Jump to content
Sign in to follow this  
Небитан Лик

"Борбаши" - лажним вестима у служби сејања раскола у Цркви

Rate this topic

Recommended Posts

Сајт "Борба за веру" објавио је измишљени интервју са непостојећим. "др Србољубом Петровићем из САД" - пљување по епископима, СА Синоду и Патријаршији са циљем прављења раскола. Фотографија "др Србољуба" је заправо фотографија неког америчког професора. Ко год да стоји иза сајта "Борба за веру", није много промишљен - гуглање по задатој фотографији је могуће и овакве ствари се лако провале.

Ширење лажних вести је кривично дело по КЗ Републике Србије, а о крађи туђег идентитета да и не говорим.

FB_IMG_1582370406894.jpg

Screenshot_20200222-134009_Chrome.jpg

Screenshot_20200222-134052_Chrome.jpg

Screenshot_20200222-134132_Chrome.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites

Разобличавају се полако и приче око "раскола" у САД изгледа. Даће Бог да се стави тачка и на то после овог Сабора у САД, а онда да сви смутљивци добију ногу у место где леђа губе своје име, па после нека раде шта им је воља, само више да не праве џумбус по СПЦ. 

Тек сад се види под коликим је и колико синхронизованим ударом СПЦ - црногорски медији и службе, лица из Цркве, овакви опскурни сајтови, медији и "интелектуалци" из Србије, а свему томе доприноси пословична неслога и клановска подељеност међу владикама која оваквим тровачима даје простора за деловање.

И кад једном СПЦ изађе из свега овога и преживи све нападе и надживи све подлаце, показаће да заиста Бог стоји иза ње.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 8 минута, RYLAH рече

Разобличавају се полако и приче око "раскола" у САД изгледа. Даће Бог да се стави тачка и на то после овог Сабора у САД, а онда да сви смутљивци добију ногу у место где леђа губе своје име, па после нека раде шта им је воља, само више да не праве џумбус по СПЦ. 

Тек сад се види под коликим је и колико синхронизованим ударом СПЦ - црногорски медији и службе, лица из Цркве, овакви опскурни сајтови, медији и "интелектуалци" из Србије, а свему томе доприноси пословична неслога и клановска подељеност међу владикама која оваквим тровачима даје простора за деловање.

И кад једном СПЦ изађе из свега овога и преживи све нападе и надживи све подлаце, показаће да заиста Бог стоји иза ње.

Stoji dosta toga sto kazes, ima dosta onih koji se raduju podelama, ali u ovom konkretnom slucaju se ne radi samo o klevetama i podlacima, vec imamo i odluke sinoda koje treba da se sprovedu.

No da sacekamo 29. Ja sam se malo umorio od ovih tema. 

Odlicno je sto patrijarh ide tamo, njegovo prisustvo simbolise jedinstvo SPC.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Ексклузивно: Интервју са др Србољубом Поповићем Штампај Е-пошта
петак, 21 фебруар 2020
 У Америци ће бити формирана
Слободна Српска Православна Црква

Пред нашим читаоцима је интервју, који је у име Уредништва Борбе за веру“ са господином Србољубом Поповићем направио један наш блиски сарадник. Овај угледни припадник наше дијаспоре у САД јасно упозорава какве ће далекосежне последице имати деловања епископа - издајника светосавског духа и наслеђа. Ово је последње упозорење онима који би нешто могли учинити за спасвање СПЦ од нових раскола и подела. Уредништво нашег сајта ће, ако Бог да, изаћи ускоро са својим ставом о овом питању

+ + +

         „Борба за веру: Помаже Бог, господине Поповићу. Морамо признати да смо се помучили док смо ступили у контакт са Вама. Неки су нам чак рекли да сте Ви непостојећа личност.

Др. Србољуб Поповић: Бог вам помогао. Непријатељи Српске Цркве и српског народа би свакако волели да Срби Светосавци, међу којима сматрам да је и моја маленкост, не постоје. Ми смо им трн у оку јер позивамо на буђење, а не на спавање; јер упозоравамо светосавско стадо на вукове у јагњећим кожусима који га полако али сигурно прождиру. Сада када сте се уверили у моје постојање можемо да наставимо са разговором, а наши заједнички непријатељи нека и даље верују да сам дух или утвара - још један разлог да се не осећају сигурно ни на једном месту.

Борба за веру: Господине Поповићу,  од прошлог мајског Сабора у Београду догодили су се многи немили догађаји; многи су показали своје право лице и многе карте су се откриле. Тројица америчких епископа - расколника су у правном смислу већ одвојили своје епархије од Патријаршије у Београду тајним оснивањем својих приватних корпорација. У међувремену Синод Београдске патријаршије је поништио све одлуке Црквено-народног Сабора у манастиру Нова Грачаница . Заказан је ванредни Сабор који ће се одржати на Флориди, а на којем би требало да се јавно прихвати синодска одлука. Као што знате, најављен је долазак патријарха Иринеја у пратњи једног члана Синода и митрополита Порфирија, као десне руке епископа бачког Иринеја Буловића. Каква су ваша очекивања и Ваше прогнозе у вези предстојећег Сабора?

Др. Србољуб Поповић:   Жао ми је што ћу за многе звучати као песимиста, али на основу досадашњег делања, или боље рећи не-делања Синедриона Београдске Патријаршије по питању горућих проблема у СПЦ, ми немамо много разлога да се надамо да ће се на предстојећем Сабору у Клирвотеру десити неко чудо и да ће господа синодалци успети да реше проблеме које су и сами годинама стварали, а које су тројица расколника Лонгин, Добријевић и Максим довели до усијања.

Мислим да је тај Сабор на Флориди још једна подвала, још једно замазивање народних очију, јер, да се разумемо - и Патријарх и Синод и већина архијереја су у поданичком положају према Централној Обавештајној Агенцији (ЦИА). Скоро сви су уцењени због својих марифетлука и злоупотреба, а неки су и папине прстенлије и од таквих људи се не може очекивати ништа друго сем да и даље ћутке гледају како наши непријатељи уништавају СПЦ споља и изнутра.

Мислим да је прави разлог њиховог доласка чисто козметичке природе да би се умирили усталасани духови и да би се тројици расколника пружило "вештачко дисање".  Опет ће се све завршити неким "извињењем" због неспоразума у вези Новог устава и корпорација и све ће као и до сада бити гурнуто под тепих.

   Да је Синод заиста имао искрену жељу да нешто учини, тројица поменутих расколника би после очигледног истрајавања на свом расколничком Уставу сместа били смењени са својих функција, а на њихова места постављени администратори. Сви знамо како се одлучно и брзо поступало када су били у питању владика Артемије, Георгије, Филарет, Јован и остали политички неподобни епископи.

Да је Београдска патријаршија заиста мислила добро српском народу, онда би јеретик и богохулник Максим Васиљевић био рашчињен на прошлом заседању такозваног Светог Архијерејског Сабора у Београду. Погледајте само шта се десило са митрополитом Грузијске Православне Цркве који је нанео јавну увреду патријарху Илији оклеветавши га за педофилију - одмах је рашчињен! Тако то ради озбиљна и одговорна Црква. А шта се код нас дешава? Максим већ годинама хули на Бога, проповеда дарвинизам и педерастију и тек недавно је смењен са места предавача на (некада) Православном Богословском Факултету, на којем иначе и није у могућности да држи предавања. Јака ствар!

Он клевеће Светог Саву да је био преварант и плагијатор аутокефалности Српске Цркве; отворено се ставља у службу јеретика и расколника са Фанара радећи на разбијању Српске Цркве и шта?! Ни длака му с главе није фалила!

