Jump to content
Sign in to follow this  
Иван Ц.

Вукосав М. Илић - Србин

Rate this topic

Recommended Posts

србин.JPG

Какав је добар Србин?

То је човек са великим Ч,
правдина планина,
свечево колено,
у држави крило.

Светлог је образа
пред Богом и родом.

Гладнији је неба
него хлеба.

Не краси име њега, већ он име.

Душа му на босиљак мирише,
а срећан је
и са чашом хладне воде.

Брз је чути, спор говорити.
Порани мишљу,
а покасни речју.

Ћутећи десеторици одговара,
али кад каже
три сунца те огреју.
Бог му је сваку
с медом пресекао.
Ни у мртвога проговора,
ни у њега поговора.
Свету реч и јуначку пушку
нико не може затворити.
Свака му је реч
као брдо тврда,
а ваља три летње кише,
болан да се лечиш,
гладан да га слушаш.
А орило, а горило,
злу из себе не би испустио.
јер за злато рђа не пријања.
Међу зле се пише
ко и две слабе рече.
Лакши је и крвав шанац
него реч непросијана.
Свашта слуша,
али свашта не збори.

Добра памет-готово господство.

Хода полако,
па зато увек и стиже на време.
Брзи ход-често спотицање.
Хитња је вражје плетиво.
Нека је и доцкан
ако је са образом.

Није му свако путовођа,
јер много прстију
чвор не дреше
и где много петлова поје,
ту се за зору и не зна.

Ради као да ће вечно живети,
а моли се као да ће ноћас у гроб.
Незнојшу рђа бије,
а у радише свега бише,
у штедише још и више.
Мало снује, много тка,
никад ласно, али увек часно.

Себи увек тражи плачидруга,
а певидруга је лако наћи.

Боље му је
по истинском путу и бос ићи
него по лажном као цар јахати,
боље с праведником и умрети
него за безакоником васкрснути,
боље погинути главом него образом,
боље бити мртав човек него жив нечовек,
боље неправду трпети него је чинити,
боље сиротовати него срамотовати,
јер новац је ситан, али људе може
учинити још ситнијим.
Ко узме врага све због блага,
благо ће му нестати,
а враг остати.

Благо срамоту не покрива.

На глави му и чин и чојство
могу заједно стојати.

И у власти познајеш му части,
а своју част прво од себе чува,
па тек онда од других.
Никад га столица није опијанила,
а сваку клевету делом избија.

Поштен увек једно лице има.
И кад је мука
гледа се је ли брука,
јер краснији су поштени
него одевени.

Часно име-најлепше наслеђе.

Пре пристаје да му се кућа ископа
него издајничком зове,
а ни земља не прима издајнике
као и друге људе.

Зна да је свака сила за времена,
а само Божја довека,
да је сила без правде-кола лажи
и да је увек преча
правда него право.

Грех би ти казао,
али грешника никад.
Криве милује свиленом,
а праве брани гвозденом руком
и увек хоће брата за брата
и зато никад нема
туђина за господара.

Између његових добротворја
ни врх од игле уметнути не би могао,
које у море да бациш
и после девет би га година нашао.

Узима напрстком,
а даје мерицом.
Крв би ти испод грла уточио.

Захвалан је на свему,
јер ко ти не захвали на ораху
неће ни на товару.

Мирбожа се са свима.
Ником не враћа шило за огњило,
јер је од старих упамтио
да ко се освети тај се не посвети,
да у инаџије људскости није,
да ако се с лудим мора путовати
не мора се с њим лудовати
и да није јунак
ко је на браћу јунак.

Његова је она света реч:
„Кад се осветиш
сладак ти је само један дан,
а кад опростиш
сладак ти је цео живот“.

Ако човек није јачи од себе
није ни од кога.

Благослов је и његов конац наћи.

Чини ми се,
не би било грехота
из његовог чанка
у кандило долити.

Леп је
као да је са фреске сишао,
зоран видети и свидети,
а да је цвет
на капи бих га носио
и њиме гору закитио.

