Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из
Milica Bajic

Шта је то ,,Унутрашњост" за наше медије?

Оцени ову тему

Recommended Posts

ЧЛАН
пре 2 минута, АлександраВ рече

Будале се баве стављањем чинова на измишљене еполете уображености према адреси становања.

Аксиос! :D

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
пре 22 минута, Вилер Текс рече

Београд је велика пијаца робова. Нек се не заносе грађани из других градова мислећи да је у Београду не знам шта. Дођу људи рмбају и преживљавају. Робови, шрафови, заменљива и обесправљена средства за производњу. 

Не знам колико путујеш. Стицајем околности сам нон стоп на путу, и стално пролазим кроз нека друга места. Између осталог и по југу централне Србије сам врло често. У односу на Бг, тамо је ситуација као после неке нуклеарне експлозије. Нема људи, све је девастирано, видиш да нема никаквог живота. Колико год да је тешко и лоше у Бг, прошла су времена кад ће ту неко да буде срећан да ради за плату од 150 или 200 евра као по тим мањим местима. Или да те малтретира локални кабадахија коме је све дозвољено, јер привреда не постоји па сви зависе од послова којима он располаже по свом нахођењу. То време је прошло и у добром делу централне Србије, али доле није. И није у још неким мањим местима.

Не може то да се објасни док се не види. И нису за то никако криви Београђани нити Београђани имају било каквог разлога овде да се правдају, и они трпе исто као и сви други. Доста је овде и речено о томе ко јесте крив за то, да се сад не понављам, само сам констатовао нешто.

Што се тиче некакве културе или неког духа, све што је постојало полако замире. И капирам да се тако чини и људима који су у Бг, али ја који сам у Бг релативно често али опет у Бг не живим, видим да није тако. Јесте раскопана највећа улица у центру са четири траке и даље, јесте да вас малтретирају појединци којима до града уопште није стало, стоји и да се доста посељачило, али стоји и да упркос свему напредује и она друга страна, која није баш толико видљива. Доста људи на једном месту, више пара на једном месту, и све то некако допринесе да буде много боље него на другим местима. Једноставно је тако.

Замисли, да се опет вратим на оне градиће, да живиш у месту где су ти увече алтернатива три кафића и три кафане, а да се у сваком слушају народњаци, па да ти је најприхватљивија варијанта она где су Цеца и Карлеуша и звезде Гранда мушке и женске, јер се у другима слуша неки још гори треш.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
пре 1 минут, RYLAH рече

Не знам колико путујеш. Стицајем околности сам нон стоп на путу, и стално пролазим кроз нека друга места. Између осталог и по југу централне Србије сам врло често. У односу на Бг, тамо је ситуација као после неке нуклеарне експлозије. Нема људи, све је девастирано, видиш да нема никаквог живота. Колико год да је тешко и лоше у Бг, прошла су времена кад ће ту неко да буде срећан да ради за плату од 150 или 200 евра као по тим мањим местима. Или да те малтретира локални кабадахија коме је све дозвољено, јер привреда не постоји па сви зависе од послова којима он располаже по свом нахођењу. То време је прошло и у добром делу централне Србије, али доле није. И није у још неким мањим местима.

Не може то да се објасни док се не види. И нису за то никако криви Београђани нити Београђани имају било каквог разлога овде да се правдају, и они трпе исто као и сви други. Доста је овде и речено о томе ко јесте крив за то, да се сад не понављам, само сам констатовао нешто.

Што се тиче некакве културе или неког духа, све што је постојало полако замире. И капирам да се тако чини и људима који су у Бг, али ја који сам у Бг релативно често али опет у Бг не живим, видим да није тако. Јесте раскопана највећа улица у центру са четири траке и даље, јесте да вас малтретирају појединци којима до града уопште није стало, стоји и да се доста посељачило, али стоји и да упркос свему напредује и она друга страна, која није баш толико видљива. Доста људи на једном месту, више пара на једном месту, и све то некако допринесе да буде много боље него на другим местима. Једноставно је тако.

Замисли, да се опет вратим на оне градиће, да живиш у месту где су ти увече алтернатива три кафића и три кафане, а да се у сваком слушају народњаци, па да ти је најприхватљивија варијанта она где су Цеца и Карлеуша и звезде Гранда мушке и женске, јер се у другима слуша неки још гори треш.

