Jump to content
Justin Waters

„Турци долазе“ или о ширењу негативне представе о Србима

Recommended Posts

„Турци долазе“ или о ширењу негативне представе о Србима

 

Филм „Турци долазе. Сабља правде“ је потврда да индустрија произвођења негативне представе о Србима у Турској не стаје, већ ради пуном паром

За хришћанску Европу Турчин или, тачније „Турчин“, вековима је био синоним дивљаштва, суровости и крвожедности. У студијама које се данас зову имаголошким омиљена тема је постало истраживање и тумачење настајања, варирања и обогаћивања и одржавања представе о Турцима и муслиманима, као вечном, изазовном и узнемиравајућем Другом, у западноевропској цивилизацији, њеној књижевности, ликовној уметности и народној уобразиљи. Таква слика почела је да се обликује још у средњем веку, а витална је и данас. Немачки научник Јулијус Бергхарт је у садржајној књизи Imago Turci. Европска слика Турака 1453-1600. (2011) дао сјајан синтетички приказ раног формирања те константно негативне представе. Кад жели да укаже на велику опасност, Италијан и данас спонтано узвикне „Mamma, li turchi!“

Историјски посматрано, није тешко разумети зашто је баш Турцима припало то привилеговано место у галерији негативних стереотипа који насељавају свет менталних представа европског човека. Нису га баш задужили нежностима, а где је тешких успомена и страха у костима – ту је увек и неограниченог надахнућа за бујну машту и креативности из арсенала Екове „естетике ружног“ и, додали бисмо, злог. Кад се још умешају и идеолошке предрасуде и себични интереси, тенденциозним мистификацијама никад краја. То бар ми Срби предобро знамо. Елем, Турци тако носе своје историјски заслужено, али и неправедно тешко бреме. Не може им се помоћи…

ВАНИСТОРИЈСКИ ПРОЈЕКАТ
Кад је већ тако како јесте, изгледа да потомци Османлија предузимају озбиљне кораке да се у будућности можда почну писати научне студије о слици Срба и Турској, с потајном надом да бисмо их могли заменити у њиховој тужној судбини негативног стереотипа на Западу или је, бар, са њима поделити. С обзиром на пријемчивост неких западњака за идеју о лошим Србима и усрдно пословање да се она што шире запати, рекло би се да нису без шанси. Управо почетком ове године стиже нам нова, крајње индикативна потврда да индустрија произвођења негативне представе о Србима у Турској не стаје, већ ради пуном паром, редовно избацујући све апсурдније и апсурдније (што не значи и неделотворне!) производе.

После неколиких телевизијских серија у којима су Срби патентирани зликовци, пре само неколико недеља у биоскопима се, уз моћну рекламну најаву, појавио историјски спектакл „Турци долазе. Сабља правде“. Вест о појављивању овог филма пренели су неки наши писани медији, али је она прошла прилично незапажено, што само по себи и није превелико зло. Постоје, међутим, разлози да се над овим безвредним конфекцијским продуктом вулгарно комерцијалног филмотворства ипак додатно замислимо. Читав пројекат је, иначе, сумануто склепан и потпуно ванисторијски, иако се, као нека шарена крпара, спаја у једну целину произвољно скрпљеним парчићима историјске стварности.

Прича је отприлике следећа: Славољубиви и окрутни српски краљ Лазар, који жели да створи „велику Србију“ (нешто познато звучи!) отео је Мару, жену нетом преминулог султана Мурата II, тако да је његовом наследнику Мехмеду II Освајачу пало у део да је ослободи из руку балканског зулумћара. Он на Србију упућује одред непобедивих јуришника, акинџија, чијег предводника Срби заробљавају, али онда на сцену ступа, односно на неукротивом ату и са сабљом правде у рукама улеће јунак Сунгур (гологлави и раздрљени, лепушкасти Емре Кивилџим који, као некад Мики Рубироза на Калемегдану, трује погледом и плени гордошћу). У међувремену, охоли краљ Лазар најављује тежак пораз Турака и прижељкује да не умре пре него што се напије вина из лобање султана Мехмеда, а смерно га слушају његови верни витезови Милошевић и Караџић (имена нису грешком убачена из неког другог текста!), док заробљеница Мара очекује да дођу Турци и сруше му престо. Наравно, после низа тешких окршаја акинџије побеђују, што је уједно и победа правде над неправдом, а један (ваљда српски) малишан поентира свечано изјављујући: „Хоћу да постанем Турчин!“. То је, ето, фабула, али занимљивија прича је, заправо, она која уопште није филмска, а још мање уметничка.

