Jump to content

Шта је то ,,Унутрашњост" за наше медије?

Оцени ову тему


Препоручена порука

Професор из Ниша се огласио поводом све очигледније покондирености ,,Београђана" у односу на - Србијанце, ове доле, унутрашњост и сл. 

Да не буде забуне, имам срећу да познајем многе културне, могу слободно рећи, праве Београђане и код њих се заиста овај синдром не може уочити. Напротив, њима смо ми, провинцијалци интересантни, они кроз нас гледају да прошире своје видике.  Не, неки други полу-свет је окупирао медије и изгледа да сe све више отима контроли...где ће нас овакво понашање одвести?

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 60
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Професор из Ниша се огласио поводом све очигледније покондирености ,,Београђана" у односу на - Србијанце, ове доле, унутрашњост и сл.  Да не буде забуне, имам срећу да познајем многе културне, мо

Могу слободно да кажем да је Београд град који је окупиран, коме се насилно мења идентитет, који је систематски насилно насељаван неким ликовима који као да имају задатак да све што је лепо и што ваља

"Прави" Београђани се тиме ни не баве, једноставно живиш, бијеш своје битке, пазиш на децу, своју и туђу, тркнеш баки комшиници по хлеб, помогнеш неком декици да пређе улицу, помазиш промрзлог пса, ба

Постоване слике

@Milica Bajic Свака част проф. Гајићу.

Ово је све истина...

Ако ставимо све ово и у контекст Цркве, слична је ситуација.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Београђани који тако гледају било кога другог су шабани. Исто као што су шабани они из других места који људе из околних мањих места или дошљаке у старту посматрају као нешто мање вредно шабани. С тим што сам срео много мање Београђана који ће неког да гледају као мање вредног зато што је са стране, него неке из мањих градова, који се и даље трипују да је провинцијски воњ заправо косполитизам, и да се грађански дух пројављује примитивним пљувањем по дошљацима. Што се дало видети кад су се примале избеглице деведесетих током све оне несреће. 

Али је факат  кад погледаш са стране, да Београд јесте нешто посебно у односу на остатак земље. Зашто је то тако и да ли има среће у земљи где је то тако, може да се распреда до сутра, ал јесте тако.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Могу слободно да кажем да је Београд град који је окупиран, коме се насилно мења идентитет, који је систематски насилно насељаван неким ликовима који као да имају задатак да све што је лепо и што ваља у Београду униште, покваре и промене. Нико ко је нормалан не посматра друге људе и друге градове на начин како то ради гомила малограђана која је окупирала Београд, а међу њима су и они који су стасали у овом граду као и они који су се доселили. Ми смо имали ситуацију у школи код ћерке да су се посебно дружили клинци из Белвила а да су на осталу децу гледали као на некакву боранију. Тако се уче и васпитавају (без обзира да ли су се доселили у Бгд или су овде рођени). Тако су стасале генерације покондирених Београђана. Београђани се деле на оне који имају и оне који немају, и према томе на оне који одређују правила и оне који то прихватају или се повлаче у свој Бгд локал патриотизам (НБгд, Земун, Вождовац, итд...). Гомиле људи који су дошли у Београд послом и/или политиком, после пар година су постали толико жестоки Београђани да од њих не може да се живи више нормално. И сав тај новац који се отима од других градова и улива у Београд, не доноси нама никакве бољитке, ништа се овде тим парама не ради у интересу Београђана, него само у интересу тих ликова који су окупирали Београд. И ми који живимо овде а нисмо у тој екипи, такође смо "унутрашњост" за њих. Професор Гајић је потпуно у праву, и тако како он говори могли бисмо и ми који смо нормални остали у овом граду да кажемо у односу на ове малограђане и беспризорне ликове који од града праве велику перионицу пара, центар лаке и најпростачкије забаве, меку шунда и кича, централизовану клоаку потпуно урушене културе и свега осталог.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 сат, RYLAH рече

Али је факат  кад погледаш са стране, да Београд јесте нешто посебно у односу на остатак земље. 

