Jump to content

Kako se narav deteta menja tokom odrastanja


Препоручена порука

                     ideas_shy-611x400.jpg

 

„Ih, ona je takva od malena! Što zacrta mora da ostvari!“  Nakon što roditelji provere na koga novorođena beba fizički liči, obično je naredna najvažnija tema pitanje na koga je „karakterom“. I zaista, nisu sve bebe iste. Neke plaču više – neke manje, neke se lako uplaše a neke samo u određenim situacijama. Neke se lako prilagode promenama rutine, a neke se veoma uznemire. Neke su „teške“ a neke su „milina za čuvanje“. Da li i kakve to veze ima sa tim kakvi će biti kao odrasli ljudi?

Još u ranom detinjstvu deca se razlikuju u emocionalnim reakcijama i uopšte ponašanju, tačnije ispoljavaju određeni temperament. Temperament se bazira na biološkim razlikama u motorici, emocionalnoj reaktivnosti, samoregulaciji, pažnji, koje se izražavaju kroz različite situacije kao odgovor na određene podsticaje. Dečji temperament sadrži dve osnovne karakteristike: 1) izražava se kroz ponašanje/može se posmatrati i 2) relativno je stabilan. Crte koje su prisutne u detinjstvu a koje nisu stabilne i ne pokazuju se kasnije u životu, smatra se da nisu deo temperamenta.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Različiti istraživači pokušali su da klasifikuju tipove dečjeg temperamenta. Recimo, psiholog Elizabet Planlap sa Univerziteta Viskonsin Medison, na uzorku od 990-oro dece uzrasta između šest i dvanaest meseci, a na osnovu izveštaja njihovih roditelja, izdvojila je četiri profila – tipičan, nisko-negativan, povučen/inhibiran i pozitivan/aktivan (nisko-reaktivan). Posebno se pokazala stabilnost profila povučen/inhibiran, što znači da deca koja su povučena i plašljiva kao bebe, najčešće su sklona istim tim ponašanjima i kasnije u životu.

Istraživanja generalno sugerišu da postoji značajna povezanost između našeg ponašanja sa samo par meseci života i u odraslom dobu. Prva takva studija započeta je 1950. godine u Njujorku od strane bračnog para Stele Čes i Aleksandera Tomasa. Oni su posmatrali 133 dece od rođenja do tridesete godine, i kontinuirano intervjuisali njihove roditelje. Svu decu su opisali kroz tri kategorije u odnosu na nivo aktivnosti, raspoloženje i rasejanost: teška, laka i obazriva/stidljiva deca (slow to warm up). Takođe se pokazalo da dete koje je teško ili lako sa tri godine, isto se ponaša i kasnije u životu. Bebe koje su sklone ekspresiji negativnih emocija, koje se teško prilagođavaju promenama, visoko su reaktivne i sa slabom emocionalnom regulacijom, u prošlosti su se opisivala kao da imaju „težak“ tip temperamenta.

Danas se aspekti temperamenta uglavnom sažimaju u tri dimenzije: svesna kontrola, što obuhvata samokontrolu i sposobnost fokusiranja pažnje recimo na igračku; negativna afektivnost, što znači niži nivo negativnih emocija poput straha i frustracije; i ekstraverzija, što znači visok nivo aktivnosti, uzbuđenja i društvenosti.

Jedna longitudinalna ruska studija koja je procenjivala dečji temperament po ovim dimenzijama na uzrastu od sedam meseci i kasnije sa osam godina, pokazala je mnoge doslednosti ali i neočekivane nedoslednosti. Recimo, deca koja su imala dobru svesnu kontrolu kao odrasli ljudi imali su izraženu crtu savesnosti. To znači da ako se vaša beba dobro fokusira na igračku koja je zanima, moguće da će bez problema održavati svoju sobu urednom kada poraste, a i da će biti profesionalno i akademski uspešna. Međutim, pokazalo se da ne mora da znači da će nesmajana beba nužno biti društvena kada odraste.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Imajući u vidu da koren ili baza ličnosti može da se mapira još u ranom detinjstvu,  očekivano je i da se već na ranom uzrastu može predvideti neki vid psihopatologije. Deca koju karakterišu veoma intenzivna doživljavanja i ispoljavanja emocija u okviru prve godine života, povezuju se sa psihijatrijskim poremećajima kasnije u životu. Faktor rizika za internalizaciju problema (posebno anksioznost) predstavlja negativna emocionalna reaktivnost, visoka stidljivost i strah. Sa hiperaktivnim poremećajem pažnje povezuje se visoka aktivnost i smanjena samoregulacija.