20d6d7eb-472e-4e00-89ab-b531cc232b12-204

Сцена из филма „Турци долазе. Сабља правде“ у којој су приказане Османлије

Што се историјске димензије тиче, свако ко иоле познаје историјске догађаје из XV века, уочиће да је у питању прави галиматијас. Пошто аутор сценарија Мехмед Боздаг вероватно није имао у виду кнеза Лазара Хребељановића (цара Лазара из народног предања), једини Лазар могао би бити деспот Лазар Бранковић, син Ђурђа Бранковића. Дакле, никакав краљ Лазар. А што се тиче Лазареве морбидне жеље да се, као сваки прави Србин, напије крви из лобање султана Мехмеда, њу је разуларени сценариста по свој прилици припазарио из времена ратовања (прото)бугарског Крум кана, познатог као „Крум Страшни“ са византијским царем Никифором I, почетком IX века. После победе над Византинцима и Никифорове погибије, Крум је, наводно, наредио да се од његове лобање направи пехар из којег је имао посебан мерак да пије вино. Па кад је могао он, што не би и филмски „краљ Лазар“?

Мара из филма свакако је Мара Бранковић, ћерка деспота Ђурђа Бранковића, па према томе и Лазарева сестра, која јесте била „политички“ удата за Мурата II и извесно време провела у његовом харему. Мара је по повратку у Србију дошла у сукоб са својим братом Лазаром и од њега се склонила код султана Мехмеда II. Султан јој је дао на уживање имање у Грчкој, где је ова племенита и ума жена помагала ходочасницима на путу за Свету Гору, а чак је, верује се, имала утицаја и на избор неких цариградских патријараха. О каквом њеном отимању, и одакле, може бити речи и зашто би Мара Бранковић упозоравала „краља Лазара“ да ће доћи Турци и срушити му престо? Са витезовима Милошевићем и Караџићем напуштамо филмску и улазимо у ону праву, озбиљну причу, али не о филму, дакако…

ЂАВО ЈЕ ОДНЕО ШАЛУ
Филмски гледано, Турци долазе је вредносно, што би се данас рекло, „треш“ илити ђубре, а комерцијално нискобуџетни или средњебуџетни производ који ће свакако направити одређени приход, првенствено у Турској, где га је за само две недеље приказивања, како наводе тамошњи медији, у 360 биоскопа видело више од 420.000 гледалаца. Филм је истовремено требало да уђе и у киносале САД, Канаде, Чилеа, Мексика, Аустралије, Јапана, Јужне Кореје, В.Британије, Немачке, Француске, Холандије, Италије, Русије, Јужне Африке, Индије, Индонезије, Малезије, Катара, Азербејџана и Казахстана. Засад не и у Србији. Али, с обзиром на неке наше необичне предилекције, ко зна?

Коментаришући намере са којима се и начин на који се приступа темама прошлости у овом и сличним турским филмовима (сетимо се само суперспектакла „Освајање 1453“ или „Пад Цариграда“ из 2012), наш угледни историчар Љубодраг Димић поставио је прецизну дијагнозу. Указао је при томе на колосалан напор који, уз замашна улагања, у Турској и ван Турске, отварањем катедара и специјализованих института, ова држава чини да се институционализује универзитетско и научно проучавање османске и турске историје. „Критичко суочавање са чињеницама можда ће у неким елементима направити ревизију у историјској слици прошлости када је у питању Турска и њена делатност и присуство на овим просторима. Та слика је ревизија до које долазе историчари научници, а сасвим друга је ова врста ревизије за коју увек постоје врло јасни и прецизни, врло снажни политички, економски и други интереси“, упозорава Димић.

Нису ли, уосталом, и у максимално комерцијалној мегасерији „Сулејман Величанствени“, у сваком погледу квалитетнијој од филма Турци долазе, били промишљено спојени профитни и пропагандни ефекти? Ништа није препуштано случају. У овом новом производу све је крајње огољено, и намера да се лако зараде велике паре и да се домаћој и страној јавности пошаље порука о поштењу, правдољубивости и јунаштву Турака и о најгорим особинама Срба. Пажњу ми је привукло једно реаговање на друштвеним мрежама: „Па филмови нису уџбеници историје. Амерички о овим просторима су трагикомични из нашег угла. Филмаџије немају појма где се нека земља налази, а камоли о њеној историји“. Тачно је, филмови нису формални уџбеници историје, али све више постају широко доступни приручници. Поготово ако се као такви препоручују. А управо се то догађа са филмом „Турци долазе“.

Ђаво је однео шалу. Питање ја да ли би овом у суштини безначајном остварењу уопште требало посвећивати већу пажњу да га турско Министарство националног образовања није службеним дописом препоручило основним и средњим школама, и то само на један дан пре његовог уласка у биоскопе 17. јануара! У акту упућеном Генералном директорату за иновације и образовне технологије, Министартво указује на то да је реч о значајном доприносу промовисању националних и културних вредности у Турској и у свету. Подршку педагошком коришћењу овог филма дали су и Министарство за омладину и спорт, као и Установа задужена за стипендирање и студентски стандард, изражавајући намеру да се приказује и у студентским домовима и сличним објектима.