Београд је велика пијаца робова. Нек се не заносе грађани из других градова мислећи да је у Београду не знам шта. Дођу људи рмбају и преживљавају. Робови, шрафови, заменљива и обесправљена средства за производњу. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 сат, RYLAH рече

Али је факат  кад погледаш са стране, да Београд јесте нешто посебно у односу на остатак земље. Зашто је то тако и да ли има среће у земљи где је то тако, може да се распреда до сутра, ал јесте тако

Тако је само зато што су и политика и медији усмерени у том правцу, што траје већ предуго и све ће се теже последице санирати.

Нико не може оспорити да се индустрија и култура не може развијати у било ком мањем граду исто тако успешно као у Београду.

Како ми можемо да се боримо са тим?

Једино што ми пада на памет јесте - васпитањем своје деце, будућих генерација, да много више верују у себе и поштују порекло. Да им се, по сваку цену, објасни и покаже што је могуће више да су градови, и места уопште, само људи који живе у њима, ни трунку више од тога. Да свака стопа на свету има своју аутентичну, вредну поштовања, историју, да су велика имена науке и историје потекла из разних области, нигде не пише - круга двојке итд. Ваљда се тако можемо спасти...

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 8 минута, АлександраВ рече

велику перионицу пара, центар лаке и најпростачкије забаве, меку шунда и кича, централизовану клоаку потпуно урушене културе и свега осталог

Како је ово болно истинито :(

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Мислим да је Риле мислио на оно што је рекао Момо Капор, да Београд није у Београду, јер Београд у ствари није град, него метафора, начин живота и угао гледања на ствари. То сасвим сигурно и полако нестаје, сада је Београд нешто попут Наде Мацуре или Рушке Јакић.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 23 минута, АлександраВ рече

ништа се овде тим парама не ради у интересу Београђана, него само у интересу тих ликова који су окупирали Београд. И ми који живимо овде а нисмо у тој екипи, такође смо "унутрашњост" за њи

Мислим да је ово тема којим наши свештеници такође треба да се баве. Да подучавају, критикују и разобличавају тај систем касти, у зависности од ситуације да примене једну од метода. 

Јер ако може сиромашном Пери да се каже да поштује Божије заповести треба и богатом Пери да се каже да пријави радника и то на пуну плату јербо је крађа грех.

Кажем ово зато што мислим да нам Црква није активна на том пољу а при том да ми нико не спочитава револуцију, комунизам или пљување по Цркви.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 минута, Вилер Текс рече

Кажем ово зато што мислим да нам Црква није активна на том пољу а при том да ми нико не спочитава револуцију, комунизам или пљување по Цркви.

Разумем потпуно и слажем се, само мислим да је данашња Црква, намером или ,,случајем" и сама бачена у велике проблеме, тако да за наше, приземне, овоземаљске, сада нема времена. Тако макар делује, да смо у томе препуштени сами себи да се сналазимо како умемо, и ми и Црква.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Bio sam u BG pre neki dan i zaista je metropola i poseban grad, centar jedne drzave, centar ekonomski, kulturni, politicki, sportski, pa i centar u ljudima i velika snaga jedne drzave. I, zaista jeste nesto posebno za svaku drzavu jedan glavni grad i tako i BG za nas. I, zaista deluje BG nesto vise u svakom smislu i u odnosu na moje Smederevo koje nije bas tako mali i nebitan grad. 