Без таквих би нам било
сирото огњиште.

Зарадио је да га
људи очима не прескачу.

Србин је сведок да
крст носити и певати-
може се.

То је жив човек живога Бога!

(Вукосав Илић)


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Иван Ц.
      Какав је добар Србин?
      То је човек са великим Ч,
      правдина планина,
      свечево колено,
      у држави крило.
      Светлог је образа
      пред Богом и родом.
      Гладнији је неба
      него хлеба.
      Не краси име њега, већ он име.
      Душа му на босиљак мирише,
      а срећан је
      и са чашом хладне воде.
      Брз је чути, спор говорити.
      Порани мишљу,
      а покасни речју.
      Ћутећи десеторици одговара,
      али кад каже
      три сунца те огреју.
      Бог му је сваку
      с медом пресекао.
      Ни у мртвога проговора,
      ни у њега поговора.
      Свету реч и јуначку пушку
      нико не може затворити.
      Свака му је реч
      као брдо тврда,
      а ваља три летње кише,
      болан да се лечиш,
      гладан да га слушаш.
      А орило, а горило,
      злу из себе не би испустио.
      јер за злато рђа не пријања.
      Међу зле се пише
      ко и две слабе рече.
      Лакши је и крвав шанац
      него реч непросијана.
      Свашта слуша,
      али свашта не збори.
      Добра памет-готово господство.
      Хода полако,
      па зато увек и стиже на време.
      Брзи ход-често спотицање.
      Хитња је вражје плетиво.
      Нека је и доцкан
      ако је са образом.
      Није му свако путовођа,
      јер много прстију
      чвор не дреше
      и где много петлова поје,
      ту се за зору и не зна.
      Ради као да ће вечно живети,
      а моли се као да ће ноћас у гроб.
      Незнојшу рђа бије,
      а у радише свега бише,
      у штедише још и више.
      Мало снује, много тка,
      никад ласно, али увек часно.
      Себи увек тражи плачидруга,
      а певидруга је лако наћи.
      Боље му је
      по истинском путу и бос ићи
      него по лажном као цар јахати,
      боље с праведником и умрети
      него за безакоником васкрснути,
      боље погинути главом него образом,
      боље бити мртав човек него жив нечовек,
      боље неправду трпети него је чинити,
      боље сиротовати него срамотовати,
      јер новац је ситан, али људе може
      учинити још ситнијим.
      Ко узме врага све због блага,
      благо ће му нестати,
      а враг остати.
      Благо срамоту не покрива.
      На глави му и чин и чојство
      могу заједно стојати.
      И у власти познајеш му части,
      а своју част прво од себе чува,
      па тек онда од других.
      Никад га столица није опијанила,
      а сваку клевету делом избија.
      Поштен увек једно лице има.
      И кад је мука
      гледа се је ли брука,
      јер краснији су поштени
      него одевени.
      Часно име-најлепше наслеђе.
      Пре пристаје да му се кућа ископа
      него издајничком зове,
      а ни земља не прима издајнике
      као и друге људе.
      Зна да је свака сила за времена,
      а само Божја довека,
      да је сила без правде-кола лажи
      и да је увек преча
      правда него право.
      Грех би ти казао,
      али грешника никад.
      Криве милује свиленом,
      а праве брани гвозденом руком
      и увек хоће брата за брата
      и зато никад нема
      туђина за господара.
      Између његових добротворја
      ни врх од игле уметнути не би могао,
      које у море да бациш
      и после девет би га година нашао.
      Узима напрстком,
      а даје мерицом.
      Крв би ти испод грла уточио.
      Захвалан је на свему,
      јер ко ти не захвали на ораху
      неће ни на товару.
      Мирбожа се са свима.
      Ником не враћа шило за огњило,
      јер је од старих упамтио
      да ко се освети тај се не посвети,
      да у инаџије људскости није,
      да ако се с лудим мора путовати
      не мора се с њим лудовати
      и да није јунак
      ко је на браћу јунак.
      Његова је она света реч:
      „Кад се осветиш
