Jump to content

Република Српска усвојила одлуку: Одговор Сарајеву и Западу у осам тачака

Оцени ову тему


Препоручена порука

Република Српска усвојила одлуку: Одговор Сарајеву и Западу у осам тачака

17.02.2020

Народна скупштина Републике Српске усвојила је осам закључака на посебној седници чија је једина тачка дневног реда било антидејтонско деловање Уставног суда БиХ.

Посланици су са 70 гласова за и два против усвојили следећих осам закључака поводом рада Уставног суда БиХ.

1. Народна скупштина Републике Српске потврђује приврженост Републике Српске Општем оквирном споразуму за мир у БиХ, посебно изворном тексту Устава БиХ као Анекса 4.

2. Народна скупштина Републике Српске обавезује представнике Републике Српске у институцијама БиХ да предложе у Парламентарној скупштини БиХ усвајање Закона о престанку мандата страних судија и избору домаћих судија у Уставном суду БиХ.

3. Народна скупштина Републике Српске задужује Владу Републике Српске да настави раније започете преговоре са Владом Федерације БиХ са циљем дефинисања граничне линије између Републике Српске и Федерације БиХ, а у складу са Анексом 2 Општег оквирног споразума за мир у БиХ.

4. Народна скупштина Републике Српске обавезује представнике Републике Српске у институцијама БиХ да обуставе доношење било каквих одлука у органима БиХ до усвајања Закона о престанку мандата страних судија и избору домаћих судија у Уставном суду БиХ и његовог ступања на снагу.

5. Народна скупштина Републике Српске наглашава да је Република Српска страна потписница свих анекса Општег оквирног споразума за мир у БиХ, самим тим и Анекса 4 који је Устав БиХ.

6. Народна скупштина Републике Српске потврђује да су високи представници и Уставни суд БиХ кршили Дејтонски споразум и Устав БиХ и на тај начин изменили политички систем супротно Општем оквирном споразуму за мир у БиХ, а који је уговор међународноправног карактера.

7. Народна скупштина Републике Српске обавезује све институције Републике Српске да не прихватају и не проводе било какве будуће антидејтонске и недемократске одлуке Високог представника и Уставног суда БиХ.

8. Народна скупштина Републике Српске тражи да представници Републике Српске у заједничким органима БиХ обавесте Народну скупштину о провођењу ових закључака у року од 60 дана.

Посебна седница заказана је због кризе настале у БиХ услед спорних одлука Уставног суда БиХ. Парламенту су се обратили председница Републике Српске Жељка Цвијановић, српски члан Председништва БиХ Милорад Додик, премијер РС Радован Вишковић, представници парламентарних клубова...

 