Ali, to sto cini BG posebnim i specificnim gradom, ne znaci da sami ljudi u njemu trebaju da gledaju sa visine na one koji dolaze iz manjih gradova i provincija u BG,....jer na primer, moj cale je bio nedelju dana u Istanbulu i kada se vratio kuci kaze da mu BG deluje kao neka varosica u odnosu na Istanbul .....tako da znaju beogradjani da ima veca riba i od njih... i to mnogo veca....:D

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Управо сада, Bokisd рече

tako da znaju beogradjani da ima veca riba i od njih

"Прави" Београђани се тиме ни не баве, једноставно живиш, бијеш своје битке, пазиш на децу, своју и туђу, тркнеш баки комшиници по хлеб, помогнеш неком декици да пређе улицу, помазиш промрзлог пса, бациш ђубре у контејнер а не на сред паркинга, преживиш вожњу бусом у шпицу, помогнеш комшији да упали ауто на гурку, и тако.... живиш и волиш своје окружење. Будале се баве стављањем чинова на измишљене еполете уображености према адреси становања.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 минут, Milica Bajic рече

Разумем потпуно и слажем се, само мислим да је данашња Црква, намером или ,,случајем" и сама бачена у велике проблеме, тако да за наше, приземне, овоземаљске, сада нема времена. Тако макар делује, да смо у томе препуштени сами себи да се сналазимо како умемо, и ми и Црква.

Мислим да увек има простора за то.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Идите и научите све народе… (Мт. 28, 19)




      Мисионарење као савршени вид служења у Цркви, заузима посебно и благословено место јер за свој темељ има Спаситељеву заповест коју је упутио својим светим Апостолима, а преко њих и свима нама као припадницима Цркве. Преподобни и богоносни отац наш Порфирије Kавсокаливит, савремени светогорски старац, мисионарење упоређује са литургијским служењем, са заједничким делом многих на добро и на спасење свих. По дубокоj подвижничко-теолошкој мисли овог угодника Божјег, сваки истински мисионар јесте са-литург, онај који ширењем речи Божје саслужује литургу.
      Српска Православна Црква је као израз пастирске бриге и љубави, давне 1958. године почела са издавањем часописа Православни мисионар који је од својих почетака за циљ имао искључиво мисионарско делање унутар Цркве. Пут овог значајног мисионарског часописа у великој мери трасирали су његови знаменити уредници, врлински архипастири словесног стада Христовог: Блаженопочивши Епископ браничевски Хризостом (Војиновић), Епископ новосадски и бачки др Иринеј (Буловић) и Епископ шабачки Лаврентије (Трифуновић).
      Година 2008. за Православни мисионар представља један нови почетак. На првом месту, одлуком Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, часопис је проглашен за званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе. На предлог блаженопочившег Епископа жичког Хризостома (Столића), Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве именовао је ђакона (данас презвитера) Оливера Суботића за главног и одговорног уредника овог мисионарског гласила. Долазак новог уредника донео је и нову концепцију часописа, те је сваки број добио своју носећу тему. Од 2008. године званично мисионарско гласило наше Свете Цркве добија и нови формат, савременији дизајн и ново усмерење самих текстова. Православни мисионар, поред тематског дела, садржи и мноштво занимљивих, поучних и веома читаних рубрика, које на посебан начин доприносе да реч Божја дође до срдаца свих.
      Своје заслужно место Православни мисионар налази и у нашим црквеним медијима, у којима је садржај сваког новог броја редовно представљен црквеној и широј јавности. Успешна сарадња је посебно успостављена са црквеним радио станицама Беседа (епархија бачка), Светигора (митрополија црногорско-приморска), Глас (Епархија нишка), Источник (Епархија ваљевска) и Слово љубве (архиепископија београдско-карловачка). Посебно плодну сарадњу часопис низ година остварује са Центром за проучавање и употребу савремених технологија СПЦ, који је реализовао и интернет презентацију нашег часописа. Круна обележавања јубилеја 60 година постојања Православног мисионара било је управо отварање интернет странице на којој ће, поред најаве новог броја и информативних садржаја везаних за часопис, бројеви старији од шест месеци бити потпуно доступни за преузимање у PDF формату.
      Нека би Господ дао снаге свим делатницима на пољу црквене мисије, да у овом богоугодном, равноапостолном и са-литургијском делу напредују из славе у славу, из силе у силу, изграђујући себе и све оне који примају њихову реч, у меру раста висине Христове (Еф. 4, 13).
       
