Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из
Sign in to follow this  
Логос

Митрополит пергамски Јован (Зизјулас): Разлика личности и индивидуе по Кападокијским Оцима

Оцени ову тему

Recommended Posts

МОДЕРАТОР
metropolitan_john_zizioulas_zpsa8062381.jpeg
“Ако нам је допуштено, или чак ако смо подстакнути да у нашој култури мислимо о истинској личности (персоналности) у људској егзистенцији и да се надамо у њу, ми то изнад свега дугујемо хришћанској мисли коју је дала Кападокија у четвртом веку Хришћанства. Кападокијски Оци су развили и у наслеђе нам оставили појам Бога који постоји као заједница слободне љубави из које израњају, појављују се, јединствени, незаменљиви и непоновљиви идентитети, тј. истинске личности у апсолутном онтолошком смислу. Тиме се хтело рећи, тј. подразумевало се, да је човек „слика“ оваквога Бога. Не постоји виша и потпунија антропологија него што је ова антропологија истинске и потпуне личности.
 
Савремени човек у целини има тенденцију да о антропологији личности, персоналитета, мисли високо, али опште и широко распрострањене претпоставке о томе шта је личност нису никако сагласне са оним што смо видели да произлази из проучавања хришћанске мисли Кападокијских Отаца. Када кажемо „личност“, већина од нас данас подразумева индивидуу. То схватање иде уназад све до Августина и посебно до Боетија, у петом веку после Христа, који је дефинисао личност као индивидуалну природу обдарену разумношћу и свешћу. Кроз целокупну историју западне мисли изједначавање личности са мислећом, самосвесном индивидуом водило је култури у којој је мислећа индивидуа постала највиши појам у антропологији. То није оно што је произлазило из хришћанске мисли Кападокијских Отаца. Из проучавања њихове мисли излази да је пре обратно. Јер, према њој, истинска личност се рађа не из човекове индивидуалистичке изолације од других него из љубави и односа са другима, из заједнице. Не можемо бити личности у себичној интроспективној изолацији. Једино љубав, слободна љубав, неусловљена природним нужностима, може родити личност, ипостас. Ово је истинито учење о Богу, чије је биће, како су то увидели Кападокијски Оци, конституисано и „ипостазирано“ слободним догађајем љубави узрокованим слободном личношћу која воли, тј. Оцем, а не нужношћу Божанске природе. Ово је такође тачно и о човеку, који је призван да упражњава своју слободу као љубав и своју љубав као слободу, и да се тако покаже, пројави се, као „слика Божија“.
У наше време западни философи су чинили различите покушаје да би кориговали традиционално западно изједначавање „личности“ са „индивидуом“. Сусрет Хришћанства са другим религијама, као што је будизам, приморао је људе да поново размотре ово традиционално индивидуалистичко схватање личности, персоналитета. Отуда је сада можда најпогодније време да се вратимо дубљем проучавању и правилнијем разумевању плодова хришћанске мисли изнедрених у Кападокији у четвртом веку, од којих је несумњиво најважнија идеја личности, онакве какву су је Кападокијски Оци сагледали и развили.“
Митрополит Јован (Зизјулас)
 