Путујем по Србији ту и тамо. Слажем се да неки градови изгледају као да је време стало у 2005. години. 

Хтео сам да на поменем да у Београду не цветају руже и да овде нема бајке у смислу метропола лудило. Имаш више могућности да се "продаш" на тржишној пијаци и али од свих тих трансфера нема леба јер су мали д аби имао достојан живот у пензији. Туга. И још кад се неко накачи и прича "на западу се ради није то као у Србији" или "ми смо лењи". То може да каже онај ко није радио никада ништа у Србији.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
пре 16 минута, RYLAH рече

Замисли, да се опет вратим на оне градиће, да живиш у месту где су ти увече алтернатива три кафића и три кафане, а да се у сваком слушају народњаци, па да ти је најприхватљивија варијанта она где су Цеца и Карлеуша и звезде Гранда мушке и женске, јер се у другима слуша неки још гори треш.

Јесте, али исто тако, буквално сваке ноћи преко лета до четири ујутро а викендом и до шест ујутро треште она чуда од сплавова, не можеш а да не слушаш, то је хорор али стварно. Могу ја да изађем у неки џез клуб, одем на неко готивно дешавање, а онда дођем кући и слушам распалу музику која је ненормално појачана у оној Бетон хали и другим ђубретарским местима. Они улазе у наше домове, и силују нас. И не можеш им ништа.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Све што је Гајић поменуо је 100% тачно. Додао бих на све то (пошто је клип од пре пар година, па то тад није било актуелно) и врхунски криминални чин уништења нишког аеродрома од стране власти, аеродрома који је био у самом врху европских по расту броја путника из године у годину. И који би за пар година достигао и Николу Теслу у Бг. Што је вероватно и разлог зашто га је држава отела. Само постоји један мали проблем у целој причи - Нишлије нису по тим питањима ни за јоту бољи од Београђана. Напротив.

Овде се редовно за све проблеме окривљује Београд, "дођоши" из околних места (Алексинац, Лесковац, Врање, Прокупље или села у околини Ниша, итд), "Косовари" (које обично зову "Шиптарима", иако је јасно да причамо о етничким Србима), и сличне параноидне фантазије које су вероватно много горе од ових о којима се прича овде. Једноставно, менталитет је такав - што се иде јужније, племенски начин живота је све израженији; па тако да би уопште нешто урадио у животу, зна се кога мораш да познајеш, ко ће нешто да ти среди, "чији си ти", где требаш да се учланиш и тако даље. И страх и параноја да ће неко да дође у твој "рај" и нешто ти узме или те избаци чини своје.

А све се на крају своди на човека и васпитање које носи из куће. Нормалан човек никад неће мислити да је неко мањи од њега само зато што је из неког другог места, џибер хоће. Докле год ниси џибер, све је ОК...

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
пре 3 часа, RYLAH рече

који се и даље трипују да је провинцијски воњ заправо косполитизам

Хоћеш да кажеш да није?

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
пре 45 минута, Вилер Текс рече

И још кад се неко накачи и прича "на западу се ради није то као у Србији" или "ми смо лењи". То може да каже онај ко није радио никада ништа у Србији.

Ево управо и сама капирам, то причају они који су на Запад отишли трбухом за крухом, па тако, без папира, мораш нечим да се издвојиш од конкуренције да би задржао радно место, једини начин ти је да ринташ, буквално као коњ, да се издвојиш од људи који углавном нормално раде. Ту се углавном и пукне мало са мозгом па ти они послови у Србији које си радио дођу као годишњи одмор из те перспективе. Поготово ако немаш неку визију и циљ да напредујеш, па то потраје, онда, својим ушима слушам, измишљаш чак и да Срби крију да имају пара да би извукли од гастоса што више и сл... 

Извињавам се за оф.

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
пре 8 минута, Juanito рече

Хоћеш да кажеш да није?

Читав политички покрет направљен на представљању једног крила комунистичке партије космополитизмом и авангардом "простаклуку". Само набацили тај малограђански воњ на себе, и глуме неку елиту и дан данас.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
пре 13 минута, GeniusAtWork рече

Нормалан човек никад неће мислити да је неко мањи од њега само зато што је из неког другог места, џибер хоће.