      сладак ти је само један дан,
      а кад опростиш
      сладак ти је цео живот“.
      Ако човек није јачи од себе
      није ни од кога.
      Благослов је и његов конац наћи.
      Чини ми се,
      не би било грехота
      из његовог чанка
      у кандило долити.
      Леп је
      као да је са фреске сишао,
      зоран видети и свидети,
      а да је цвет
      на капи бих га носио
      и њиме гору закитио.
      Без таквих би нам било
      сирото огњиште.
      Зарадио је да га
      људи очима не прескачу.
      Србин је сведок да
      крст носити и певати-
      може се.
      То је жив човек живога Бога!
      (Вукосав Илић)
    • By Логос
      У специјалном издању емисије Гост Радија, поводом 78-годишњице Новосадске рације, гости у студију Радио-Беседе били су протопрезвитер Владан Симић, секретар Епископа бачког, и г. Мирослав Илић, председник Организационог одбора за обележавање Новосадске рације.   Звучни запис емисије   Када је Рација почела у Новом Саду, који делови града су били обухваћени, колико је људи страдало? На који начин је владика Иринеј Ћирић сагледавао насталу ситуацију и шта је чинио? Шта можемо поручити потомцима невино пострадалих људи током Рације?     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • By Логос
      У новембарско-децембарском 370. броју „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе, објављен је интервју са историчаром Мирославом Илићем, помоћником покрајинског секретара за културу, јавно информисање и односе са Црквама и верским заједницама. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве.    Историчар Мирослав Илић: Љубав и одговорност Српске Цркве!     *Господине Илићу, будући да је ова година заодевена радошћу великог јубилеја, замолио бих Вас да кажете неколико речи о значају аутокефалије за Српску Цркву?   Када говоримо о осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве треба да знамо да је реч о највећем јубилеју у историји српског народа. Свети Сава и његов отац Стефан Немања отворили су нову перспективу свом народу. Установили су образац личног и колективног организовања живота.  Без узимања у обзир тог модела ми не можемо бити способни да препознамо и схватимо савремене изазове и да применимо адекватан приступ у њиховом решавању. Стога, налазећи се још увек у „транзицији“ и тражењу себе, прослава јубилеја 800. година самосталности СПЦ нам долази као својеврсна и огромна „помоћ пријатеља“.   Моја генерација је током одрастања у малој мери имала развијену свест о националној и верској припадности. Једноставно речено, српство као вредност није било у довољној мери афирмисано. Самим тим, ни основни појмови о Цркви, народу, националној култури нису били јасно одређени. Криза 90-их година и распад Југославије неминовно је пред нас поставио нова питања и нове изазове. Управо тада, на сцени се дешава велики повратак мајци Цркви. Тај повратак, који још увек траје, састоји се у тражењу одговора на егзистенцијална питања: ко смо, зашто нам се све ово дешава и који је смисао нашег постојања?   Када су Срби остали без средњовековне државе, њену улогу је преузела Црква. Свети Сава, увидевши геополитичку позицију српског народа и сва искушења која то носи, свом народу је оставио Цркву Христову као највећу вредност и најјачи интегративни фактор. Српска Црква је покривала готово сав српски етнички простор и доказ је да је српска заједница била могућа и онда када није било државе. Она је све Србе везивала у једну нераскидиву заједницу, заједницу Бога и људи. Пећка Патријаршија и Карловачка Митрополија су очувале наше име, језик и православну веру.   Сви наши првојерарси и епископи радили су, заправо, исто оно што је радио и као модел установио наш Свети Сава: бринули о свом народу као добри пастири, градили духовну, просветну, културну, здравствену и привредну инфраструктуру. Имали стратешки приступ животу.   *У Жичи је одржана централна прослава великог јубилеја. Реците нам нешто о Дому Спасовом – манастиру Жичи?   