      катихета Бранислав Илић,
      члан уређивачког одбора Православног мисионара
      задужен за односе са медијима
       
      Извор: Православни мисионар
    • Од Justin Waters,
      Шта би било када бисмо сутра увели демократију у Цркву илити The Axios Dilemma?

      Своје студенте делим у неколико група – фантоме (видим их једанпут за семестар), ћутологе (стално су ту, али им је ефекат фантомски), грамофоне (одјек уџбеничких дефиниција) и мислеће (који осим што су физички присутни и понекад отварају књигу, имају жеље и да анализирају то што су чули). Када смо на предавању причали о моделима пропаганде, један од мислећих ми је скренуо пажњу на интересантан вид политичког маркетинга.

      Московске локалне власти имају сајт „Активни грађанин“ који служи томе да либерална јавност поверује да учествује у доношењу одлука. Једном приликом на сајту је постављено питање: „Да ли подржавате изградњу Комунарске метро линије“, иначе је изградња била увелико у току, а пројекат је скупљи од Кримског моста. Мој студент се правилно запитао шта би било ако би сад грађани већински гласали за то да не подржавају изградњу те метро линије – грађевинске фирме ће се покупити и отићи, градоначелник ће поништити уговор и послати хиљаде радника кућама, сви чиновници ће уредно вратити сав мито који су примили приликом избора извођача радова и ником ништа?

      Уколико не постоји опција „НЕ“, говорити гласно „ДА“ постаје излишно, бесмислено и помало срамно. Сличан је концепт и при избору патријарха – православне вернике апсолутно нико не пита за мишљење, то су правила игре која су вековима уназад позната. Зато изјашњавање преко Фејсбука кроз куцање „ДОСТОЈАН“ или „НЕДОСТОЈАН“ представља апсурд, јер ко је уопште питао било кога ван круга 39 владика да ли је нови патријарх достојан или не? Уколико би већина верника на Фејсбуку изабрала опцију „недостојан“, да ли би патријарх престао да буде патријарх? Линија метроа ће бити изграђена, патријарх је изабран и ту је стављена тачка.

      Како би тек изгледало увођење демократије у Цркву, која представља близак модел савременом човеку? Вероватно већина људи у први мах мисли да би црквена демократија изгледала овако као што се они понашају на Фејсбуку, дођу, лупе лајк или љутито лице испод слике владике, па нестану. Демократија је, међутим, сложен и формализован систем који захтева решење многих питања унапред. Прво, ко може да гласа, друго, ко може да се бира на функцију, треће, за које се функције гласа, четврто, свака изборна функција је временски ограничена или опозива, пето, пре избора се води кампања која може трајати неколико месеци, а она подразумева постојање маркетинга, пропагандног материјала, те јавних наступа и дебата.

      I Кренимо од права гласа. Ако дамо право гласа само припадницима свештенства, а ми свештенике не бирамо, то онда опет није демократија, дакле морају да гласају и верници. Да ли смеју да гласају само активни верници, који редовно учествују у црквеном животу, или свако ко је крштен у Српској православној цркви? Да ли је демократски ограничити бирачко право некоме по арбитрарном моделу – редовни/нередовни верник? Савремена демократија каже да није, дакле гласаће сви крштени, а крштеница ће бити валидни документ који се показује при гласању. Нешто слично већ имамо, то се зове избори за народне посланике у Скупштини Србије, одржавају се ванредно безмало на годишњем нивоу и на њима побеђује Александар Вучић. Можемо претпоставити да би и резултати црквених избора дали сличне резултате, то јест Вучић би уместо утицаја на Цркву добио реалну контролу над њом.

