Jump to content
  1. БанеЛ

    БанеЛ

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У Четврту недељу Свете Четрдесетнице савршавамо спомен на преподобног и богоносног оца нашег Јована Лествичника, писца знаменитог дела „Лествица рајаˮ. Кроз његово богонадахнуто дело Црква пред нас износи дивне примере духовног напредовања у хришћанском животу.  
          Подсетимо се на кратко претходних недеља Свете Четрдесетнице, како не бисмо изгубили континуитет нашег подвижничког путовања.  Прве недеље Свете Четрдесетнице прославили смо победу Православља над иконоборством. Друге недеље Светог Григорија Паламу великог међу светитељима и великог међу победницима Православља који се у свом богословствовању борио и изборио за богословље Православног мистичног подвижништа. Треће недеље прославили смо Часни и Животворни Крст Господњи, хришћански знак победе и Васкрсења. Четрвте недеље прослављамо победника у подвижничком животу и учењу, онога који нас поучава подвижиштву као лествици духовног живљења. Рајсака лествица преподобног Јована Лествичника, како појемо у кондаку,  дарује нам цветне плодове учења, који наслађују срца оних који их изимају са трезвеношћу, јер Лествица узводи душе од земље на небо, у слави Божјој. Пред нас се износи образац испосничког живота, у личности преподобног Јована Лествичника, који се  подвизавао на Синајској гори и у свом знаменитом делу показао пут постепеног усхођења човека до духовног савршенства по лествици душе која се са земље узноси до вечне славе.    У предговору Лествице читамо: У својој знаменитој књизи “Небеска Лествица” описује (монашке) врлине и пороке, монашки живот и природу потпуног бестрашћа, које се сматра за идеал хришћанског савршенства. То је спис састављен из тридесет поука: као што је потребно да човек проживи тридесет година од свог рођења како би постао зрео – по мерилима оног доба – тако је и монаху потребно да прође тридесет ступњева у свом подвигу да би достигао савршенство. Идеја Лествице, тог ступњевитог узрастања у духовном савршенству, узета је из познатог старозаветног виђења праоца Јакова. (1Мојс.28,12-12). Симболички, Јаковљева лествица, која стоји на земљи а врхом дотиче небо, по којој се Ангели Божји пењу и силазе, и на чијем се врху налази Господ, треба да означи човеков пут ка висинама божанског савршенства везу између неба и земље, пут на коме човека прате анђели Божији и који има сасвим одређен циљ: самог Господа Бога. Своје место међу недељама Великог поста спомен на преподобног Јована Лествичника налазимо веома касно. Јерусалимски канонар, типик Велике цариградске Цркве, Синајски канонар, Евергетински типик, па чак ни српски Никодимов типик не спомињу овај спомен. Први пут овај спомен налазимо у српском Романовом типику који је састављен у манастиру Хиландару (1331. год). У синаксару ове недеље налазимо занимљив податак да је за време Свете Четрдесетнице на Светој Гори устаљен обичај читања Рајске Лествице као келејно правило.   Богоносни оче наш Јоване, показао си се као житељ пустиње, Ангел у телу и чудотворац. Постом, бдењем и молитвом примио си небеске дарове. Као исцелитељу духа и исцелитељу немоћних, притичемо теби са вером. Слава Ономе који је теби подарио крепост, слава Ономе који те је прославио, слава Ономе који тобом свима дарује исцељење.  (тропар)   Триодска химнографија прподобног Јована Лествичника велича као премудрог учитељ подвижнитва, као пример испосника и Ангела у телу. Величамо га као оног који је процветао као крин, а својим смирењем себе испунио благодаћу Духа Светога. У једној слави на вечерњем богослужењу величамо га:   Преподобни оче, следујући гласу Еванђеља Господњег, богатство и славу си презрео и напустио си свет. Свима си говорио: Заволите Бога и наћи ћете благодат вечну и ништа не цените више од љубави Божије, да бисте када Он дође у слави својој, пронашли мир са свима светима, чијим молитвама Господе помилуј и спаси душе наше.    Сваки Хришћанин је позван да целог живота буде подвижник, а то подвижништво подразумева подвиг душе и тела у одрицању од греха и пролазних овоземаљских пожуда. Овај недељни спомен подстиче нас да у данима Свете Четрдесетнице наш подвиг саобразимо духовној лествици. Та лествица нас степеницу по степеницу, корак по корак, узводи до препорађања наше душе која је окорела у греху. Богослужбене песме наглашавају важност подвига и молитве као два основна начина корачања кроз духовну пустињу Великог поста. У својој беседи преподобни Јустин Ћелијски сагледава врлине као степенице лествице небеске: „Рајска лествица – шта је то? То су свете врлине, свете еванђељске врлине: смиреност, вера, пост, кротост, трпљење, благост, доброта, милосрђе, истинољубље, христољубље, христоисповедништво, страдања за Господа Христа. Ето и још много других светих врлина новозаветних. Свака заповест Господа Христа, то је врлина, браћо. Твориш ли је, чиниш ли је, на пример Његову заповест о посту, твориш ли је, чиниш ли је? Пост је света врлина, степеница на лествици од земље до Неба. Пост, славни пост, чак и цела лествица од земље до Неба. Свака врлина је мали рај, свака врлина гаји душу, облажени је, низводи у душу твоју божанске небеске милине. Свака врлина, златна и дијамантска степеница у лествици твога спасења, која се протеже између земље и Неба, протеже између твог пакла и твог Раја.ˮ   Ти све људе подупиреш и понижене усправљаш, Христе Боже наш. Ти си из недара отачких неодељено произишао и од Свете Дјеве Марије се оваплотио и у свет си дошао да би природу нашу, отпалу од раја, и од нетелесних и душегубних разбојника нападнуту, обнажену трулежношћу и зло рањену, бриге удостојио и древној отаџбини повратио. Ти Сам Владико невидљиве наше убоје исцели и телесне погибли свежи, преко часне крви Твоје, коју си за нас излио, и светог печата Твог који си нам даровао. И избави нас од непрестаних рана и од невидљивих злодетеља који хитају да нам отму веру и наду у Тебе, и хоће да са нас свуку Твоју благодат. Не лиши нас Твога човекољубља, гостионице и спаситељног Твога лечилишта да бисмо се, излечени и, од свакога порока очишћени, удостојили да будемо записани са првороднима Цркве небеске; Јер си Ти лекар видљивих и невидљивих болести; Ти и благочестивом роду нашем саборац буди. Јер си ти Бог Спаситељ наш, и Теби славу узносимо, са беспочетним Твојим Оцем, и свесветим, и благим и животоворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. (заамвона молитва четврте недеље Великог поста)     катихета Бранислав Илић   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Трећа недеље Свете четрдесетнице посвећена је прослављању и величању Часног и Животворног Крста Господњег. У једној богослужбеној песми појемо Крст је чувар васцеле Васељене, часни Крст је потпора верних, слава Ангела и рана (бол) демонима. У времену Великопосног путешествија у посту и подвигу, потребна нам је потпора и утеха како не бисмо клонули. Ту потпору, утеху и снагу на средини Свете четрдесетнице дарује нам сила Часног и Животворног Крста Господњег.     