И на крају, да су фарисеји из Београдске патријаршије заиста мислили добро Србима у Америци, они им не би послали мастер-масона, окорелог хомосексуалца, клептомана и агента ЦИА Иринеја Добријевића за епископа. А видели су шта је све починио у Аустралији - успео је да разбије и подели до сада најјачу српску заједницу у расејању. Направио је раскол и оставио своју епархију у рушевинама. И ви сада таквом злотвору и рушитељу дајете нову прилику да изнова разара и пустоши! И што је најгоре, он све то чини по већ испробаној шеми из Аустралије. Па то је сулудо! Он је овде послат по задатку и тај задатак је као што видимо обавио уз помоћ Максима и Лонгина.

Борба за веру:  Па шта онда мислите да је решење? Како изаћи из тог ковитлаца?

Др. Србољуб Поповић: Једино решење је успостављање Слободне Српске Православне Цркве која ће истински представљати већину српског народа, а већина српског народа не жели глобализам, екуменизам, издају српских националних интереса и не жели да уједињење са Ватиканом, односно са свим белосветским јеретицима. Та Слободна Српска Православна Црква већ постоји у Аустралији, а овде у САД постоји Новограчаничка Митрополија која је регистрована код државе и има све постулате легитимне црквене организације. Подсетићу Вас да је одлуком Апелационог суда Државе Илиноис Новограчаничкој Митрополији враћен у власништво манастир Нова Грачаница код Чикага са свим својим ресурсима. Иако смо на суду добили епсикопа Лонгина, ми нисмо журили у преузимању имања које нам је додељено, јер смо знали да је та наша победа само добијање тапије за будућу Слободну СПЦ и да је потребно чекати прави моменат. Тај моменат је пред нама, јер су многи увидели да од Патријашије нема наде. Морам признати да нас је то чекање коштало у шестоцифреним бројевима јер је паразит Лонгин за ових 20 година такорећи испразнио касу Новограчаничке митрополије које је тада у својим фондовима имала близу 50 милиона долара. Али, дошло је време да за то одговара пред државним судовима, али о томе ћемо другом приликом.

  Званична Српска Православна Црква је постала државна институција, а наша јадна држава Србија је под окупацијом јудео-глобалиста којом администрира Александар Вучић. Њени архијереји су толико отуђени од свог народа као некада злогласни Фанариоти који су заједно са Турцима тлачили српски народ.

Борба за веру: Како замишњате организацију те будуће Слободне Српске Православне Цркве?

Др. Србољуб Поповић: Ми смо интензивно радили у последњих годину дана на организацији наше Митрополије. Тај процес је био веома спор јер је морао да се одвија у најстрожијој тајности, без коришћења интернета и телефона, јер у Америци се сви телефони прислушкују. Сви контакти које смо остваривали са својим повереницима и састанци које смо имали одржавали су се лично - лицем у лице. Ми смо им пренели наша искуства из Аустралије по питању организације на парохијском нивоу и упутили их шта треба да учине да би, када дође моменат, могли несметано да се присаједине нашој Митрополији. За сада имамо 13 Црквених Општина које су не само изразиле жељу да постану део наше Слободне Митрополије, већ су и предузеле правне кораке који им омогућавају да то учине. Највећи број парохија је са средњег запада, две парохије из Западноамеричке епархије и једна из Источноамеричке, што сматрамо за велики успех с обзиром да је било мало времена и да смо све обављали неконвенционалним методама.

Борба за веру: А ко ће Вам бити епископ, односно Митрополит?

Др. Србољуб Поповић: То је дискретно питање, на које Вам , наравно, не могу одговорити. Чуће се, видеће се, све у своје време. Наш Митрополит ће бити неко ко је валидно рукоположен и његову хиротонију неће нико моћи да доведе у питање. Желим такође да истакнем да ће будућа Слободна Светосавска Црква имати више епископа и у отаџбини и у расејању, а то значи да ћемо имати свој Синод, а касније и Сабор. Наш почетак ће бити скроман, али смо потпуно уверени да ће нам се придружити још епископа, као и већина српског народа коме је стало до очувања Светосавља и националног идентитета. Што се ситуација у званичној СПЦ буде погоршавала, то ће све више људи увиђати да је Слободна Црква једини пут и једини начин да се наша православне вера очува чиста и неупрљана.

Борба за веру: Да ли очекујете да ће вас неке од Православних Цркава признати?

Др. Србољуб Поповић: Ми имамо одличне односе са грчком Старокалендарском Црквом, а што се тиче признања од осталих Православних Цркава, то нас много не забрињава. Признаће нас Свети Сава и Небеска Србија и већина српског народа, а то признање је важније од свих осталих.

Борба за веру: Да ли сте сигурни да је одлазак у раскол најбоље решење и колико ће овај раскол личити на онај из 1963 године?

Др. Србољуб Поповић: Прво треба разјаснити питање ко је у расколу? Да ли смо то ми који желимо да очувамо православну веру чисти и неупрљану, онако како су нам је предали Свети Апостоли и Свети Оци, који желимо да Цркву очистимо од јеретика, од разбојника, блудника, грабљиваца и од сваке прљавштине, или су расколници они који хрле у загрљај римском папи и његовом источном епигону Вартоломеју, они који се одричу изворног Православља, уводе новотарије у богослужење и релативизују сваку истину и изједначавају је са лажи? Они који су у Цркву унели најтеже грехове и од ње претворили разбојничку пећину!  Они су у расколу са Светим Оцима, са Светим Савом и са српским народом!

    Разлика овог раскола и оног из 1963. године је велика. Онда се нисмо слагали са Патријаршијом у вези смене епископа Дионисија која се догодила по дитектној директиви србождера Јосипа Броза, а спроведена је у дело преко епископа који су радили за Удбу. Нисмо се могли сложити да наш народ који је избегао комунизам у Југославији, овде у слободном свету буде поново под контролом комуниста и то преко Цркве. Наша подела је тада била више политичке природе, али смо и ми и они (Федералци) веровали у једног истог Бога, поштовали једног истог Светог Саву и имали смо исте Свете Литургије које су служене по нашим храмовима. А данас! Екуменисти и глобалисти се подсмевају Светом Сави, а Светог Владику Николаја и Светог Јустина Ћелијског проглашавају екуменистима. Наше литургије више нису исте, свакоме је дозвољено да верује како хоће - дакле један општи хаос. У таквој ситуацији потребно је извршити ампутацију оболелог ткива којег је захватила гангрена, да се не би проширила на цело тело.

Борба за веру: Господине Поповићу, хвала Вам на вашем времену и на овом драгоценом интервјуу.

Др. Србољуб Поповић: Хвала и Вама на указаној части и на свим надчовечанским напорима које већ годинама улажете у просвећивању српског народа и у одбрани од свих јереси и свих неподопштина којима га данас трују они који би требало да га духовно воде. Ваша интернет презентација је једини прозор кроз који пролази светлост у овом медијском мраку у којем живимо. Знамо да годинама опстајете у такорећи немогућим условима и уз веома скромне материјалне ресурсе, али са вама је Бог и ваше најјаче оружје је истина, а непријатељи српског народа се истине највише боје. Нека вас Господ укрепи на овом просветитељском путу. Хвала вам још једном.

 

У име Уредништва "Борбе за веру" разговор водио: Виктор М.

Последњи пут ажурирано ( петак, 21 фебруар 2020 )

 

BORBAZAVERU.INFO

Чување вере православне

CUErgoivy.gif
Cornell University Ergonomics Web

Brief Biographical Details: Professor Alan Hedge, PhD, CPE, C.ErgHF, FIEHF, FHFES, FIEA

 ahedge2013_small.jpg    2013 photo (click photo to enlarge). More pics below.