View full Странице

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У Великом амфитеатру Православног богословског факултета у Београду, Митрополит др Иларион (Алфејев), почасни доктор Универзитета у Београду, у уторак, 18. фебруара 2020 године, одржао је предавање на тему: „Православно богослужење као школа богословља и богомислија“.      Уваженог госта митрополита Илариона поздравио је и најавио декан Православног богословског факултета јереј проф. др Зоран Ранковић.   „Навикли смо да идемо на богослужења, а нисмо навикли да размишљамо о смислу богослужења. При томе је богослужење права ризница богословља. У богослужбеним песмама је сва наука хришћанска и сво утешење“, рекао је митрополит Иларион. Он је истакао да је наше богослужење настало веома рано и да је оно представљало једину могућност теолошког учења: „чак и Свето писмо су рани хришћани слушали у Цркви и чули су тумачење у свештеничкој проповеди. Тако је богослужење било једина богословска школа које су похађали сви верници. И наравно овај карактер је богослужење задржало и данас.“   У свом излагању митрополит Иларион се осврнуо и на питање коришћења црквенословенског језика у богослужењу закључујући да питање превођења није само питање начина и технике превођења, већ је оно и питање разумевања самог преведеног текста: „богослужбени текстови су написани у древности за људе који су на сасвим другачији начин разумевали Свето писмо и живот“. Због тога, чак и када би превели богослужење на савремени говорни језик, многи делови би остали неразумљиви, закључује митрополит Иларион.   Предавању митрополита Илариона присусвовали су: Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко – љубљански Г. Порфирије, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки Г. Иринеј, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Г. Давид, Његово Преосвештенство Епископ Јован (Пурић), представници Ректората Београдског универзитета, заменик директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Марко Николић, представници Амбасаде Руске Федерације, професори и студенти ПБФ и многобројни верни народ.      УСКОРО ОПШИРНИЈЕ...     Извор: Радио Слово љубве
    • Од Логос,
      Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски г. Иларион сусрео се 17. фебруара 2020. године у здању Владе Србије у Београду са министром за иновације и технолошки развој г. Ненадом Поповићем.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      Папа Фрања је у четвртак 13. фебруара 2020. примио у аудијенцију митрополита Илариона, председника Одељења за спољне црквене односе Московске Патријаршије. Уочи сусрета с Папом, митрополит се у разговору за радио Ватикан осврнуо на културне и друштвене пројекте, четири године после сусрета папе Фрање с патријархом Кирилом у Хавани, и изразио забринутост Руске Православне Цркве због прогона хришћана у свету.     Уз кардинала Курта Коха, председника Папскога савета за неговање јединства хришћана, говорио  је на конференцији и присуствовао концерту одржаном на тему „Светитељи – Знаци и семе јединства“.   У Ватикану га је примио папа Фрања, а поподне је митрополит представио превод књиге „Смрт и васкрсење“, последњи том из серије под насловом „Исус Христос. Живот и учење“. Пре сусрета са Папом, а на крају састанка Мешовите комисије која се састала у Ватикану и размотрила културне и друштвене пројекте на којима две Цркве раде већ четири године како би оствариле главне садржаје Заједничке изјаве коју су у Хавани, 12. фебруара 2016. године, потписали папа Фрања и патријарх Кирил, митрополит Иларион је разговарао с новинарком радио Ватикана.   Он је најпре казао да град Рим повезује са светим апостолима Петром и Павлом; стога – како је рекао – сваки пут кад дођемо овамо, настају посебни осећаји, јер готово можемо додирнути стару повест хришћанства. Али, истакао је, повест хришћанства се наставља, ми смо њезини учесници и, штавише, ствараоци те повести.   Тачно пре четири године у Хавани се папа Фрања сусрео с патријархом Кирилом, подсетио је митрополит, и то је био први сусрет у историји једнога римског папе и московског патријарха. Ми тај сусрет сматрамо историјским, не само зато што је био први те врсте, него зато што је отворио потпуно нову страницу у односима између Руске Православне Цркве и Римске Католичке Цркве, напоменуо је и додао да је задатак Мешовите комисије применити у животу оно што су рекли и договорили се Папа и Патријарх, а у овом тренутку њихов рад се темељи на културној сарадњи и сарадњи у мешовитим друштвеним пројектима.   Митрополит Иларион је потом посебно споменуо сарадњу у хуманитарним пројектима на Блиском истоку и напоменуо да је њихов приоритет пружати помоћ деци у Сирији која су у сукобима тешко телесно озлеђена те остала без руке или ноге. Реч је о врло слојевитом и скупом пројекту будући да нам циљ није само дати им протезу, него и организовати целокупну рехабилитацију која ће помоћи тој деци да се поновно укључе у друштво – истакао је митрополит.   Желим да управо такви пројекти буду у средишту наше сарадње, пројекти који пружају помоћ онима који пате, болеснима, а посебно деци, јер верујем да су управо такви пројекти остварење онога што су Папа и Патријарх рекли током њиховог сусрета на Куби, али и онога што Спаситељ Исус Хистос тражи од нас католика и православних,  навео је Високопреосвећени.   На питање  да  ли је стање на Блиском истоку, за који папа Фрања наставља упућивати апеле, разлог забринутости и за Руску Православну Цркву, митрополит Иларион је напоменуо да Руска Православна Црква у потпуности дели Папину забринутост, и то је – по његовим ријечима – био главни разлог Папиног и Патријарховог сусрета одржанога пре четири године. На Блиском истоку се практички проводи геноцид над хришћанима,  истакнуо је и приметио да медији и политичари са Запада дуго нису то хтели видети и говорити о тому. Управо су Папа и Патријарх били међу првима који су упозорили да је такво стање опасно, и покушали су привући пажњу светских медија. Морамо учинити све могуће како бисмо очували присуство хришћана на Блиском истоку, казао је Високопреосвећени.   Осврнувши се пак на тему конференције, „Светитељи – Знаци и семе јединства“, митрополит је казао како сви добро знамо да грех раздваја, а светост уједињује. Обе наше Цркве имају столетну историју мучеништва, а могу рећи да је XX столеће било столеће мученика за милионе верника, католичких и православних – приметио је. Будући да се прогони хришћана настављају, а стручњаци кажу да је хришћанство највише прогоњена религија, иако је најраширенија, мислим да је све више потребна сарадња између католикā и православних. Ја ту сарадњу називам „стратешким савезом“ између католикā и православних.   Тим изразом желим рећи да не можемо данас решити све богословске и еклисиолошке проблеме, али ништа нас не спречава да заједно радимо и да се осећамо савезницима и пријатељима. За то нам није потребан никакав теолошки договор или компромис, па ни црквено јединство, него само добра воља. Морамо схватити да је будућност хришћанства у нашим рукама, нагласио је митрополит Иларион.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      И раније је био паметан, елоквентан, бистар, честит… И раније је имао безмало два факултета (Богословски и апсолвирао је филозофију на Филозофском) и петоро дјеце. И раније је био ректор Цетињске богословије. И раније се појављивао у јавности, али у свијести црногорског народа био је тек само нешто мало више од било којег другог свештеника Митрополије црногорско-приморске.

