Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из
Sign in to follow this  
Логос

Преподобни Пахомије Хиоски: Хришћани се стално причешћују Светим Тајнама

Recommended Posts

МОДЕРАТОР
32695883723_67d5f2034d_b.jpg
 
Ко да не оплаче незнање и јадно стање данашњих наших свештеника! Где се икада чуло да хришћане, који иду у Цркву и желе да се причесте, свештеник спречава, говорећи: „Причешће није супа. Нема ни четрдесет дана како си се причестио, и опет си дошао!“. Познајем, такође, доста мушкараца и жена који држе тримирје, а када у среду прве недеље Велике Четрдесетнице дођу на Пређеосвећену да се причесте, свештеници их спречавају, говорећи:  „До јуче си јео месо, а сада си дошао да се причестиш“! Говоре још и то да је Пређеосвећена за свештенике, а не за лаике. Сачувај нас, Боже, од незнања и глупости! А ти, човече, свештениче, увече једеш месо, често се и напијеш, будући непобожан, и такав идеш и литургишеш, а онога који са толико побожности пости, спречаваш и лишаваш толике духовне користи и освећења.
 
Видите ли незнање наших свештеника! „Пређеосвећена је“, кажу, „за свештенике, а не за лаике“. Свети Василије говори: „Ми узимамо Божанско Причешће четири пута седмично“, такође и Златоуст и цела Црква Христова. Будући да су се хришћани причешћивали обично четири пута седмично, а у Великој Четрдесетници Света Литургија се не служи током седмице, Свети Оци су мудро установили да се служи Пређеосвећена, само и једино да би се хришћани и током седмице причешћивали. А ти говориш да је Пређеосвећена за свештенике!
 
Види, читаоче, све док је владао поредак сталног причешћивања, срце хришћана толико се загревало благодаћу Светог Причешћа, да су, као словесне овце, могли да хитају на мучеништво.
 
Свештеник који спречава хришћане да се причесте Пречистим Тајнама, нека добро зна да велики грех чини. А хришћани, да се причешћују, али не немарно и било како, већ уз доличну припрему.
 
Чуо сам од неких свештеника: „Ја често служим Литургију и причешћујем се зато што сам свештеник, док лаику то није допуштено“. У томе, брате мој свештениче, правиш велику грешку, јер у Причешћу свештеник се ни по чему не разликује од лаика. Ти, свештениче, јеси служитељ Тајне, али то не значи да је теби допуштено да се стално причешћујеш, а лаику није. Могао бих да ти наведем многе потврде Светих Отаца, о томе да је Причешће Пречистим Тајнама дато да се стално, подједнако и без разлике, причешћују и архијереји и јереји и појединци, и мушкарци и жене, осим тробрачних, то јест оних који су се три пута женили, који се причешћују само три пута годишње.
 
Рекох да о томе има много потврда, али о коме прво да ти пишем? О Златоусту, Клименту, Симеону Солунском, Давиду? Кога да ти прво поменем? Толико потврда има, да бих могао целу књигу да напишем. Зато скратићу беседу, а рећи ћу ти кратко само ово:
 
Пошто не желиш да се хришћани стално причешћују, зашто онда подижеш Свети Путир, показујеш га хришћнима и позиваш их са Светог Олтара: Са страхом Божјим, вером и љубављу, приступите, то јест, приђите да се причестите Светим Тајнама – да би их затим спречавао, очигледно погрешно, јер их прво позиваш, а после, одбијаш. . .
 
 