Alan Hedge is a Professor in the Department of Design and Environmental Analysis, Cornell University. He directs the Human Factors and Ergonomics teaching and research programs. Prior to joining Cornell,  he ran the Graduate Program in Applied Psychology and Ergonomics at Aston University, Birmingham, U.K. From 1990-1993 he was also an Honorary Research Fellow at the Institute of Occupational Health, University of Birmingham, U.K. and he has been a Research Professor  in the Departments of Biomedical Engineering and Mechanical and Aerospace Engineering at Syracuse University

His research and teaching activities have focused on issues of design and workplace ergonomics as these affect the health, comfort and productivity of workers. His research themes include workstation design and carpal tunnel syndrome risk factors for workers, alternative keyboard and input system designs, the performance and health effects of postural strain, and the health and comfort impacts of various environmental stressors, such as the effects of indoor air quality effects on sick building syndrome complaints among office workers, and the effects of office lighting on eyestrain problems among computer workers.  He has authored and edited Ergonomic Workplace Design for Health, Wellness, and Productivity, co-authored a book on  Healthy Buildings, and co-edited Advances in Ergonomics Modeling and Usability Evaluation and the Handbook of  Human Factors and Ergonomics Methods, published 40 book chapters and over 250 articles on these topics in the ergonomics and related journals and proceedings.

He received the 2003 Alexander J. Williams Jr. Design Award from the Human Factors and Ergonomics Society for "outstanding human factors contributions to the design of a major operational system".  He received the 2009 Oliver Keith Hansen Outreach Award. This award recognizes significant activities that broaden awareness of the existence of the human factors/ergonomics profession and the benefits it brings to humankind.

His professional activities are extensive. He is a Fellow of the Human Factors and Ergonomics Society (U.S.A.), of the International Ergonomics Association, of the Institute of Ergonomics and Human Factors (U.K.), a Certified Professional Ergonomist and a Chartered Ergonomist (C.ErgHF). He is a founding member of the International Society for Indoor Air Quality and Climate (ISIAQ). He is also has been an Associate Fellow of the British Psychological Society, and past member of the American Psychological Association, the Association for Psychological Science, and  the Illuminating Engineering Society of North America. He is on the editorial board of the journals Ergonomics, Theoretical Issues in Ergonomics, Journal of Environmental Psychology, Journal of Human Environment Systems, and the Journal of Architectural and Planning Research.

Since 2013 he has been the is the Program Chair for the National Ergonomics Conference. He is the Environmental Design Representative for the International Ergonomics Association and has chaired the Work Environment technical group of the International Ergonomics Association (IEA) and the Work Environment Design Technical Subcommittee of the US Human Factors and Ergonomics Society (HFES )Technical Advisory Group to the International Standards Organization, the Work Environment subcommittee of the BSR/HFES 100 Computer Workstation Standard Revision Committee, and the Work Environment subcommittee of the International Ergonomics Association.  He is a past president of the Division of Environmental Psychology of the International Association of Applied Psychology, and of the Organizational Design and Management Technical Group of the Human Factors and Ergonomics Society.  He has also served in many other professional roles.

He has given testimony on indoor air quality and indoor environment design issues to several committees of the US House of Representatives and to OSHA in Washington, D.C., to the UK House of Commons, and to the New York State Assembly.

He consults on ergonomic and indoor environment design issues and has served as a consultant and scientific adviser to a number of organizations and major corporations. He was the Senior Editorial Advisory Board of HealthyComputing.

List of publications since 1987

Full c.v. for Alan Hedge

Contact Alan Hedge by email at ah29@cornell.edu

or Contact:

Professor Alan Hedge, PhD, CPE
Director, Human Factors and Ergonomics Laboratory
Cornell University
Dept. Design and Environmental Analysis
MVR Hall, Forest Home Drive
Ithaca, NY 14853-4401, USA

Phone: 607-255-1957
Mobile: 607-227-1728
Fax:  607-255-0305


2017 (July. 20) - Dr. Alan Hedge (middle)and Dr. Lynn McAtamney (left) and Kirsty Angerer (right)

Oz2017.jpg

2015 (Sept. 28) - Dr. Alan Hedge and Dr. Jonas Eyford

AH-DrJonasEyford092815.jpg

2015 photo (Dr. Alan Hedge and Candice Balobeck (nee Horne) - former graduate student)

Alan-Candice2015.JPG

2014 photo (Dr. Alan Hedge and Dr. Beiyuan Gou)

D. Ala Hedge and Dr. Beiyuan Gou

2013 photo (Dr. Alan Hedge and Dr. SoYeon Yoon)

Alan Hege & So-Yeon Yoon

2013 photo (Alan Hedge & Lynn McAtamney, Australia, October)

Alan Hedge & Lynn McAtamney

2012 photo (click to enlarge)

ahedge2013_small.jpg

2011 photo (click photo to enlarge)

alan2011_small.jpg

2010 Photos - Prof. Hedge (left), Prof. Occhipinti, Univ. Milan (center), Prof. Battevi, Univ. Milan (right) at the Italian Ergonomics Society conference.

Italian Ergonomics Society 2010

ERGO.HUMAN.CORNELL.EDU

 

Пре сат времена, Небитан Лик рече

Ширење лажних вести је кривично дело по КЗ Републике Србије, а о крађи туђег идентитета да и не говорим.

@Иван Ц. Можда би правни заступници СПЦ требали да буду упознати са овим детаљима.

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Плаво Небо Нисам видео да је већ неко покренуо тему са овим подацима, док сам и ја одговорио на другој теми.

Да, ово је класична муљачина борбаша, тј. њихов манир да се баве лажима на свом сајту. Свако ко је нешто урадио у СПЦ се њима нашао на мети.

Мени је само много жао што знам да постоје и неки из Цркве који те расколнике подржавају и чак помажу тај сајт са информацијама и финансијски.

Зар вам није чудно да борбаши имају увек акта из архиве СПЦ, најновије информације са Сабора, акта везана за унутражње ствари СПЦ?

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 сат, Вукашин рече

Napisah na drugoj temi, ali niko da se javi sa podatkom koliko su ozbiljne te grupe Srba koje nikad nisu prihvatile pomirenje?

Da li je saka jada, ili ih ima prilicno? Vidim da su se i u Australiji pojavili neki raskolnici.

То је питање којим треба да се баве озбиљно људи из Цркве.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 часа, Иван Ц. рече

Зар вам није чудно да борбаши имају увек акта из архиве СПЦ, најновије информације са Сабора, акта везана за унутражње ствари СПЦ?

Поставити себе да будеш савест Цркве? Они су "савест" целе васељенске Цркве...Господе, па постоји ли већа заблуда? Ко има храборст да Цркву Божију стави у позицију неког великог грешника, а себе стави као меру истине и као "савест" Цркве Божије? Какво је то безумље?

Ово што каже @Иван Ц. . И то је тек ствар која плаши, да такви људи, директно из патријаршије добијају информације.

Ипак, укрепи неко мало познавање историје Цркве, па то разбије сентиментални став, врати спознајју да је Црква на земљи у рату непрестаном, духовном рату са духовима зла, са оцем лажи, који преко људи чине расколе, поделе и друга зла која су Цркву увек спопадала и увек ће спопадати.

