Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из
Тражитељ

Зукорлић: "Поларизација на хришћане и муслимане је застарјела; стварна и природна је поларизација на вјернике и невјернике"

Оцени ову тему

Recommended Posts

ЧЛАН

Не улазим у политички ангажман Муамера Зукорлића, али у овом гостовању ми је прилично узео пажњу (на 19:40):

https://www.youtube.com/watch?v=DCAYeEfo4jM#t=19m40s

Гостовање је од пре неколико дана (1. фебруар 2020), на ТВ Палма Плус. Ево пар цитата:

"Данас имамо потпуни колапс који доводи до једине реалне поларизације оних који ће остати дослиједни одређеним вјерским вриједностима из којих произилази и одријеђен етички систем вриједности, а који је сродан и код хришћана и код муслимана. Да су паметни и у Цркви и у Исламској заједници, на ширем и ужем плану, ми бисмо као сваки паметан играч по пар потеза партију предвиђали даље, па бисмо видјели одакле нам долазе главне опасности. Опасности хришћанима и муслиманима нису у међусобним релацијама, него су оне много јаче из тих структура које су толико ојачале и надјачале, тако да ће морати - поготово у западној хемисфери - ја очекујем нужну сарадњу, а после у некој фази и чвршћи савез хришћана и муслимана."

"Црна Гора сматра да је Црква, у овој организационој форми, прејака и да она угрожава независност Црне Горе. Да смо имали подршку Српске православне цркве 2007. године, ми бисмо сада морално дали јачу подршку Српској православној цркви. Можда не постоји навика да се са оволико искрености говори, али ја морам искрено да говорим. То је људски. Ако ви мени помогнете кад је мени тешко, ја ћу дотрчати да вама помогнем кад је вама тешко. Ако ми не помогнете, чак и ако ја вама помажем, ја ћу то учинити блаже, нећу имати онај жар којим (би)сте ме задужили. Ја наступам принципијелно и, као што видите, бирам ријечи јер нити желим да повриједим Српску православну цркву, нити желим да повриједим Црну Гору јер морам водити рачуна о тим муслиманима који упркос чињеници да су и они теоријски погођени овим законом, они ћуте. Ја постављам питање себи, зашто Мешихат исламске заједнице у Црној Гори није против овог закона, ако је и имовина Исламске заједнице под истим ударом."

 

Има и других интересантих момената. Као и генерално увек и свуда када говори муфтија Зукорлић, тачније доскорашњи муфтија.

Да ли је ово мудрост или лукавост? Речи Муамера Зукорлића постају све интересантније у српским срединама. Да ли је овај позив за сарадњу и напрасно скретање пажње на сличности хришћанства и ислама плод искрене бриге, или жеља да се ислам укорени у тој поменутој западној хемисфери, макар као сапатник пораженог хришћанства, па да би из те позиције процветао и ојачао јер, реално, ислам у овом делу света никад није био значајан фактор само захваљујући снази хришћанства. Да ли је индикативно да се о оваквим блискостима хришћанства и ислама не говори на исламском истоку где је хришћанство у нестајању, а некад је такође била вера која је муслиманима важила за пријатељску? Да ли је овакав загрљај хришћанства и ислама који се предлаже загрљај обостраног опстанка или загрљај са гујом? И смемо ли по овом питању бити искључиви, јер у 21. веку дефинитивно сведочимо рађању и стварању бројне исламске заједнице у Европи са којом се мора остварити суживот и обострано пажење уколико не желимо да створимо катастрофу?

