике које постоје међу њима, да осете да су део једне Саборне Цркве и једне породице.
      Гајимо одличну сарадњу и са о. Игњатијем Шестаковим, са којим смо неколико догађаја заједнички организовали, турнир Цара Николаја у шаху и изложбе посвећене Руском Цару у београдским домовима за старе. Велику част нам је учинила издавачка кућа Бернар са којом смо објавили књигу: Анђео у олтару, и узели учешћа у дочеку оца Андреја Ткачова који је одржао врло запажено предавање у храму Св.Саве.
      У децембру 2017. године смо посетили и Сретењски манастир и видели начина на који Руска православна црква брине о потребитима а имали смо прилике 2015. године да упознамо и рад организације Апостоли у Грчкој под руководством Г. Константина Димцаса, садашњег Гувернера Св. Горе. Тамо смо обишли црквене кухиње, вртиће, домове за старе и видели на који начин црквене радио станице извештавају о свему томе.

      Небојиша: Која би била Ваша порука за крај овог интервјуа?
      О. Владимир:
      Волео бих да ове године када славимо 800 година од аутокефалности наше Свете Цркве помислимо пре свега на свога духовног оца Св. Саву. Он је поставио здрав однос старања о људима тиме што је Христа ставио у центар живота тадашње Србије. Где је данас Христос у српском друштву, у друштву које не може да оздрави без Христа, он треба да је главни носилац јавног оздрављења. То старање је Свети Сава имао када је оснивао прву школу и прву болницу. Имао је свест не да гради државу него да извршава јеванђелску заповест Христову. Тако ни ми данас не смемо да пристанемо и да одустанемо од те свете обавезе и дужности да нам други васпитавају нашу децу у Просвети без Христа и да нас туђинци трују својим отровима у Здравству без Истинског Лекара. Као да се игра утакмица а ми седимо на клупи. Ако не оздравимо свој народ наш лек бесмртности остаће негде у запећку неће имати ко да га прими.
      Интервју водио Небојиша Мишевић
      Православни мисионар
×
×
  • Креирај ново...