Не кажем да данас нешто знам, али се сећам времена када сам знао мање, али човеку као да "нешто" каже, осети шта није од Бога. Тако, верујем, да и неупућени људи данас, ако су доброг срца, ако неће да мењају свет него себе, ако и не знају неке ствари једноставно осете да нешто није истина. Борбаши имају и информација и теолошког знања (што је јако битно подвући), а мислим да не могу ни незналице упецати ако су ови нелицемерни. Тако да им је работа узалудна. Осећам да су на издисају, да једва тај сајт одржавају и да је то све ко лајав кер који реже иза висока плота и ништа више.

Не знам какве везе има Димитријевић са њима, а очигледно има, али чуда се не могу начудити како неко његовог интелектуалног калибра, још он се напајао код покојног владике Данила...просто ми је невероватно... и све ме то подстиче да обуздавам своје сујете, своје незнање, а све више осветљава шта је, уствари, саборност. Саборност је, поред свега осталога, колико-толико знати где је човеку место. Који је он уд у Цркву.

Колико су само они, највишњ њега, искривили и на секташки начин контестуализовали речи Св. Владике Николаја, леле. Горе него што Јехови сведоци тумаче Писмо. Да су у време Владике Николаја били људи њиховог надахнућа(?), па писали би о њему најгоре ствари.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Логос
      Имајући у виду да наука стално напредује,  да ли је тај напредак финкционалан и од чега зависи да ли ће напредак медицине науке бити у служби човека? Да ли и колико човек води рачуна о сопственом здрављу, када је под теретом свеопште кризе принуђен да води борбу за голу егзистенцију? Да ли је криза у којој се налазимо, узела свој данак и у здравству? Да ли су тегобе на које се жале пацијенти, реалне или се ради о потреби пацијента поготово у поодмаклим годинама да буде саслушан од стране лекара?   Звучни запис емисије   Ово су нека од питања на која ће одговорити гошћа емисије "Кво вадис Србијо" на таласима Радио-Беседе - госпођа др Драгица Видачић Јанков, специјалиста медицине рада из Новог Сада. Емисију доносимо из архиве Радио-Беседе.
    • By Иван Недић
      Свети синод Руске православне Цркве је донео упутство у циљу смањивања ризика од преноса инфекције коронавируса у црквама. Једна од прописаних мера је дезинфиковање кашичице пре причешћивања сваког верника. То је изазвало расправе. Да ли је могуће заразити се коронавирусом преко причешћа? О томе за „Правмир“ говори протојереј Димитрије Готовкин, архијерејски намесник ровењски Валујске епархије РПЦ, магистар богословља и докторанд на Белгородском државном универзитету.
       
      Услед опасности од ширења коронавируса у Русији, Свети синод Руске православне Цркве је донео упутство у којем је навео мере за смањење ризика од преношења опасне заразе у храмовима Руске Цркве. Једна од тих мера је и дезинфекција кашичице током причешћивања верног народа, тако што се кашичица потапа у алкохол пре причешћивања сваког верника.

      У Цркви је то изазвало малтене скандал и бурне расправе. Сумњу према наведеној мери изразио је, на пример, протојереј Георгиј Максимов, познати мисионар и проповедник, затим свештеник и блогер Николај Бапкин, као и многи други свештеници и верници. Све који се плаше да се у цркви могу заразити од било чега протојереј Андреј Ткачов је назвао кукавицама и позвао их да седе код куће и „не муте воду“ онима који су верни и смели.

      Основне тезе оних који су скептични према наведеној мери своде се на следеће:

      – у путиру се налази сам Господ наш Исус Христос, присутан у свом телу и својој крви, према томе, преко причешћа се не може пренети ниједна зараза, чаша Христова је стерилна по вери оних који се моле;

      – за време свих епидемија људи су у гомилама хрлили у храмове и служили литије, и нико се није зарази нити умро;
      – свештеник сваки пут употребљава преостале дарове, не питајући причеснике да ли болују од нечег, и кад би се болести преносили преко светих дарова, сви свештеници би одавно помрли.

      Они који оспоравају дату меру, често оптужују оне који се са њима не слажу да су маловерни, да су новотарци и ко зна шта све не.

      Ја сам свештеник скоро 13 година, служио сам у разним условима, био сам и затворски свештеник у мушком затвору са строгим режимом и свештеник у локалној болници. Ово су моје мисли на дату тему, које бих хтео да упутим свима који оспоравају наведену меру предострожности, као и свима који ме читају:

      1. Црква нема никакав догмат који гласи да се преко кашичице није могуће заразити било каквом болешћу. У Цркви не постоји такво учење. Ако постоји такво приватно мишљење (макар оно било и масовно и имало подршку канонизованих особа), које се усталило захваљујући томе што тако сматрају и проповедају многи свештеници, то још увек не значи да је такво мишљење истина и учење Цркве.

      2. Црква не учи да света тајна мења природу супстанце. Вода у крштењској купељи физички остаје вода, ароматична уља у саставу светог мира остају уља, хлеб и вино у путиру остају хлеб и вино са свим физичким последицама које из тога следе. Све наведене материје имају својство да се кваре и да могу постати расадник гљивица, бактерија и вируса. Да, оне се освећују, оне постају део духовног света, носе благодат Божију верницима, али притом саме остају појаве нашег овоземаљског света који је подложан трулежи. Црква на исти начин учи о својим светима: они су свети, али то им не „смета“ да буду подложни греху, болестима и смрти.

      3. У „Известију учитељном“, које се штампа у склопу Служебника и доноси низ практичних савета за пастире, наводи се да се свети дарови итекако могу убуђати и постати неваљани за причешћивање. Убуђале дарове свештеник треба да искористи самостално, после литургије, и њима је забрањено причешћивати вернике. „Известије“, такође, сасвим веродостојно зна да у путир могу упасти отровне супстанце (на пример, заједно са отровним инсектима) и наводи да се у таквим случајевима садржај путира не употребљава, већ се излива на место по којем се не гази, и свакако да се верници таквим даровима не причешћују. Због чега Црква нема јасна правила о вирусима и бактеријама? Па, наравно, зато што, када су последњи пут писана правила о начину причешћивања у Цркви, нико није ни помишљао да постоје неки тамо невидљиви паразити који могу да убију човека преко кашичице. У то време били су познати само отрови и буђ.

      4. Свето причешће је ни мање ни више до пут човековог најтешњег сједињења са Богом. А храм је одаја у којој се догађа тај сусрет. Наш задатак као хришћана је да припремимо ту одају, да буде што чистија. А задатак свештеника је да у чистоћи припреми тај сусрет за целу црквену заједницу. Управо ми, свештеници, треба да обезбедимо чистоћу и хигијену тог сусрета, а не да то захтевамо од Бога: „Дођи, Боже, учини чудо, стерилизуј нам све ово“.

      5. Стари завет сведочи да су на жртву приношене искључиво здраве и читаве животиње без мана. То је била праслика евхаристије, жртве Христове, а Христа зовемо непорочно Јагње. Стари завет садржи читав кодекс о обредној чистоћи, зато што су се људи у старини јако бојали ширења разних опасних болести, од којих је најопаснија била лепра. Зато су свештеници имали обавезу да прегледају не само верске предмете, него и људе, животиње и одећу – нема ли, случајно, на њима знакова лепре.

      Међутим, из неког разлога, хигијенске навике смо изгубили ми, људи 21. века. О чистоћи материје светих тајни брине се свештеник: да буде чиста вода, добра просфора од чистог, најквалитетнијег брашна, добро вино, чисти сасуди и одежде, чистоћа храма уопште. У чему је, онда, проблем да се кашичица чисти за сваког причесника? Хула на веру, хула на Бога? У чему се та хула састоји? Ако је то хула, због чега онда свештеник приликом служења литургије два пута пере руке у олтару (први пут пре проскомидије, други пут пре преламања хлеба)? Нека Бог учини да твоје руке буду чисте и без воде, кад ти је вера толико снажна!