Ово не важи ако је тај други из Чачка. У свим осталим случајевима се слажем.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
пре 2 минута, Milica Bajic рече

Ту се углавном и пукне мало са мозгом па ти они послови у Србији које си радио дођу као годишњи одмор из те перспективе.

Нисам сигуран да сам све скапирао али сам сигуран давише заради и носи мањи одговорности неко ко шиша траву у Хамургу или пере чаше нпр него неко ко у Србији ради неки одговоран посао и за фирму обрће много новца. Без ниподаштавања људи који шишају траву и перу чаше то је поштен посао. 

Да не идем даље у другу тему.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
пре 4 минута, RYLAH рече

Читав политички покрет направљен на представљању једног крила комунистичке партије космополитизмом и авангардом "простаклуку". Само набацили тај малограђански воњ на себе, и глуме неку елиту и дан данас.

Ма не, мислио сам да те питам да ли заиста тврдиш да ми што миришемо на бели лукац, сланину и раџу нисмо космополите. :ani_biggrin:

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
Управо сада, Juanito рече

Ма не, мислио сам да те питам да ли заиста тврдиш да ми што миришемо на бели лукац, сланину и раџу нисмо космополите. :ani_biggrin:

Ма управо сам супротно од тога причо :)))

А ти ниси космополита јер не може човек из Чачка да буде космополита. Шта да ти кажем, брате, није до тебе...

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Иначе размишљање о коме говоримо и потцењивање “примитивнијих сународника” постоји буквално свуда где сам живео, укључујући и најразвијеније земље на свету. Једина је разлика што они имјау паре, па се те приче своде отприлике на вицеве о Муји и Хаси и Пироћанцима. Док се код нас све схвата много озбиљније јер је праћено реалним егзистенцијалним проблемима. 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Него нешто сад размишљам...

Ел му ја дођем неки форумски козмополитан ако имам четрешес иљада лајкова? И да тражим да се моја реч уважава? Типа да @Иван Ц. уведе сад неку значку за мене и кад се ја појавим на некој теми и кажем своје мишљење, ако неко има супротно мишљење од мене елитана и козмополитана форумашког, да се јавно каменује, ил макар да му се обришу сви постови где се не слаже са форумском елитом и козмополитанима? Много би лакше било свима да једноставно послушају шта имам да кажем и да се тако заврше неке расправе него да се протежу у бесконачност.

