Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Поуке.орг инфо

Вучинић: Да нам нема Вашингтона, Берлина и Загреба српски попови “појели би не с опанцима”

Оцени ову тему

Recommended Posts

Stevo-Vucinic-006-640x460.jpg

Стево Вучинић

Потпредсједник савјета НВО „ЦПЦ“ Стево Вучинић, казао је у разговору за Актуелно, да Црна Гора треба да буде захвална званичном Вашингтону и Берлину на заштити од великосрпског и руског хегемонизма и Загребу који лобира за нас у ЕУ, јер би нас у противном, како је казао, ”појели с опанцима”.

Параноја у Црној Гори добија нове обрисе кроз интервју Стева Вучинића. Преносимо сегменте тог „интервјуа“, јер ово благо не треба ускратити публици.

 

„Београдска штампа, за коју је својевремено војвода Гавро Вуковић тврдио да је највећа фабрика лажи на Балкану, трансформисала се у праву индустрију за ширење лажних вијести. Укључени су сви почев од највиших државних адреса Србије, преко Академије наука, Цркве, научних и културних институција, скоро свих медија, па до посљедњег грађанина из србијанских забити. Хорски понављају неистину да су Срби у Црној Гори угрожени и да недавно усвојени Закон о слободи вјере темељи правни основ да им се отиму светиње. Из повјеснога искуства знамо да ће такву и сличне лажи ширити свијетом све док не ликвидирају црногорску државу и Србији обезбиједе излаз на Јадранско море”, казао је Вучинић за Актуелно.

 

Ових дана управо гледамо екстазу тога напада Србије са свиме што она јесте на нашу земљу, и то директно и фронтално. Повод томе нападу крије се у одговору на питање: Ђе је јужна граница Србије? За званични Београд, то је очито, али не и јавно декларисано, цијела црногорска обала. Наравно, унутар ње, подразумијева се и цијела Црна Гора”, рекао је Вучинић.

Вучинић наглашава да Црна Гора као поморска држава, има геостратешки значај за континенталну Србију.

 

“Анексијом Црне Горе стекла би геополитички значај, који она сада нема. Дозволила би да се на црногорској обали укотве војни бродови и успоставе војне базе земаља којима су Европска Уније и НАТО непријатељски циљеви, и подупрта њиховом пријетећом силом Европи, стационираном, дословно у средишту континента, колосално оснажила сопствени утицај на политичке центре који о одлучују о статусу Косова и републике Српске, на које територијално претендује. Зато директно и индиректно насрће на све црногорско, с тенденцијом да земљу уведе у хаос, чак и грађански рат, и у нередовним оконостима на власт доведе пету колону, оличену у скоро цијелој опозицији. Инструмент за ту операцију јој је Српска црква која вјешто користи економско-социјалне проблеме земље, и подмукло, користећи се религиозном харизмом, на ноге је дигла осиромашени и прости свијет против уставнога поретка. Зато за земљу и њене водеће људе и користи термине који имају изругујуће значење, повезује их с криминалом и са злочиначким организацијама, да би тај свијет наоружала мржњом према сопственој земљи и властима”, казао је Вучинић.

Он констатује да нажалост, државна администрација обилује кадровима, спремним да продају услуге свакоме ко је спреман да их плати.

Многи су најобичнији страни агенти и издајници који су се завјерили противу сопствене земље. Али овога пута, званични Београд и београдски попови намјерили су се на црногорску власт спремну да брани суверенитет државе чланице НАТО-а која је још и под високом заштитом Сједињених Америчких Држава. У здравље званичног Вашингтона, не треба заборавити и Берлина под чијом смо монетарном заштитом и Загреба који свесрдно лобира наше интересе у ЕУ, за сада можемо да одахнемо, иначе, вели се, ‘појели би не с опанцима’. Незадовољнима преостаје да служе молебане и шетају док им не досади”, поручио је Вучинић.

 

 

WWW.IN4S.NET

Потпредсједник савјета НВО "ЦПЦ" Стево Вучинић, казао је у разговору за Актуелно, да Црна Гора треба да буде захвална званичном Вашингтону и Берлину на заштити од...