        Онда је у Скупштини Црне Горе, на хитлеровски начин, усвојен тај Закон о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница. И наједном, као избачен из катапулта, протојереј- ставрофор Гојко Перовић нашао се у жижи догађаја који су услиједили, засијао је над њима као да се сунце појавило у поноћ.   Избацило га је вријеме.   На предлог митрополита Амфилохија, Свети архијерејски сабор Српске православне цркве наименовао је оца Гојка на функцију в.д. ректора Цетињске богословије. Било је то 2002. године (четири године касније постављен је за ректора Богословије). Још није био напунио ни 30 година и међу ректорима осталих богословских школа СПЦ изгледао је као дијете.   Кажем Митрополиту, радостан што је тако младог човјека предложио за тако значајну фунцију и што је на њу постављен: „Сјајан је овај наш отац Гојко, мудрошћу и рјечитошћу увелико надилази своје године“. На то Митрополит каже: „Само да га Бог подржи“, мислећи притом „само да се не узнесе у својим даровима“.   И Бог је подржао свог свештенослужитеља Гојка. Сачувао га је за ово вријеме када Он походи народ свој у Црној Гори, да му буде десна рука. Бог, тако очито, борави у свом винограду којем су слуге прабунтовника, првог, космичког револуционара, онога који је још прије настанка свијета отпао од Њега, запријетиле чупањем из коријена.   Уздигао је величанствене молебне литије, рационалном уму несхватљивог смисла.   А и људском рацију је подарио осјећај Свог присуства, већ два мјесеца држећи над Црном Гором лијепо вријеме, незапамћено у зимско доба. Црногорски народ је у ове дане на граници на којој сваки појединац, по својој слободној вољи коју му је Бог подарио створивши га, бира да ли ће Богу или Сатани.   Гојко Перовић је особити миљеник оног дијела народа који је, имајући вјере, са свијешћу о својим биолошким и духовним коријенима и са осјећајем правде, стао уз Бога. И он више није просто свештеник, чак ни просто човјек, он је – парадигма!   Овакав отпор безакоњу као што су црногорске литије новина је у свијету; нема га у историји људског рода. Изучаваће их стратези. Али, ако то буду радили не видјећи прст Божији на њима, за џаба ће се трудити.   Црногорске литије личе на јерихонске трубе. И кроз њих се пројављује сила Божија. То је сила која је срушила војскама неосвојиве бедеме Јерихона. Та сила срушиће и непријатеља који се у Црној Гори испрсио пред њом. Па, или ће срушити његову гордост и уразумити га да повуче тај Закон који је донио у својој обијести, или ће срушити њега самог.   Оном дијелу народа који је уз Њега, Бог је отворио очи, улио кураж. Примичу се политички избори у Црној Гори.   И као што је вријеме избацило оца Гојка, избациће на учмалу црногорску политичку сцену неке нове, младе људе, Гојкових дарова, који ће црногорски народ избавити од похлепе новопаганске идеологије која је, као неразумна, осилила и у овдашњој Божијој башти.   Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски г. Иларион (Алфејев), председник Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије, допутовао је 17. фебруара 2020. године у Београд.     Високог госта из сестринске Руске Православне Цркве на београдском аеродрому „Никола Тесла“ дочекали су чланови Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве: Преосвећена господа Епископи бачки Иринеј (Буловић) и крушевачки Давид (Перовић), старешина Подворја Московске Патријаршије у Београду протојереј Виталиј Тарасјев, као и др Марко Николић, заменик директора Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Републике Србије.   Како смо најавили, митрополит Иларион ће 17. фебруара с почетком у 17 часова у крипти храма Светога Саве на Врачару учествовати у приказу његовог ауторског дела  „У шта верују православни хришћани“ у преводу на српски језик, док ће 18. фебруара у 12 часова одржати научно предавање на тему „Православно богослужење као школа богословља и богомислија“ на Православном Богословског факутету Универзитета у Беоргаду.     Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...