Ако не постоји та опција, ваљало би да се уведе, да идемо у корак са развијеним светом.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Савремени катихизис исписан на три стотине страница (са фотографијама) и у 66 целина под насловом У шта верују православни хришћани, аутора Митрополита волоколамског Илариона у издању Подворја Српске Патријаршије у Москви и издавачке куће „Православац“ из Шапца, представљен је 17. фебруара 2020. године у крипти храма Светог Саве на Врачару. Књигу је превео Епископ моравички Антоније.     О катихизису Митрополита волоколамског др Илариона, председника Одељења за спољне црквене послове Московске Патријаршије, који једноставном методом и савременим језиком дозиђује јеванђељски и светоотачки темељ православне вере, говорили су: Епископ бачки др Иринеј, доцент Православног богословског факултета Универзитета у Београду јереј др Зоран Деврња, као и аутор. Био је то јединствен празник књиге, речи и богословске мисли.   Интелектуалној позорности представљена је књига уваженог госта и искреног пријатеља српског народа, митрополита Илариона, који је ових дана у братској посети Његовој Светости Патријарху српском Иринеју и Српској Православној Цркви.   „Доласком у нашу средину Високопреосвећени Митрополит г. Иларион није само гост, већ је на известан начин и домаћин, будући да је носилац почасног доктората највеће и најрепрезентативније високообразовне и научне институције, Универзитета у Београду, на предлог Наставничког већа Православног богословског факултета као највише образовне институције наше помесне Цркве. У том смислу, увек када посећујете, драги Владико, Србију и Београд, и када долазите на наш Факултет, на наш Универзитет и у посету нашој Цркви, Ви долазите својима, у своју кућу, где целосно припадате својим обимним и високореферентним и највише вреднованим богословским и научним стваралаштвом,“ казао је доцент др Зоран Деврња и додао:   „Књига У шта верују хришћани представља успешан покушај нашег Митрополита да своју далеко обимнију и садржајнију студију из области догматског богословља у форми сажетих објашњења, тема и питања који искрсавају у свакодневном духовном искуству верујућих, учини доступном и терминолошки појмовном приступачном и разумљивом сваком модерном, просечно верујућем, члану Цркве како у Русији тако и у Србији или било којој савременој држави и савременом друштву данас.“   Књига има карактер поступног приручника намењеног сваком ко је заинтересован да се упозна са темељним истинама хришћанског веровања и облицима живљења по тој вери, следи логику откривењске хронологије.   Епископ бачки г. Иринеј је у надахнутом слову о самом госту, митрополиту Илариону, који је многе своје богословске теме уз све своје обавезе на задивљујући начин обрадио и приказао, изучио и објавио, али на начин који је за нас данас једини могући и спасоносни, казивао о његовој књизи У шта верују хришћани.   „Ми морамо бити, ако желимо спасење себи и свету, верни светом предању, али то не значи ни у ком случају одустати од богословског истраживања и знања,“ казао је Преосвећени Владика и додао: „С друге стране, имамо искушење тзв. научне теологије. То је један нови, хибридни плод, нажалост, присутан и овде код нас у овом граду, нажалост и код нас на Богословском факултету, где се сматра да је богословље делатност интелектуална, научна и истраживачка, да је за њега надлежан Универзитет, а не Црква. Заборавља се да богословља нема без и ван Цркве, и не само то (пошто ће сутра наш гост на нашем Факултету о томе говорити) – нема га без личног и саборног опита...“   „Ми сада имамо проблем да велики број људи чезне за Христом, чезне за Богом, чезне за Истином Божјом, осећа да му је живот празан без Бога, али не зна како да се сретне са живим Богом. Да би се то десило, неопходна је поучна реч Цркве, неопходна је потврда Јеванђеља, јер и у време када је Господ Христос био на земљи, није било довољно што је Он као личност Богочовечанска сведочио о себи и што је о Њему сведочио истовремено Отац небески, Дух Свети и пророци Старога завета, него је било неопходно да и Његови ученици, Апостоли, сведоче о Њему. То је неопходно и данас. И ми данас, какви год да смо слаби, маловерни, морамо бити апостоли Христови у малом“, казао је Владика бачки Иринеј.   О катихизису митрополита Илариона може се рећи да је свесни и својеврсни дијалог са образованим савременим младим човеком који је свесно и несвесно жедан и гладан Бога, и зато наслов књиге У шта верују хришћани нуди одговор на питање У кога верују хришћани.   „Катихизис митрополита Илариона, сажет и разумљив, истовремено аутентичан, неће бити недоступан само неком најједноставнијем нашем вернику; биће много драгоценији нашем образованом, али још увек до хришћанства недораслом младом човеку“, истакао је владика Иринеј.   