Jump to content

Kako se narav deteta menja tokom odrastanja


JESSY

Препоручена порука

                     ideas_shy-611x400.jpg

 

„Ih, ona je takva od malena! Što zacrta mora da ostvari!“  Nakon što roditelji provere na koga novorođena beba fizički liči, obično je naredna najvažnija tema pitanje na koga je „karakterom“. I zaista, nisu sve bebe iste. Neke plaču više – neke manje, neke se lako uplaše a neke samo u određenim situacijama. Neke se lako prilagode promenama rutine, a neke se veoma uznemire. Neke su „teške“ a neke su „milina za čuvanje“. Da li i kakve to veze ima sa tim kakvi će biti kao odrasli ljudi?

Još u ranom detinjstvu deca se razlikuju u emocionalnim reakcijama i uopšte ponašanju, tačnije ispoljavaju određeni temperament. Temperament se bazira na biološkim razlikama u motorici, emocionalnoj reaktivnosti, samoregulaciji, pažnji, koje se izražavaju kroz različite situacije kao odgovor na određene podsticaje. Dečji temperament sadrži dve osnovne karakteristike: 1) izražava se kroz ponašanje/može se posmatrati i 2) relativno je stabilan. Crte koje su prisutne u detinjstvu a koje nisu stabilne i ne pokazuju se kasnije u životu, smatra se da nisu deo temperamenta.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Različiti istraživači pokušali su da klasifikuju tipove dečjeg temperamenta. Recimo, psiholog Elizabet Planlap sa Univerziteta Viskonsin Medison, na uzorku od 990-oro dece uzrasta između šest i dvanaest meseci, a na osnovu izveštaja njihovih roditelja, izdvojila je četiri profila – tipičan, nisko-negativan, povučen/inhibiran i pozitivan/aktivan (nisko-reaktivan). Posebno se pokazala stabilnost profila povučen/inhibiran, što znači da deca koja su povučena i plašljiva kao bebe, najčešće su sklona istim tim ponašanjima i kasnije u životu.

Istraživanja generalno sugerišu da postoji značajna povezanost između našeg ponašanja sa samo par meseci života i u odraslom dobu. Prva takva studija započeta je 1950. godine u Njujorku od strane bračnog para Stele Čes i Aleksandera Tomasa. Oni su posmatrali 133 dece od rođenja do tridesete godine, i kontinuirano intervjuisali njihove roditelje. Svu decu su opisali kroz tri kategorije u odnosu na nivo aktivnosti, raspoloženje i rasejanost: teška, laka i obazriva/stidljiva deca (slow to warm up). Takođe se pokazalo da dete koje je teško ili lako sa tri godine, isto se ponaša i kasnije u životu. Bebe koje su sklone ekspresiji negativnih emocija, koje se teško prilagođavaju promenama, visoko su reaktivne i sa slabom emocionalnom regulacijom, u prošlosti su se opisivala kao da imaju „težak“ tip temperamenta.

Danas se aspekti temperamenta uglavnom sažimaju u tri dimenzije: svesna kontrola, što obuhvata samokontrolu i sposobnost fokusiranja pažnje recimo na igračku; negativna afektivnost, što znači niži nivo negativnih emocija poput straha i frustracije; i ekstraverzija, što znači visok nivo aktivnosti, uzbuđenja i društvenosti.

Jedna longitudinalna ruska studija koja je procenjivala dečji temperament po ovim dimenzijama na uzrastu od sedam meseci i kasnije sa osam godina, pokazala je mnoge doslednosti ali i neočekivane nedoslednosti. Recimo, deca koja su imala dobru svesnu kontrolu kao odrasli ljudi imali su izraženu crtu savesnosti. To znači da ako se vaša beba dobro fokusira na igračku koja je zanima, moguće da će bez problema održavati svoju sobu urednom kada poraste, a i da će biti profesionalno i akademski uspešna. Međutim, pokazalo se da ne mora da znači da će nesmajana beba nužno biti društvena kada odraste.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Imajući u vidu da koren ili baza ličnosti može da se mapira još u ranom detinjstvu,  očekivano je i da se već na ranom uzrastu može predvideti neki vid psihopatologije. Deca koju karakterišu veoma intenzivna doživljavanja i ispoljavanja emocija u okviru prve godine života, povezuju se sa psihijatrijskim poremećajima kasnije u životu. Faktor rizika za internalizaciju problema (posebno anksioznost) predstavlja negativna emocionalna reaktivnost, visoka stidljivost i strah. Sa hiperaktivnim poremećajem pažnje povezuje se visoka aktivnost i smanjena samoregulacija.