Једна невладина организација која је обелоданила овакву симптоматичну званичну подршку филму „Турци долазе“, не пропушта да примети да је надлежна служба Министарства културе и туризма овај „поучни филм“ класификовала међу оне који се не препоручују млађима од 10 година, а да се за децу узраста до 13 година сугерише да га гледају у присуству одраслих, јер садржи сцене насиља које могу представљати негативне примере младима. Препорука Министарства образовања, међутим, односи се на ученике основних школа узраста од шест до 11 година, са чуђењем запажају чланови поменуте невладине организације. Да ли је овде икакав коментар уопште потребан?

0t4a9577.jpg Сцена из филма „Турци долазе. Сабља правде“ у којој су српски војник води заробљене Турке (Фото: Промо)

Читајући вест о иницијативи Министарства образовања, сетих се призора из дворишта једне основне школе у Анкари деведесетих година минулог века. После интонирања националне химне, деца су, сврстана у редове, изводила слетске вежбе са дрвеним пушкицама у рукама. Сад ће још имати прилику да свој патриотизам у раном узрасту додатно развијају и гледајући овакве педагошке филмове, са Србима у улози главних негативаца против којих се јуначки боре правични и часни Турци, па још у Румелији, пардон, на Балкану… Није ли сипање таквог опојног отрова у младе мозгове будућих акинџија страшније од измишљеног испијања вина непостојећег српског „краља Лазара“ из лобање султана Мехмеда Освајача? Вук длаку мења, али ћуд никада. Није лоше знати и не заборављати…

Izvor: standard.rs

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ukoliko, kojim slučajem, ta baljezgarija ne stigne u Srbijicu, srećna okolnost je što će nemali broj Srba moći da pogleda film za vreme letovanja u Turskoj ili Bugarskoj. Valjda će se takav bum prikazivati do tada, kada srpski rob dobije deset dana slobode zvane odmor od robovlasnika, pa otrči do Osmanlija da uživa i da se divi. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Turska je na sutonu same sebe, tj. onakve kakvom je smatraju tamosnji ekstremi. Ne samo da su se te ogromne pukotine vec pokazale u ratu u Siriji, nego je nastupilo i vreme da njih prakticno niko vise ne uzima za ozibiljno, tj. kao neku merodavnu silu u bilo cemu. Cak i tu, u samom tom regionu.

Stoga, sve ovo i ovakvo (ovaj film) je samo zavrsno koprcanje ribe uhvacene u mrezu - pokazivanje "snage" samom sebi. Da i ne pricamo o tome da je njihovo drustvo samo u sebi duboko podeljeno na proevropski deo i onaj ekstremni/(neo)osmanski (odnos je negde otprilike 40-60%).

Oni su geopoliticki rat vec izgubili, jedino sto mogu da probaju je da ucine nesto vrlo ekstremno i pocnu jos neki rat oko sebe, ali to moze samo i iskljucivo da im se obije o tamburu jos mnogo vise nego ove avanture do sad.

A sto se tice istorije - mi ovde neprestano da ucimo decu i jedni druge istorijskim cinjenicama, da stalno podsecamo sebe na ono sto stvarno jeste bilo, i da ostro izoblicavamo domace falsifikatore. U tome ovakvi (njihovi) falsifikati samo mogu vise da nam pomognu, jer su oni, bez sumnje, dopusteni Odozgo kao jos jedan podsticaj da se jos vise probudimo iz sopstvenih dosadasnjih kosmara.

A poceli smo naglo i jasno da se budimo. I uz Boziju pomoc idemo dalje.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, obi-wan рече

Turska je na sutonu same sebe, tj. onakve kakvom je smatraju tamosnji ekstremi. Ne samo da su se te ogromne pukotine vec pokazale u ratu u Siriji, nego je nastupilo i vreme da njih prakticno niko vise ne uzima za ozibiljno, tj. kao neku merodavnu silu u bilo cemu. Cak i tu, u samom tom regionu.

Stoga, sve ovo i ovakvo (ovaj film) je samo zavrsno koprcanje ribe uhvacene u mrezu - pokazivanje "snage" samom sebi. Da i ne pricamo o tome da je njihovo drustvo samo u sebi duboko podeljeno na proevropski deo i onaj ekstremni/(neo)osmanski (odnos je negde otprilike 40-60%).

Oni su geopoliticki rat vec izgubili, jedino sto mogu da probaju je da ucine nesto vrlo ekstremno i pocnu jos neki rat oko sebe, ali to moze samo i iskljucivo da im se obije o tamburu jos mnogo vise nego ove avanture do sad.