Слово митрополита Илариона     Ваша Преосвештенства, драги оци и драга браћо и сестре. Пре свега хтео бих да изразим искрену радост што сам по благослову Патријарха московског и све Русије г. Кирила и на позив Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја имао могућност да опет посетим мом срцу драгу српску земљу.   Пре почетка ове презентације књиге имао сам могућност да врло детаљно погледам ток радова у горњем делу храму, где се наши изванредни мајстори, мозаичари из Русије, труде да украсе куполу храма. Имао сам могућност да се на грађевинарском лифту подигнем скроз до горе до врха, одакле сам видео куполу, поткуполни простор, пандатифе. Више пута сам у животу имао прилике да учествујем и у живописању храмова и рестаурацији храмова, и трудио сам се да увек искористим могућност да лифтом одем скроз до горе, јер кад буду уклоњене скеле, оно што је горе можете да видите једино одоздо. Тако нећете видети с којом брижљивошћу су мозаичари стављали сваки камичак да он по величини и по боји одговара својим суседним каменчићима. И сетио сам се како смо започињали овај пројекат, како је било тешко у почетку наћи мајсторе који би остварили овај грандиозни пројекат и средства за његову реализацију. И да будем искрен, када смо започињали, мислио сам да ће овај пројекат да траје 30 година. Али сад сам видео да мозаичарски радови у великој мери иду ка завршници. И веома ме је обрадовало то што ћемо врло брзо видети овај велелепни храм благоустројен и благоукрашен не само споља него и изнутра. И то ће бити не само изузетни споменик хришћанског грађевинарства и архитектуре, него и хришћанске ликовне уметности. Саграђен у славу Божју, он ће сваком да говори у славу Божју. И јако сам срећан што Руска Црква и руска држава дају свој допринос украшавању овог величанственог храма. И срећан сам што имам ту част да учествујем у овом пројекту.   Данас Српска Православна Црква пролази кроз период тешких искушења. И та искушења су задесила Српску Православну Цркву у суседној земљи, у Црној Гори. Данас се у Црној Гори понавља прича која се пре годину дана дешавала у Украјини. У Украјини је тадашњи председник одлучио да створи нову цркву. Он је умислио да лично може да створи Цркву и да ће му стварање нове Цркве независно од Руске Православне Цркве помоћи у предизборној трци. Међутим, у својој предизборној трци је претрпео жесток пораз. Али успео је да својом делатношћу много оштети Цркву. Данас се нешто слично догађа у Црној Гори, где су власти усвојиле дискриминаторски закон који омогућује да се цркве (богослужбени објекти) одузимају од канонске Српске Цркве и дају коме било. Власт се окренула против свог народа и народ је изашао на улице. И ми видимо у Црној Гори на хиљаде и десетине хиљада људи који излазе на улице да подрже своју Цркву.   Хтео бих све вас да уверим да ће у овој светој племенитој борби Руска Православна Црква бити уз Српску Православну Цркву. И хтео бих свима вама да пожелим да се што пре заврши овај тешки налет искушења која захвата Православну Цркву  у различитим земљама. Прво су та искушења почела на канонском простору Руске Православне Цркве, а сада су прешла на канонски простор Српске Православне Цркве. Властодршци покушавају да управљају Црквом и да стварају Цркву по свом нахођењу. Али Цркву је створио сам Господ Бог. А чувар Цркве је црквени народ. Управо је тај народ данас изашао на улице.   Нећу много говорити о овој књизи пошто је проф. Зоран Деврња врло детаљно изложио њену садржину, на чему сам му ја веома захвалан, а мој драги сабрат владика Иринеј је изложио којој врсти читалаца ова књига може бити занимљива.   Хтео бих да захвалим владици Антонију, представнику Српске Православне Цркве при Московској Патријаршији, који је иницирао издање ове књиге на српском језику и лично је превео. Књига је написана за широку круг читалаца, а не само за стручњаке у области богословије.   Написао сам више књига великог обима који су намењене управо богословима. Али увек кад се латим писања књиге, увек се трудим да пре свега одговорим на нека питања сам себи. И никад не записујем на папиру оне мисли које нисам до краја разјаснио. Трудим се да и на најсложенија богословска питања говорим максимално једноставно. У овој књизи дотичем се основних богословских истина на којима се темељи православно богословље. Када обичном човеку говориш о догматима, он мисли да је то нешто круто, залеђено, нешто што је од њега далеко. А ја се трудим да у својој књизи покажем да су догмати оно на чему се темељи Црква. Слично као што се купола у овом издању темељи на овим стубовима. А спомен-храм Светог Саве почива на темељу који у укопан дубоко у земљу. Исто тако Црква почива на догматима. Они могу бити не претерано приметни, али ако се губи тај догматски темељ, онда се читаво здање руши. И човек који се не разуме најбоље у догмате, тешко може да схвати зашто постоји Црква и на чему се држи.   