      II Ко сме да се кандидује за патријарха? У демократији сваки грађанин који задовољава одређене формалне услове може да се кандидује за највише државне позиције. Патријарх мора бити из редова монаштва, али зашто би претходно морао да буде и владика? Демократски би било да сваки монах Српске православне цркве може да истакне своју кандидатуру за патријарха. Дакле, започели бисмо борбу унутар сваког повећег манастира, а о надметању између епархија да не причамо. Пошто је бирачко тело слично оном као и на републичким изборима, политичке странке би се укључиле и отворено подржале овог или оног монаха, у зависности од тога у којој се општини манастир налази. На крају би странке морале да консолидују свој став и да изађу са по једним главним кандидатом. Овако би се спој Цркве и политике само увећао.

      III За које се функције гласа? Зашто да станемо код патријарха – достојан/недостојан, хајде да бирамо и свештенике сваке парохије јер и они су достојни/недостојни, па да монаси бирају своје игумане, те сви заједно да гласамо за посланике у Сабору (парламент), чија ће већина да формира састав Синода (влада). Демократија не престаје са избором шефа државе, а ако би је било у Цркви, она се не би зауставила код избора њеног поглавара. Колико ће ти избори и њихове кампање коштати, ко ће покрити те трошкове? Ко иначе покрива трошкове предизборних камапања – власт узима из државне касе, а са стране и власт и опозиција добијају новац од домаћих или страних тајкуна, па и држава. Пошто демократија значи разгранату мрежу избора, а избори су скупи, Црква би постала апсолутно зависна од уплива спољног капитала, зависнија него што је данас.

      IV У демократијама не постоје изборне функције које нису временски ограничене и у којима је опозив немогућ. Како верни чланови Цркве могу изабрати некога на доживотну функцију, то је канда плебисцитарна диктатура – патријарх или мора имати ограничен мандат или га могу опозвати са те функције сами верници на референдуму или пак представници верника у виду посланика у Сабору. Богами ћемо да импичујемо патријарха ако нам се не допадне нека његова изјава, може и од пре десет година, или ако исплива нека инкриминишућа фотографија, може и из основне школе када је са екскурзијом ушао у католичку цркву и оставио 10 динара католичком богу, као мали Зоки. Зашто би достојни/недостојни патријарх био бољи од Доналда Трампа?

      V Долазимо до предизборне кампање. Пошто сваки монах може да се кандидује за патријарха, може и да агитује за себе. На републичким изборима разни званичници користе свој повлашћени положај да уцењују бираче како би дошли до њиховог гласа. Замислите да сте ентузијастични ходочасник, са жаром у очима и све у том стилу, долазите у Жичу да мало тихујете кад оно – три предизборна митинга у порти цркве, свуда по средњовековним зидинама залепљени постери („Зна се – Макарије Златоусти“, „Ваш глас у сигурним рукама – Герман Милостиви“, „Сви су други барабе, једино сам ја Варава Преосвећени“). Са источне стране цркве гомила скандира „Макарије, педеру, појео си тајну вечеру!“, са западне стране Герман Милостиви дреши кесу и баца евре у кованицама право у масу, некога стрефи и у око, али овај срећан што је уватио 20 центи да потроши у Сутоморе на пљескавицу са свим прилозима, а са северне стране грми Варвара Преосвећени: „нема више ланци и катанци над Жичу!“