Прве недеље Свете Четрдесетнице прославили смо победу Православља над иконоборством и осталим јересима које су уздрмале брод Цркве Христове. Друге недеље прославили смо Светог Григорија Паламу великог међу светитељима и великог међу победницима Православља који се у свом богословствовању борио и изборио за богословље Православног мистичног подвижништа. А сада, на средини Великог поста, треће недеље прослављамо Часни и Животворни Крст Господњи, хришћански знак победе и Васкрсења. У еванђелском зачалу Господ нас позива: Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде (Мк.6,34). Животни Крст сваког Хришћанина почиње од самог његовог рођења водом и Духом, почиње Светом Тајном Крштења и прати нас кроз цео наш живот. Крстоносни живот је наша свештена реалност која траје цео живот кроз наше учествовање у богослужбеном животу Цркве. Света Четрдесетница је најпогодније време да се на опитан начин одазовемо на Христов позив о ношењу Крста. У светом и узвишеном времену Великог поста ми се одричемо себе јер кроз пост и молитву потискујемо из нашег бића све оно греховно и трулежно, а себе кроз врлински и Светотајински живот испуњавамо Богом. Хришћанин је без крста као војник без оружја, као цвет без мириса, као виноград без плода и као мајстор без алата. Господ наш Исус Христос који је и сâм носио свој Крст за време целога свога земаљског живота, препоручио га је и нама као знак припадништва Њему, као символ нашега живота, као знак нашег заједничарења са Њим. Врхунац нашег духовног подвижништва и ношења животног Крста јесте поистовећивање са великим речима Апостола Павла: Не живим више ја, него живи у мени Христос. Познајући добро нашу огреховљену и слабу природу, Часни Крст нам се данас дарује као потпора и укрепљење како би издржали и други део поста, да не клонемо и паднемо, већ да оснажени силом Часног Крста Господњег издржимо до краја наше путешествије ка крајњем циљу ка коме идемо. Као процветало дрво које даје хлад, свежину и одмор уморном путнику, Крст Христов у подвигу поста даје вернима свежину и охрабрење. Крст Христов се пореди са дрветом које је осладило горке воде Мере, са дрветом живота које је засађено усред Раја. Благовест о Крсту и поклоњење њему нас подсећа на празник Васкрсења Христовог ка коме хитамо. Црквена историја нам казује да трећа недеља Свете Четрдесетнице није од увек била посвећена Часном и Животворном Крсту Господњем. Наиме, у Јерусалимском канонару из 7. века нема спомена Крста Господњег у ову недељу. Већ типик Велике цариградске Цркве из 9-10. века указује да се треће недеље прославља и велича Часни Крст Господњи ради укрепљења верних.  
      Радуј се Живоносни Крсте, непобедива победо благочестивих, двери раја, тврђаво верних, заштито Цркве. Тобом се уништи погибао, разруши се царство смрти, и узнесосмо се са земље на небо, оружије непобедиво, противниче демона, славо мученика, истински украсе преподобних, пристаниште спасења, даруј свету велику милост. (стихира на Господи возвах)   Часни Крст се на овом недељном јутрењу износи на средину храма где остаје до петка. Након појања великог славословља, а презвитер за време појања великог славословља обучен у потпуно одјејаније кади Часни Крст који је положен на Часној трпези. За време појања „Свети Боже…ˮ презвитер на себе ставља воздух, Часни Крст положен на дискосу држи изнад главе, износи га кроз северне двери и стаје испред царских двери. Одатле начинишви знак Крста узглашава „Премудрост, усправно стојмо!