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Паде ми на памет само оно из ГВ:

"Безобразне, обрљане курве,
"повукуше те нам образ грде!
"Јуначкога не знају поштења,
"Мрзни су ми они него Турци"

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 28 минута, kopitar рече

Onda dobro:nene:

Ne ajd zamisli ovaj scenario, hipotetički 

Jedna velika sila kaže, treba pomoći Hrvatima da se odvoje od RKC. Vladajuća kasta Hrvatske, uz svesrdnu podršku te sile, donese zakon kojim se oduzimaju svi objekti RKC u Hrvatskoj izgradjeni do neke godine, a zašta nema valjanog dokaza o porijeklu...a sve to radi stvaranja nekakve Hrvatske "denominacija dopiši" Crkve. 

I onda ta kasta kaže...zahvalni smo toj sili i njenim satrapima.

Pa mislim da bi ti najmanje palo napamet kunjenje, nego možda i neke gore stvari. 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 23 минута, Justin Waters рече

Ne ajd zamisli ovaj scenario, hipotetički 

Jedna velika sila kaže, treba pomoći Hrvatima da se odvoje od RKC. Vladajuća kasta Hrvatske, uz svesrdnu podršku te sile, donese zakon kojim se oduzimaju svi objekti RKC u Hrvatskoj izgradjeni do neke godine, a zašta nema valjanog dokaza o porijeklu...a sve to radi stvaranja nekakve Hrvatske "denominacija dopiši" Crkve. 

I onda ta kasta kaže...zahvalni smo toj sili i njenim satrapima.

Pa mislim da bi ti najmanje palo napamet kunjenje, nego možda i neke gore stvari. 

dobardeckosFun_bat:kriminalac:0122_tuk

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 часа, Justin Waters рече

Ne ajd zamisli ovaj scenario, hipotetički 

Jedna velika sila kaže, treba pomoći Hrvatima da se odvoje od RKC. Vladajuća kasta Hrvatske, uz svesrdnu podršku te sile, donese zakon kojim se oduzimaju svi objekti RKC u Hrvatskoj izgradjeni do neke godine, a zašta nema valjanog dokaza o porijeklu...a sve to radi stvaranja nekakve Hrvatske "denominacija dopiši" Crkve. 

I onda ta kasta kaže...zahvalni smo toj sili i njenim satrapima.

Pa mislim da bi ti najmanje palo napamet kunjenje, nego možda i neke gore stvari. 

Na osnovu čega si se ti uverio da je on jeretički rimootpadnik (jel tako boki) hteo sam reći katolik, jel mu piše na čelu, ili....... Danas sam se uverio da su moje sumnje bile opravdane, Pročitaj štaje napisao na ovom forumu 2. januara. Ma on je protestant - oriđinale, pa neka je samo "ne znam" zašto se predstavlja kao katolik. 

 koptar je napisao:

U Transsupstanciju je vjerovao i Luter samo to treba ispravno shvatiti.

Smisao Pričesti nije bukvalno da jedeš tijelo i krv u materijalnom smislu već to treba razumjeti u okviru Krista kao Glave i nas Crkve kao udova .

U tom živom zajedništvu u Pričesti je uključeno i Glava i Tijelo-Crkva, tako da u pričesti blaguješ Krista koji je sve u svemu tj. sve spašene od postanka do svršetka svijeta zajedno sa svom tvorevinom koja će biti obožena tj. promaknuta u stanje vječne slave za kojom neprestano uzdiše i čezne.

I Zbog toga je Krist rekao "ko ne jede Tijela i ne pije Krvi ...ne će imati života u sebi tj. neće moći doći do sjedinjenja i prožimanja Stvoritelja i Stvorenja.

Ti kažeš jer ne poznaješ tu tajnu da je Isus po tome blagovao samog sebe.

Jasno kad bi njegovo tijelo i krv bilo samo bukvalno materija to nebi imalo smisla ali pošto je njegovo tijelo Bogočovječansko onda je zajedničkom gozbom te Ljubavi došlo do uzajamnog najprisnijeg mogućeg odnosa u kojem je zapravo pravi smisao.

http://samopismo-forum.net/index.php?/topic/295-euharistijagospodnja-večera/

 

Istina je da je Luther verovao u transsupstanciju ali samo SIMBOLIČNO. Rimokatolik u simboliku ne veruje.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 8 минута, Bernard рече

Na osnovu čega si se ti uverio da je on jeretički rimootpadnik (jel tako boki) hteo sam reći katolik, jel mu piše na čelu, ili....... Danas sam se uverio da su moje sumnje bile opravdane, Pročitaj štaje napisao na ovom forumu 2. januara. Ma on je protestant - oriđinale, pa neka je samo "ne znam" zašto se predstavlja kao katolik. 

 koptar je napisao:

U Transsupstanciju je vjerovao i Luter samo to treba ispravno shvatiti.