      Ако сте љубитељ демократије и желите да претворите Цркву у вашариште, слободно се послужите овим концептом као планом за велику реформу, јер као што рече академик Костић „Срби су пропустили ренесансу и реформу“. Ја сам захвалан Богу да у нашој Цркви нема демократије и да је никада неће ни бити, јер када би је било ова скаредна Петричићева карикатура из илустрације текста би показивала реално стање у демократској неЦркви. Зато нама у Цркви сада треба ЈЕДИНСТВО, а дихотомију достојан/недостојан оставићемо за нове Вучићеве изборе догодине.
      ИЗВОР: ФБ страница Александра Ђокића
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      “Отвори ми врата покајања Животодавче, јер се дух мој рано подиже у светом храму Твом, носећи тјелесни храм само погањан, но као Милостив очисти ме твојом милосрдном милошћу.” Овим ријечима богослужење Цркве нас подсећа на почетак молитвено-поучне припреме за Свету и Велику Четрдесетницу, односно, Велики (Васкршњи) пост. Управо о овој важној теми разговарали смо са катихетом Браниславим Илићем.   Звучни запис разговора     Извор: Радио Светигора
    • Од Дејан,
      ОДГОВОР ДУХОВНИКА: Брак се одржава на заједничкој жељи мужа и жене да своју брачну заједницу не раскидају. Када један од супружника више не жели да одржава брачну заједницу, било зато што је ушао у неку везу с другом особом, било зато што више не жели да живи у тој заједници; тада се брак већ не може сачувати. Свети апостол Павле је писао: “Ако неки брат има жену неверујућу и она се приволи да живи с њим, нека је не оставља. И ако нека жена има мужа неверујућег и он се приволи да живи с њом, нека га не оставља. Јер се неверујући муж посвети женом, и жена неверујућа посвети се мужем; иначе деца ваша била би нечиста, а сада су света. Ако ли се неверујући раздваја, нека се раздвоји; брат или сестра у таквом случају нису ропски везани”.
      Из ових речи јасно је да то што је муж постао “заклети атеиста” није довољан разлог да се брак растави. Ако тај заклети атеиста још увек жели да живи у том браку, онда такав брак ваља чувати. Ако ли он реши да се раздвоји, онда га већ не треба на силу задржавати у таквом браку.
      Кад је реч о питањима култа, питањима вере у Бога или атеизма, који је у суштини вера да Бог не постоји; сва таква питања су такве природе да потпуно искључују било какву могућност компромиса. Да би неко у диалогу на ову тему променио свој став неопходно је да потпуно промени своју веру. Не може се постићи да свако само за мало попусти, када је реч о питањима вере. Или један мора сасвим попустити и напустити своју ранију веру, те усвојити нову, или ако се то не догоди, онда сваки остаје при својој вери. Кад је реч о питањима уметности, питањима овоземаљским, ту су цивилизовани људи спремни да прихвате могућност да неко има и другачије мишљење, другачији укус. Нормално је да се у таквим питањима поштује право сваког човека на сопствени избор, на сопствени доживљај. О укусима се не расправља.
      Стога ако живиш у браку са “заклетим атеистом”, избегавај сваку расправу на тему вере и атеизма. Ту се речима неће постићи ништа друго до свађе. Ако он започиње такве разговоре, кажи да си глупа и да то што он прича не можеш да схватиш и замоли га да те остави да и даље будеш са својим испраним мозгом. Упитај га да ли он може да те воли и такву глупу и испраног мозга. Највероватније је да ће после тога престати да започиње такве теме с тобом. Ако уђеш у расправу на тему вере сигурно ће се завршити свађом. Честе свађе пак воде ка раскиду брака. Не треба у таквим ситуацијама инсистирати на истицању своје вере у први план. Боље у први план стави све оно што вас спаја, а не питања по којима се непомирљиво разликујете. Свети апостол Петар је писао: “Исто тако и ви, жене, будите покорне својим мужевима, да ако неки не верују речи, онда понашањем жена и без речи буду придобијени, Када виде чедно понашање ваше са страхом. Ваше украшавање да не буде споља: у плетењу косе и у кићењу златом или у облачењу хаљина; Него у скривеноме човеку срца, у непропадљивости кроткога и тихога духа, што је пред Богом драгоцено”.