Ја бих издвојио једно мишљење у духу наведеног питања. Када је реч о српским црквама и манастирима увек ми прво на ум долазе школске екскурзије, а општи је утисак да оне код наше деце не изазивају довољно пажње. Ту је од кључног значаја улога ментора, али и родитеља. Да би код најмлађих изазвао позитивна осећања у сусрету на народном повешћу, професор историје мора бити одушевљен за идеју родољубља. На тај начин ће се развити осећање припадности заједници са пуном свешћу о личној улози и одговорности. Јер када деци кажете су и Жича и Кембриџ стари осам векова они ће почети да вас слушају и знаће да нису тикве без корена, а када буду посетили Царску Лавру Жичку срце ће им бити пуно радости.   *Да ли можете да наведете неки конкретан пример, како кажете, светосавског модела функционисања?   Тај модел, тј. образац је видљив у бројним епизодама српске повеснице. Мени је посебно драг пример изузетности српске заједнице у Трсту. Након што је град добио статус слободне трговачке луке, један број Срба из Боке, Херцеговине и Босне је тамо мигрирао и формирао моћну привредну заједницу. Међутим, на самом почетку, тршћански Срби су формирали црквено-школску аутономију као темељ из којег ће нићи материјални успеси. На чувеном тргу Понте Росо, где су Срби и Југословени куповали фармерице, налазе се три српске палате и српска црква Светог Спиридона. Једна од њих је и чувена палата Спиридона Гопчевића, Србина католика из Боке. Она има два улаза и изнад сваког две статуе: са леве стране су кнез Лазар и кнегиња Милица, са десне Милош Обилић и Косовка девојка. Колики број Срба из златног доба социјализма је отишао у Трст са тим сазнањем? Да ли наша деца у средњошколским путовањима посећују овај бисер медитерана?   *Према Вашем мишљењу, шта је толико снажно мотивисало Светог Саву да реализује свој огромни стваралчки и предузетнички потенцијал?   Хришћанска љубав. Свети Сава је градио своју личност не као апстрактну категорију, већ као категорију која има своје утемељење у самој личности Свете Тројице. Одатле је долазила његова огромна духовна снага и постојаност. Из такве позиције Свети Сава прецизно сагледава смисао живота и поставља високе циљеве пред себе, а самим тим, и пред свој народ у свим временима. И ми савремени Срби смо позвани да будемо истинске личности и да активно учествујемо креирању националне историје.   Свети Сава је неизмерно волео свој народ и показао да је једина права љубав она која је спремна на велику жртву. Он је аутокефалност видео не само као државни, већ пре свега као идентитетски идеал хришћанског формата. Он јесте био истински родољубив и то је осећање је наследио од оца и мајке, али он и сви Немањићи су изнад свега били припадници хришћанске васељене. Јер, примера ради, Немањићи нису били дародавци само на српском етничком простору. Они су били ктитори и приложници у Светој Земљи, у Јерусалиму, у Италији, Бугарској, Грчкој и другде, што само говори о њиховој хришћанској авангардности. Они су били национални али су истовремено били способни да буду и наднационални.   *Ви сте почетком године у Великој православној гимназији новосадској одржали предавање на тему „Задужбинарски етос Немањићаˮ. Где је тајна српског задужбинарства?   Најпре треба истаћи да је од свих задужбина аутокефалија највећа. То је зато што су нас Свети Немањићи увели у ред најразвијених земаља света када су у питању духовност и култура, а то су темељи сваке цивилизације.    Задужбинарство има дуго историјско трајање у српском народу и неодвојиви је део православне хришћанске традиције и српског националног идентитета. Уопште узев, историја Цркве и историја српског народа је, како то бележи Радован Биговић, историја задужбинарства.     Српско задужбинарство, којем је печат дао сâм Свети Сава, развија вредности хришћанске етике: пре свега оно се бави човеком. Бави се и економским и технолошким напретком јер га директно стимулише, али се изнад свега бави човеком. Са друге стране, задужбинарски етос можемо дефинисати као високоразвијени систем вредности чији је основни циљ уверење да појединац свој смисао постојања може пронаћи једино у заједници и да једино кроз идеју давања тој истој заједници може себе реализовати као личност и економски напредовати.   