      6. Све приче о томе како су се људи вековима причешћивали и ничим се у црквама нису заражавали нису ништа више до широко распрострањено мишљење засновано на убеђењима. Нико никада није водио статистику о томе. С друге стране, историјски примери да су људи били тровани преко причешћа итекако постоје, а сваком свештенику се може десити да му се агнец на часној трпези убуђа, ако је у цркви велика влажност и слабо се проветрава. Према томе, ако у путиру може да се нађе отров и буђ, због чега не могу да се нађу бактерије и вируси? Људи су вековима ишли у цркве, ишли су у литије, причешћивали се, целивали свете иконе, и цели градови су умирали од епидемија, укључујући свештенство, епископство и монаштво. То је историјска чињеница, а где су се ти људи заражавали – о томе не постоје никакве статистике, нарочито ако се узме у обзир период инкубације.

      7. Ако је наша вера толико снажна, хвала Богу! Ако се не заразимо и не разболимо – алилуја! Али ми нисмо само свештеници, ми смо понекад и познате јавне личности, и ми сносимо одговорност за све оне људе којима упућујемо наше текстове. Јесмо ли спремни да на своју савест преузмемо одговорност за болест и смрт других људи, који ће погазити правила хигијене не зато што се искрено уздају у Бога, него зато што фанатично и слепо верују лично нама, свештеницима, који целом свету објављујемо како није могуће заразити се преко кашичице? Јесмо ли спремни? Стајање у вери може бити до смрти ради Христа, то је онда сведочење Христа. Али, стајање у вери може бити и ради неких споредних принципа, а то је фанатизам и мрачњаштво. Лично мислим да треба разликовати смрт за Христа и смрт због недезинфиковане кашичице...

      8. Сви ми имамо супруге, децу и ближње које веома волимо, са којима се дружимо и комуницирамо. Али, колико год да се међусобно волите, супруга и ви поштујете одређена начела хигијене. Зар поштовање хигијенских норми на било који начин умањује вашу међусобну љубав? Или ћеш љубити своју супругу чак и ако тренутно имаш, на пример, гнојаву ангину? Шта има везе, љубав чини чуда! Хајде онда да не верујемо у могућност преношења вируса међу људима који се воле, пошто по речима апостола Павла истинска љубав побеђује страх! А ако то и није баш тако, због чега смо онда баш тако почели да меримо снагу наше љубави и нашег поверења према Богу?

      9. Ми се понашамо веома чудно, придржавамо се двоструких стандарда. С једне стране, на сва уста тврдимо како Црква никад није била против науке, штавише напротив, како смо ми партнери науке у борби против разноразних сујеверја и мрачњаштва.

      Ми смо теологију у нашој постсовјетској земљи успели да уведемо у научни свет. Ми проповедамо да је лекарски рад благословен од Бога, да не треба занемаривати здравље и живот, као драгоцени дар Божији. Али, при свему томе, спремни смо да се олако одрекнемо свих тих постулата зарад обредних принципа који у стварности немају никакве везе са вером и Богом.

      Кашичица је, узгред речено, чисто практични и релативно новији изум у литургици, и сигуран сам да су је наши хришћански преци исто тако најпре дочекали на крв и нож, као новотарство и повлађивање духу времена.
      Хајде да научимо да имамо макар мало поверења у медицинске раднике који се брину за наше здравље, да не стварамо панику и да не протестујемо под паролама: „прогон Цркве и причешћа“, „православље или смрт“, „последња времена, апостасија“.

      10. И за крај, дозволите ми да теоријски образложим свој став. Пракса причешћивања у Цркви се мењала током целе историје постојања хришћанства. Најпре су печени бесквасни хлебови, како предвиђа Мојсијев закон, који су након благосиљања ломљени и раздавани учесницима вечере Господње, а затим би чаша Христове крви кренула од руке до руке.

      Потом је у Цркви дошло до бројних промена, које су се тицале и евхаристије: појавио се квасни хлеб, појавиле су се просфоре, часна трпеза и антиминс, специјални свештени сасуди, и тек на самом крају копље и кашичица. Све је то историјски пут литургике у Цркви, који се одвијао онако како су се мењале околности њеног живота. Црква је све време уводила нова правила и практичне иновације у погледу технике служења литургије, па тако и причешћа.

      Шта Цркву спречава да и данас промени ту праксу, да мења техничке моменте који не задиру у суштину свете тајне? Који догмат то забрањује? Због чега не бисмо, на пример, умакали честицу тела Христовог у путир и тако је стављали причеснику у уста? Хоћу рећи, за стално. За велики број људи јак аргумент против причешћивања су нехигијенски услови под којима се оно врши – „једна кашичица за све“. То посебно важи за интелигентне и образоване људе, научнике и медицинске раднике.

      Многи људи напросто нису у стању да победе своје страхове и убеђења, да физички и психолошки пређу преко своје природне гадљивости. Нажалост, то није свима дато. Шта нам смета да изађемо људима у сусрет? Наравно, ја само теоретишем, овим питањима би свакако требало да се позабаве учени људи Цркве, црквени јерарси. Треба напоменути да су управо јерарси наше Цркве, саветујући се са водећим медицинским и хигијенским радницима наше земље, написали упутства која су донета на последњем заседању Светог синода Руске Цркве – по мом мишљењу, у правом тренутку и веома актуелно.

      На крају бих хтео да кажем да сам, током пола године служења у затвору, и ја причешћивао људе болесне од туберкулозе и свакојаких других болести. На крају крајева, ни људе у цркви свештеник никада не пита да ли су од нечега болесни. Али, то уопште не значи да сам ја уверен у своју бесмртност и у то да се не могу заразити преко кашичице. То само значи да ја, као свештеник, треба сваког дана да будем спреман да умрем од било какве болести, било каквом смрћу, и да изађем пред Бога. И то нипошто није повод да код своје пастве гајим слепу веру у чуда, занемарујући живот и здравље својих парохијана.

      Нема ни најмање сумње да Господ чини чуда и да их чини посредством свог светог тела и своје свете крви, али то не значи да ми имамо право да захтевамо чуда, занемарујући сва могућа правила која се тичу бриге о нашем животу и здрављу, а камоли ризикујући живот и здравље својих ближњих. „Немој искушавати Господа Бога својега“ – тако вели Господ.

      Са руског за Поуке.орг превели Иван С. Недић, Јелена Недић
      Извор: https://www.pravmir.ru/koronavirus-i-prichastie-pochemu-ochishhenie-lzhiczy-radi-kazhdogo-stalo-problemoj/
       

      View full Странице
    • By Иван Недић
      Свети синод Руске православне Цркве је донео упутство у циљу смањивања ризика од преноса инфекције коронавируса у црквама. Једна од прописаних мера је дезинфиковање кашичице пре причешћивања сваког верника. То је изазвало расправе. Да ли је могуће заразити се коронавирусом преко причешћа? О томе за „Правмир“ говори протојереј Димитрије Готовкин, архијерејски намесник ровењски Валујске епархије РПЦ, магистар богословља и докторанд на Белгородском државном универзитету.
       
      Услед опасности од ширења коронавируса у Русији, Свети синод Руске православне Цркве је донео упутство у којем је навео мере за смањење ризика од преношења опасне заразе у храмовима Руске Цркве. Једна од тих мера је и дезинфекција кашичице током причешћивања верног народа, тако што се кашичица потапа у алкохол пре причешћивања сваког верника.