Međutim, to što je temperament biološki ili genetski zasnovan ne znači da na njega ne utiče i iskustvo ali i mnogi drugi faktori poput pola, mentalnog zdravlja roditelja i socio-ekonomskog statusa. Postoji mogućnost i da je manje stabilan u ranom uzrastu a da sa godinama postaje stabilniji. Zato se danas ne kaže da temperament predviđa kasniju ličnosti, već da su jednostavno povezani. Ako želite da predvidite kakvo će vaše dete biti kada poraste, sačekajte bar dok ne napuni tri godine.

http://www.psihobrlog.com/razvojna-psihologija-2/nedoslednost-temperamenta-kako-se-narav-deteta-menja-tokom-odrastanja/

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      Uvrede i toksične reči najčešće izazivaju negativne emocije. Govorimo konkretno o izjavama sa ciljem uvrede, kada kritika nije usmerena na delo, već na samu osobu. Često nismo spremni da se suo;imo sa takvom situacijom i odbranimo se od negativne energije, ali postoji jedan psihološki trik koji vam može pomoći.
      Psiholozi ističu da je prvo i najvažnije da razumete koja se namera krije iza takvih reči. U suočavanju sa osudama, uvredama i negativnim kritikama, neophodno je razvijati emocionalnu inteligenciju. Ovo će omogućiti da pravilno procenite situaciju i pravilno reagujete na nju, ne dovodeći u pitanje njihovo lično psihološko stanje. 

    • Од Trifke,
      Zanimljivo!
      Jutarnji otkriva tri modela kako su potkupljivali hrvatske liječnike u aferi Pfizer, DORH preuzeo slučaj
      WWW.JUTARNJI.HR    
    • Од JESSY,
      Postoji mnogo načina da definišemo traumu. Radna definicija oko koje se većina psihologa ovih dana slaže jeste da je za nas potencijalno traumatičan svaki događaj koji je bio „previše, desio se prerano i prevelikom brzinom“ da bi naš nervni sistem i psihološki aparat mogli da ga obrade i prevladaju.
      Kada govorimo o traumama nastalim usled nekog oblika zlostavljanja ili zanemarivanja u periodu detinjstva ili adolescencije, bavimo se nečim što psiholozi nazivaju „razvojne traume“. Razvojne traume predstavljaju ponavljana neprijatna ili pak jako povređujuća iskustva koja smo doživeli u ranijim fazama života u interakciji sa osobama koje su o nama na neki način brinule (roditelji, učitelji i druge vrste staratelja).
      Kada je osoba koja počini zlostavljanje (nasilno ponašanje koje osoba koristi za sticanje ili održavanje moći i kontrole nad drugom osobom ili osobama) neko ko je mladoj osobi blizak i u koga je možda imala poverenja, osoba se neminovno isprva suočava sa velikim bolom, šokom, nevericom i unutrašnjim konfliktom. Ukoliko je tom činu prethodio jedan drugačiji tip odnosa gde je osoba verovala da se oseća bezbedno ili je pak postojala određena emotivna vezanost, mlada osoba je suočena sa svešću o tome da je osoba kojoj je verovala odjednom osoba koja ima moć i nameru da joj ugrozi psihološki, a možda i telesni ili čak životni integritet. Iskustva koja nam unesu ovakvu količinu šoka u našu predstavu realnosti imaju potencijal da nam poljuljaju poverenje u sopstvene (dosadašnje) procene, pa i celokupnu psihološku realnost. Skok iz bezbednosti u doživljaj ugroženosti u okviru jednog istog odnosa je nepomirljiv, naročito ako se desi naglo, te je izazovno uneti u takvo iskustvo red i smisao.
      Još jedna važna reakcija koja često prati ovakvu vrstu iskustava jeste doživljaj koji psiholozi nazivaju „stanje zamrznutosti“ odnosno stanje u kom doživljavam opasnost, a istovremeno ne vidim kako mogu da se s njom „borim“ niti da iz nje „pobegnem“. Takvo parališuće stanje delimično je odgovor našeg nervnog sistema koji nam može u jednoj mnogo manjoj meri biti poznat iz situacija u kojima smo se istovremeno uplašili i par trenutaka ostali „zakočeni“ ne znajući kako da odreagujemo na doživljenu opasnost. Ukoliko iskustvo traje više od par trenutaka, naše stanje „zamrznutosti“ može da potraje. Ukoliko se traumatsko iskustvo ponavlja, a mi i dalje ne doživljavamo da postoje opcije „bega“ i „borbe“ (ili se pak dogodi previše iznenada da bismo te opcije sagledali) neretko primenjujemo psihološki mehanziam disocijacije koji je u tim situacijama protektivan jer nam omogućava da budemo psihološki odsutni iz sadašnjeg trenutka u kom se bolno iskustvo ponavlja. Na izvestan način mi tako privremeno „prekidamo vezu“ sa bolnim iskustvom kako bismo ga preživeli jer neretko nemamo bolji alat.
×
×
  • Креирај ново...