Наше православно богослужење је цело испуњено догматским истинама. Када служимо у храму свету Литургију или јутарње или вечерње богослужење, богослужбени текстови су препуни догматских истина. И ако се не познају и не воле догмати, онда је веома тешко разумети и волети православно богослужење. Али како ја то казујем у својој књизи, сами догмати нису некакви изуми богослова. Догмати се нису рађали у главама некаквих професора који су седели за столом са пером или оловком у руци, или за компјутерима - догмати су оно што је испочетка положено у сам темељ и у само срце Цркве. Задатак богослова свих епоха био је да те догмате формулишу и пренесу другима на језик који је њима приступачан. И веома често су Оци Цркве формулисали догматске истине као одговор на јереси који су се појављивале. Навешћу само један пример, а њих има много. У 4. и 5. веку много се дискутовало о томе како се у Господу Исусу Христу сједињује божанска и човечанска природа. И онда је један од богослова 4. века по имену Аполинарије измислио следећу теорију: да је Исус Христос имао људско тело, а да су његова душа и ум били божански. И, наизглед, шта је лоше у таквом објашњењу?   Али оштар богословски ум Светог Григорија Богослова је у томе препознао опасну заблуду. Рекао је: како то, ако Господ Исус Христос није имао људски ум и људску душу, како је онда дошло до спасења човека. И он је формулисао принцип који је ушао у основу свеправославне христологије и целог православног учења о спасењу:  оно што није преузето, то није исцељено. Ако је Господ Исус Христос преузео од нас људско тело, а његова душа, дух и ум су остали божански, значи да је само наше тело спасено. Не, каже Свети Григорије Богослов, он је преузео целу људску природу, и дух и душу и тело.   А зашто је то за нас важно? Зато што је он преузео на себе наше људско тело, наш ум и нашу душу. Тај догмат се директно односи на наше лично спасење и на нашу личну судбину у вечности. Навео сам само један пример, а њих има јако много. И није то тако лако све објаснити савременом човеку, јер савремени човек живи о другим појмовима и размишља о другим категоријама. Зато је задатак савременог богослова да свете древне истине које су формулисане на древном језику пренесе савременом човеку. И треба пренети то тако да савремени човек не само то разуме, него да га то прожме и да то заволи.   Дубоко сам убеђен да православно богословље треба да буде не само исправно, него и надахнуто. И хтео бих преко ове књиге да пренесем читаоцу макар делић тог надахнућа које сам осетио не само када сам писао књигу него када сам упознавао са догматским богословљем преко дела Светих отаца. Надам да ће због тога не само у Русији, него и у Србији наћи свој круг читалаца.   Хоћу да свима вама пожелим Божју помоћ у вашим напорима и вашој служби. Нека Господ чува Србију, српски народ и Српску Православну Цркву! И знајте да су Русија и Руска Црква са вама!   Гости на представљању књиге     Представљању књиге присуствовали су Преосвећена господа Епископи: зворничко-тузлански Фотије, крушевачки Давид, ремезијански Стефан и мохачки Исихије, архимандрит Јован (Радосављевић), београдски архијерејски намесници, свештеномонаштво Архиепископије београдско-карловачке и других епархија, старешина руске Светоторојичине цркве на Ташмајдану протојереј Виталиј Тарасјев; помоћник директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Марко Николић, представници Амбасаде Руске Федерације, декан Православног богословског факутлета Универзитета у Београду др Зоран Ранковић, професори и студенти тог Факултета, главни и одговорни уредник Информативне службе Српске Православне Цркве протођакон Радомир Ракић, верни народ, личности из јавног и културног живота, представници медија. За представљање књиге У шта верују православни хришћани Митрополита волоколамског Илариона владало је велико интересовање, тако да је крипта заветног храма српског народа била испуњена до последњег места.   Модератор програма била је драмска уметница Јасминка Стојиљковић, док је духовне композиције извео Хор Светог Саве под диригентском управом др Катарине Станковић. Публика је, између осталог, уживала у музичком извођењу Молитве Богородице Дјево коју је компоновао митрополит Иларион.   