Smisao Pričesti nije bukvalno da jedeš tijelo i krv u materijalnom smislu već to treba razumjeti u okviru Krista kao Glave i nas Crkve kao udova .

U tom živom zajedništvu u Pričesti je uključeno i Glava i Tijelo-Crkva, tako da u pričesti blaguješ Krista koji je sve u svemu tj. sve spašene od postanka do svršetka svijeta zajedno sa svom tvorevinom koja će biti obožena tj. promaknuta u stanje vječne slave za kojom neprestano uzdiše i čezne.

I Zbog toga je Krist rekao "ko ne jede Tijela i ne pije Krvi ...ne će imati života u sebi tj. neće moći doći do sjedinjenja i prožimanja Stvoritelja i Stvorenja.

Ti kažeš jer ne poznaješ tu tajnu da je Isus po tome blagovao samog sebe.

Jasno kad bi njegovo tijelo i krv bilo samo bukvalno rimomaterija to nebi imalo smisla ali pošto je njegovo tijelo Bogočovječansko onda je zajedničkom gozbom te Ljubavi došlo do uzajamnog najprisnijeg mogućeg odnosa u kojem je zapravo pravi smisao.

http://samopismo-forum.net/index.php?/topic/295-euharistijagospodnja-večera/

 

Istina je da je Luther verovao u transsupstanciju ali samo SIMBOLIČNO. Rimokatolik u simboliku ne veruje.

 A ko je Boki? I ko je jeretički rimootpadnik?

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Тражитељ,
      Пре него што се затвори форум, ако могу да се "огребем" о неку препоруку, мишљење или став о постојећим преводима.
      1. Мој апсолутни фаворит је превод Лује Бакотића (Стари и Нови завет) - ово је прво издање Библије које сам прочитао (њега смо имали у кући кад сам био дете), у питању је екавско српско издање на ћирилици. Занима ме да ли постоји нека анти-препорука за ово издање или разлог због ког га треба избегавати? Лујо Бакотић је био римокатолик, истина Србин-римокатолик, али не знам у ком контексту је његов превод настао. По мени је најпиткији за читање, не знам само да ли постоје неки отклони у вези са њим (нпр. ускрсење уместо васкрсење, уистину уместо ваистину и сл. јер је превод конзистентно на савременом српском, без архаизама, чак и традиционалних нпр. вазнесење уместо узнесење)
      2. Вуков превод ми се не допада нарочито, поготово ако имам у свести колико се СПЦ његовог времена бунила што је на своју руку узео и преводио. Вуков превод је превод са црквенословенског и указивано је на велик број грешака, које би требало да су поправљене у Синодовом преводу. Када је у питању комплетна Библија, обично Вуков превод Новог завета иде са Даничићевим преводом Старог, а који је опет по мом вкусу архаичан.
      3. Пре неколико година се говорило о издању еп. шабачког Лаврентија и у рекламама се истицало баш то, како је написан на екавици и по савременој норми српског језика, али већ има доста времена како за тај превод нисам чуо да се помиње. (Наравно, далеко од тога да подређујем равноправну и традиционално значајнију ијекавску норму екавици, само наводим да постоји. Лично ми је можда ијекавица чак и милија, али да је савременија варијанта)
      4. Адвенстисти и јеховити су форсирали Чарнићев превод о ком не знам ништа. Имао сам га у рукама, и опет ми је Бакотићев милији.
       