После Немањића, Лазаревићи и Бранковићи су наставили традицију ктиторства и задужбинарства. Фрушкогорски манастири постају настављачима светосавског православља. То су били нови центри духовне културе у којима се програмски наглашавао континуитет са претходним периодом. Уопште, са губитком државности, Црква је била та која је чувала дух задужбинарства.   У Аустријској монархији Срби су били у неравноправној цивилизацијској борби. Због настојања Беча и Пеште да системски слабе српски народ у културном и духовном смислу, најпре реагује митрополит београдско-карловачки Мојсије Петровић. Он улаже сав иметак у школу с циљем да изведе народ из таме незнања. Почетком 1728. у њу је уписано 128 ђака, од којих је већина била сиромашна и није могла да плати смештај. Зато родољубиви митрополит један део митрополијског двора преправља у интернат. Њега следе митрополити Вићентије Јовановић који доводи учитеље из Кијева и авангардни Висарион Павловић који оснива Духовну академију – прву српску високу школу која означава почетак универзитетског школства у Срба.    Задужбинарство је било концентрисано у оквиру неколико најзначајнијих установа српског народа. То су Српска Православна Црква, Матица српска, Универзитет у Београду, Српска Краљевска Академија (касније САНУ), СПД Привредник из Загреба.   *Као државни службеник имате другачији увид у сарадњу Цркве и државе. Какво је ваше искуство на том пољу и како бисте окарактерисали ову сарадњу?   Од 2016. године Сектор за сарадњу са Црквама и верским заједницима је припојен Секретаријату за културу. Тај потез је био потпуно оправдан и сувисао јер је наша култура пре свега хришћанска култура. Када погледамо списак непокретних културних добара од изузетног значаја у АП Војводини видећемо да верски објекти имају више од 80% удела. У том смислу важна је улога Српске Православне Цркве и других Цркава и верских заједница које имају изузетну историјску, државотворну и цивилизацијску улогу у обликовању, очувању и развијању идентитета српског народа и свих других етничких и верских група које живе у Републици Србији. Додајмо још да љубав и одговорност наше Српске Цркве надилази границе Републике Србије и обухвата читав српски етнички и културни простор.   Када пажљивије сагледамо стваралачку улогу Цркве у области културе, видећемо да су њени носиоци манастири, богомоље, ризнице, музеји, архиви, научно-истраживачке установе, библиотеке, специјализоване школе и установе, уметничке и конзерваторско-рестаураторске радионице, културно-уметничка друштва, хорови и друге установе и удружења. То је огроман капитал чији потенцијали доприносе укупном друштвеном развоју и бољем квалитету живота појединца.   *На крају нашег разговора, који би био Ваш закључак у погледу свега реченог, и шта бисте поручили читаоцима „Православног мисионараˮ?   Црква је заједница која нас теши, исцељује, крепи и радује. Она нас лечи од савремених болести – отуђености, депресије, егоизма, равнодушности и бесциљности. Једино у нашем аутентичном искуству можемо пронаћи непресушан извор мотивације који ће нас оснажити као заједницу и помоћи нам да заузмемо правилан однос према најважнијим животним темама. Повратак предању услов је за личну и колективну обнову. Ми нећемо постати бољи ако променимо идентитет, ако се отуђимо. Тако размишљају робови. Ми православни хришћани смо личности, домаћини. Ми ћемо победити онда када се вратимо себи – када постанемо достојни наших Немањића, нашег Стефана Немање, нашег Светог Саве, наших устаника,  косовских и солунских дивјунака, наших Тесле и Пупина, Николаја и Јустина.   Разговарао:  Катихета Бранислав Илић     *Објављено у новембарско-децембарском 370. броју Православног мисионара (стр. 40-43)       Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...