A sto se tice istorije - mi ovde neprestano da ucimo decu i jedni druge istorijskim cinjenicama, da stalno podsecamo sebe na ono sto stvarno jeste bilo, i da ostro izoblicavamo domace falsifikatore. U tome ovakvi (njihovi) falsifikati samo mogu vise da nam pomognu, jer su oni, bez sumnje, dopusteni Odozgo kao jos jedan podsticaj da se jos vise probudimo iz sopstvenih dosadasnjih kosmara.

A poceli smo naglo i jasno da se budimo. I uz Boziju pomoc idemo dalje.

Istinu na srce, i kod nas slika o Turcima je uglavnom zasnovana na dešavanjima koja su se odvijala kraje 18 i početkom 19 vijeka. Nije da je bio med i mlijeko prije toga, ali Osmansko Carstvo nije bilo ništa gore u tom smislu od ostalih srednjevjekovnih imperija, a bili su kud i kamo tolerantniji od zapadne Evrope u isto vrijeme po pitanju drugačije kulture i religije. 

Tako da mi je nekad došlo da pomislim da ima smisla graditi neki geopolitički okvir s Turcima, ali ipak ovakvi filmovi me razuvjere da su oni ipak jedna namazana nacija, jako jako proračunata i da zapravo s njima nema nikakvog tala. Imaju potencijal da budu značajna regionalna sila, ali ipak ako streme tome da se dodvore zapadu, i operu srednjevjekovniu ljagu sa sebe, to ipak govori u prilog tome da nisu na putu da budu nekakva sila, jer ne možeš biti sila i u isto vrijeme imati ovakve komplekse. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Не треба се око овога превише узнемиравати. Првенствено због тога што смо се ми у нашој традицији и популарној култури огрешили о Турску и Турке више него што они теоретски и могу о нас.

То је филм. Прво што ми пада на памет је да је пре само пар година Уругвај могао да нам уручи протестну ноту због тога што смо снимили високобуџетни филм уз подршку државе у ком смо историјски и највећи успех уругвајске фудбалске репрезентације приказали као тешку превару и неправду, а Уругвајце као дивљаке и агресивце. И то није једини пример.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Тражитељ рече

рвенствено због тога што смо се ми у нашој традицији и популарној култури огрешили о Турску и Турке више него што они теоретски и могу о нас.

Да идеш испред ћеле куле и да седиш док се не опаметиш. И да мислиш о данку у крви и најбијању Срба на колац. Нисмо ми ишли у Анадолију да убијамо Турке него су они дошли код нас да нас убијају, муче и турче. За нас су оправдано Турци остали то што јесу-душмани. Какви су били на делу такви су и у традицији и култури (мада се о томе не прича колико треба)

 

@Иван Ц. Молим Вас да реагујете на овакве изливе праведности који врећају здрав разум.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Пре сат времена, Вилер Текс рече

Да идеш испред ћеле куле и да седиш док се не опаметиш. И да мислиш о данку у крви и најбијању Срба на колац. Нисмо ми ишли у Анадолију да убијамо Турке него су они дошли код нас да нас убијају, муче и турче. За нас су оправдано Турци остали то што јесу-душмани. Какви су били на делу такви су и у традицији и култури (мада се о томе не прича колико треба)

 

Нисмо се разумели, друже! Ово што си написао је тачно 100% - говорио сам о огрешењу у представи о њима каква постоји у нашој популарној култури и општем знању, а што је и разумљиво јер је прошло 300 година откако смо их протерали из Војводине, 200 година откако смо започели ослобађање од Шумадије ка југу и 100 година од Балканских ратова откако смо их се ослободили сасвим. Неке ствари су заборављене, неке су преувеличане, а појавиле су се и неке које су просто измишљене (нпр. "право прве брачне ноћи").

Можда је прејака реч "огрешење", али у пар порука изнад се помиње и Вучић како хвали Мурата. У време кад је Мурат постао султан, Турска је била величине Лазареве Србије, можда за нијансу већа, окружена са свих страна непријатељима и пред вратима несавладивог Цариграда, а у време када је напао Лазара (и изгубио), Турска је била можда три пута већа од Србије, још није била ни близу оне силе каква је постала у наредним вековима. Међутим, у нашој свести влада "знање" да је Лазар изгубио на Косову (иако су тада звона звонила у знак хришћанске победе), да је Србија тада пала под Турке (иако је била независна још читав један људски нараштај), а да је Србију напала страшна сила и царство - а Турци су надвладали јер смо били расцепкани и изморени у међусобним ратовима око комадања Душановог царства, да је опстала Душанова Србија, не да бисмо били јачи од Турске, него бисмо гањајући их заузели пола Анадолије.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 9 часа, Тражитељ рече

Нисмо се разумели, друже! Ово што си написао је тачно 100% - говорио сам о огрешењу у представи о њима каква постоји у нашој популарној култури и општем знању, а што је и разумљиво јер је прошло 300 година откако смо их протерали из Војводине, 200 година откако смо започели ослобађање од Шумадије ка југу и 100 година од Балканских ратова откако смо их се ослободили сасвим. Неке ствари су заборављене, неке су преувеличане, а појавиле су се и неке које су просто измишљене (нпр. "право прве брачне ноћи").