      Ово су моје личне импресије, као читаоца-лаика, а никако стручан став. Највише ме занима да ли постоји неки негативан став наших теолога према Бакотићевом преводу, као и њихов стручни утисак који им је превод најдражи.
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Прослава Духова у храму Свете Тројице у Источном Бранзвику, и поред посебних услова, изазваних корона вирусом, прошла је величанствено. Свештенство Мелбурнског намесништва уз присуство одређеног броја верних парохијана овога храма, сачекало је свога Владику у 9:45ч испред храма.     Владика је, после церемонијалног дела, свечано уведен у храм, уз певање тропара „Благословен јеси Христе Боже наш…“, од стране нашег хора.   Света Aрхијерејска Литургија, коју је служио Епископ Силуан уз саслужење пет свештеника и два ђакона, заиста је била духовно освежење за све присутне. Већ месецима смо у ситуацији да немамо свечаних литургија, тако да је, поред чињенице да славимо један од највећих празника Цркве, овако свечана Литургија, предвођена нашим првојерархом, изазвала посебне емоције.   Техничка служба наше парохије, на челу са Небојшом Стефановићем и Николом Јошевским, организовала је директно преношење Литургије, тако да је мањи број верника могао да прати Литургију и из сале. Данас је наш хор, под диригентском палицом Саве Ђукића, изузетно лепо певао и на тај начин значајно допринео лепоти Литургије.   После читања Јеванђеља, веома надахнуто је проповедао Преосвећени Владика Силуан на тему празника. Истакао је чињеницу да нам Тројични Бог, Отац Син и Свети Дух, стално помаже, а нарочито да нам је та помоћ потребна у времену када се боримо са разним искушењима, као што је искушење наметнуто са корона вирусом. Порука проповеди укратко би могла да се сажме у идеју: са Богом све можемо, са Њим који носи наше бреме и који нам увек помаже, када Му се обратимо за помоћ. Такође, Владика је истакао погубност неживљења са Богом, са извором „воде живе“, која нам помаже да стигнемо до Вечности.   При крају Литургије прочитане су благодарне молитве са Вечерње службе на Духове, извршен опход око храма и освећен славски колач. На крају Литургије, Владика се поново обратио вернима са речима утехе и благодарности Богу за све. Старешина храма, прота Милорад Лончар, поздравио је Владику Силуана у име свих присутних и целе Парохије, захваливши му на доласку те његовим молитвама и благословима.   Коло српских сестара спремило је ручак за наше уважене госте. И, све је, могло би се рећи, овога дана било лепо и узвишено. Нажалост, ручак за наше верне парохијане нисмо могли спремити због државних прописа у вези са корона вирусом, али и то ће надамо се ускоро постати део прошлости. Сви са нестрпљењем очекујемо да се ствари нормализују у држави, па следствено и оне које се тичу редовног и слободног доласка наших верника у храм.     Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Завршен је други дан састанка Сталног Свештеног Синода Цркве Грчке, којим је председавао атински архиепсикоп Јероним.     Стални Свештени Синод је информисан о писму васељенског  патријарха Вартоломеја у вези са питањем заједничког поступања поводом  различитих ставова око Светог Пичешћа и изразио је сагласност с гледиштем Васељенске  патријаршије.    Такође, поводом упражњавања током вирусног периода „технике јоге као начина суочавања са стресом“, а у контексту поштовања верске слободе загарантоване у нашој земљи, али и пастирске  одговорности Цркве за избегавања стварања атмосфере религиозног синкретизма, Синод подсећа православне да је "јога" основно поглавље религије хиндуизма, а није "врста вежбања". Стога, Свештени Синод „још једном истиче да је ‘јога’ потпуно неспојива са нашом православном вером и да нема места у животу хришћана“.   Синод  обавештава православно свештенство о новој прозелитској активности неопротестантске организације „Јелински мисионарски савез“ и истиче да „православнима као члановима Цркве, једног јединог Христовог Тела, нису потребни различити неојеретички покрети, нити њихови различити проповедници из Грчке или изван ње, и да остану верни Еванђељу Исуса Христа, као што су их изворно проповедали свети еванђелисти и протумачили Свети Оци наше Цркве“.     Извор: Orthodoxtimes.com (са енглеског Инфо-служба СПЦ)