RS.SPUTNIKNEWS.COM

Народна скупштина Републике Српске усвојила је осам закључака на посебној седници чија је једина тачка дневног...
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У првим редовима кампање против Богословског факултета и СПЦ, све у име или под изговором одвојености цркве и државе, налазе се, по правилу, бивши марксисти и атеисти који су своју некадашњу фразеологију заменили „европејском”, каже владика Иринеј
      Фото Н. Марјановић Појединци, недовољно обавештени, стварно мисле да бране демократска начела и европске вредности, ма шта се под њима подразумевало, каже владика бачки Иринеј говорећи о замеркама дела академске заједнице да се нарушава аутономија универзитета предложеним изменама Закона о високом образовању, којима се предвиђа да Свети архијерејски синод даје (али и ускраћује) благослов професорима за предавање на Православном богословском факултету.
      – Хвала вам што говорите о дêлу академске заједнице, а не о академској заједници. Истина је: не ради се о свима нити о монолитној групи. Али многи су у међувремену схватили о каквој се замци – стриктно говорећи, подметачини – ради, те се јављају професорима нашег Богословског факултета и кажу им да су увидели колико су били изманипулисани. У првим редовима кампање против Православног богословског факултета и против Српске православне цркве, све у име или под изговором одвојености цркве и државе, секуларног карактера нашег друштва и аутономије универзитета, налазе се, по правилу, бивши (да ли само бивши?) марксисти и атеисти који су своју некадашњу фразеологију заменили „европејском”, чисто „демократском” фразеологијом, а међу њима постоји и најмање једна особа која је својевремено носила одећу на подобије маоистичке одеће, типа униформе, из времена кинеске „културне револуције”. Искрено говорећи, мени, на неки начин, чак импонује њихова доследност, верност својим идејама, које иначе у мојим очима нису друго до заблуде. Када би могли, они би данас, чини ми се, били у стању да раде исто што су њихови дедови и очеви радили од 1945. године па надаље (кожни мантили, ноћне посете, пресуде „по кратком поступку”...) – рекао је у интервјуу за „Политику” владика Иринеј.
      Како, као некадашњи декан и дугогодишњи професор Православног богословског факултета, гледате на ове примедбе једног дела професора Универзитета у Београду?
      У односу на Православни богословски факултет, факултет који је један од оснивача Београдског универзитета, сигурно би поновили неславни поступак из 1952. године, када је он, незаконитом одлуком тадашње владе, избачен са универзитета или, како се у свом акту изразила Митра Митровић, ликвидиран (тај израз је, очигледно, у оно време код властодржаца био асоцијативно популаран). Данашњи носиоци оваквих замисли нису, разуме се, тако директни: они су слаткоречиви, уста су им пуна умилних „европских” и „демократских” фраза; они се претварају и пренемажу; они су, забога, господа, а не тамо неки другови по Титу и партији. Они тврде да немају ништа ни против Српске православне цркве ни против припадности Богословског факултета универзитету; само предлажу да он буде ван било каквог малигног утицаја цркве јер је она, по њима, нестручна за властиту теологију, док су професори природних наука стручни, поготову ако су атеисти. Једној особи из те бранше ипак одајем признање за искреност и отвореност: она, наиме, изјављује да Богословски факултет треба просто-напросто избацити. То се зове Mitra rediviva! (rediviva је поново жива, не васкрсла, јер то звучи ненаучно и теолошки, а ни повампирена, јер то звучи сујеверно и увредљиво).
      Професорска петицијашка екипа, колективни аутор више петиција с десетинама потписа, каже да је посреди одбрана аутономије универзитета. Та аутономија им је стална мантра. Али шта ћемо са аутономијом и правима појединачних факултета, о чему такође има речи у Статуту универзитета и у факултетским статутима? Да ли су факултети испоставе универзитета или универзитет представља заједницу и породицу аутономних и слободних високошколских установа? Шта ћемо, даље, са уставним и законским правима цркава и верских заједница у домену просвете и образовања? Шта ћемо са одлуком Уставног суда Србије који је својевремено пресудио у корист Богословског факултета, а одбацио тужбу засновану на истим аргументима које нуде и данашњи браниоци аутономије универзитета? Уставни суд је, штавише, истичући кооперативну одвојеност цркве и државе, не само сматрао да је и црква позвана и надлежна да регулише живот и рад Богословског факултета који се налази у саставу универзитета, иако је његов оснивач држава, него директно дозвољава и одобрава цркви право да поставља услове и за сâмо студирање и за вршење наставничке службе на Богословском факултету. Притом Уставни суд користи међународни технички термин missio canonica, то јест одобрење за вршење наставничке службе. То, наравно, изазива мистички ужас код наших тумача начела секуларности државе.
      Па зашто онда не отиду у амбасаде Немачке, Аустрије, Шпаније, Пољске, Румуније, Бугарске, Мађарске, Словачке, Хрватске, гарантовано секуларне Француске и других земаља и уруче им протестну петицију због кршења начела секуларности државе и аутономије универзитетâ у њиховим земљама? Какви су они либерали и демократе када бране само Универзитет у Београду? Од њега су, јамачно, у далеко већој опасности много старији и познатији универзитети, чак и Сорбона, будући да и у њиховој пракси постоји missio canonica. Узгред буди речено, тај термин нашим доследним демократама и ортодоксним секуларистима звучи бенигно или, по старински, доброћудно, те га систематски избегавају и замењују изразом благослов. У жељи да буду духовити, праве се невешти и иронично питају откуд на универзитету категорија благослова. Где то има? Ево нам правог оксиморона: појам који има само и искључиво позитиван садржај – благослов значи добру реч насталу из добре жеље (сравнимо грчко евлогиа и латинско benedictio) – за њих је само и искључиво негативан појам, злоћудан колико и црква на коју нужно асоцира.
      Уколико пак не желе или не смеју да се обрате амбасадама доказано демократских и несумњиво секуларних земаља, зашто писмом макар не скрену пажњу својим колегама на западним универзитетима на опасност која им вековима прети, а они је, нажалост, и не примећују? Да би се извукли из нелагодног положаја у који су сами себе довели, кажу нам: давање црквеног благослова онима који студирају теологију и онима који им предају представља праксу и традицију католичких земаља; према томе, она за нас као земљу православне традиције не важи (гле, сетили се људи православља, а ја их подсећам на народну мудрост изражену у овим стиховима: „Ој, Турчине, за невољу куме; а ој, Влаше, силом побратиме!”). Ово је, међутим, пуки софизам и покушај врдања. У ствари, ово је неистина. У Западној Европи донедавно није било много православних, па нису ни могли бити заступљени на универзитетима институционално него само индивидуално или групно. Данас није више тако. На Универзитету у Минстеру, на пример, постоји Катедра православне теологије, а на Универзитету у Минхену Одсек православне теологије, и иста начела и правила важе и за римокатолике и за православне. Селективни закони и прописи не постоје нигде, те су двоструки правни аршини незамисливи пре свега у западним земљама.
      Користим сада прилику да се, поређења ради, осврнем и на праксу и традицију Русије. Тамо постоје духовне академије, у надлежности Руске православне цркве, и теолошки факултети – или бар теолошке катедре и одсеци – у оквиру разних универзитета (не свих, наравно). На духовним академијама све је под благословом и под старањем цркве, док, по природи ствари и по руској академској традицији, црква нема никакву ингеренцију на универзитетима. Али има, ипак, право и дужност да проверава и одобрава или не одобрава богословске програме на универзитетима који их имају. Универзитети који имају богословске факултете или програме дужни су да траже двојну акредитацију, државну и црквену. Следствено, и у Русији се богословље предаје с благословом и одобрењем цркве. Разлика између западног и руског модела састоји се у томе што се на Западу одобрење (missio canonica) даје унапред, са могућношћу да из доктринарних или етичких разлога буде ускраћено, док се у Русији даје на крају, акредитацијом или признавањем стеченог академског степена. Потпуно равноправан статус на руским универзитетима имају и исламски богословски факултети, који постоје у срединама са знатним процентом муслиманског становништва и у већински муслиманским областима. Свиђало се то или не свиђало домаћим теоретичарима секуларне државе, и савремена Русија је демократска и секуларна држава, али се из њеног модела кооперативне одвојености цркве и државе имамо чему научити. Укратко, наши теоретичари о којима је овде реч живе у овом веку, али нису из овог века. Ја их не презирем, али их жалим. Они донкихотски јуришају на погрешну ветрењачу. Они су рецидив неповратне прошлости.
      Уз велику медијску буку, СПЦ је мирно и без буке изабрала новог поглавара, ваше духовно чедо, патријарха Порфирија. Данима пре тога писало се о подељености у српској цркви, струјама, супротстављеним странама. Да ли су извори таквих оцена ван цркве или унутар ње?
      Свакако ван цркве, уз извесно учешће минорних група унутар цркве. Чињеница да је патријарх на гласању у првом кругу добио више него двотрећинску подршку чланова Сабора довољно говори да поделе у цркви нема. Епископи су по избору, укључујући и оне који нису гласали за њега, снажно и с радошћу узвикнули: „Аксиос! Достојан!” Природно је што су неки од архијереја, свако из својих разлога, имали друге „фаворите”. Али и они су, већ пре Сабора, били свесни тога да митрополит Порфирије има највише особина које би требало да красе онога ко се налази на трону Светога Саве. Зато је и сâм Бог благословио Сабор, нашу цркву и наш народ, жребом потврдивши гласовима исказано мишљење епископата.
      Нажалост, има још – и биће медија који пошто-пото хоће да виде сукобе међу епископима, не легитимне и неизбежне разлике у мишљењима, не неспоразуме и несугласице својствене ограниченој људској природи, него само и искључиво оштре поделе и сукобе. Било да су инструисани од кругова који нису медијски било да пишу по својој вољи и памети, такви посленици јавне речи су за жаљење. Верујем да бар некима од њих није лако када стану пред огледало своје савести. Ради таквих ћу поновити древно и мудро правило живота и делања у цркви: у ономе што је неопходно – јединство, у ономе што је неизвесно – слобода, а у свему – љубав.
       