Можда је прејака реч "огрешење", али у пар порука изнад се помиње и Вучић како хвали Мурата. У време кад је Мурат постао султан, Турска је била величине Лазареве Србије, можда за нијансу већа, окружена са свих страна непријатељима и пред вратима несавладивог Цариграда, а у време када је напао Лазара (и изгубио), Турска је била можда три пута већа од Србије, још није била ни близу оне силе каква је постала у наредним вековима. Међутим, у нашој свести влада "знање" да је Лазар изгубио на Косову (иако су тада звона звонила у знак хришћанске победе), да је Србија тада пала под Турке (иако је била независна још читав један људски нараштај), а да је Србију напала страшна сила и царство - а Турци су надвладали јер смо били расцепкани и изморени у међусобним ратовима око комадања Душановог царства, да је опстала Душанова Србија, не да бисмо били јачи од Турске, него бисмо гањајући их заузели пола Анадолије.

Турци су дошли у Србију и остале српске земље ка освајачи. 500 година смо били у ропству, имали смо данак у крви, набијања на колац, скрнављења цркви, убијања свештенства, отимачину имовине, кулуке, спаљивање моштију Светог Саве. Кад су нам све то чинили зашто не би и отимали жене прве брачне ноћи? У шта не сумњам.

Такође последица турске окупације и робовања су ханџар дивизија у Другом рату као и рат са муслиманима у Босни и ситуација на Косову.

У нашој традицији су остали забележени као оно што јесу-освајачи и душмани. У популарној култури (филмови и серије и музика) нема много тога о периоду ропства. А требало би да буде филмова о данку у крви, о ћеле кули о спаљивању моштију Светога Саве...

И како смо се то огрешили? Тако што се истичемо на првом месту да нам је од Турака остала кафа и баклава и што не истичемо "позитивне последице данка у крви" што смо имали прилике да видимо у оном антисрпском уџбенику историје?

Ово што ти пишеш је "праведност" и најобичнија постистина а то је лаж над лажима. 

Кажем ти седи испред ћеле куле и мисли о њој и целокупном страдањ Срба под Турцима па онда ковори о популарној култури.

Турци били и остали душмани!

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 часа, Pontifex Emeritus рече

Поента целе приче- Турци су за цео овај део Европе апсолутно зло и катастрофа. Не због тога што су били насилни и чинили злодела, него зато што су нас потпуно избацили из токова европске културе (у најширем смислу те речи). То је немерљива штета коју су нам нанели, и која се никад не може надоместити. За нас су то изгубљени векови. Ми смо се нашли у једној потпуно другачијој (суштински и по свему другачијој) цивилизацији, и били принуђени да себе преобликујемо и прилагодимо њој. И док је Европа доживела дотад невиђен процват ренесансе и барока, ми смо чамили у мраку. А то је за нацију погубније и страшније од тога што су некоме отсекли главу или га набили на колац. 

To je to, odlicno receno.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 10 часа, Pontifex Emeritus рече

Није било никаквог “права прве брачне ноћи”, ни у Османском царству, нити било где у Европи. То је мит, којим су писци епохе “просветитељства” хтели да оцрне “мрачни” средњи век и друштвене сталеже који су тад имали полуге моћи, а које су они хтели да свргну. Насиља је бивало спорадично свуда, али такво насиље нигде није било правило, или утврђено право. Иначе, због сексуалног насиља у време дахијске страховладе Срби су се и дигли на оружје. То је била кап која је прелила чашу. Дакле, таква појава није била нешто уобичајено или прихватљиво. 

То кажу и муслимани, да би се оправдали а то кажу и они Срби којима је проблем кад им неко добаци да имамо турске крви. 

Сигурно је било "прве брачне ноћи" али врло вероватно као што кажеш не правило. А зар мора да буде правило и као сопрадично је зло?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 21 часа, Bernard рече

Bolje da me turčin muči nego Latin uči...