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Убеђени у своју победу над светом, хришћани првих векова нису жалили своје животе и проливену крв. Из земље натопљене крвљу хришћанских мученика расла је Црква Христова показујући својим непријатељима до данашњег дана да је непобедива јер своју моћ црпи од Бога – неисцрпног извора којим се свака немоћ и непријатељ побеђујe.     Пример такве борбе и непобедивости Цркве можда је најлепше исказан у лику  дивних светитеља које слави ивањички храм – Светог цара Константина и царицу Јелену, које десница Господња изабра за сасуд Божанске славе и победе.   Светом Архијерејском Литургијом предстојао је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин коме су саслуживали архијерејски намесник моравички протојереј-ставрофор Гмитар Милуновић, протојереј-ставрофор Славиша Стјепановић, протојереј-ставрофор Мирољуб Маринковић, протојереј Крстивоје Милуновић, јереј Бојан Милошевић, старешина цркве Светог Ахилија у Ариљу, протојереј Рашко Стјепановић, јереј Александар Стјепановић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Иван Ћурчић. Својим појањем најсветију службу цркве украсили су протопсалт Иван Трајковић и монахиње Манастира Ковиље.   Након прочитаног Јеванђеља, поучавајући верни народ Епископ Јустин истакао је значај цара Константина и његове мајке царице Јелене за васцели хришћански свет. Поред живота у Истини највећи дар Цркви је тај што је после триста година цар Константин својим указом у Милану 313. године дао слободу хришћанима. Такође, сазвао је и Први Васељенски сабор у Никеји 325. године који је осудио Аријеву и многе друге јереси и извитоперености вере. То је јако битно за живот Цркве, јер није свеједно како верујемо. Царицу Јелену поред тога што је родила Константина, Бог је удостојио да у Јерусалиму нађе Часни Крст на којем је разапет наш Спаситељ Исус Христос. Честитавши славу, Преосвећени Владика беседу прожету Духом истине завршио је подсећајући нас управо на обећање Христово дато апостолима. Оно се односи на празник који ишчекујемо – на Педесетницу. Крепљени силом Божијом све можемо у Христу који нам силе даје. А те силе Христос нам даје кроз Ризницу добара – Светог Духа у коме треба да се радујемо и без кога нам је немогуће задобити врлине потребне за спасење.   Отпојавши похвалне песме и пререзавши славски колач у част равноапостолних царева Константина и Јелене, одслужен је помен пострадалим војницима и полицајцима који своје животе часно положише за своју домовину у ратовима од 1991–1999. године. Својим присуством почаст су им одали представници града, Министарстава одбране и унутрашњих послова, као и породице и пријатељи пострадалих.   Свечана славска трпеза послужена је у хотелу „Парк“. Старешина ивањичке Цркве протојереј Синиша Раденковић се у пригодној беседи захвалио на указаној љубави и доделио захвалнице донаторима за предан рад и пожртвованост за ивањичку Цркву и парохијски дом који се адаптира. На крају, изразио је захвалност Епископу на радости и благослову Божијем који је сишао на нас његовим доласком.     Извор: Епархија жичка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Овај свети и славни краљ српски и дивни мученик Христов, Јован Владимир, израсте из благочестивог и царског корена који владаше у српским кнежевинама Захумљу и Превали (која се још зваше Диоклитија, Дукља или Зета). Његов деда зваше се Хвалимир и имађаше три сина: Петрислава, Драгимира и Мирослава. Петрислав прими на управу Зету (Дукљу), Драгимир Травунију (Требиње) и Хлевну (Хум), а Мирослав Подгорје.       Но Мирослав не имађаше деце те и његова држава дође у власт Петриславу који за наследника имаше сина свога, овог блаженог Владимира. И тако се Владимир зацари (у другој половини десетога века) у Дукљи и осталим пределима Илирије и Далмације, а престоница му беше код цркве Пречисте Дјеве Марије у области Крајини (на западној страни Скадарског Језера).   