      http://www.politika.rs/thumbs//upload/Article/Image/2021_04///757z468_vladika-baccki-Irinej-dssss.jpg И на Западу и у Русији богословље се предаје с благословом цркве - Политика Online
      WWW.POLITIKA.RS Појединци, недовољно обавештени, стварно мисле да бране демократска начела и европске вредности, ма шта се под њима подразумевало, каже владика бачки Иринеј говорећи о замеркама...  
    • Од Milan Nikolic,
      Треба знати, да не кажем изузетно је важно знати, какву мученичку и страдалну судбину проживљава Кина у својој историји, која је готово иста као српска. У овој емисији чућете потресне детаље од којих су неки застрашујући.
       
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Како је председник Александар Вучић и најавио током божићне посете манастиру Хиландару, Република Србија је уплатила целокупна средства за обнову те светиње пострадале у пожару 2004. године

       
      - Уочи највећег хришћанског празника Васкрса посетио сам манастир Хиландар и уверио се да радови на обнови једне од најстаријих и највреднијих српских светиња протичу у најбољем реду. Када сам за Божић, заједно са председником Вучићем посетио Хиландар, председник је тада обећао игуману Методију и братији манастира да ће Република Србија уплатити у целости средства неопходна за обнову Хиландара. То обећање је испуњено, рекао је министар у Влади Републике Србије и заменик председника Државне комисије за обнову Хиландара др Ненад Поповић.
      - Пожар који је избио у марту 2004. године прогутао је северну половину манастира. Изгорело је шест конака од укупно девет. То је био пожар разорнији од пожара у Нотр Даму. Хвала Богу на томе што нико није страдао, као и да није страдала ни ризница, ни црква. Од 14. века није било овако великих радова на Хиландару, подсетио је министар Поповић.
      - Манастир Хиландар је српска установа која од 1198. године до данас има непрекидни континуитет. Подршка Хиландару је подршка очувању наше историје и сећања на вишевековно трајање српске државе и Цркве. То је подршка и за нашу будућност, коју градимо развијајући се као модерно, успешно и демократско друштво, али на чврстим стубовима наше православне вере и велике државне идеје слободне и независне српске државе коју су градили наши највећи владари. И сваки од њих, када се год враћао Хиландару, и када год је помагао Хиландар, градио је јаку, слободну и успешну Србију. То је визија и председника Александра Вучића”, закључио је министар.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Иван Ц.,
      Зашто свака генерација Срба мора да одговори на Лазареву „дилему“?
      Дух дише где хоће, али тамо где дише гради Цркву. 
      Тако је и владика Николај, својом личношћу, ауторитетом и пастирским старањем дао црквени оквир једном харизматичном спонтаном народно-религиозном покрету. Резултат се особито показао на обнови монашког кадра који је из тог покрета поникао. Један од центара здравих богомољачких заједница била су села око манастира Тумана. Оно што је наше братство наследило и што се трудимо да у истом духу одржимо јесу народна празнична сабрања око манастира као својеврсна особеност и традиција српског монаштва, каже у разговору за „Печат“ протосинђел Петар Богдановић, сабрат манастира Тумане.

      У туманској светињи срећу се два велика свеца, један из 14. и други из 20. века. Како се десило да у драматичним историјским временима која су живели и Свети Зосим и Свети Јаков буду зрно из кога ће се разбуктати верау Србији?

      Божији домострој спасења света открива се у оквиру конкретних историјских околности. Зато ми православни прошлост посматрамо као историју спасења где можемо сагледати како Бог плански продире из вечности и постепено нам приправља пут ка Царству Небеском. На основу тога постоји утврђено предање да у лику појединих светитеља можемо сагледати конкретно деловање Бога, који на тај начин својој цркви у датим историјским околностима, тј. у свакој епохи, шаље своје изабранике који слободно прихватају Крст да буду носиоци духовне обнове. Верујем да уопште није случајно што се након шест векова од блаженог упокојења Светог старца Зосима под сводовима Туманске цркве данас налази и кивот с моштима Светог Јакова. У најмању руку, повезује их то што сте и сами лепо поменули, делање у врло тешким и драматичним временима. Међутим, њихова мисија се не завршава њиховим биолошким крајем. Посебно је интересантно да данас у свеукупном житију оба светитеља више се страница може исписати на основу онога што светитељи чине након представљења него пре. Њихова житија и даље се пишу из Царства Божијег.

      Свети Зосим део је струје синаита који су се доселили у Србију кнеза Лазара и деспота Стефана Лазаревића. Како објашњавате да у времену готово апокалиптичном, које су обележила турска освајања и потписивање Флорентинске уније, најтврђа струја православља своје уточиште налази у Србији?