      У Цркви је то изазвало малтене скандал и бурне расправе. Сумњу према наведеној мери изразио је, на пример, протојереј Георгиј Максимов, познати мисионар и проповедник, затим свештеник и блогер Николај Бапкин, као и многи други свештеници и верници. Све који се плаше да се у цркви могу заразити од било чега протојереј Андреј Ткачов је назвао кукавицама и позвао их да седе код куће и „не муте воду“ онима који су верни и смели.

      Основне тезе оних који су скептични према наведеној мери своде се на следеће:

      – у путиру се налази сам Господ наш Исус Христос, присутан у свом телу и својој крви, према томе, преко причешћа се не може пренети ниједна зараза, чаша Христова је стерилна по вери оних који се моле;

      – за време свих епидемија људи су у гомилама хрлили у храмове и служили литије, и нико се није зарази нити умро;
      – свештеник сваки пут употребљава преостале дарове, не питајући причеснике да ли болују од нечег, и кад би се болести преносили преко светих дарова, сви свештеници би одавно помрли.

      Они који оспоравају дату меру, често оптужују оне који се са њима не слажу да су маловерни, да су новотарци и ко зна шта све не.

      Ја сам свештеник скоро 13 година, служио сам у разним условима, био сам и затворски свештеник у мушком затвору са строгим режимом и свештеник у локалној болници. Ово су моје мисли на дату тему, које бих хтео да упутим свима који оспоравају наведену меру предострожности, као и свима који ме читају:

      1. Црква нема никакав догмат који гласи да се преко кашичице није могуће заразити било каквом болешћу. У Цркви не постоји такво учење. Ако постоји такво приватно мишљење (макар оно било и масовно и имало подршку канонизованих особа), које се усталило захваљујући томе што тако сматрају и проповедају многи свештеници, то још увек не значи да је такво мишљење истина и учење Цркве.

      2. Црква не учи да света тајна мења природу супстанце. Вода у крштењској купељи физички остаје вода, ароматична уља у саставу светог мира остају уља, хлеб и вино у путиру остају хлеб и вино са свим физичким последицама које из тога следе. Све наведене материје имају својство да се кваре и да могу постати расадник гљивица, бактерија и вируса. Да, оне се освећују, оне постају део духовног света, носе благодат Божију верницима, али притом саме остају појаве нашег овоземаљског света који је подложан трулежи. Црква на исти начин учи о својим светима: они су свети, али то им не „смета“ да буду подложни греху, болестима и смрти.

      3. У „Известију учитељном“, које се штампа у склопу Служебника и доноси низ практичних савета за пастире, наводи се да се свети дарови итекако могу убуђати и постати неваљани за причешћивање. Убуђале дарове свештеник треба да искористи самостално, после литургије, и њима је забрањено причешћивати вернике. „Известије“, такође, сасвим веродостојно зна да у путир могу упасти отровне супстанце (на пример, заједно са отровним инсектима) и наводи да се у таквим случајевима садржај путира не употребљава, већ се излива на место по којем се не гази, и свакако да се верници таквим даровима не причешћују. Због чега Црква нема јасна правила о вирусима и бактеријама? Па, наравно, зато што, када су последњи пут писана правила о начину причешћивања у Цркви, нико није ни помишљао да постоје неки тамо невидљиви паразити који могу да убију човека преко кашичице. У то време били су познати само отрови и буђ.

      4. Свето причешће је ни мање ни више до пут човековог најтешњег сједињења са Богом. А храм је одаја у којој се догађа тај сусрет. Наш задатак као хришћана је да припремимо ту одају, да буде што чистија. А задатак свештеника је да у чистоћи припреми тај сусрет за целу црквену заједницу. Управо ми, свештеници, треба да обезбедимо чистоћу и хигијену тог сусрета, а не да то захтевамо од Бога: „Дођи, Боже, учини чудо, стерилизуј нам све ово“.

      5. Стари завет сведочи да су на жртву приношене искључиво здраве и читаве животиње без мана. То је била праслика евхаристије, жртве Христове, а Христа зовемо непорочно Јагње. Стари завет садржи читав кодекс о обредној чистоћи, зато што су се људи у старини јако бојали ширења разних опасних болести, од којих је најопаснија била лепра. Зато су свештеници имали обавезу да прегледају не само верске предмете, него и људе, животиње и одећу – нема ли, случајно, на њима знакова лепре.

      Међутим, из неког разлога, хигијенске навике смо изгубили ми, људи 21. века. О чистоћи материје светих тајни брине се свештеник: да буде чиста вода, добра просфора од чистог, најквалитетнијег брашна, добро вино, чисти сасуди и одежде, чистоћа храма уопште. У чему је, онда, проблем да се кашичица чисти за сваког причесника? Хула на веру, хула на Бога? У чему се та хула састоји? Ако је то хула, због чега онда свештеник приликом служења литургије два пута пере руке у олтару (први пут пре проскомидије, други пут пре преламања хлеба)? Нека Бог учини да твоје руке буду чисте и без воде, кад ти је вера толико снажна!

      6. Све приче о томе како су се људи вековима причешћивали и ничим се у црквама нису заражавали нису ништа више до широко распрострањено мишљење засновано на убеђењима. Нико никада није водио статистику о томе. С друге стране, историјски примери да су људи били тровани преко причешћа итекако постоје, а сваком свештенику се може десити да му се агнец на часној трпези убуђа, ако је у цркви велика влажност и слабо се проветрава. Према томе, ако у путиру може да се нађе отров и буђ, због чега не могу да се нађу бактерије и вируси? Људи су вековима ишли у цркве, ишли су у литије, причешћивали се, целивали свете иконе, и цели градови су умирали од епидемија, укључујући свештенство, епископство и монаштво. То је историјска чињеница, а где су се ти људи заражавали – о томе не постоје никакве статистике, нарочито ако се узме у обзир период инкубације.

      7. Ако је наша вера толико снажна, хвала Богу! Ако се не заразимо и не разболимо – алилуја! Али ми нисмо само свештеници, ми смо понекад и познате јавне личности, и ми сносимо одговорност за све оне људе којима упућујемо наше текстове. Јесмо ли спремни да на своју савест преузмемо одговорност за болест и смрт других људи, који ће погазити правила хигијене не зато што се искрено уздају у Бога, него зато што фанатично и слепо верују лично нама, свештеницима, који целом свету објављујемо како није могуће заразити се преко кашичице? Јесмо ли спремни? Стајање у вери може бити до смрти ради Христа, то је онда сведочење Христа. Али, стајање у вери може бити и ради неких споредних принципа, а то је фанатизам и мрачњаштво. Лично мислим да треба разликовати смрт за Христа и смрт због недезинфиковане кашичице...

      8. Сви ми имамо супруге, децу и ближње које веома волимо, са којима се дружимо и комуницирамо. Али, колико год да се међусобно волите, супруга и ви поштујете одређена начела хигијене. Зар поштовање хигијенских норми на било који начин умањује вашу међусобну љубав? Или ћеш љубити своју супругу чак и ако тренутно имаш, на пример, гнојаву ангину? Шта има везе, љубав чини чуда! Хајде онда да не верујемо у могућност преношења вируса међу људима који се воле, пошто по речима апостола Павла истинска љубав побеђује страх! А ако то и није баш тако, због чега смо онда баш тако почели да меримо снагу наше љубави и нашег поверења према Богу?

      9. Ми се понашамо веома чудно, придржавамо се двоструких стандарда. С једне стране, на сва уста тврдимо како Црква никад није била против науке, штавише напротив, како смо ми партнери науке у борби против разноразних сујеверја и мрачњаштва.