ˮ после чега појци певају три пута тропар празника. Презвитер затим са себе скида воздух полаже га на припремљено постоље (налоњ) који се налази на средини храма, преко воздуха поставља Часни Крст и кади га, после тога три пута поје „Крсту Твоме клањамо се Владико, и свето Васкрсење Твоје певамо и славимоˮ. За време целивања поју се самогласне стихире Часном Крсту. Више о чину Воздвижења и Часном Крсту у богослужбеној традицији Цркве можете прочитати ОВДЕ .   Поклонимо се данас изнесеном Часном Крсту Христовом, и истински се развеселимо целивајући га у љубави. На њему добровољно распетог Господа замолимо, удостој и нас да се неосуђено поклонимо Часном Крсту Твом и дочекамо Твоје славно Васкрсење! (Стихира на поклоњењу Часном Крсту)   О изношењу Часног Крста у Крстопоклону недељу познати литургичар протопрезвитер Александар Шмеман говори: „Знамо да је Велики пост припрема за Страсну седмицу, за дане у које се Црква сећа страдања, распећа и крсне смрти Исуса Христа. Изношење крста на Крстопоклону недељу има за циљ да нас опомене на крајњи циљ нашег интензивног и продубљеног хришћанског живота којим живимо у те великопосне дане. У вези са тим умесноје да се још једном присетимо места које Крст - као главни и узвишени символ Хришћанства - заузима у хришћанској вери. Тај символ има два - међусобно уско повезана - значења. Са једне стране, то је Крст Христов као онај одлучујући догађај којим се завршава земаљски живот и служење Господа Исуса Христа. То је прича о чудној и страшној људској мржњи према Ономе Који је све Своје учење усредсредио на заповест о љубави, Који је сву Своју проповед усредсредио на позив на самоодрицање и саможртвовање у име те љубави. Пилат - римски управитељ Јудеје - коме су привели ухапшеног, пребијеног и попљуваног Христа говори: "Овај човек никаква зла није учинио". Међутим, то је изазвало само још бучније урлање руље: " Распни Га, распни Га!". За Крстом, Христовим долази наш крст, мој крст о коме је говорио Христос: "Ко хоће да иде за мном... нека узме крст свој... (Мк. 9,34)". То значи да пред истим оним избором пред којим су оне ноћи стајали сви - и Пилат, и римски војници, и јеврејски вођи, и гомила, и сваки човек у тој гомили - стоји свако од нас увек и сваки дан свога живота. Споља гледано то може да нам изгледа као нешто неважно и другостепено. Међутим, за савест нема првостепеног и другостепеног. Има само истине и неистине, добра и зла. Али, сваки дан узимати и носити свој крст не значи само трпети тешкоће и бреме животно. То пре свега значи непрестано живети у сагласју са својом савешћу, живети у светлости суда савести, поучава нас отац Александар Шмеман у свом делу Тајне празника.   Дан је свечани, устајањем Христовим зора живота засија, смрт се нејасном показа, Адам уздигнут радосно ликује, зато ускликнимо песмом прослављајући победу. Нека уједињени прославе небом и земљом пред свима положено Часни Крст, на њему је телесно прикован Христос, целивајмо га радујући се духовно. Ходите, запевајмо песму нову прослављајући разрушење ада, из гроба Васкрсе Христос и подари спасење свима уништивши смрт. Ходите верни, захватите не воду из стварног извора изходећу, већ од извора Крста Христовог којим се хвалимо. Просветљење задобимо клањајући му се. Васкрсао си Христе уништивши смрт, као велики Цар из скровишта ада позвао си нас у радост небеског царства у земљу бесмртности. (Стихира Часном Крсту из службе Крстопоклоне недеље)