      Долазак синаита у тадашњу Србију представља једну изванредну духовну инјекцију нашем народу. На стотине светогорских и синајских подвижника је у таласима долазило под окриље владалачког омофора кнеза Лазара. Међу њима остала су позната имена на десетине чувених духовника. Неки од њих су Ромило Раванички, Григорије Горњачки, Роман Ђуниски, Свети Сисоје, Јован Стјенички, као и Свети Зосим, али и други. Mожемо слободно издвојити личност нашег Светог кнеза Лазара као неког ко је имао кључну улогу у овом за наш народ светом феномену. Очигледно је мученичка жртва Светог кнеза само потврдила оно што је он већ раније одабрао – да буде чувар и бранитељ православља. Позивао је и с љубављу примао ове свете подвижнике и делатно им помагао да устроје манастире, пружајући им сигурност и заштиту. С друге стране, они су утврдили православље у нашем народу, обновили монашки начин живота, подизали светиње, оставили нам своје свете мошти које до дана данашњег показују чудотворну силу живота у Духу светом. Даћу себи за право да изнесем претпоставку да је управо присуство синаита у 14. и 15. веку у Србији имало за последицу да смо међу ретким Црквама које нису потписале Флорентинску унију. То све говори у прилог томе да је наша црква често кроз историју била кадра да преузме кључну улогу у тренуцима тешким по васцело православље. У савременом контексту не чуди чињеница да православна васељена посебно гледа на став наше помесне цркве о питању украјинског проблема и очувања канонског поретка.

      Да ли је чињеница да је ова струја дала бројне светитеље сажети деманти онима који сматрају да су канони постали претежак терет за човека?

      Основна порука исихастичког предања православне вере уопште и јесте то да је циљ живота у Христу обожење, тј. да се постане светим. Очистивши подвигом умносрдачне молитве своја срца и живо заједничарећи с Господом у светим Тајнама Цркве, исихасти су бивали удостојени да се на њима оствари блаженство и да опитно учествују у нествореним божанским енергијама и већ сада предокушају обожење. Они су о томе и сведочили, поучавајући нас да наш циљ није да тек будемо моралнији људи или да се нашом делатношћу оствари некакав социјални мир, већ да окусимо дарове Духа светог, да Господом превазиђемо ограничења наше пале природе и остваримо истинску слободу синова Божијих очекујући коначну победу над смрћу у догађају Свеопштег Васкрсења. То је она суштина коју православље нуди и у она и у ова и у сва времена. То је такође оно што је суштински потребно човеку. Верујем да зато толики народ долази у манастир Тумане, не зато што смо им ми монаси нешто посебно занимљиви већ да додирну Бога у тајни Светог причешћа, да окусе од светости светитеља, да осете благодат, да изађу из оквира свакодневице и удахну дах вечности, да нађу исцељење и душе и тела. Потреба за исцељењем у крајњем је потреба да се превазиђе смрт и то је увек актуелна тема. Свако време има свој лични печат, и слажем се да Црква у различитим временима мора различитим језиком да говори, али суштина је непромењена. Плашим се да претерана потреба да будемо допадљиви савременом свету неће дати много плода.
       
      Ученици Светог Григорија Паламе насељавали су и румунско приобаље све до Крајоле. Како с тим у вези објаснити покушаје румунизације Срба и неканонског деловања Румунске православне цркве на канонској територији СПЦ?

      Што се тиче црквеног дела проблема, не постоји апсолутно никакв основ, ни историјски ни актуелни ни социјални а камоли канонски ради кога би се могло и у најмањем оправдати овакво деловање. Канонски поредак Цркве је у о том питању веома јасан. Помесне цркве су устројене тако да се припадност конкретним епархијама заснива на основу територије а не националности. Сваки крштени православац који активно живи на територији једне епархије, тој епархији и припада и за њега одговара надлежни епископ, односно парох. Како се ко национално изјашњава нема никакву важност. Отуда румунски свештеници немају канонско право да делују на територији наше помесне цркве, само зато што се неко представља као Румун. Био бих слободан да закључим да је упитању злоупотреба Цркве ради некаквих политичких циљева. Хвала Богу, ради се још увек о изузецима. Апсолутна већина влашког становништва су верна чеда Српске православне цркве, а и у националном смислу се најчешће изјашњавају као Срби. То потврђује и случај да када оду у дијаспору, где на једној територији имамо канонско присуство више помесних црква, између осталих и српске и румунске, влашко становништво у апсолутној већини иде управо у храмове Српске православне. Тај податак оповргава тврдњу румунске јерархије да СПЦ врши било какав притисак на влашко становништво. Појединачни мотиви неретко немају везе с вером или идеологијом већ с материјалном коришћу.

      Свети Јаков Арсовић, тумански светитељ над чијим се моштима данас дешавају чудеса и исцељења, био је углађени дипломата с два доктората са Сорбоне. Монашки постриг прима после једне беседе владике Николаја. Да ли је његов животопис најбољи одговор онима који у СПЦ виде азил за неписмене и недоучене Србе?

      Та тема је стара и у својој основи је дубоко теолошке природе и управо се најбоље да сагледати кроз анализу тзв. Паламитске теологије. Познање Бога плод је реалног партиципирања и заједничарења у бићу Божијем преко Његових нестворених енергија, и то познање није плод интелектуалне рефлексије. Опет, подвижничко богословље не одбацује интелектуални рад већ га, ако је то потребно, ставља у службу претходно доживљеног живог искуства Цркве. На тај начин видимо да спасење у православљу обухвата учешће свих реалности бића човечијег, преображавајући а не одбацујући интелект. Тако да у лику Григорија Паламе имамо једног од најобразованијих и најумних људи свога времена, али који је тај таленат у својој пуној мери искористио ради одбране православног искуства насупрот схоластичке хришћанске филозофије. Светом Јакову световно образовање није могло открити Бога, за разлику од сусрета са Светим владиком и простим али побожним и богомудрим богомољцима. Зато је он на себе преузео тежак подвиг јуродивости Христа ради, радикално се одричући логике овога света; међутим, по благослову и послушању, био је кадар и те како открити интелектуалну димензију своје личности уређујући мисионарске часописе и пишући чланке теолошке садржине. Злонамерне аутошовинисте бих само подсетио да је велики део богатства европске културе настао на хришћанским темељима, те се намеће питање ко заправо ради у правцу враћања у некакав мрак људске цивилизације.
       