      Ми смо теологију у нашој постсовјетској земљи успели да уведемо у научни свет. Ми проповедамо да је лекарски рад благословен од Бога, да не треба занемаривати здравље и живот, као драгоцени дар Божији. Али, при свему томе, спремни смо да се олако одрекнемо свих тих постулата зарад обредних принципа који у стварности немају никакве везе са вером и Богом.

      Кашичица је, узгред речено, чисто практични и релативно новији изум у литургици, и сигуран сам да су је наши хришћански преци исто тако најпре дочекали на крв и нож, као новотарство и повлађивање духу времена.
      Хајде да научимо да имамо макар мало поверења у медицинске раднике који се брину за наше здравље, да не стварамо панику и да не протестујемо под паролама: „прогон Цркве и причешћа“, „православље или смрт“, „последња времена, апостасија“.

      10. И за крај, дозволите ми да теоријски образложим свој став. Пракса причешћивања у Цркви се мењала током целе историје постојања хришћанства. Најпре су печени бесквасни хлебови, како предвиђа Мојсијев закон, који су након благосиљања ломљени и раздавани учесницима вечере Господње, а затим би чаша Христове крви кренула од руке до руке.

      Потом је у Цркви дошло до бројних промена, које су се тицале и евхаристије: појавио се квасни хлеб, појавиле су се просфоре, часна трпеза и антиминс, специјални свештени сасуди, и тек на самом крају копље и кашичица. Све је то историјски пут литургике у Цркви, који се одвијао онако како су се мењале околности њеног живота. Црква је све време уводила нова правила и практичне иновације у погледу технике служења литургије, па тако и причешћа.

      Шта Цркву спречава да и данас промени ту праксу, да мења техничке моменте који не задиру у суштину свете тајне? Који догмат то забрањује? Због чега не бисмо, на пример, умакали честицу тела Христовог у путир и тако је стављали причеснику у уста? Хоћу рећи, за стално. За велики број људи јак аргумент против причешћивања су нехигијенски услови под којима се оно врши – „једна кашичица за све“. То посебно важи за интелигентне и образоване људе, научнике и медицинске раднике.

      Многи људи напросто нису у стању да победе своје страхове и убеђења, да физички и психолошки пређу преко своје природне гадљивости. Нажалост, то није свима дато. Шта нам смета да изађемо људима у сусрет? Наравно, ја само теоретишем, овим питањима би свакако требало да се позабаве учени људи Цркве, црквени јерарси. Треба напоменути да су управо јерарси наше Цркве, саветујући се са водећим медицинским и хигијенским радницима наше земље, написали упутства која су донета на последњем заседању Светог синода Руске Цркве – по мом мишљењу, у правом тренутку и веома актуелно.

      На крају бих хтео да кажем да сам, током пола године служења у затвору, и ја причешћивао људе болесне од туберкулозе и свакојаких других болести. На крају крајева, ни људе у цркви свештеник никада не пита да ли су од нечега болесни. Али, то уопште не значи да сам ја уверен у своју бесмртност и у то да се не могу заразити преко кашичице. То само значи да ја, као свештеник, треба сваког дана да будем спреман да умрем од било какве болести, било каквом смрћу, и да изађем пред Бога. И то нипошто није повод да код своје пастве гајим слепу веру у чуда, занемарујући живот и здравље својих парохијана.

      Нема ни најмање сумње да Господ чини чуда и да их чини посредством свог светог тела и своје свете крви, али то не значи да ми имамо право да захтевамо чуда, занемарујући сва могућа правила која се тичу бриге о нашем животу и здрављу, а камоли ризикујући живот и здравље својих ближњих. „Немој искушавати Господа Бога својега“ – тако вели Господ.

      Са руског за Поуке.орг превели Иван С. Недић, Јелена Недић
      Извор: https://www.pravmir.ru/koronavirus-i-prichastie-pochemu-ochishhenie-lzhiczy-radi-kazhdogo-stalo-problemoj/
       
    • By Логос
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј посетио је 28. фебруара 2020. године Српску православну парохију Светог Саве у Сан Петерсбургу на Флороди.     -ФОТОГАЛЕРИЈА-   Патријарха српског г. Иринеја и Епископа шумадијског г. Јована дочекао је домаћин, Епископ источноамерички г. Иринеј, заједно са Епископима новограчаничко-средњезападноамеричким г. Лонгином и западноамеричким г. Максимом и многобројним верницима. 

      После доксологије епископ Иринеј је пожелео срдачну добродошлицу Свјатјејшем Патријарху:

      -Ваша Светости, најдражи нам оче у Христу Господу Спаситељу нашем! Добро сте нам дошли! Од свег срца Вас поздрављам у име мог свештенства, монаштва, у Христу ђаконства, у име овог богобојажљивог верног народа. Добро сте нам дошли и благословите нас Вашим речима, Вашим духовним благословом, покажите нам пут светосавски који води у живот да бисмо и ми заједно са Вама увек били на тој стази, на том путу, као једна Светосавска Црква и један светосавски народ. 

      Уважена браћо архијереји, добро сте дошли у ову нашу Епархију, нека је благословен и ваш долазак! Хвала вам што сте се сабрали око нашег Патријарха и нашег вернога народа. Нарочито користим прилику да захвалим Епископу шумадијском г. Јовану, који је дошао у пратњи Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, и протођакона Дамјана Божића, који се такође налази са нама.

      Ваша Светости! Управо смо завршили дводневно заседање наше Епархијске скупштине. Скупштина је протекла у љубави, миру и слози. Тражили смо да нам дођете Ви, да нас благословите Вашим присуством, јер ћете бити срећни, надамо се, са духовном децом Ваше свете Цркве, који су овде чланови по посвећењу или по избору ове наше годишње Скупштине Српске Православне Епархије источноамеричке. Све одлуке које смо донели у току овог дводневног заседања, надамо се да ће бити на корист и добробит наше свете Српске Православне Цркве. Знајте да су овај народ, ово свештенство и монаштво - да су они нераздељиви део наше свете Светосавске Цркве и тога ради смо толико Богу благодарни што сте Ви, као наш духовни отац, дошли овде да нас озарите Вашим очинским благословом јер нам долазите из првопрестоног града српског Београда и доносите нам благослов Светог Саве и свих светих из рода српскога! Добродошли! Благословите нас и укажите коју поучну реч из богате ризнице Вашег знања и Вашег искуства овом нашем добром народу, добром свештенству и монаштву који су се сабрали на данашњи дан да покажу Вама част и поштовање. Изволите Ваша Светости!

      Патријарх српски г. Иринеј обратио се бираним речима:

      -Хвала, драги Владико, на предивним речима поздрава мојој скромности. Браћо архијереји, браћо свештеници, драга браћо и сестре! Надам се да сам као свој својима дошао. Наша света Црква, Светосавска Црква је и ваша историја и ваше духовно наслеђе - вас који из многих разлога нисте у својој Отаџбини, јер сте нашли нове домове у овом свету, али не само у Америци него у читавоме свету. Многи сте од вас силом прилика били принуђени да оставите своје домове у Отаџбини и да оставите своје домове у Божјој земљи, али се надамо, иако нисте тамо где су ваши преци били, да чувате веру њихову, Цркву њихову, историју њихову и све оно што је везано за нашу свету, мученичку и страдалну историју. Молим се Господу да сачувате оно што је највредније у животу свих нас, а то је света вера православна. У тој вери су крштени и живели ваши преци. Ту веру као највеће духовно и морално наслеђе да чувате и ви у своме животу.