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Догађај Цркве дејствује (то јест конституише делатну реалност) онда када наставља начин (животну динамику) овоплоћења Божијег, односно онда када у себе интегрише плот света (материју, научно познавање материје, осећај за лепоту материје, актуалну људску цивилизацију и њене историјске производе: језик, уметност и технологију). Шта заправо значи да догађај Цркве у себе интегрише плот света? Значи да одваја плот света од аутономије индивидуалне употребе и преображава је у заједничарену реалност љубавног-евхаристијског односа.     Уколико се то догађа са свеукупном плоти створеног света, потчињеном пропадљивости и смрти, уколико мртвоносна плот може да се преобрази у начин остваривања слободног и неограниченог живота, зашто да не закључимо да интеграција може да обухвати и природну (нагонску) религију? Уколико црквени преображај смрти у живот није напросто интелектуална конструкција и полазиште индивидуоцентричних психолошких извесности, већ нада која као заједничарено поверење чини ипостас оних ствари на које се надамо, као и искуствену потврду („проверу“) ствари које не видимо, зашто бисмо из ове интеграције и преображаја изузимали нагонску религиозност човека?   Религиозност је природни нагон, инстинктивна потреба човекове природе, која је често изван контроле логике и расуђивања. Могли би је упоредити са нагоном глади, то јест потребом за самоодржањем кроз узимање хране (што је стожер биолошког постојања), или са репродуктивним нагоном, то јест са инстинктом који је у служби продужења врсте.   Учешће у догађају Цркве не укида узимање хране, не уништава глад или задовољство уживања у укусу, као што не укида задовољство општења мушкарца и жене, радост ероса и рађања деце. Учешће у заједничком подвигу за циљ има да индивидуални догађај претвори у заједничарени догађај: узимање хране у заједничарење у храни, репродуктивно спајање у иконизацију односа између Христа и Цркве – индивидуално преживљавање у сапрожимање живота, нужност самоодржања и овековечења индивидуе у самопревазилажење и љубавно самоприношење.   То је „тајна“ Евхаристије, то је и „тајна“ Брака. Реч „тајна“ у Цркви означава сваки догађај који (не концептуалним, већ обредним језиком, језиком партиципационе драматургије) пројављује црквени начин постојања – пројављује (као ипостас онога на шта се надамо) да „су побеђени закони природе“, да се одреднице-нужности природе преображавају у слободу љубавног заједничарења у животу.   Уколико је, дакле, Евхаристија тајна која у црквени начин интегрише природну потребу за самоодржањем, а Брак тајна која у исти начин интегрише природну потребу за сексуалношћу – која тајна би могла да у Цркву интегрише природну потребу човека за религијом?   На језику хришћанске литературе и богослужења, свеукупни догађај Цркве – Црква у свакој својој пројави – назива се такође тајном. Црква је остварење и пројава Тројичног начина постојања. Тај начин остварује се и пројављује сабирањем „тела“ Цркве у циљу сваке појединачне светотајинске радње, а на првом месту на вечери Евхаристије. Евхаристијско интегрисање човекове хране-живота рекапитулира начин упућености сваког сегмента живота на Оца, а сваки сегмент живота интегрише се у догађај Цркве као љубавна упућеност.   Према томе, можемо се усудити и констатовати (уз напомену да је језик немоћан да у потпуности означи егзистенцијално искуство): Црква је тајна у оној мери у којој на сваки сегмент свога живота преноси начин Евхаристије. Окупљање епископâ, које иако није по дефиницији црквени Сабор, то постаје онда када функционише тако што отеловљује начин Цркве. Сликарско платно постаје црквена Икона онда када њен стил и тематика допуштају да она буде у служби „узлажења“ посматрача „до прволика“ [оригинала], у служби личног односа. Канцеларијско организовање активности и потребâ одређене епископије постаје црквено онда када је у служби љубавног приношења (а не када је њен приоритет ефикасност у пословима).   