      У временима када комунисти укидају слободу говора Свети Јаков остаје слободан духом. Попут Аве Јустина и он бди над својим страдалним народом, држећи ватрене беседе. Једна од њих коштаће га живота. Где су данас следбеници ова два велика источника српског православља?

      Хвала Богу да их и данас има и верујем да ће их бити до краја света и века. Свима је познато какву су храброст и ревност, достојну хришћанског имена, показали наши архијереји и духовници током страдања нашег народа у ратовима 90-их у Босни и Херцеговини, у Хрватској, на Косову и Метохији, затим у одбрани светиња у Црној Гори, онда у непоколебивом сведочењу Косовског завета. Па и данас током актуелне пандемије сведоци смо да су се неки од наших архијереја храбро и гласно успротивили једној глобалној пропаганди где су непосвећени под изговором бриге за здравље покушали микроскопима да завире у Тајну над Тајнама где и анђелима није дозвољено да завире, и покушали да Свето причешће прогласе извором заразе, али не само то већ и да нама православнима такав став наметну, не либећи се при томе ни отвореног и недобронамерног ругања. Уважавајући сваку жртву и поштујући све здравствене мере и препоруке које је наша црква ревносно спроводила, ипак постоји и граница која кад се пређе, наша вера бива озбиљно угрожена. Порука појединих наших архијереја одјекнула је широм васцелог хришћанског рода, где је, морамо признати, неретко доминирао мук.
       
      Манастир Тумане испуњава заповести Светог владике Николаја отварајући врата за хиљаде поклоника. Колико је важно чување и неговање саборности на којој је владика толико инсистирао?
      Наша вера није идеологија нити религија већ Црква, а Црквa је догађај литургијског сабрања. Отуда је саборност везана за само биће Цркве. Црква није апстрактан појам, који постоји сам по себи мимо догађаја литургијског сабрања. Зато Црква није ни институција јер се конституише кроз догађај сабрања, мимо кога не постоји као нека безлична константа. Зато увек изнова идемо на литургију јер на тај начин пре творимо Цркву, него што улазимо у њу као у нешто што постоји ван нас. Зато је наша одговорност велика, јер залог Божијег присуства међу нама налази се делом и у нашим личним одлукама да учешћем на богослужењима градимо Тело Христово. Ми се трудимо да тај народ који долази у наш манастир управо вежемо за литургију. Све наше беседе су у суштини позив на причешће и учешће на трпези Господњој, али такође учимо народ да након посете нашем манастиру наставе да с истом ревношћу иду и у своје парохијске цркве.

      Из перспективе неког ко се подвизава у заветном манастиру, чувару светосавског предања осведоченог у страдању кнеза Лазара и његове војске на Косову, како тумачите све гласније позиве да ова генерација Срба стави тачку на више од шест векова дугу косовску драму? Да ли су без „мита“ о Косову све наше битке изгубљене?

      Језик којим је изречено предање Косовског завета једнак је јеванђелском језику. Усуђујем се рећи да је Косовски завет на известан начин српска верзија јеванђеља. Господ је најдубље истине постојања саопштавао кроз приче, а не путем филозофских система. Предање о Косовском завету сажима све најсветије, највредније, најпоучније у вези с нашим народним бићем. Питање је колико познајемо тај језик. Потребан нам је кључ вере да бисмо дешифровали поруку. Али садржај те поруке није никакав мит, нити бајка већ нешто апсолутно реално и невероватно снажно. Јеврејски народ је веровао у предање да ће се вратити у обећану земљу и на основу тога успео да очува идентитет, издржи прогоне и сатирања и на крају после много векова и дочека да се врати. Косовски завет данас представља један од ретких изворишта јединства нашег народа, иначе по много чему раздељеног, али и извориште смисла. Зар је то мало? Шта данас има такву силу? Косовски завет није музејски експонат већ залог будућности, те је према томе увек актуелан, не може се занемарити и свака генерација Срба мора одговорити на Лазареву „дилему“, било потврдно или одрично.
       
      Колико је важно „сагласје“ Српске цркве и српске државе око темељних националних питања, те да ли се теорија симфоније односи на било коју власт или постоји принцип старији од теорије симфоније?

      Црква је у овоме свету странац, али је кадра да у креативном сусрету са сваком културом живљења пројави преображавајућу моћ која освећује а не одбацује. Тако је и у случају односа Цркве са световним властима. Различити политички системи и власти су се на различите начине односили према Цркви, неки више а неки мање благонаклоно, а неки пак потпуно непријатељски. Природа Цркве и природа световне власти су различите, те је тако и с њиховим крајњим циљевима, али у случају нашег народа већина деоница оба пута ка тим одредиштима се подудара. То отвара могућност за креативну сарадњу коју сматрам благословеном и веома корисном. Позивајући се на Светог старца Порфирија, мислим да је битније да представници власти буду хришћани, него да се залажемо за хришћанске странке или друге политичке моделе с префиксом „хришћански“. Чак и када говоримо о славном периоду симфоније у доба Немањића, верујем да је опет значајнију улогу имао лични моменат у односу на принцип.

      У својим дневничким белешкама с ратног Косова, на опаску оца Никчевића да се овде може само погинути, блаженопочивши митрополит Амфилохије одговара питањем: „А гдје је лепше изгубити главу?“ У којим се то координатама реализује овакво подвижништво? Какав је то народ који и када гине васкрсава?