Блажени Владимир од детињства би испуњен даровима духовним - беше кротак, смирен, ћутљив, богобојазан и чист животом, презирући све привлачности земље и ревнујући за све оно што је узвишено и божанско. Како вели за њега и византијски историчар Кедрин, он је био "човек правичан и мирољубив и пун врлина". Њега исто тако похваљује и древни словенски летописац Поп Дукљанин у свом Летопису званом "Краљевство Словена" (глава 36). У раној младости он проведе неко време код неког доброг војсковође да се учи ратној вештини. Иако све то он добро изучи, он у себи споји витештво и побожност, то јест право хришћанско благочешће. Он марљиво изучи и Свето Писмо, и беше веома милосрдан према беднима и сиромашнима. Знањем Светога Писма и милосрђем успео је да многе богумиле и друге јеретике поврати к вери православној. У животу и владању своме он у свему расуђиваше мудро, и мудро владаше поданицима својим, због чега љубљен би од свију. Уз то још, он разасла учитеље по народу да поучавају људе православној вери и науци Христовој, а јеретике да обраћају ка Истини. А и цркве и манастире он подизаше, као и болнице и странопријемнице. Једном речју, он, иако цар на земљи и моћни владар, беше кротки слуга Небескога Цара Христа и Царства Божјег, које није од овога света, али за које се овај блажени већ од детињства беше определио. Зато њега и би удостојен, као што ћемо даље видети.   Живећи тако богоугодно, у сталним и усрдним молитвама Богу и доброчинствима, блажени краљ Јован Владимир имађаше тешке борбе и изнутра и споља, изнутра са јеретицима богумилима а споља са завојевачима: царем Самуилом и царем Василијем. Самуило, цар Бугарски, крену у рат са великом војском на државу овог блаженог и хтеде је покорити себи. Свети и христољубиви краљ Владимир, штедећи крв човечију и љубећи већма мир него рат, уклони се са својима у планину звану Облик (или Косогор). Прешавши реку Бојану и опколивши град Улцињ, Самуило опколи тада и ову гору на којој беше свети краљ са својом војском. На тој косој гори (= Косогор) беху змије једовите и отровнице, те голему муку наношаху војсци. Јер кад би кога ујеле, тај је одмах умирао. Свети Владимир се тада помоли Богу са сузама да му свемогући Бог ослободи народ од те кужне смрти. И услиши Бог молитву слуге Свога, и змије престаше надаље уједати, и од тада до сада никога не уједају, а ако кога и уједу не буде му ништа. Међутим цар Самуило посла гласника краљу Владимиру да са свима који беху с њим сиђе са горе, али краљ то не учини. Онда се ту као издајник Јуда нађе кнез тога места који незлобивог краља издаде цару Самуилу, те га овај зароби и посла на заточење. А пред своје заробљавање краљ Владимир скупи све своје око себе и стаде им овако говорити: Чини ми се, браћо, да мени предстоји испунити ону реч еванђелску која каже: Добар пастир полаже душу своју за овце своје. Боље ће бити, дакле, да ја сам положим душу своју за све вас и да добовољно предам тело своје да га убију, него да ви пропаднете од глади и од мача. Изговоривши то, он се опрости са свима и отиде к цару, а овај га свезана посла у свој престони град Преспу (крај Охрида) на заточење. Самуило затим за војском удари на градове Котор и Дубровник, освоји их и попали, и даље са војском пороби и освоји Босну и Рашку, па се са богатим пленом врати дома.   Владимир блажени сеђаше тако у тамници у Преспи и мољаше се Богу даноноћно. Ту му се јави анђео Божји који га окрепи и јави му да ће га Бог ускоро ослободити из тамнице, али да ће он после тога мученик постати и неувели венац вечног живота у Царству Небеском задобити. А цар македонски Самуило имађаше кћер по имену Косару, звану још и Теодора, која, Светим Духом надахнута, имађаше велико милосрђе према убогима и сужњима, и често похађаше тамнице и сужње тешаше. Она измоли од оца дозволу да са својим девојкама сиђе у тамницу и опере ноге сужњима, што јој отац и дозволи. Но Косара видевши Владимира, расцветана младошђу, понизна и скромна, и како је пун мудрости и разума Божјег, заволе га срцем. Заволе га не из похоте, него што се сажали на младост и лепоту његову, и што хтеде да га ослободи из тамнице. Косара изађе пред оца свога и замоли га да јој да овога роба за мужа. Не могаше отац отказати кћери својој, јер ју је много волео и знао за Владимира да је од краљевске крви, те јој испуни молбу и изведе Владимира из тамнице. Самуило даде Владимиру Косару за жену и сву му државу поврати, краљевину отаца његових, и још му даде земљу Дирахијску (Драчку), и испрати га с чашћу и многим даровима. Самуило такође поврати и стрицу Владимировом Драгомиру његову земљу Тривунију (Требиње).   