Зорица Зец     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      Наша света Црква у суботу, 15. фебруара 2020. године, молитвено прославља празник Сретења Господњег. Његово Преосвештенство Епископ бачки господин Иринеј служио је свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Новом Саду, а саслуживали су Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Исихије, протопрезвитери-ставрофори Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, и Милош Весин, парох јужночикашки и ленсишки, протопрезвитер Владан Симић, секретар Епископа бачког, братство Саборног храма и новосадски ђакони.     Беседећи после прочитаног јеванђелског зачала, владика Иринеј нагласио је да се Сретење Господње обележава као Богородичин празник, са многим елементима Господњег празника. Сретење значи Божји долазак нама у сусрет, ради јединства са нама, и наш дочек Њега, наше узвратно ходење и идење к Њему, у сретање Њему. За нашу неблагодарност, за наше људско богоодступништво, Он нам је даровао свега Себе, даровао нам је то да Он, поред свега, иде у сретење нама и позива и призива нас у сретање са Њим, и не само то, то није формални, спољашњи сусрет, него је то дубинско, истинско и спасоносно сједињење наше са Господом. Зато је и животни програм свакога од нас, као хришћанина и хришћанке, и свих, као народа Божјега, да свој живот схватимо као излазак Господу у сусрет, Господу Који непрекидно долази к нама, Који непрекидно, како Он Сâм каже, стоји на вратима наших срца и куца, и очекује да Му ми отворимо та врата и да Он уђе и настани се, са Оцем небеским и Духом Светим, у нама. Ако тако схватимо свој живот онда ћемо избећи и замке ове наше епохе поновног, нажалост, богоодступништва и то у некадашњем хришћанском свету, рекао је Епископ бачки господин Иринеј.   По завршетку свете Литургије, владика Иринеј је честитао празник верноме народу Цркве Божје у Бачкој.       Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Логос,
      Српски превод књиге Његовог Високопреосвештенства Митрополита волоколамског Илариона (Алфејева) "У шта верују православни хришћани", биће представљен у свечаној дворани спомен храма Светог Саве на Врачару, у понедељак  17. Фебруара од 17. Часова. О књизи ће говорити Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски др Иларион (Алфејев), Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки др Иринеј и презвитер др Зоран Деврња.   
    • Од Логос,
      Свако од нас има познанике, или чак и родбину, који са чуђењем гледају на наша окупљања у храму. На њиховим лицима се оцртава дубоко неразумевање, некада и нервоза са љутњом. Некад се то преточи у речи сличне овим: “У реду, ударио си у веру, хајде, нека ти буде. Али, зашто још и у Цркву ићи и толико времена и снаге на то траћити? Ево, нпр. ја такође верујем у Бога. Али, ја верујем у својој души. Ја носим Бога у својој души и нису ми потребне никакве спољашње церемоније и ритуали. Сети се само шта рече недавно сатиричар Михаил Задорнов: да бих општио с Богом, мени нису потребни никакви посредници!”    Да, наравно, такво стање представља највиши идеал духовног живота. То нам је желео још апостол Павле: ''... да се утврдите Духом Његовим у унутрашњем човеку, вером да се усели Христос у срца ваша'' (Ефес. 3, 16-17). Да је речи Бог је унутар мене рекао преподобни Серафим Саровски - те речи би имале тежину, зато што би оне представљале поштено сведочанство о плоду његовог подвига. Да пустињак каже да је он себе приучио непрестаној унутрашњој молитви, тако да се због тога удаљеност храма, који он посећује тек понекад, и не осећа толико - из таквих уста такве би речи такође биле оправдане. Али, када такве речи слушамо од малограђана. Тада имамо пуно право да се заинтересујемо: а, какви су вас конкретно ваши духовни подвизи довели до таквог успеха? Имате Бога у души? Појасните, молимо вас, какав је био ваш молитвени пут? Колико често изговарате Молитву Господњу? Шта - Оченаш и не знате баш напамет? У реду, онда нам барем испричајте на који конкретно начин ви проживљавате присуство Бога у вашој души? Какве плодове дарова Духа ви у себи осећате?  Да вам припомогнемо: А плод је Духа љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, милосрђе, вера, кротост, уздржавање (Гал. 5,22-23). Имате ли ви та осећања? Не, не мислимо на особине вашег карактера, него на дарове. Дар - то је оно што раније нисмо имали, али је, приликом нашег духовног рођења, ушло у наш живот, обновило га. Није ваљда да се не сећате тог обновљења? Надамо се да у вашем душевном искуству можете разликовати: ово је присуство Бога, а ово је испољавање обичних, људских особина: осећање лепоте, хармоније, осећање савести, људски афинитет према некоме? Не можете? Да ли то значи да ви уопште нисте приметили тренутак када је Бог, Творац Васељене, ушао у ваш живот и у вашу душу? Зар се то може не приметити?  