      „Србин је Христов, радује се смрти“, одговара ђакон Авакум својој мајци када га она моли да се привремено одрекне вере не би ли сачувао живот. Највећи капитал сваког човека јесте сопствени живот. Опет логика Царства Божијег нас учи да наш живот вреди онолико колико смо спремни да се жртвујемо за другога. Христос каже да нема веће љубави од те да положимо живот за ближњег. Тако мученик није онај који је обезвредио свој живот већ сасвим супротно. Ако ни за шта нисмо спремни да се жртвујемо, то би значило да не поседујемо никакве значајне вредности у своме животу. Мноштво мученика који је наш народ дао сведочи о узвишености, величини и богатству духовне ризнице нашег народа. То је зато што верујемо у Васкрсење, тј. у победу живота над смрћу, што знамо да је коначна победа Христова, без обзира на резултат појединачних битака.

      О мисионарству манастира Тумане, као и о делатном милосрђу братије доста се говори. Да ли је социјално учење, као уосталом и све истине за којима трагамо, утемељено у јеванђељу?

      Решење свих социјалних проблема наступиће кад Христос дође поново и укине смрт, односно када наступи Царство Небеско. Зато је основна улога Цркве да служи литургију као залог будућег века. Зато социјална ангажованост Цркве не произлази из некаквог институционализованог плана и пројекта, већ управо из литургијског искуства. Црква је Тело Христово, а када један уд страда, цело тело страда. Црква нема никакву амбицију да оствари социјални мир, правду и благостање у овоме свету и веку, али кад нам се ближњи нађе у невољи, сасвим је логично да ћемо гледати да помогнемо. Зато су у православљу примери харитативне делатности најчешће спонтани. Тако је и у нашем манастиру. Мноштво људи који долазе у наш манастир омогућава нам да лакше повежемо оне којима је потребна помоћ с онима који су ради и кадри да је пруже, а све у име Христово. То је један од добрих примера колико је моћан саборни карактер наше вере.
       
      ПЕЧАТ

      View full Странице
    • Од Иван Ц.,
      Зашто свака генерација Срба мора да одговори на Лазареву „дилему“?
      Дух дише где хоће, али тамо где дише гради Цркву. 
      Тако је и владика Николај, својом личношћу, ауторитетом и пастирским старањем дао црквени оквир једном харизматичном спонтаном народно-религиозном покрету. Резултат се особито показао на обнови монашког кадра који је из тог покрета поникао. Један од центара здравих богомољачких заједница била су села око манастира Тумана. Оно што је наше братство наследило и што се трудимо да у истом духу одржимо јесу народна празнична сабрања око манастира као својеврсна особеност и традиција српског монаштва, каже у разговору за „Печат“ протосинђел Петар Богдановић, сабрат манастира Тумане.

      У туманској светињи срећу се два велика свеца, један из 14. и други из 20. века. Како се десило да у драматичним историјским временима која су живели и Свети Зосим и Свети Јаков буду зрно из кога ће се разбуктати верау Србији?

      Божији домострој спасења света открива се у оквиру конкретних историјских околности. Зато ми православни прошлост посматрамо као историју спасења где можемо сагледати како Бог плански продире из вечности и постепено нам приправља пут ка Царству Небеском. На основу тога постоји утврђено предање да у лику појединих светитеља можемо сагледати конкретно деловање Бога, који на тај начин својој цркви у датим историјским околностима, тј. у свакој епохи, шаље своје изабранике који слободно прихватају Крст да буду носиоци духовне обнове. Верујем да уопште није случајно што се након шест векова од блаженог упокојења Светог старца Зосима под сводовима Туманске цркве данас налази и кивот с моштима Светог Јакова. У најмању руку, повезује их то што сте и сами лепо поменули, делање у врло тешким и драматичним временима. Међутим, њихова мисија се не завршава њиховим биолошким крајем. Посебно је интересантно да данас у свеукупном житију оба светитеља више се страница може исписати на основу онога што светитељи чине након представљења него пре. Њихова житија и даље се пишу из Царства Божијег.

      Свети Зосим део је струје синаита који су се доселили у Србију кнеза Лазара и деспота Стефана Лазаревића. Како објашњавате да у времену готово апокалиптичном, које су обележила турска освајања и потписивање Флорентинске уније, најтврђа струја православља своје уточиште налази у Србији?

      Долазак синаита у тадашњу Србију представља једну изванредну духовну инјекцију нашем народу. На стотине светогорских и синајских подвижника је у таласима долазило под окриље владалачког омофора кнеза Лазара. Међу њима остала су позната имена на десетине чувених духовника. Неки од њих су Ромило Раванички, Григорије Горњачки, Роман Ђуниски, Свети Сисоје, Јован Стјенички, као и Свети Зосим, али и други. Mожемо слободно издвојити личност нашег Светог кнеза Лазара као неког ко је имао кључну улогу у овом за наш народ светом феномену. Очигледно је мученичка жртва Светог кнеза само потврдила оно што је он већ раније одабрао – да буде чувар и бранитељ православља. Позивао је и с љубављу примао ове свете подвижнике и делатно им помагао да устроје манастире, пружајући им сигурност и заштиту. С друге стране, они су утврдили православље у нашем народу, обновили монашки начин живота, подизали светиње, оставили нам своје свете мошти које до дана данашњег показују чудотворну силу живота у Духу светом. Даћу себи за право да изнесем претпоставку да је управо присуство синаита у 14. и 15. веку у Србији имало за последицу да смо међу ретким Црквама које нису потписале Флорентинску унију. То све говори у прилог томе да је наша црква често кроз историју била кадра да преузме кључну улогу у тренуцима тешким по васцело православље. У савременом контексту не чуди чињеница да православна васељена посебно гледа на став наше помесне цркве о питању украјинског проблема и очувања канонског поретка.

      Да ли је чињеница да је ова струја дала бројне светитеље сажети деманти онима који сматрају да су канони постали претежак терет за човека?