Međutim, to što je temperament biološki ili genetski zasnovan ne znači da na njega ne utiče i iskustvo ali i mnogi drugi faktori poput pola, mentalnog zdravlja roditelja i socio-ekonomskog statusa. Postoji mogućnost i da je manje stabilan u ranom uzrastu a da sa godinama postaje stabilniji. Zato se danas ne kaže da temperament predviđa kasniju ličnosti, već da su jednostavno povezani. Ako želite da predvidite kakvo će vaše dete biti kada poraste, sačekajte bar dok ne napuni tri godine.

http://www.psihobrlog.com/razvojna-psihologija-2/nedoslednost-temperamenta-kako-se-narav-deteta-menja-tokom-odrastanja/

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Trifke,
      Zanimljivo!
      Jutarnji otkriva tri modela kako su potkupljivali hrvatske liječnike u aferi Pfizer, DORH preuzeo slučaj
      WWW.JUTARNJI.HR    
    • Од JESSY,
      Postoji mnogo načina da definišemo traumu. Radna definicija oko koje se većina psihologa ovih dana slaže jeste da je za nas potencijalno traumatičan svaki događaj koji je bio „previše, desio se prerano i prevelikom brzinom“ da bi naš nervni sistem i psihološki aparat mogli da ga obrade i prevladaju.
      Kada govorimo o traumama nastalim usled nekog oblika zlostavljanja ili zanemarivanja u periodu detinjstva ili adolescencije, bavimo se nečim što psiholozi nazivaju „razvojne traume“. Razvojne traume predstavljaju ponavljana neprijatna ili pak jako povređujuća iskustva koja smo doživeli u ranijim fazama života u interakciji sa osobama koje su o nama na neki način brinule (roditelji, učitelji i druge vrste staratelja).
      Kada je osoba koja počini zlostavljanje (nasilno ponašanje koje osoba koristi za sticanje ili održavanje moći i kontrole nad drugom osobom ili osobama) neko ko je mladoj osobi blizak i u koga je možda imala poverenja, osoba se neminovno isprva suočava sa velikim bolom, šokom, nevericom i unutrašnjim konfliktom. Ukoliko je tom činu prethodio jedan drugačiji tip odnosa gde je osoba verovala da se oseća bezbedno ili je pak postojala određena emotivna vezanost, mlada osoba je suočena sa svešću o tome da je osoba kojoj je verovala odjednom osoba koja ima moć i nameru da joj ugrozi psihološki, a možda i telesni ili čak životni integritet. Iskustva koja nam unesu ovakvu količinu šoka u našu predstavu realnosti imaju potencijal da nam poljuljaju poverenje u sopstvene (dosadašnje) procene, pa i celokupnu psihološku realnost. Skok iz bezbednosti u doživljaj ugroženosti u okviru jednog istog odnosa je nepomirljiv, naročito ako se desi naglo, te je izazovno uneti u takvo iskustvo red i smisao.
      Još jedna važna reakcija koja često prati ovakvu vrstu iskustava jeste doživljaj koji psiholozi nazivaju „stanje zamrznutosti“ odnosno stanje u kom doživljavam opasnost, a istovremeno ne vidim kako mogu da se s njom „borim“ niti da iz nje „pobegnem“. Takvo parališuće stanje delimično je odgovor našeg nervnog sistema koji nam može u jednoj mnogo manjoj meri biti poznat iz situacija u kojima smo se istovremeno uplašili i par trenutaka ostali „zakočeni“ ne znajući kako da odreagujemo na doživljenu opasnost. Ukoliko iskustvo traje više od par trenutaka, naše stanje „zamrznutosti“ može da potraje. Ukoliko se traumatsko iskustvo ponavlja, a mi i dalje ne doživljavamo da postoje opcije „bega“ i „borbe“ (ili se pak dogodi previše iznenada da bismo te opcije sagledali) neretko primenjujemo psihološki mehanziam disocijacije koji je u tim situacijama protektivan jer nam omogućava da budemo psihološki odsutni iz sadašnjeg trenutka u kom se bolno iskustvo ponavlja. Na izvestan način mi tako privremeno „prekidamo vezu“ sa bolnim iskustvom kako bismo ga preživeli jer neretko nemamo bolji alat.
    • Од Поуке.орг инфо,
      Ako Vas zovu iz neke firme i traže Vaše podatke, ili Vam nešto nude, a da prethodno za to niste dali saglasnost, dovoljno je da odgovorite da je to zakonom zabranjeno, da Vas više ne kontaktiraju, i da na tome završite razgovor.
      Po Zakonu o oglašavanju, firmama je zabranjeno da Vas zovu ukoliko im za to niste dali prethodnu saglasnost. Čak i ukoliko ste nekad ranije dali saglasnost, možete je u bilo kom trenutku opozvati.
      Novčane kazne za kršenje ovog zakona se kreću do 2 miliona dinara. U slučaju da i pored Vaše opomene nastave da Vas kontaktiraju, možete podneti prijavu tržišnoj inspekciji. Sama činjenica da ovo znate (i to pomenete tokom razgovora) je najčešće dovoljna da se poziv više nikada ne ponovi.
       