Па нису се латини прославили. Да почемо са окретањем леђа приликом пада Цариграда па да идемо до римокатоличког учесвовања у геноциду над Србима у Другом рату. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Логос
      Доносимо видео запис предавања презвитера др Оливера Суботића не тему: Православље и / или јога. Отац Оливер је ово предавање одржао у Митрополији аустралијско-новозеландској, а на позив тамошњег епископа и свештенства.   
    • By Логос
      Нека космичка завера постоји против наше планете, јер се нигде у васиони не умире осим на земљи. Острво смрти, једино острво на коме се умире, ето то је суморна звезда наша. А изнад ње, око ње, и испод ње круже милијарде звезда, на којима нема смрти, на којима се не умире. Са свих страна бездан смрти опкољава планету нашу. Који је то пут који полази са земље а не сурвава се у бездан смрти? Које је то биће које може избећи смрт на земљи? Сви умиру, све умире на овом језовитом острву смрти. Нема тужније судбе од земљине, нема очајније трагедије од човекове. Зашто се даје живот човеку, када је одасвуд опкољен смрћу?      Реците, зар смрт није последња стварност и моја и ваша? Сви смо ми заражени смрћу сви без изузетка; бакцили смрти пројели су сва ткива бића нашег; сваки од нас носи у себи хиљаде смрти. Нашу планету стално пустоши хронична епидемија смрти; нема медицине која нас може спасти ове епидемије; нема карантина где би се људи могли очистити од микроба смрти. Шта је људски живот на земљи ако не: стално грчевито отимање од смрти, борба са смрћу, и најзад – пораз од смрти? Јер ми у медицини, у науци, у философији побеђујемо не саму смрт већ њене претече: болести и слабости. И то их побеђујемо делимично и привремено. Шта су триумфи науке, философије, технике пред страшилним фактом свеопште смртности свега људског? Ништа друго до граја збуњене и преплашене деце. Ако има трагике у световима, онда је централа њена човек. Трагично је бити човек, о! несравњено трагичније него бити тигар или овца, змија или птица, пуж или комарац.    Господо, треба бити искрен: ако је смрт неопходност, онда је овај живот – најподругљивији дар, најодвратнији потсмех, и главно: ужас, неиздржљиви ужас… Неопходност смрти је за науку неуклонљива и непобедива; то значи: наука не може ни пронаћи ни дати смисао животу. Пред проблемом смрти издише и сама наука. Многи говоре: наука је сила, наука је моћ. Ho реците: зар је сила, која је безсилна пред смрћу, у самој ствари сила? зар је моћ, која је немоћна пред смрћу, у самој ствари моћ? Нема силе мимо ону која побеђује смрт. Веле: наука је човекољубива. Но какво ми је то човекољубље, кад она оставља човека у смрти? када је немоћна да га одбрани од смрти? Човекољубље је: победити смрт. И нема другог.   Несрећном и исмејаном бићу што се човек зове немогуће је, апсолутно немогуће, победити смрт. Шта онда? Има ли излаза? – Да, има. Оно што је немогуће човеку, показало се могуће само једном бићу у свим световима. Коме? – Богочовеку Христу.   Богочовек Христос је победио смрт. Чиме? – Својим васкрсењем. И том победом решио проклети проблем смрти; решио га не теориски, не апстрактно, не априористички, већ догађајем, доживљајем, фактом, историским фактом васкрсења свог из мртвих.   Но, без васкрсења Христовог се не би могло објаснити не само апостолство Апостола већ ни мучеништво Мученика, ни исповедништво Исповедника, ни светитељство Светитеља, ни чудотворство Чудотвораца, ни вера верујућих, ни љубав љубећих, ни нада надајућих се, нити икоји хришћански подвиг. Да вера хришћанска није вера васкрслог, и стога вечно живог и животворног Богочовека Христа, ко би кроз толике векове милионе и милионе људи одушевљавао на веру у Христа, на љубав према Њему, на живот у Њему, и водио их кроз свете еванђелске врлине и подвиге? Једном речју: да није васкрсења Христовог, хришћанства не би било; Христос би био први и последњи хришћанин који је издахнуо и умро на крсту, a са Њим и Његово учење и Његово дело. Тада би била истинита реч несрећног Ничеа: Први и последњи хришћанин распет је на Голготи.   Господо, васкрсење Богочовека Христа је преврат, први радикални преврат и прва истинска револуција у историји човечанства. Оно је поделило историју на два дела; у првом делу владала је девиза: смрт је неопходност; у другом почиње да влада девиза: бесмртност је неопходност. Васкрсење Христово је вододелница људске историје: до њега – истински прогрес је био немогућ, од њега – он постаје могућ. Из факта васкрсења Христовог родила се философија васкрсења, која непобитно показује и доказује да је неопходност: не – смрт, већ бесмртност; не – победа смрти, већ победа над смрћу. У том, једино у том факту, и животу изграђеном на том факту васкрсења Христовог, могућ је прави, истински прогрес.   Једини смисао људског постојања у овој воденици смрти јесте лична бесмртност сваког људског бића. Без тога, нашта нам прогрес и усавршавање, нашта философија и култура, нашта нам добро и зло, нашта здравље и мир, нашта Бог и свет? Осетити се бесмртним још за живота у телу, јесте блаженство које се само Богочовеком Христом може пронаћи и осигурати. Развијање осећања бесмртности и његово претварање у сазнање бесмртности, посао је Христовог човека у овом животу.    Преподобни Јустин Ћелијски   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • By Логос