      Дакле, ваља да се трудиш да својим практиковањем вере у себи изградиш срце кротко и тихо, да себе испуниш хришћанским врлинама и оставиш да Бог у погодно време у срцу твог мужа, заклетог атеисте, запали искру вере. Бог то може учинити сваког трена, но да ли ће се та искра разгорети и претворити у пламен или ће угаснути у мраку неверја, то понајвише зависи од утисака који ће тај заклети атеиста прикупити о верујућим људима, у првом реду о својој жени. Ако се у моменту када се та искра запали, у њему нађе довољно пријатних успомена на тебе, онда ће искра имати много веће шансе да се разгори у прави пламен. А ако ли му у том тренутку изађе слика жене свадљиве, брбљиве, џангризаве, ситничаве, мале су шансе да ће се искра пробити кроз мрак.
      Ако се дакле нађеш у овој незахвалној ситуацији, настој свим снагама да свом мужу не пружиш никаквог повода за незадовољство. Своју веру држи за себе, ради на себи, усавршавај свој карактер, вежбај се у смирењу, кротости, трпељивости, и све чини са пуно љубави не гледајући на то да ли твој муж заслужује такву жену или не. Радије размишљај овако: пошто је твој муж атеиста, њему је потребно за спасење да има два пута савршенију жену. Зато уложи двоструко већи труд на задобијању хришћанских врлина. Кротост подразумева да се мужу не противиш. Ако он не жели да се дете крсти, немој инсистирати на томе. Имај поверења у Бога да ће сачекати да твоја деца одрасту и сама одлуче да се крсте. Ако ти испуниш своју душу хришћанским врлинама, те врлине ће зрачити око тебе и нема сумње деца ће пожелети да буду као ти. Бог није нестрпљив и сачекаће твоју децу. Друга је сасвим ствар, када су и муж и жена верујући, али одлажу крштење детета из неке немарности. Таквима се може десити да изгубе дете, пре него стигне да се крсти. Али, када је отац атеиста, Бог ће то имати у виду и неће спречити децу да кад одрасту приме крштење по својој слободној вољи. Нема сумње да ће деца пре или касније упитати мајку о томе зашто она пости, зашто се моли Богу, зашто окреће и други образ кад је неко удари по једном и сл. Тад ће бити прилике да им кажеш о Богу, о својој вери. Деца ће много више научити о Богу и вери из твог примера, него ли што би икад могла научити само из речи без примера. Имаће пред собом и пример оца атеисте и моћи ће сами да увиде разлику. Твој је задатак само да кад деца уоче ту разлику, да им буде милија идеја да буду као ти, а не као отац. То ће несумњиво бити случај ако ти будеш испуњена хришћанским врлинама.
      Добро би било кад би младе верујуће девојке извукле поуку из твог примера да добро размисле пре него што ступе у брак са неверујућим младићем. Ако је момак неверујући, можда он у себи размишља: “Девојка ми је претерано побожна, али временом ћу је превући на своју страну”. У исто време побожна девојка може да у себи размишља: “Добро, мој момак не верује у Бога, али временом ћу га приволети да постане побожан.” Ако тако размишљајући ступе у брак планирајући да ће једно друго превући на да другу страну, готово је сигурно да ће се у браку суочити са великим разочарањима и проблемима. Стога ако се решаваш да ступиш у брак с неверујућим, рачунајући да ћеш га временом променити, два пута промисли и провери да случајно и он не улази у везу са истим намерама.
      Колико сам разумео из твог писма, ти си већ напустила свог неверујућег мужа. Стога ти мој савет сада долази прекасно. Но, верујем да има доста жена које су у сличној ситуацији, или ће се можда ускоро наћи у таквој ситуацији. Дај Боже да њима овај савет буде од користи.
      Извор: 
      http://www.tvhram.rs/data/images/2020-12-22/3265_o-braku-i-stupanju-u-brak_f.jpg Духовник - Шта ако је муж атеиста?
      WWW.TVHRAM.RS    
       
×
×
  • Креирај ново...