View full Странице

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Празник Светог Великомученика Трифуна, заштитника винара и виноградара, прослављен је 14. фебруара 2020. године свечаним евхаристијским сабрањем у манастиру Буково чије братство годинама узгаја најквалитетније сорте винове лозе и прави вина врхунског квалитета.       Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион служио је свету архијерејску Литургију у цркви Светог Николаја Мирликијског а саслуживали су му архимандрит Козма, протосинђел Симеон, јеромонах Енох, јереј Дарјан Комненовић, архиђакон Илија и јерођакон Марко, док су за певницом појали Дарко Ђорђевић и Душан Стојменовић.   Епископ Иларион је у беседи честитао свим винарима и виноградарима славу и пожелео родну и благословену годину. У свом обраћању истакао је да брига о винограду нема за циљ само производњу вина већ и васпитавање човека да се у труду узраста у стално напредује, као и подсећање да уз добар плод узносимо и благодарност Богу на свему што нам дарује.   Након свете Литургије литијски се пошло до винограда где је, уз традиционално орезивање лозе, владика благословио род а освећен је и нови виноград.   У манастирском конаку је затим уприличено послужење и дегустација вина за верни народ и успешне винаре неготинског краја.     Извор: Епархија тимочка
    • Од Логос,
      Ето, и ми који лежимо на дну најдубље јаме незнања, у тами страсти и сенци смрти тела овога, по дрскости својој почињемо философирати о небу на земљи. Звезде су лепота небеског свода, а украс бестрашћа – врлине. Бестрашће, мислим, није ништа друго до небо ума у његовом срцу, под којим сва лукавства демонска изгледају као шала. Бестрасним се, дакле, у правом смислу речи назива, и јесте, човек који је тело начинио непропадљивим, који је ум уздигао изнад свега створеног, који је сва чула покорио уму а душу своју представио Господу, пружајући се вечито к Њему, и преко својих моћи.  
      Неки, опет, одређују бестрашће као васкрсење душе пре васкрсења тела, а други, као савршено богопознање, које по својој вредности заостаје само за богопознањем које имају анђели. То савршено савршенство савршених, чијем усавршавању нема краја (како ми рече један човек који га је доживео), тако освећује ум и отрже га из вештаственог света, да га често, разуме се – после стизања у ово небеско пристаниште – одваја од живота у телу и подиже на небеске висине, до сагледавања. О томе на једном месту и говори псалмопевац, који је, можда, то и сам искусио: Божији моћници са земље се узнесоше веома (Пс.46,10). Такав је био и онај Египћанин, који у молитви није могао дуго пружати руке к небу, докле год би се молио у присуству других[1].     Има бестрасних људи, но има и од бестрасних бестраснијих. На пример, један човек силно мрзи зло; други се, међутим, незаситно богати у добру.   И чистота се назива бестрашћем, и то с правом: она је почетак свеопштег васкрсења и обесмрћења смртних.   Бестрашће показа онај који рече: „Ум Господњи имам“ (уп. 1.Кор.2,16). Бестрашће показа и онај Египћанин, рекавши: „Не бојим се Господа“[2]. Бестрашће показа и онај што је молио Бога да му врати страсти[3]. Ко се, пре будуће рајске светлости, удостојио таквог бестрашћа као онај Сиријац? Та, Давид, толико чувени пророк, каже Господу: Попусти, да се одморим (Пс.38,14)! А овај атлет Божији каже: „Престани да ме запљускујеш валовима благодати Твоје“[4].   Бестрашће има она душа која се тако навикла на врлине, као што су страсни људи навикли на уживања.   Ако је крајња граница стомакоугађања у томе да се силом једе и онда када се не жели јести, онда је, свакако, крајња граница уздржања у томе да се непослушна природа наша уздржава и онда када гладује. Ако је врхунац блуда у томе да се човек помами од похоте и према животињама и мртвим стварима, онда је врхунац чистоте – односити се својим чулима према сваком бићу као ствари без живота. Ако је граница среброљубља, никада не престајати са гомилањем пара и никада се не заситити, онда је врхунац нестицања – не штедети ни своје сопствено тело. Ако је граница унинија у томе да се чак ни у потпуном спокојству нема трпљења, онда је врхунац трпљења кад човек и посред највећих невоља сматра да га ништа не узнемирава. Ако је пучина гнева у томе да се човек разјари и када је потпуно сам, онда је дубина издржљивости кад човек остаје миран без обзира да ли су присутни или не они који га злостављају. Ако је врхунац таштине, да се човек понаша сујетно и онда када нема никога ко би га похвалио, онда је без сумње знак савршеног неславољубља када се и приликом посете страних људи никад не поткраде ни најмања сујетна помисао. Ако је знак пропасти (тј. гордости), узносити се и безначајним делима, онда је спасоносна ознака смирења, мислити смирено о себи и поред великих подвига и успеха. И ако је обележје свецелог острашћења, да се човек хитро покорава скоро свему што демони тајно посеју у његову душу, сматрам да је обележје светог бестрашћа кад човек може искрено рећи с Давидом: Онога лукавога који се склонио од мене, не познах (Пс.100,4) ни како, ни ради чега дође, ни како оде? Напротив, потпуно сам равнодушан према свему томе, пошто јесам, и бићу сав сједињен са Богом.   