      Нећете ми замерити, али мени је жао што доста брзо губите оно што се мора сачувати - а то је свој језик. Један народ се карактерише и познаје по томе, по вери и по своме језику. Ви имате овде прилике да чујете о оном старом народу, израиљском народу, који је две хиљаде година раштркан и расејан по читавоме свету, али своју веру чувају и свој језик чувају. А ако они могу да за две хиљаде година у свету сачувају свој језик - можете и ви! Наш језик је диван језик, наслеђен од наших родитеља, на њему су написана дивна дела која нису само за једно време и за једну генерацију, него једно богатство за сва времена нашег народа. Ми смо народ који је Господ даровао умом, мудрошћу и који лако учи друге језике. Постоји пословица: `Човек вреди онолико колико језика говори`, али матерњи је први и најважнији језик. Дакле, преко Цркве своје, животом у Цркви пратите, чувајте и следите свој матерњи језик.

      И оно друго што је веома важно: како вама овде у Америци, тако и нашем народу у Аустралији, у Африци и у Европи - чувајте оно што нас је сачувало кроз нашу историју, а то је јединство! Ми, нажалост као народ мали бројем у односу на многе народе, можемо да се одржимо и опстанемо само ако будемо чували веру и ако будемо чували оно што је наше, наше наслеђе, нашу историју и наше историјско предање. Овде, у овој држави, постоје многи народи и верујем да чувају своје народне особине, своју културу, своју веру, свој језик. Чувајте и ви то исто!

      Ми смо дошли да вас посетимо као свој своје! Дошли смо да смиримо и умиримо неке гласове који се чују са ових простора, гласове који нас не квалификују као један мудар народ. Истину ћемо утврдити, али често се нешто мало деси, па се од тога малога направи нешто велико и, да не кажем, страшно. Али све се ипак своди на то да будете верни својој Цркви, својој вери! Наша Црква увек је била са својим народом! Радовала се онда када је народ њен напредовао у свакоме добру, онда када је стварао историју, када је стварао велика дела, градио манастире, цркве и друге културне и духовне вредности, али је и страдала онда када је и народ њен страдао. И страдање народа увек се тицало и Цркве његове. Таква нам је историја, таква нам је судбина и морамо бити поносни што смо увек са својом Црквом, јер осећамо велики благослов Божји и благодат која се преко Цркве излива и на народ њен.

      У име Цркве наше, ми вам желимо свако добро у овој богатој земљи. Потрудите се да све добре особине покажете овде, да би нас они вредновали и ценили као народ који има значаја у историји. Не заборавите да гледајући на вас, на ваше понашање овде и на ваш однос према држави, према раду и према средини у којој се налазите, цене и нас који смо остали у нашој Отаџбини. Нажалост, у последње време ми смо представљени у јако лошем издању пред лицем овога света. Наше комшије са којима делимо живот, све своје особине и своја зла дела која су према нама применили, приписали су нама у односу према њиховоме народу. Богу хвала, то мишљење се полако мења, јер људи увиђају где је истина, а где је лаж и неистина.

      И још нешто желим да вам пренесем, поред поздрава нашега народа вама. Србија се полако опоравља од својих великих невоља и искушења које је доживела у својој блиској и даљој прошлости, нормализује се живот, обнавља се економија и привреда, тако да мислите и о томе да се вратите тамо где сте поникли по оној Његошевој: `Где је зрно клицу заметнуло, нека онде и плодом почива`. Нека вас Господ благослови, вас и вашу децу, благослов Божји нека вас и цео српски народ, ма где он се налазио, прати у животу, а по речима великог Апостола: `Када је Господ са нама, ко ће против нас? Нека нас све Господ благослови и благослов Божји на свима вама, сада и увек и векове векова. 
        протођакон Дамјан Божић     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • By Поуке.орг инфо
      Nakon pisanja Kurira o neposlušnosti trojice episkopa SPC u SAD, Longina (Krča), Maksima (Vasiljevića) i Irineja (Dobrijevića), koji su se oglušili o odluku Sinoda da ponište ustav koji su, prema tvrdnjama naših izvora, doneli bez saglasnosti Sabora, vladika zapadnoamerički Maksim u intervjuu za Kurir poručio je da nije bilo „oglušivanja, nego sinergije, kao i da su verni majci crkvi“.
      Zašto ste se oglušili o odluku Sinoda SPC da se poništi reogranizacija Crkve u SAD?
        - Saradnja Episkopskog saveta u Americi sa Svetim arhijerejskim sinodom je uvek bila dobra, a takva je i danas. Upravo u saglasnosti sa Sinodom doneta je odgovarajuća odluka o sazivanju vanrednog sabora 29. februara. Dakle, nije bilo „oglušivanja“, nego sinergije, jer mi smo svi jedno u Gospodu i verni smo majci crkvi.
      SA VLADIKAMA I PATRIJARHOM... VLADIKA MAKSIMFOTO: PRIVATNA ARHIVA
      Zašto su eparhije novogračaničko-srednjezapadnoamerička, zapadnoamerička i istočnoamerička promenile ime u Srpske pravoslavne eparhije u SAD i donele ustav?
      - Episkopi iz SAD svojim crkvenim jedinicama nikada nisu uputile neki zvaničan dopis u kome se proglašava, tj. javno obznanjuje, da je donet neki novi ustav. Nasuprot tome, urađena je ažurirana i nezvanična verzija ustava, ona je radnog karaktera, o čemu svedoči činjenica da u tom tekstu nigde ne stoji da je to novi ustav koji zamenjuje onaj važeći ustav koji je Sveti arhijerejski sabor odobrio 2007, a koji čeka svoju reviziju. Što se tiče pitanja imena, tu episkopi ništa nisu radili na svoju ruku. Sabor nam je još 2018. u posebnoj odluci tražio da „teritorijalno ograničimo Ustav SPC u Americi isključivo na srpske pravoslavne eparhije u SAD“. Pošto smo verni Crkvi, ostavljamo arhijerejskom saboru da ovaj naš rad oceni i po potrebi ga koriguje. U samom pak tekstu predloženog ustava i dalje neizmenjene stoje sve one odredbe koje jasno definišu da su srpske eparhije u Americi neraskidivo povezane sa SPC kao njen sastavni i neotuđivi deo.
      Kako komentarišete stavove sveštenstva SPC u Srbiji da na ovaj način želite da se odmetnete od SPC?
      - Kritika te vrste od sveštenstva SPC u Srbiji nikada nije dospela na adresu Episkopskog saveta srpske crkve u Americi. Uživamo podršku apsolutne većine našeg naroda i sveštenstva. Odgovorno tvrdim da su članovi Episkopskog saveta u SAD postupili u skladu sa ovlašćenjima, dužnostima i nadležnostima eparhijskih arhijereja, kako je to propisano Ustavom SPC, kao i Ustavom SPC u Severnoj i Južnoj Americi. Da zaključim, promena naziva iz „crkva“ u „eparhije“ doslovno je preuzeta iz odluke Svetog arhijerejskog sabora koju sam naveo. Ta promena je predložena iz želje da se pokaže da srpske eparhije nisu lokalna crkva za sebe, nego su upravo „eparhije“ SPC - što će reći konstitutivni, celoviti deo jedne i jedinstvene SPC.
      Kurir.rs/ M. B.  Foto: Privatna arhiva
       
      VLADIKA MAKSIM ZA KURIR: Verni smo majci crkvi
      WWW.KURIR.RS Nije bilo oglušivanja o odluku Sinoda, nego sinergije, ostavljamo arhijerejskom saboru da naš rad oceni i po potrebi ga koriguje  

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...