Могли бисмо на основу реченог да закључимо да је „тајна“ која природну потребу човека за религијом интегрише у Цркву, заправо, Евхаристија: начин конституисања свеукупног црквеног живота. Отуда евентуална религизација догађаја Цркве постаје непосредно и најпре уочљива на месту где се савршава Евхаристија, као и при самом савршавању Евхаристије: лако постаје уочљиво да ли се Иконе, драматургија, певање, поезија химни и осветљење простора „узносе“ као и хлеб и вино, или се аутономизују са циљем да буду у служби индивидуалног стварања утисака, индивидуалне емоционалне стимулације и индивидулног тражења „спасења“.   Црква (то јест тело сачињено од лаика које је конституише) није оклевала да у себе интегрише елементе религије и утелови их у сопствени начин постојања и живота. Преузела је известан религијски вокабулар, односно појмове као што су: откровење, богослужење, закон, заповести, жртва… Преузела је практичне ствари као што су: пост, молитва, уздржање, коленоприклоњење… Символичке форме као што су: крштење у води, помазање уљем, тамјан, литургијске одежде, сасуди…. и још много тога другог. Црква је све то преузела [интегрисала] мењајући преузетом смисао и улогу: преображавајући употребу у однос, индивидуоцентричне циљеве у приоритет љубавног заједничарења, јуридички карактер у позив на самопревазилажење и самоприношење. На претходним страницама разасути су покушаји да се лоцира и искаже нови садржај који у Цркви попримају многе од раније поменутих речи и пракси.   Црква и религија су две реалности – некомпатибилне и неускладиве – као што су живот и смрт, слобода и нужност, ерос и себичност. Простора за компромис нема и једна реалност побија другу. Црква, међутим, благовештава уклањање непремостивих супротности, искуствено потврђује да је разрушен „преградни зид“, да смрт може бити претворена у живот, да нужност може да донесе плод слободе – довољно је да се ухватимо у коштац са себичношћу. Покретач превазилажења сваке супротности је екстатична [иступајућа] љубав, истински ерос који је и начин истинског (Тројичног) постојања – узрочно начело свега постојећег. Уколико човек успе да одбаци и саму претензију постојања и живота његове индивидуе, препуштајући се љубави Очевој, тада нестаје и супротстављеност између смрти и живота, нужности и слободе.   Религија је нагонска себичност, а Црква подвиг слободе од себичности. Без нагонске себичности својствене природи, не бисмо знали ни за подвиг слободе од природе, не би нам била позната личност као ипостас слободе. То значи да би без инстинктивног нагона за религијом црквени подвиг одустајања од религије остао безипостасан [непостојећи]. Кажемо подвиг, што подразумева и неизбежни неуспех и промашај циља подвига. Вероватно из тог разлога, могућност али и динамика религизације прати догађај Цркве на Њеном историјском путу – трајно je искушење, скандал [камен спотицања], али такође и поље испитивања слободе.   Са пшеницом расте и кукољ – све до жетве. Сваки покушај „чишћења“ носи опасност да се са коровом ишчупа и пшеница. Тек ће се жетвом дефинитивно одвојити себичност од ероса, како би слобода постала неизменљива.     Извор: Теологија.нет
    • Од Логос,
      Још већа радост је када знамо да се и Јапанци моле за непоколебивости светих Божјих Цркава и њихово сједињење. О чврстој вери православних хришћана у Јапану може да сведочи начелник Одељења за чување и приступ фондовима Народне библиотеке Србије ђакон др Ненад Идризовић, који је на свом службеном путовању 3. новембра 2019. године имао прилике да саслужује на архијерејској Литургији у цркви Васкрсења Христовог у Токију.     Светом Литургијом је началствовао Његово Високопреосвештенство Митрополит токијски и свег Јапана г. Данило Нуширо (1938–), који је на челу аутономне Јапанске Православне Цркве од 2000. године. Литургији је присуствовало око две стотине душа, од којих су већина били Јапанци. Литургијски језик је углавном јапански, са малим додацима на црквенословенском и енглеском језику. Братство цркве је замолило ђакона Ненада да служи на српском, јер колико их памћење служи не сећају се да је у скорије време долазио неко из српских крајева. Литургији је присуствовало и неколико Руса и Срба који раде у Токију и долазе у тај храм. У Токију живи око две хиљаде православних душа. У граду и околини постоји још седам храмова. Православни хришћани словенског порекла углавном молитвено посећују цркву Светог Александра Невског при Руском подворју у Токију.   