Ко се удостојио таквог духовног стања, има у себи настањена, још за живота у телу, самога Бога који га увек води у свим речима, и делима, и мислима. Стога такав човек кроз унутрашње озарење чује у себи као неки глас који му открива вољу Господњу, и постаје узвишенији у односу на свако људско учење. Кад ћу доћи и показати се лицу Божијем (Пс.41,3)? Не подносим више пламен ове чежње, већ иштем бесмртну лепоту, коју ми Ти, Господе, даде пре но што сам пао у ово блато!   Но, зашто много говорити? Бестрасник више не живи сам, већ у њему живи Христос, као што вели онај који је срећно ратовао рат, завршио трку и одржао веру [православну] (уп. Гал.2,20; 2.Тим.4,7).   Царска круна није састављена само из једног драгуља. Тако ни савршеног бестрашћа нема ако смо макар и једну једину врлину (без обзира како безначајна изгледала) пропустили да извршимо. Замишљај бестрашће као небески дворац небеског Цара: многе су обитељи унутар града[5]; зид, пак, тог небеског Јерусалима јесте – опроштај грехова. Брзо, браћо, да нађемо улаз у брачну собу тога дворца! Ако нас, (о, несреће!) задржава бреме грешних навика или време које смо провели у греху, онда се бар постарајмо да не будемо лишени какве обитељи у близини брачне собе! Ако још храмљемо, или смо посустали, потрудимо се на сваки начин макар да се нађемо унутар зидова градских. Јер, ко не уђе тамо пре но што наступи крај, боље рећи – ко не пређе преко тог зида, мораће да се настани у пустињи. Због тога се неко и молио, говорећи: Уз Божију помоћ прећи ћу преко зида (Пс.17, 30). И други, као од лица Божијег, вели: Нису ли то греси ваши, који су се испречили између вас и мене (Ис.59,2)?   Развалимо, пријатељи, бедем ове преграде који смо непослушањем на своје зло подигли. Узмимо овде разрешење дуга, јер, у аду нема никога ко би нас могао излечити. Не бавимо се више ничим земаљским, браћо! Ми смо се уписали у људе који се ни о чему земаљском не брину. Нема греха, нема времена, нема бремена којим бисмо се могли изговорити. Онима који примише Господа крштењем поновног рођења, Бог даде власт да буду чеда Божија (Јн.1,12), рекавши: Почините [од земаљских брига] и познајте да сам ја Бог (Пс.45,11) и бестрашће! Њему слава у све векове. Амин.   Блажено бестрашће узноси бедни ум људски са земље на небо, и са ђубришта страсти подиже га, сиротог, а свеопевана љубав чини да седне са началницима, светим анђелима, са началницима народа Господњег.   * * *   «Лествица» поука XXIX
    • Од Логос,
      Ко да не оплаче незнање и јадно стање данашњих наших свештеника! Где се икада чуло да хришћане, који иду у Цркву и желе да се причесте, свештеник спречава, говорећи: „Причешће није супа. Нема ни четрдесет дана како си се причестио, и опет си дошао!“. Познајем, такође, доста мушкараца и жена који држе тримирје, а када у среду прве недеље Велике Четрдесетнице дођу на Пређеосвећену да се причесте, свештеници их спречавају, говорећи:  „До јуче си јео месо, а сада си дошао да се причестиш“! Говоре још и то да је Пређеосвећена за свештенике, а не за лаике. Сачувај нас, Боже, од незнања и глупости! А ти, човече, свештениче, увече једеш месо, често се и напијеш, будући непобожан, и такав идеш и литургишеш, а онога који са толико побожности пости, спречаваш и лишаваш толике духовне користи и освећења.   Видите ли незнање наших свештеника! „Пређеосвећена је“, кажу, „за свештенике, а не за лаике“. Свети Василије говори: „Ми узимамо Божанско Причешће четири пута седмично“, такође и Златоуст и цела Црква Христова. Будући да су се хришћани причешћивали обично четири пута седмично, а у Великој Четрдесетници Света Литургија се не служи током седмице, Свети Оци су мудро установили да се служи Пређеосвећена, само и једино да би се хришћани и током седмице причешћивали. А ти говориш да је Пређеосвећена за свештенике!   Види, читаоче, све док је владао поредак сталног причешћивања, срце хришћана толико се загревало благодаћу Светог Причешћа, да су, као словесне овце, могли да хитају на мучеништво.   Свештеник који спречава хришћане да се причесте Пречистим Тајнама, нека добро зна да велики грех чини. А хришћани, да се причешћују, али не немарно и било како, већ уз доличну припрему.   Чуо сам од неких свештеника: „Ја често служим Литургију и причешћујем се зато што сам свештеник, док лаику то није допуштено“. У томе, брате мој свештениче, правиш велику грешку, јер у Причешћу свештеник се ни по чему не разликује од лаика. Ти, свештениче, јеси служитељ Тајне, али то не значи да је теби допуштено да се стално причешћујеш, а лаику није. Могао бих да ти наведем многе потврде Светих Отаца, о томе да је Причешће Пречистим Тајнама дато да се стално, подједнако и без разлике, причешћују и архијереји и јереји и појединци, и мушкарци и жене, осим тробрачних, то јест оних који су се три пута женили, који се причешћују само три пута годишње.   Рекох да о томе има много потврда, али о коме прво да ти пишем? О Златоусту, Клименту, Симеону Солунском, Давиду? Кога да ти прво поменем? Толико потврда има, да бих могао целу књигу да напишем. Зато скратићу беседу, а рећи ћу ти кратко само ово:   Пошто не желиш да се хришћани стално причешћују, зашто онда подижеш Свети Путир, показујеш га хришћнима и позиваш их са Светог Олтара: Са страхом Божјим, вером и љубављу, приступите, то јест, приђите да се причестите Светим Тајнама – да би их затим спречавао, очигледно погрешно, јер их прво позиваш, а после, одбијаш. . .     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
×
×
  • Креирај ново...