      Основна порука исихастичког предања православне вере уопште и јесте то да је циљ живота у Христу обожење, тј. да се постане светим. Очистивши подвигом умносрдачне молитве своја срца и живо заједничарећи с Господом у светим Тајнама Цркве, исихасти су бивали удостојени да се на њима оствари блаженство и да опитно учествују у нествореним божанским енергијама и већ сада предокушају обожење. Они су о томе и сведочили, поучавајући нас да наш циљ није да тек будемо моралнији људи или да се нашом делатношћу оствари некакав социјални мир, већ да окусимо дарове Духа светог, да Господом превазиђемо ограничења наше пале природе и остваримо истинску слободу синова Божијих очекујући коначну победу над смрћу у догађају Свеопштег Васкрсења. То је она суштина коју православље нуди и у она и у ова и у сва времена. То је такође оно што је суштински потребно човеку. Верујем да зато толики народ долази у манастир Тумане, не зато што смо им ми монаси нешто посебно занимљиви већ да додирну Бога у тајни Светог причешћа, да окусе од светости светитеља, да осете благодат, да изађу из оквира свакодневице и удахну дах вечности, да нађу исцељење и душе и тела. Потреба за исцељењем у крајњем је потреба да се превазиђе смрт и то је увек актуелна тема. Свако време има свој лични печат, и слажем се да Црква у различитим временима мора различитим језиком да говори, али суштина је непромењена. Плашим се да претерана потреба да будемо допадљиви савременом свету неће дати много плода.
       
      Ученици Светог Григорија Паламе насељавали су и румунско приобаље све до Крајоле. Како с тим у вези објаснити покушаје румунизације Срба и неканонског деловања Румунске православне цркве на канонској територији СПЦ?

      Што се тиче црквеног дела проблема, не постоји апсолутно никакв основ, ни историјски ни актуелни ни социјални а камоли канонски ради кога би се могло и у најмањем оправдати овакво деловање. Канонски поредак Цркве је у о том питању веома јасан. Помесне цркве су устројене тако да се припадност конкретним епархијама заснива на основу територије а не националности. Сваки крштени православац који активно живи на територији једне епархије, тој епархији и припада и за њега одговара надлежни епископ, односно парох. Како се ко национално изјашњава нема никакву важност. Отуда румунски свештеници немају канонско право да делују на територији наше помесне цркве, само зато што се неко представља као Румун. Био бих слободан да закључим да је упитању злоупотреба Цркве ради некаквих политичких циљева. Хвала Богу, ради се још увек о изузецима. Апсолутна већина влашког становништва су верна чеда Српске православне цркве, а и у националном смислу се најчешће изјашњавају као Срби. То потврђује и случај да када оду у дијаспору, где на једној територији имамо канонско присуство више помесних црква, између осталих и српске и румунске, влашко становништво у апсолутној већини иде управо у храмове Српске православне. Тај податак оповргава тврдњу румунске јерархије да СПЦ врши било какав притисак на влашко становништво. Појединачни мотиви неретко немају везе с вером или идеологијом већ с материјалном коришћу.

      Свети Јаков Арсовић, тумански светитељ над чијим се моштима данас дешавају чудеса и исцељења, био је углађени дипломата с два доктората са Сорбоне. Монашки постриг прима после једне беседе владике Николаја. Да ли је његов животопис најбољи одговор онима који у СПЦ виде азил за неписмене и недоучене Србе?

      Та тема је стара и у својој основи је дубоко теолошке природе и управо се најбоље да сагледати кроз анализу тзв. Паламитске теологије. Познање Бога плод је реалног партиципирања и заједничарења у бићу Божијем преко Његових нестворених енергија, и то познање није плод интелектуалне рефлексије. Опет, подвижничко богословље не одбацује интелектуални рад већ га, ако је то потребно, ставља у службу претходно доживљеног живог искуства Цркве. На тај начин видимо да спасење у православљу обухвата учешће свих реалности бића човечијег, преображавајући а не одбацујући интелект. Тако да у лику Григорија Паламе имамо једног од најобразованијих и најумних људи свога времена, али који је тај таленат у својој пуној мери искористио ради одбране православног искуства насупрот схоластичке хришћанске филозофије. Светом Јакову световно образовање није могло открити Бога, за разлику од сусрета са Светим владиком и простим али побожним и богомудрим богомољцима. Зато је он на себе преузео тежак подвиг јуродивости Христа ради, радикално се одричући логике овога света; међутим, по благослову и послушању, био је кадар и те како открити интелектуалну димензију своје личности уређујући мисионарске часописе и пишући чланке теолошке садржине. Злонамерне аутошовинисте бих само подсетио да је велики део богатства европске културе настао на хришћанским темељима, те се намеће питање ко заправо ради у правцу враћања у некакав мрак људске цивилизације.
       

      У временима када комунисти укидају слободу говора Свети Јаков остаје слободан духом. Попут Аве Јустина и он бди над својим страдалним народом, држећи ватрене беседе. Једна од њих коштаће га живота. Где су данас следбеници ова два велика источника српског православља?

      Хвала Богу да их и данас има и верујем да ће их бити до краја света и века. Свима је познато какву су храброст и ревност, достојну хришћанског имена, показали наши архијереји и духовници током страдања нашег народа у ратовима 90-их у Босни и Херцеговини, у Хрватској, на Косову и Метохији, затим у одбрани светиња у Црној Гори, онда у непоколебивом сведочењу Косовског завета. Па и данас током актуелне пандемије сведоци смо да су се неки од наших архијереја храбро и гласно успротивили једној глобалној пропаганди где су непосвећени под изговором бриге за здравље покушали микроскопима да завире у Тајну над Тајнама где и анђелима није дозвољено да завире, и покушали да Свето причешће прогласе извором заразе, али не само то већ и да нама православнима такав став наметну, не либећи се при томе ни отвореног и недобронамерног ругања. Уважавајући сваку жртву и поштујући све здравствене мере и препоруке које је наша црква ревносно спроводила, ипак постоји и граница која кад се пређе, наша вера бива озбиљно угрожена. Порука појединих наших архијереја одјекнула је широм васцелог хришћанског рода, где је, морамо признати, неретко доминирао мук.
       