Из разговора са братством ђакон Ненад Идризовић је сазнао да се број православних хришћана из године у годину смањује. Данас има око десет хиљада душа, што је значајно мање него у 20. веку. Митрополит Данило је ђакону Ненаду поклонио икону Светог Николаја Кастакина, јчија је непроцењива заслуга за духовно узрастање православља у Јапану.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      Светом архијерејском литургијом, Литијом и благосиљањем славског колача у цркви Светих Пантелејмона и Климента Охридског у Барама Радовића у Доњој Морачи данас је прослављена храмовна слава. Чинодејствовао је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством, уз молитвено учешће вјерног народа. У току службе Владика је у чин јерођакона рукоположио монаха Јосифа (Јоксимовића), настојатеља манастира Костриковача. Свету тајну крштења примила је Теодора Благојева Радовић.     У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Митрополит Амфилохије је рекао ће Господ хришћане на Страшном суду и у вјечности препознати по печату дара Духа Светога. „То примање печата дара Духа Светога се догодило са нашом Теодором, то се догодило са свима нама који се крштавамо у име Оца и Сина и Духа Светога. То се догодило и са свима који су кроз вјекове служили Богу и који су се Њему јединоме клањали и за Њега жртвовали свој живот“, рекасо је Митрополит црнопгорско-приморски.   Додао је да су такви били и Свети великомученик Пантелејмон и Свети Климент Охридски „Такви су били сви који су сењ кроз вјекове крштавали и на Христов начин живјели овдје на земљи. А Он је пастир добри који душу своју полаже за ближње своје. Дошао је, не да му служе, како каже у Јеванђељу, него да служи. И не само да служи, него и да живот свој положи за људе своје, за народ свој, за човјечанство“, казао је Владика Амфилохије. Владика је рекао да на тој Његов богочовјечанској љубави почива овај свијет.   „При чему је позван овај свијет да узраста, свако људско биће да узраста, не просто у мјеру своје тјелесне земаљске природе, него у безмјерну мјеру, Христову мјеру, у мјеру раста висине Христове“, објаснио је он. Владика је подсјетио да ове године славимо осам вјекова Цркве коју је овдје основао Свети отац наш Сава. „А ови монтенегрински Црногорци би хтјели да се одрекну те Цркве, да се одрекну светиња… Да светиње, које је та Црква подизала кроз вјекове, присвајају они обезбожени. Шта да раде са њима? Оно што су урадили са Ловћеном. И као што су на Ловћену срушили цркву Светога Петра Цетињског и оскрнавили Петра Другог Ловћенског Тајновидца, хоће да униште и сво његово дјело које је оставио“, поручио је Митрополит Амфилохије.   Након Литије и благосиљања славског колача, одржана је промоција књиге Добрије Радовића „Сведраги ми брате Хипократе.“ Промоција је одржана у оквиру овогодишње културне манифестације „Трг од ћирилице“, у организацији Удружења књижевника Црне Горе. Сабор у Барама Радовића настављен је славском трпезом хришћанске љубави са богатим културно-умјетничким програмом.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Саслуживало им је свештенство Митрополије црногорско-приморске и Епархије буеносајреске и јужно-централноамеричке.   На крају Свете службе бесједио је Владика Методије, који је најприје сабранима честитао данашњи празник.   Он је рекао да Православна црква не пита човјека да ли вјерује, него у кога и како вјерује.   „Када се припремамо да на то питање одговоримо, пред нашим унутрашњим очима искрсава лик Пресвете Дјеве. Прво што њен лик собом не заклања лик Христов и што тај лик Пресвете Дјеве не значи неки други објекат вјеровања, нешто што је супротно лику Христовом. Дјевин лик нам долази управо од Христа. И оно прво што је Христос даровао човјеку и људскоме роду, и оно прво кроз шта је открио најдубљу тајну свога учења и призива – јесте лик жене“, казао је Владика Методије.   