      катихета Бранислав Илић

        ВАШОЈ ПАЖЊИ ПРЕПОРУЧУЈЕМО:     Звучни запис текста катихете Бранислава Илића о историји и богослужбеним особеностима Крстопоклоне недеље    
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Из штампе је изашао нови мартовско-априлски 378. број "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Тема овог броја је "Свети Василије Острошки - сведок Васкрсења". Централни део часописа посвећен је 350. годишњици упокојења Светог и богоносног оца нашег Василија чудотворца Острошког, о чему детаљније за наш радио говори катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара" задужен за односе са медијима.

       
      Звучни запис разговора
       
      Извор: Радио Слово љубве
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Администратор Митрополије црногорско-приморске, Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је данас, на празник преподобног Симеона Дајбабског, славе манастира Дајбабе са свештенством Свету архијерејску литургију пређеосвећених дарова у овом манастиру.
      Повезан садржај: 
      Преподобни Симеон Дајбабски

       
      Након Светог причешћа благосиљан је славски колач, који су припремили чланови Дјечјег хора “Преподобни Симеон Дајбабски”, који данас такође слави своју славу.
      У архипастирском слову на крају богослужења Владика Јоаникије је рекао да је Господ преподобног Симеона, као свијећу распаљену, поставио да свијетли свима нама и да нам показује свјетлост вјере православне.
      “Његов живот, од почетка до краја, био је у знаку свјетлости Божије. Испуњен је вјером од свога најранијег узраста, коју је наслиједио од својих блажених предака из братства Поповића, свештеничке породице”, рекао је Владика будимљанско-никшићки.
      Рекао је да је он изданак тога рода и слава града Цетиња.
      “И ако се Цетиње са неким заиста може похвалити, понајприје треба да се хвали преподобним Симеоном, јер сви други који су се прославили на Цетињу, својим ранијим поријеклом су однекуда дошли. А преподобни Симеон потиче баш са Цетиња”, рекао је Владика и подсјетио да су Поповићи, у временима кад су многи поклекли, остали вјерни православљу, заједно с владиком Данилом Петровићу.
      Подсјетио је на животни пут Светог Симеона од Цетиња, до светога Кијева, Острога и Дајбабске горе.
      “Припремајући се за највеће дјело у свом животу, свега је себе уградио у ову светињу. Био је веома образован, светоотачког образовања. О томе свједочи и његова библиотека, која је већим дијелом разнешена, али остало је нешто његових књига. Био је не само светоотачког образовања него и светоотачке ревности. Угледао се на свете оце пустињаке из давних времена, на Светога Антонија и Светога Макарија. И на Светога Василија Острошкога”, нагласио је Владика Јоаникије.
      Владика Јоаникије је истакао да је преподобни Симеон поред светоотачког образовања научио и најважнију науку коју је наш наропд вјековима његова – науку поста, молитве и покајања.
      “Ту науку је он усавршио. И ево, Бог је тако уредио да његов спомен буде баш увијек у току великога поста, да се овдје хришћани саберу и да се укријепе од благоуханија из његова светога ћивота. И да се надахну његовим примјером и његовом науком. А он је кроз ту науку стекао такву мудрост да је постао учитељ и свјетило цијелом народу”, бесједио је Владика Јоаникије.
      Владика је вјернима поручио да имајући овакав примјер треба да се сви учимо да следујемо за светим Божјим угодницима.
      “Ми хришћани, поштујући сваку вјеру и сваког човјека, и све који другачије мисле, треба да знамо свој пут. А тај пут је посвједочен примјерима светих Божјих угодника. На томе путу увијек је човјек на добитку – не као што се говори да је у неким другим религијама човјек увијек на губитку. Хришћани увијек иду напријед и кроз највећа искушења посвједочују своју вјеру и успињу се, како каже апостол Павле из силе у силу”, поручио је Епископ будимљанско-никшићки.
      Рекао је да је преподобни старац Симеон поднио много трудова за своју вјеру постећи веома строго.
      “Постећи и молећи се Богу, он се испуњавао даровима Духа Светога, свједочећи да човјек не живи само о хљебу него о свакој ријечи која излази из уста Божјих. А то је ријеч живоносна, истинита, света… Постећи, молећи се Богу и причешћујући се Тајнама Христовим заблистао је као сунце, по јеванђелскоме свједочанству. Јер, Господ каже да ће праведници заблистати као сунце. То се односи на последњи дан и на царство небеско. Али царство небеско се појављује већ овдје, преко Божјих угодника. Имајући то богатство овдје међу нама, мошти и ћивот и живи примјер Светога Симеона Дајбабскога, ми се данас радујемо радошћу неисказаном. И у ове посне дане, на овим светим службама, предокушамо радост Васкрсења Христовога”, закључио је Владика Јоаникије.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Пошто се неуздржање пројављује кроз сва чула, онда ћемо свима њима наложити уздржање. Ако постиш у погледу хране а очи те наводе на прељубу у скривеним одајама душе, на радозналост и на клеветање, ако те уши наводе да слушаш увреде, рђаве песме и злобна дошаптавања, ако се и осталим чулима излажеш стварима које ти шкоде на њима својствен начин, каква је онда корист од поста? Наравно, никаква!

       
      Ти, на пример, бежиш од једног зла, али посредством чула отвараш улаз за она друга (зла). Ми смо сложени од душе и тела; ми, дакле, немамо само тело, него и душу која се састоји од више делова (јер она има хранитељни, жељни, вољни и разумски део). Због тога је прави само онај пост који се распростире на све, који све очишћује и све исцељује. Исцељење душе постом је благо и човекољубиво, због чега су га наши Оци ради нас и установили у ове дане.
       
      Свети Григорије Палама, Извод из беседе О посту 
      (Господе, просвети таму моју)
       
      Извор: Епархија жичка
×
×
  • Креирај ново...