      За црквену свест апостолског и постапостолског доба уопште се чак није ни постављало питање  могу ли чланови неке Цркве да узимају учешћа у евхаристијском сабрању. Бити члан Цркве значило је учествовати у евхаристијском сабрању. Ступање у Цркву било је крунисано учешћем у евхаристијском сабрању, и зато се пријем у Цркву обављао пре Литургије у којој би „новопросвећени“ први пут узели учешћа. Таквима су биле упућене свечане речи: „Јелици во Христа… (Сви који се у Христа крстисте…).“ Тада су ове речи чувале свој потпуни смисао. Неофити су се крстили у Христа, обукли у Христа, и зато су достојни да узму учешћа у евхаристијском сабрању. Они који нису могли да учествују у евхаристијском сабрању нису сматрани члановима Цркве или су макар привремено губили тај статус.     Апостол Павле није говорио о достојности или недостојности чланова Цркве као услову за учествовање у евхаристијском сабрању, већ само о недостојном примању евхаристијских Дарова: „Који једе овај хљеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив Тијелу и Крви Господњој“ (1. Кор. 11, 27). Како показују речи Апостола Павла у 29. стиху исте посланице  „не разликујући Тијела Господњега“  реч је о онима који на трпезама нису разликовали обичан хлеб од евхаристијских Дарова. Апостол Павле у првом реду има у виду недостојно кушање на трпезама и недостојан однос према евхаристијском хлебу, што је, природно, повлачило за собом личну недостојност и осуду.   За древну хришћанску свест није могло да буде ни говора о обавези или хришћанској дужности причешћивања, о чему се говори данас. Ово није била ни дужност, ни обавеза, већ жива потреба као израз стремљења према животу вечном и истинитом, без кога наступа смрт.   Верни су улазили у Цркву и крштавали се „у једно Тело“, како би били заједничари Тела Христова и како би, најављујући Други долазак Господњи у слави, учествовали у Његовој Трпези. Ускраћивање овога представљало је највећу трагедију за верне. Довољно је сетити се „палих“ у време прогона, оних који због малодушности људске природе нису имали снаге и храбрости да посведоче своју веру у Господа Исуса. Такви су све чинили, само да се опет приближе евхаристијском општењу (заједничењу) које им је било ускраћено. Нама данас није сасвим јасно зашто су „пали“ у доба Светог Кипријана Картагинског изазвали црквени конфликт, не желећи да чекају неколико месеци док се саборно не реши њихова судбина. Данас се, пак, многи добровољно одричу евхаристијског општења у далеко дужем трајању.       Свештеник Николај Афанасјев,  Трпеза Господња     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • By Логос
      Недостојно се причешћује пре свега онај који немарно и неискрено прима Тело и Крв Господњу . Говорећи, пак, о достојности и недостојности веома често можемо да западнемо у морализам, а живот у Христу је пре свега питање онтологије тј. саме суштине нашег бића.    Као хришћани ми смо позвани да своје постојање у потпуности саберемо у Христу и тежимо речима Апостола који каже „Ја више не живим, него живи у мени Христос“. Онај који своје биће заснива на биологији, на страстима и злоупотреби слободе недостојан је Тела и Крви Христове осим ако одлучи да промени свој начин живота.   Грехови који су препрека за редовни евхаристијски живот тј. причешћивање јесу пре свега непокајани грехови који нас одвајају од Цркве и заједнице са ближњима. Човек је биће које своју личност остварује само у заједници са другима и када погрешним избором и злоупотребом своје слободе нарушава ту заједницу није достојан да се причешћује Св. Тајнама. Како може да учествује у заједници Тела и Крви Господње ако истовремено руши ту заједницу са својим ближњим и повређује их. Грех је увек у односу на другога и суштински онеспособљава човека за заједницу и вуче га у индивидуализам и вечну самоћу.   Неки деле грехове по тежини, али мора да знамо да сваки грех води у смрт уколико се претвори у страст и постане друга природа човекова. Мржња према другоме је тежак грех јер она она неизбежно води у друге грехове и к већем посрнућу човекове личности. Онај који није у стању да опрости другима, како може да очекује опроштај од Бога? Телесни односи, на пример, нису сами по себи грех јер су део биологије човека. Телесни односи у браку су благословени јер је брак икона љубави Христа и Цркве. Међутим прељуба и блуд удаљују човека од Бога јер прељуба разбија заједницу коју је Бог запечатио и наноси бол и патњу другом супружнику и деци. Блуд деградира достојанство људске личности и скрнави тело које је храм Духа Светога и трује своју душу. Слично је са свим гресима који разбијају заједницу, угрожавају људски живот, наносе бол или патњу. Приступати причешћу а да нисмо променили свој начин живота покајањем (преумљењем) представља лицемерје и зато је такво причешћивање недостојно.   