Блажени краљ Владимир, стигавши дому своме са супругом својом Косаром, би дочекан од својих са великом радошћу. И живљаше од тада са Косаром свето и целомудрено. Јер он усаветова жену своју да држе девичанство, пошто су девственици, рече, слични Анђелима. И целомудрена Косара га послуша, те живљаху у целомудрености и свакој врлини љубећи Бога и служећи Му дан и ноћ. И краљеваше над повереним му народом са страхом Божјим и правдом.   У то време самодржац грчки Василије II Македонац (976-1025 г.) изиђе са многом војском на цара бугарског Самуила и у кланцима горе Беласице страховито потуче његову војску (1014. године). Од силне туге и жалости за војском Самуило на пречац умре, а цар Василије дође чак до Охрида. Самуилово царство прими у наслеђе његов син Гаврило Радомир, но после непуне године он би убијен од Јована Владислава, свога брата стричевића. А то беше и породична освета, јер отац Владислављев Арон био је раније убијен на заповест брата му Самуила. Грчки цар Василије пође тада на Владислава желећи да потпуно потчини себи бивше царство Самуилово. Лукави пак узурпатор Владислав настојаше да на превару домами к себи и убије блаженог краља Владимира.   Једнога дана изађе свети Владимир у дубраву близу града са три своја великаша, и виде у шуми једног орла како кружи, а на плећима му блисташе сјајни као сунце часни Крст. Затим орао положи Крст на земљу и постаде невидљив. Блажени краљ тада сјаха с коња и поклони се Крсту Христовом и на њему распетоме Господу, па онда нареди да се на том месту сагради црква; притом и сам даде велики прилог. Када црква би подигнута, онда овај Часни Крст би у њу положен, и ту свети краљ хођаше по дану и по ноћи на молитву и свеноћна бдења. Јер он осети да се приближи време да прими венац мученички, за којим је и сам толико жудео.   А Владислав, убица свог братучеда Радомира, Косариног брата, завидећи светом краљу, и у своме властољубљу желећи да се домогне и Владимировог краљевства, реши се да га на превару убије. Зато га позва к себи у Преспу на тобожњи договор. Не верујући у искреност свога брата од стрица и наслућујући неку подвалу, мудра Косара измоли од свога мужа да она прва отиде на договор, не би ли тако спасла блаженог Владимира од неправедног убиства. Но лукави Владислав обману и сестру, а светом краљу посла по изасланицима златни Крст позивајући га да дође и обећавајући му да му се ништа зло неће десити. Обманута Косара није могла распознати нож медом премазан. А свети краљ одговори Владиславу: Знамо да Господ наш Исус Христос, Који је за нас пострадао, није на златном или сребрном Крсту распет био, него на дрвеном. Ако ти је дакле вера права и речи истините, пошљи ми по свештеним људима Крст од дрвета, и на веру у име Господа нашег Исуса Христа, уздајући се у Животворни Крст и Часно Дрво, доћи ћу. Тада вероломни и лукави Владислав дозва два епископа и једнога пустињака, и претварајући се пред њима да поштено мисли, даде им Крст од дрвета, и посла их краљу. Свети краљ крете тада на пут, и у пратњи Анђела приближаваше се двору Владислављевом. Уз пут се стално мољаше Богу и, као што каже Дукљанин у свом Летопису, свративши у једну цркву он се исповеди и причести светим Телом и Крвљу Христовом.   Прошавши кроз све заседе Владислављеве свети краљ најзад стиже у Преспу. Када га виде Владислав где му долази, устреми се на њега и удари га мачем, али му не науди. Међутим Владимир се не уплаши већ рече: Хоћеш да ме убијеш, брате, али не можеш! Па истргнув свој мач даде му га говорећи: Узми и убиј ме, готов сам на смрт као Исак и Авељ. А Владислав, помрачен умом, узе мач и отсече главу светом мученику. Светитељ пак узе главу своју рукама својим, па уседе на коња и одјури поменутој цркви. И кад стиже цркви сјаха с коња и рече: У руке Твоје, Господе, предајем дух мој! А убица се посрами и уплаши од таквог преславног чуда, па побеже са својима. И тако блажени Јован Владимир прими венац мученички и промени царство земаљско за Царство Небеско, 22. маја 1015. године".   