      Kako da se odbranite od neželjenih telefonskih poziva i ponuda | KupujemProdajem
      BLOG.KUPUJEMPRODAJEM.COM Po Zakonu o oglašavanju, firmama je zabranjeno da Vas zovu ukoliko im za to niste dali prethodnu saglasnost. Čak i ukoliko ste nekad ranije dali saglasnost, možete je u bilo kom trenutku...  
    • Од JESSY,
      Čini se da je ovaj novi oblik zajedničkog vaspitanja deteta bolji, uspešniji i prirodniji nego onaj raniji način, kada je uticaj majke bio prevashodan.
      Savremena psihologija, naročito dubinska psihologija, već odavno tvrdi da je za pravilan psihofizički razvoj deteta neophodna identifikacija sa oba roditelja. I bez savremenih objašnjenja potrebe da dete u razvoju ima i majku i oca, patrijarhalan način života hiljadama godina negovao je relativan porodičan sklad, znajući da su detetu nužna oba roditelja. Moglo bi se ipak primetiti da u patrijarhatu (i u onom srpskom, balkanskom), kada je u pitanju uticaj, samim tim i vaspitanje dece, majka je igrala prvorazrednu ulogu.
      Otac, i kada je bio požrtvovani srpski domaćin, manje je uticao na tok vaspitanja svoje dece. Kada su bile u pitanju ćerke, otac je još manje brinuo – duševno i intelektualno – nego kada je bilo sinova u porodici. Ali tek tada (još gore ako je sin bio jedinac ili jedino muško među decom), odnosi oca i sina nisu bili dobri. Da li je moguće da i danas u XXI veku (možda i češće nego u ranijim decenijama) ne prođe mesec dana, a da se u novinama ne pročita kako je sin ubio oca ili otac sina!
      Kako se i zašto radost očeva kada im se rodi sin – naslednik promeni (najčešće od vremena adolescencije sina) u sukobe, neprijateljstva, čak i mržnju? Da li je u pitanju očeva ljubomora zbog preterane ljubavi majke prema sinu; da li se javlja rivalstvo, bilo oko dominantnog položaja u porodici, zavidljivost prema boljoj pameti sina u odnosu na oca; da li je u pitanju nasleđivanje očevog imanja (naročito kada je više sinova u porodici)? Od svega je ponešto istina, a postoje i drugi razlozi javljanja neprijateljstva između oca i sina koji se nekada završe trajnim rastankom (najpre emotivnim, a onda i prostornim). Da li su takvi odnosi u Srbiji (vekovima?) tipični i za druge evropske, civilizovanije države? Da bi se odgovorilo na ovakvo, ne baš nevažno pitanje, bile bi potrebne uporedne studije porodičnog života balkanskih i evropskih zemalja, i to najpre poređenje nekoliko pravoslavnih država (na primer, Srbije i Rumunije, Bugarske, Grčke), a zatim i sa nekoliko katoličkih i protestantskih država. uloga majke i oca
      Na pragu smo, međutim, ulaska u neko sasvim novo doba – da li je to zbilja početak new age u zapadnoevropskom svetu? Patrijarhalno vreme koje je u hrišćanstvu trajalo dve hiljade godina – a u drugim delovima sveta, u drugim civilizacijama i religijama (Indija, islamske države) još traje – na samom je kraju svoga dugog postojanja, sa neznatnim izgle- dima na oporavak ili povratak starom. U Srbiji, koja se doskora smatrala prilično konzervativnim društvom, sa još mnogo ostataka starog načina mišljenja, osećanja i življenja (pozitivnim i negativnim slojem paganstva), duh novog doba već je dobrim delom prodro u srpski narod i u srpsku porodicu. Neprirodno brzo prodire uticaj Zapadne, sve brže tehokratske civilizacije koja, koliko god bila ubrzana i na Zapadu, tamo manje oštećuje daleko bolje prilagođeno zapadno društvo na nove načine života, nego što je to bilo pripremljeno u konzervativnom, i u isto vreme neubedljivom socijalističkom društvu Srbije.
×
×
  • Креирај ново...