      Манастир Тумане испуњава заповести Светог владике Николаја отварајући врата за хиљаде поклоника. Колико је важно чување и неговање саборности на којој је владика толико инсистирао?
      Наша вера није идеологија нити религија већ Црква, а Црквa је догађај литургијског сабрања. Отуда је саборност везана за само биће Цркве. Црква није апстрактан појам, који постоји сам по себи мимо догађаја литургијског сабрања. Зато Црква није ни институција јер се конституише кроз догађај сабрања, мимо кога не постоји као нека безлична константа. Зато увек изнова идемо на литургију јер на тај начин пре творимо Цркву, него што улазимо у њу као у нешто што постоји ван нас. Зато је наша одговорност велика, јер залог Божијег присуства међу нама налази се делом и у нашим личним одлукама да учешћем на богослужењима градимо Тело Христово. Ми се трудимо да тај народ који долази у наш манастир управо вежемо за литургију. Све наше беседе су у суштини позив на причешће и учешће на трпези Господњој, али такође учимо народ да након посете нашем манастиру наставе да с истом ревношћу иду и у своје парохијске цркве.

      Из перспективе неког ко се подвизава у заветном манастиру, чувару светосавског предања осведоченог у страдању кнеза Лазара и његове војске на Косову, како тумачите све гласније позиве да ова генерација Срба стави тачку на више од шест векова дугу косовску драму? Да ли су без „мита“ о Косову све наше битке изгубљене?

      Језик којим је изречено предање Косовског завета једнак је јеванђелском језику. Усуђујем се рећи да је Косовски завет на известан начин српска верзија јеванђеља. Господ је најдубље истине постојања саопштавао кроз приче, а не путем филозофских система. Предање о Косовском завету сажима све најсветије, највредније, најпоучније у вези с нашим народним бићем. Питање је колико познајемо тај језик. Потребан нам је кључ вере да бисмо дешифровали поруку. Али садржај те поруке није никакав мит, нити бајка већ нешто апсолутно реално и невероватно снажно. Јеврејски народ је веровао у предање да ће се вратити у обећану земљу и на основу тога успео да очува идентитет, издржи прогоне и сатирања и на крају после много векова и дочека да се врати. Косовски завет данас представља један од ретких изворишта јединства нашег народа, иначе по много чему раздељеног, али и извориште смисла. Зар је то мало? Шта данас има такву силу? Косовски завет није музејски експонат већ залог будућности, те је према томе увек актуелан, не може се занемарити и свака генерација Срба мора одговорити на Лазареву „дилему“, било потврдно или одрично.
       
      Колико је важно „сагласје“ Српске цркве и српске државе око темељних националних питања, те да ли се теорија симфоније односи на било коју власт или постоји принцип старији од теорије симфоније?

      Црква је у овоме свету странац, али је кадра да у креативном сусрету са сваком културом живљења пројави преображавајућу моћ која освећује а не одбацује. Тако је и у случају односа Цркве са световним властима. Различити политички системи и власти су се на различите начине односили према Цркви, неки више а неки мање благонаклоно, а неки пак потпуно непријатељски. Природа Цркве и природа световне власти су различите, те је тако и с њиховим крајњим циљевима, али у случају нашег народа већина деоница оба пута ка тим одредиштима се подудара. То отвара могућност за креативну сарадњу коју сматрам благословеном и веома корисном. Позивајући се на Светог старца Порфирија, мислим да је битније да представници власти буду хришћани, него да се залажемо за хришћанске странке или друге политичке моделе с префиксом „хришћански“. Чак и када говоримо о славном периоду симфоније у доба Немањића, верујем да је опет значајнију улогу имао лични моменат у односу на принцип.

      У својим дневничким белешкама с ратног Косова, на опаску оца Никчевића да се овде може само погинути, блаженопочивши митрополит Амфилохије одговара питањем: „А гдје је лепше изгубити главу?“ У којим се то координатама реализује овакво подвижништво? Какав је то народ који и када гине васкрсава?

      „Србин је Христов, радује се смрти“, одговара ђакон Авакум својој мајци када га она моли да се привремено одрекне вере не би ли сачувао живот. Највећи капитал сваког човека јесте сопствени живот. Опет логика Царства Божијег нас учи да наш живот вреди онолико колико смо спремни да се жртвујемо за другога. Христос каже да нема веће љубави од те да положимо живот за ближњег. Тако мученик није онај који је обезвредио свој живот већ сасвим супротно. Ако ни за шта нисмо спремни да се жртвујемо, то би значило да не поседујемо никакве значајне вредности у своме животу. Мноштво мученика који је наш народ дао сведочи о узвишености, величини и богатству духовне ризнице нашег народа. То је зато што верујемо у Васкрсење, тј. у победу живота над смрћу, што знамо да је коначна победа Христова, без обзира на резултат појединачних битака.

      О мисионарству манастира Тумане, као и о делатном милосрђу братије доста се говори. Да ли је социјално учење, као уосталом и све истине за којима трагамо, утемељено у јеванђељу?

      Решење свих социјалних проблема наступиће кад Христос дође поново и укине смрт, односно када наступи Царство Небеско. Зато је основна улога Цркве да служи литургију као залог будућег века. Зато социјална ангажованост Цркве не произлази из некаквог институционализованог плана и пројекта, већ управо из литургијског искуства. Црква је Тело Христово, а када један уд страда, цело тело страда. Црква нема никакву амбицију да оствари социјални мир, правду и благостање у овоме свету и веку, али кад нам се ближњи нађе у невољи, сасвим је логично да ћемо гледати да помогнемо. Зато су у православљу примери харитативне делатности најчешће спонтани. Тако је и у нашем манастиру. Мноштво људи који долазе у наш манастир омогућава нам да лакше повежемо оне којима је потребна помоћ с онима који су ради и кадри да је пруже, а све у име Христово. То је један од добрих примера колико је моћан саборни карактер наше вере.
       
      ПЕЧАТ
×
×
  • Креирај ново...