Чесно тело светога краља Мученика епископи и клирици узеше и са песмама и славопојима погребоше у истој цркви близу Преспанског Језера, уз велики плач и ридање супруге му Косаре. Господ пак, хотећи објавити заслуге блаженог мученика Владимира, учини те многи који долажаху на његов гроб у цркву и мољаху се, добише исцељења. А прве ноћи многи видеше на гробу краља Мученика чудесну божанску светлост, као кад многе свеће горе. То уплаши бугарског цара, и он допусти Косари да узме тело светитељево и пренесе га где год хоће. И она узе тело светога краља и однесе у место владавине његове Крајину, и чесно га положи у цркви Пресвете и Пречисте Богоматере Дјеве Марије. Ту свето тело краља Мученика лежаше цело и нетљено, и из себе испушташе дивни мирис као да је многим ароматима намазано, а у руци држаше онај Крст који је од цара добио. У ту се цркву силан народ сваке године о празнику његову, 22. маја, сакупљаше, и заслугама и заступништвом његовим многа се чуда дешаваху онима који се чистим срцем мољаху. А чесна супруга његова Косара, због искрене љубави коју имаше према светом супругу своме, замонаши се при тој цркви и проведе остатак дана живота свога у побожности и светом живљењу. Када се пак упокоји би и она погребена чело ногу супруга свога.   Међутим, Владислав убица надаше се одржати царство своје бугарско и још му присајединити и српско, те стога с војском дође под Драч и опасно га опседе. Али, ту га порази невино проливена крв светог Владимира, и он погибе при споменутој опсади Драча почетком 1018. године, лишивши себе и привременог и вечног живота. По казивању Дукљаниновом, њему се тада јави наоружани војник са ликом светог Владимира. А кад он стаде викати и бежати, Анђео га порази, те се он сруши и умре и телом и духом. А грчки цар Василије II лако заузе Охрид и Драч и победнички се врати у Цариград.   Свете мошти светог Христовог мученика, праведног краља српског Јована Владимира, бише после два века (око 1215. г.), у време благоверног српског краља Стевана Првовенчаног, пренесене најпре у град Драч, због чега се светитељ слави и као заштитник Драча, а нешто касније бише пренесене у његов манастир Светог Јована (албански: Шин-Ђон) код града Елбасана у средњој Албанији. Од тада се у овом манастиру, посвећеном светом краљу Мученику (а по предању ту је сам свети Краљ још за живота подигао био задужбину-цркву посвећену Пресветој Богородици), сваке године о његовом празнику окупљала маса верног народа, и на молитве Светитељеве многа исцељења и благодатне даре добијала. И сав народ православни, и српски и грчки и арбанашки, називали су светог Мученика чудотворцем и мироточцем. Цркву у којој почивају мошти Светитељеве из темеља је обновио 1381. године албански кнез Карло Топија, сродник по крви краља Француске, о чему постоји запис на самој цркви (на грчком, латинском и српском). Светом краљу Мученику убрзо је било написано Житије и Служба, и то најпре на српском језику, па онда и на грчком. О томе говори издавач грчке Службе ("Аколутије") и Житија (Синаксара) Светитељевог, Јован Папа, родом из града Неокастра (тј. Елбасана), када га је у Венецији штампао 1690. године. Али пошто су српска Служба и Житије некако били загубљени, светогорски хилендарски јеромонаси и проигумани, Лука и Партеније, превели су их са грчког опет на српски, и уз исправке и допуне (особито у Житију) тршћанског пароха и познатог агиографа Вићентија Вакића, то је штампао 1802. г. у Венецији Хаџи-Теодор Мекша, трговац из Трста. Одавде је ту Службу и Житије светог краља Владимира унео у Србљак митрополит Београдски Михаило, 1861. године. Године 1925. подигнута је црква овоме крунисаном Мученику Христовом код манастира Светог Наума, на Охридском језеру, као ктитору овог славног манастира.   Нека би Бог Свемилостиви светим молитвама овога Свог Мученика и Чудотворца погледао на људе Своје и на наслеђе Своје, и учинио конац мучењима и избавио нас од видљивих и невидљивих непријатеља наших. Да се слави Бог у Тројици: Отац, Син и Дух Свети, Тројица једносушна и нераздељива, у бесконачне векове. Амин.   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
×
×
  • Креирај ново...