Епископ диоклијски је рекао да је њен лик за нас хришћане важан, спасоносан и утјешитељски.   „Најприје због тога што је овај свијет у коме живимо постао безнадежно и до краја мушки свијет, свијет у коме царују гордост и агресивност и у коме се све своди на власт и владање, на производњу и економију, на престиж и насиље. У овом свијету готово нико више није спреман да никоме и ни у чему попусти, да се пред њим смири, да заћути и да се погрузи у најдубље дубине живота“, нагласио је он.   Објаснио је да насупрот таквом свијету стоји лик Пресвете Богомајке.   „Лик у коме можемо наћи и који нас призива на састрадавање и сажаљење, на бригу једних о другима и на повјерење. Пресвета Богомајка је рекла: Ево слушкиње Божје, нека ми буде по ријечи Твојој. То је потпуно повјерење којим се она предаје Господу. Каже ‘ево слушкиње Божје’, а ми је називамо Царицом небеском, владатељком и госпођом. Она никад ништа не тражи, а све добија и ни за шта се не граби, а све прима“, објаснио је Владика.   Подсјетио је на ријеч Господњу: Иштите најприје царства небеског.   „А управо кроз лик Богомајке, ми спознајемо и схватамо, не умом него дубље, срцем – шта значи тражити и обрести Царство небеско и шта значи њиме живјети“, закључио је Владика Методије.   Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      -Прослава Госпођиндана у Буенос Аиресу, богослужили Митрополит Амфилохије и Епископи Кирило и Методије-   Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и господа Епископи изабрани буеносајрески и јужно-централноамерички Кирило и диоклијски Методије служили су данас, на Велику Госпојину Свету службу Божију у катедралном храму Епархије буеносајреске и јужно-централноамеричке посвећеном Рођењу Пресвете Богородице у Буенос Аиресу.   Звучни запис беседе Саслуживало им је свештенство Митрополије црногорско-приморске и Епархије буеносајреске и јужно-централноамеричке.   На крају Свете службе бесједио је Владика Методије, који је најприје сабранима честитао данашњи празник.   Он је рекао да Православна црква не пита човјека да ли вјерује, него у кога и како вјерује.   „Када се припремамо да на то питање одговоримо, пред нашим унутрашњим очима искрсава лик Пресвете Дјеве. Прво што њен лик собом не заклања лик Христов и што тај лик Пресвете Дјеве не значи неки други објекат вјеровања, нешто што је супротно лику Христовом. Дјевин лик нам долази управо од Христа. И оно прво што је Христос даровао човјеку и људскоме роду, и оно прво кроз шта је открио најдубљу тајну свога учења и призива – јесте лик жене“, казао је Владика Методије.   Епископ диоклијски је рекао да је њен лик за нас хришћане важан, спасоносан и утјешитељски.   „Најприје због тога што је овај свијет у коме живимо постао безнадежно и до краја мушки свијет, свијет у коме царују гордост и агресивност и у коме се све своди на власт и владање, на производњу и економију, на престиж и насиље. У овом свијету готово нико више није спреман да никоме и ни у чему попусти, да се пред њим смири, да заћути и да се погрузи у најдубље дубине живота“, нагласио је он.   Објаснио је да насупрот таквом свијету стоји лик Пресвете Богомајке.   „Лик у коме можемо наћи и који нас призива на састрадавање и сажаљење, на бригу једних о другима и на повјерење. Пресвета Богомајка је рекла: Ево слушкиње Божје, нека ми буде по ријечи Твојој. То је потпуно повјерење којим се она предаје Господу. Каже ‘ево слушкиње Божје’, а ми је називамо Царицом небеском, владатељком и госпођом. Она никад ништа не тражи, а све добија и ни за шта се не граби, а све прима“, објаснио је Владика.   Подсјетио је на ријеч Господњу: Иштите најприје царства небеског.   „А управо кроз лик Богомајке, ми спознајемо и схватамо, не умом него дубље, срцем – шта значи тражити и обрести Царство небеско и шта значи њиме живјети“, закључио је Владика Методије.   Извор: Митрополија црногорско-приморска
      View full Странице
×
×
  • Креирај ново...