Покајање је процес свеобухватне промене у човековој души када почињемо да схватамо да морамо да променимо наш живот и однос према другима јер у противном идемо у вечну смрт. Зато нас покајање чини поново способним да у потпуности учествујемо у црквеној заједници и самим тим то потврдимо причешћем Светим Тајнама.   Сви смо ми грешни, али не само ако конкретно чинимо овај или онај грех, већ због тога што носимо огреховљену природу. У духовном животу постепено узрастамо у познању пале човекове природе коју носе сви људи и духовно познајемо да сви саучествујемо у њој без обзира да ли ћемо одређене греховне прохтеве конкретно удовољавати или не. Зато су светитељи увек говорили да су грешни, али то није из неког обичаја или зато што су живели у греху, већ зато што су грех сваког човека и пад људске природе дубоко проживљавали у својој сопственој личности. Човек је чудно биће, иако смо појединачне личности једно смо у Адаму и заједничарећи у Христу постајемо једно у Христу, у Адаму сви сагрешисмо, а у Христу сви бивамо оправдани. Својим умом и срцем стално су проживљавали пад људске природе, а истовремено удостојили су се дарова које су видели као незаслужену благодат коју Бог даје човеку. Нису се гордили јер су знали да и када чуда чине то нису њихова чуда већ пројава бескрајне Божије љубави.   Зато је важно да стално созерцавамо ту палу људску природу коју сви носимо и у којој сви учествујемо. Све што човек више духовно напредује у том созерцању све мање ће да осуђује друге, све ће више бити блажи према другима, а строжији према себи. Код гордих и лицемерних све је обрнуто. Они су строги према другима, а угађају својим тајним страстима и сл.   Уколико живимо редовним хришћанским животом, у труду покајања, клонимо се грехова који нарушавају нашу заједницу са Богом и другима, држимо заповести и црквене постове, треба да редовно приступамо Светим Тајнама и није нам потребна посебна припрема у виду додатног поста, и сл. Није добро да одемо на једну Литургију и причестимо се, а онда за пар дана одемо опет на службу и кажемо нећу се причестити јер сам се скоро причестио. Што то треба да значи? Причешће није питање квантитета или личног избора на основу нашег расположења, већ је свака Литургија сусрет са живим Господом па зашто онда у једном случају седамо за трпезу Господњу, а у другом то сопственим избором нећемо да учинимо. Треба имати страха Божијег, али страх Божији није питање емоција и колико се год треба плашити да не увредимо љубав Божију својим грехом, толико се треба плашити да не окренемо леђа његовој доброти и не примимо Господа који нам се сам дарује у Светим Тајнама.   Нека норма редовног евхаристијског живота јесте да учествујемо у недељним и празничним Литургијама и да се на њима причешћујемо, а у Великом посту ако редовно постимо и трудимо се треба да се причешћујемо када смо год у могућности и на Пређеосвећеним Литургијама, јер оне су зато и уведене у црквену праксу како би се интензивирао литургијски живот у време Четрдесетнице.   Архимандрит Сава Јањић Игуман Манастира Високи Дечани     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • By Ćiriličar
      Имао сам ту несрећу да сам у неколико наврата на западу радио за неке српске, назови, послодавце - то су најгора искуства у мом животу по питању рада. Срећа што су то били само кратки периоди, у неким екстремним ситуацијама. Углавном колико сам ту видио нељудскости, да се према људима односи горе него што је српски домаћин имао однос ка своме волу негда.
      Знам од родбине и рођака у Србији и РСрској како се понашају према радницима нове газде. Људи раде по 200 и више сати, раде празницима и ноћу без додатних надокнада, део плате им се даје "на руке" а део преко рачуна. Мојој сестри и зету свакога месеца краду бар по 100 евра због тога што се плата не исплаћује преко рачуна и не измирују обавезе, а то значи да ће им пензија бити дупло мања када се пензионишу.
      Па СНС-овци и други извол'те. Србија је претворена у моердно робовласничко друшптво, ако ниси на буџетским средствима и евентуално код неког нормалног послодавца којих је можда један о 1000. Ствара се медијска илузија како смо просперитетни а цена рада је од 1,5 евра по сату уз најгоре законе о раду који су постојали задњих 75 година. Избори ће...

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...