Дакле, можда Он није ни улазио? Јер, вера није обична пасивна сагласност: “Но, добро, слажем се, тамо негде постоји оно Нешто”. Вера - то је стремљење ка томе да се истинитим покаже оно што је одлучила да заволи душа. Вера не уступа пасивно притиску ауторитета или аргумената; вера активно жуди. Вера - то је дејство. То је стремљење ка ономе што се већ предосећа, али још није постало очигледно. Стремљење ка ономе што је већ дотакло наш живот, бацило на њега свој одбљесак, али још није ушло у њега целовито. Вера - то је жељење новог искуства. Али, они који говоре: “Ја имам своју веру, она је у мојој души” - говоре то са тако покислим очима да је веома тешко поверовати да су икада осећали икакво стремљење ка Богу.  Не можемо волети а да не испољавамо своју љубав, да не чинимо баш никакве покрете према вољеном човеку. Исто тако, не можемо веровати, а да никако не испољавамо своју веру у неким спољашњим дејствима. Ви који тврдите да имате “Бога у души” - шта сте ви то учинили да бисте очистили своју душу за тако предивну Посету? Како и којим именом сте Га позвали? Како Га чувате у себи? Шта се у вама променило од тог Сусрета? Да ли сте заволели Оног Којег сте срели? И, шта ви то радите ради те љубави? Ако ли вас, пак, оваква питања наводе да збуњено ћутите, па немојте бар сматрати да сте превазишли оне који макар нешто чине да би пребивали са Богом! Ви који вечно стојите на једном месту, не презирите оне који корачају, чак и ако се успут и спотичу.  Али, и ми сами морамо знати због чега идемо у цркву. Да чујемо проповед? За то је данас довољно укључити радио. Да се помолимо? Молити се можемо свуда и у сваком тренутку. Да бисмо принели жртву? Данас има много скупљача прилога и на улицама. Да предамо цедуљицу са именима за молитвени помен ближњих? Њу можемо предати преко познаника. Да запалимо свећу? И њу можемо поставити пред кућном иконом. Зашто, онда, ми идемо у храм? Тек се десетим или стотим делићем религија састоји од онога што у њу уносе људи.  Главно у религији је оно што у њу уноси Бог. Главно није оно што људи чине ради Бога, него оно што Бог чини ради људи. Главно у религији није оно што људи доносе у храм, него оно што из храма износе. Оно што ми можемо принети Богу, можемо то учинити на било ком месту. Све што постоји на свету и онако припада Њему. Али, има један такав делић бивствовања, у коме је Бог дозволио да царује не Он, него други. Тај други, то је моја душа. То је тај собичак у бесконачном здању Васељене, у који Градитељ свега не улази без питања. И, од нас зависи - на службу чему ћемо ми поставити своју слободу, коју нам је даровао Бог. Да ли ћемо служити Богу, или себи самима, и својим прохтевима и страстима.  У религији не постоји само оно што ми дајемо. Важније је оно што добијамо. Важније од онога зашто ми тражимо Бога је - зашто Он тражи нас. Зашто ми најчешће долазимо у цркву и обраћамо се молбом Богу - добро је познато. Ми смо склони да у Богу видимо један подобар генератор хуманитарне помоћи: “Дај нам, Господе, много здравља, успеха и додатака на плату!” Али, зашто зове Његова Реч: Приђите Мени, сви који сте уморни и обремењени? Нема у том позиву понуде као: И, дајте Ми то и то... Тај позив говори о томе шта ће Бог учинити онима који се одазову: И ја ћу вас одморити... Наћи ћете покој душама вашим. Дакле, у храм ми идемо да бисмо у њему нешто добили.  Храм – то су зидови подигнути око Тајанства причешћивања. А, Тајанство се састоји у томе да је људима пружена рука са Даровима. Због тога посећивање храма није тешка обавеза, него предивна привилегија. Нама је дато право да постанемо саучесници Тајне вечере. Нама је дата могућност да постанемо причасници Божанске природе. Бог је нас тражио. И нашао. А, ми, једноставно треба да пођемо и станемо на место где Бог ближе него игде прилази људима, на место где Он људима раздаје најневероватније Дарове. Ако Чашу са Причешћем Христос нама даје иза Царских двери храма - треба ли, заиста, да окрећемо нос од њих и тврдимо: “Бог је мени и онако у души”? Он, Вечни, жели да се са нама састане и сједини се са нама још у овом животу - да у будућем, вечном нашем животу, не бисмо остали непоправљиво усамљени. ...Није ваљда да је тако неподношљиво тешко раширити своје руке да би се у њих могли положити Дарови?    Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Српски превод књиге Његовог Високопреосвештенства Митрополита волоколамског Илариона (Алфејева) "У шта верују православни хришћани", биће представљен у свечаној дворани спомен храма Светог Саве на Врачару, у уторак 17. Фебруара од 17. Часова. О књизи ће говорити Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски др Иларион (Алфејев), Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки др Иринеј и презвитер др Зоран Деврња.   
×
×
  • Креирај ново...